Постови

КЕРИЈЕВА КУГЛИЦА

Слика
  ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ   Било је то у сеоској школи где су предавали моја мајка и отац.У задњем делу, иза учионице, учитељски   стан гледа на велику башту и воћњак.Тамо су ученици, кao вид „очигледне наставе“практиковали   одмах по рату наслеђено и после ослобођења.Обавезу ђака, плевљење и окопавање.Оно,чиме ће се ученици, велика већина њих, бавити баш како и очеви им и мајке цеео живот .Био је тај „кулук“, својевремено, саставни део школовања у монархији. Некакав додатак државе на мизерне плате и ондашњих просветара.    Превентива  из ћупа   Недисциплиновани ученици, не и девојчице, добијали су пацке по рукама шибама умочене у ћуп са водом. Смештен у углу учионице, увек свеже олајисаног пода својим присуством, као очигледно наставно средство,„ глинени тоболац“ пун муња и громова   васпитног олимпа служио је за превентивно, психлошко утеривање реда рада. И дисциплине - посебно   међу   враголанима .  Били су прутови намењени за конкретнији степен утеривања послушности сложени у ћу

"ПАЦИЈЕНТ", ПОЛИТИКА КАО ИГРА(Ч)

Слика
  Драган Милосављевић, пензионисани новинар Танјуга Приказ књиге Психолошке игре политичара Прошло је скоро четири године од објављивања књиге „Психолошке игре политичара“.У међувремену, "пацијент",политика као игра(ч), побегао је са позорнице на отворено. Изазива  ратове, спинује, поништава полове, разара породице, рекламира сатанизам.  Држи свет у истинској талачкој  кризи могућег покретања армагедона који би могао уништити свет ако му се не удовољи пристанком без противљења на  тотално  поробљавање ума и тела. Нови робовласничи поредак, без бодљикавих  жица, са чипом у глави.  Демократија, плурализам, остале"трице", међународни поредак више нису у моди. Све некако личи као да у парку водите разговор на интелектулну тему са  господином у фином матилу, а онда он, одједном, откопча дугмад и покаже гениталије, церећи се иствремено.  Технологија "поништавања", кенсловање   неистомишњеника   и то без   икакве аргументације,логиком стампеда, као вид савр

РУСИ ДОЛАЗЕ

Слика
ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ „Стижу нам браћа .. “ ?! Глас о предстојећем доласку Црвене армије ширио   се муњевито, али шапатом сокацима Банатскe Паланке.Праћен помешаним осећањима . Код неких загрцнуте радости, код других потискиваног страха.. стрепње од непознатог.Већ се доста   „претурило преко главе кроз окупацију“ до тог краја   септембра 1944. Ни мукац, бар неки званични наговештај блиског   ослобођења да се, како би требало, чује од званичног изvора информисања.Oд сеоског добошара.Иако већ данима нема швапске војске, нигде званичне најаве   да долазе наши .   Ама ни трага.Само напетост.Нема наговештаја нашта ће све очекивано, а неизбежно.. изаћи . Изабрали су Руси да уђу, да продру, да сможде Немце у повлаченњу баш „туна код нас“.И то из правца   Румуније. Још две недеље пре него што су   узели Темишвар. Журе у колонама тенкова, топова, каћуша према   балканској ракрсници,Београду. А румунска граница је   једва   5оо метара од села Ту је, тик до Паланке   и   комшијска лука на

БЛЕСАК ОЛУЈЕ

Слика
  ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ Удар оркана који се из потаје градносног облака сручио на   ветробран   моје веспе, на путу између Старих Бановаца и Старе Пазове, заковао је на тренутак олтајмер за коловоз.То ме још није стрефило за 4о година стажа на „џиасу . Сада је у блеску олује дошло време да платм цех за авантуризам   чиче које сe костимирао у дасу. Какао ми рече једно циганче, док сам неки дан раније турирао машину на семафру, све верујући да   ми се у оклопу скафандера и заштити конбинезона не могу препознати године , „ матори пошто ти ова крнтија.“ Он весели млади   просјак , ја   кобајаги царевић. И тако у тунелу циклона, у мраку усред дана а   на моје запрепашћење, задњи точак   врти у месту под притиском    невдљиве немани.   Квачило проклизава у првој   .   Велики   пластични ветробран   савија   се према кациги и шибан сам немилосрно млазевима кише, рафалима , града и бичевима   олује . Пузим метар по метар мотрећи где је спасони заклон.     Док   муње пробадају линију хори

УМЕСТО ПОГОВОРА: ДИЛЕМА У БАЛКАНСКОМ ТЕАТРУ АПСУРДА

Слика
  ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ Након свакодневних Вучићевих ТВ обраћања нацији – час мелодраме недужно разапетог, час бусањем у прса из бајке изненада пробуђеног Баш Челика – српско гледалиште нашло се дубоко заглибљено у игроказу спиновања „нема нам спаса без овог вође“. И тако је, у театру политичког и егзистенцијалног апсурда, „сатерано до дувара“ тезом о „добробити“ узурпаторског и манипулантског стила владања овог председника. Заробљено је у паралелној стварности добро режиране ријалити политичке представе у улози гледалаца галиота, завезаних ногу и руку, а у пројекту балканске Нојеве барке као позорнице за „највећег сина“ и политичке бурлеске о тобожњој неутралности, којима је замаскирана реална трагедија постепеног и подлог растакања Србије, нестанка њеног суверенитета и претварања у корпорацијску колонију иностраног капитала коју, по генијалној формули шефа државе, сама финансира да би потом била девастирана и опљачкана. Елита и њен вођа настоје до то буде до „голог литијума“ и еко

БАЛОН ПРОБНЕ КАПИТУАЦИЈЕ

Слика
ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ   Технологијом мешавине свакодневних уцена, понижавања, утеривања панике судњег дана око немогућности голог опстанка, па онда обећања као овдашњег Месије, јединог могућег спасиоца, АВ је у улози Сина Највећег Сина наметнуо Србији статус несретнице под сталним мобингом, опхрване наметнутим стокхолмским синдромом. Њу насилник у улози макроа ових дана гура лукаво и у отворену проституцију. Ону политичку. .А притом би да одговорност за то неморално понашање свали на околности. Али и на своје блиске сараднике и општи хаос постојећег стања и поретка разгоропађеног запада. Чији је иначе изабраник који опрезно сугерише „не може шут са рогатим“. То је сада потпуно видљиви резиме његовог довођења на власт као „спасиоца“ нације, у ствари квазипатриоте радикалског педигреа и потуљеног популизма, вешто преведеног, пре више од деценије и по, у будуће лидерство „проевропских“ светоназора. Да би се из тог кукавичјег јајета, подметнутог из Тавистока, британског института за заве