ПАД ПРОСВЕТНИГ ОЛИМПА
ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ
У сеоској школи, иза стана младог учитењског пара, велика башта. Сређена под конац. И раскошни воћњак „штуцован“редовно упролеће, прскан плавим каменом против штеточина.
Док комунисти организују
своју „ револуционарну власт, баве се
прижељно обрачуном са „народним
непријатељима „ опстаје и дање у школама
наслеђена предратна oбавеза ученика. Сађење, плевљење и окопавање.
Оно, чиме ће се, већина
њих, будућих паора, бавити цео живот. Баш како и очеви и мајке им.
Промакао је овај дечији „кулук“ у
поратном стварању „ новог човека „ као
некада саставни део школовања у
бившој монархији. Додатак државе на
мизерне плате ондашњих просветара.Алии практична настава савремене агрономије.
Тако све до ИБ
резолуције и увођење обавезног цинкарења УДБИ , чак родитља, задржала се, макар на селу ,
пракса добијанја „пацки“. Кажњавања
шибом по длановима непослушних у скамијама . Али и неваспитаних на
сокаку.
Учионица светилиште
У великој осунчаној учионици, која гледа на сеоски трг владала је скоро побожна преданост настави. Ретки недисциплиновани, они који би реметили ту обавезу у „ светилишту „ , налик нечему између касарне и цркве , кажњавани су прутом.Само они мушки. Не и девојчице. Оне су слате, као опомена, да чувају учитељско дете док родитељи држе часове.А код куће су морале да уче пропуштено.
Пацке за непослушност и
неиспуњење обавеза следовале су по рукама шибама умоченим трајно у ћуп са водом, смештен у углу учионице,
вазда уредно и санитарно олајисаног пода, продорног мириса.Били су ти
штапови за егзекуцију једини „украс“
аскетског прстора училишта и то као
регуларно очигледно наставно
средство.Нешто као глинени „тоболац“ пун
муња и громова за потребе „богова“ са
просветно васпитног Олимпа.
Служио је за превенстивено за психолошко утеривање реда и рада али, ако нема
друге, и практично средство у „познанију“ учитељског права. Исто као и две до три шаке кукуруза, просустог у углу,
недалеко од првих скамија. На зрневљу, чији су шпицеви ђавоски боцкали,
утоскивали се у кожу као румене рупице, клечали
су само они тежи случајеви
нарушавања реда .И то цео један час. У
кажњенике је уврштавано, само
повремено, „учитељско дете „ када је стасало за школовање. На знање
селу, не толико због недисциплине, колико као пример да у кодексу строгоће учитељског пара, одшколованог у Вршцу до
бежаније 1945 претежно насељеног Немцима. Тамо су и мањински Срби, из боље стојећих породица, али и деца
већинских Шваба, она одрасла у алдајч војвођанском бароку,
просвећивани за просветаре у учитењској школи. На гласу још пре
уједњења 1918. Једна од строго
поштваних обавеза сеоске деце, и после
доласка Тита била је да
старије поздрављају на сокаку са
„љубим руке“. Обично мало
скраћено и на брзину изговорено, звучало је
„љуумрукеее“ . А упућено је најчеће бабама и дедама који су закњучивши свој , раден век , од пролећа до јесени , вазда обучени ко за празник, дежурали на клупама испред кућа. У дебелој ладовини дудова.
Прутовима до дисцплине
Били су прутови намењени за болан и али врло ефикасан вид утеривања „реда ,рада и дисцплине.“ Уредно послагани одлежани у води , вазда витки . У форми . Фијукали су злослутно током каштиговања када су они, изведени пред разред, кажњавани испред табле. А пригушено су дечаци шаптали "јој, јој, немојте госн учоооо, молим ."И шиштали су дугачко с..с...с па уф .. уф па опет ,с..с..с.., налик уплашеним гусанима на сокаку. А додатно, зими, мушки за мање прекршаје задуживани су да цепају дрва за грејање учионице, г Сваког јутра тучану пећ са утиснтим грбом троједине краљевине, заосталим симболом „ мрске прошлости „ потпаљивао је школски послужитељ..
Дисцилина на часовима била је
и даље у функцији култа
беспоговорног поштовања уче и учитељице. А срицала су се прва слова и сазнања из
буквара, те 1947. , у Банатској Планци и
широм Војводине, под војним режимом генерала Косте наџа и савеѕника совјета
, паралелено српски али и... азбука
свеприсутних руских другова, ослободилаца.
На клупим два буквара, таблица, грифла, сунђер. Дрвена
перница.Прикуцани уза зид урамљени Стаљин, па Тито.На
месинганим значкицама, које су ђаци добијали уз пионирску мараму, утиснути
профили Маркса, Енгелса и Лењина.Гланцали су их
ђаци сидолом да вазда
блистају.Па чија више.Тај најбољи „Титов
пионир“ канддовао се као
будући верни следбеник богова марксизма и лењинизма.
Пожељна терапија
Често су родитељи долазили код учитељског пара и тражили, молећиво, да просветари, као некакви овлаштени жреци неупитне праведности, децу „прочешљају“ прутом. Да их „доведу у ред.“Нудили учитељском пару чак прасе или ћурку за такво утеривање послушности.
„Учу“ су, који је потезао
руком у ћуп, учитељица је само вукла уши
и праменове око њих, ословљавали
„бар дан госн учо. “ А и сурузи се обраћали само
за нијансом мање очигледнох
поштовања и уважавања аутритета.
Они ђаци, који су
добили највише "боја“ у школи „често су „брже и боље
напредовали. Двојица само из једне гнерације,Ћеке и Мргуд „ завршили и то у редовном року, факултете у Београду. Ветерину и
машински“ „„Баш зато, никакао
другачије , тврдили су стари, а њихова се не пориче „ јер су били честе „муштерије“ прута.. „Природно бистри,
али до зла бога немирни. Својеглави „.
Дочим, „данаске“ ... „дабогме,
дугачије је .Нема довољно деце за школу и у Паланци ни велике светосавске предстве за школску славу са хором дечака и девојчица . Ни њихово
изођење Нушића у импровиозаном позоришту, у сеоској
кафани.А ни учиног звонког појања у цркви због коге су
долазили и из других села да га чују .Тај
догагашај се у селу очекивао месецима, а
вредно су вежбали у школи до у позне сате
хор, драмска секција и тамбурашки оркестар.
Све је то данас преданње . Нема ни пацки.. ни момака са
астраганским шубарама у девојкама у
рекли да играју на сеоском тргу „ кодкола“..Дошао је век универзалних, увезених , за село и старије
често збуњујућих свеколиких права .
Пре свега да и снаје али и старе
жене богами пиље сатима у раголићене рилитије. А омладина бежи у град и не враћа се. Дудове
је посекао још Карадељ и то у целој
Војводини , а клупе на сокаку труле и пропадају. Из њих вире опасни зарђали
ексери закуцани још пре оног рата.Ко
седне на њих у ризику је од
заостале прошлости.
Коментари
Постави коментар