ДРАГАН
МИЛОСАВЉЕВИЋ
Нова резолуција о Сребреници још један
је врхунски политички цинизам Запада. Упарени су, намерно, као подносиоци тужбе
Генералној скупштини УН против „геноцидлија“ Срба, историјски осведочени агресор,
истребљивач Јевреја и Словена, Немачка, е да би се опрала од холокауста, и, уз њу,
држава Руанда, жртва расистичких сплетки западних обавештајних служби и неоколонијалних
планова САД и Француске.
Дакле, у улози супредлагача нове резолуције,
замишљене као нека врста дежурне претеће гиљотине ако се Србија не уподоби свим
захтевима Запада, поред неоспорно геноцидном кривицом обележене Немачке, нашла се
и афричка држава позната светској јавности управо као жртва бруталног истребљивачког
покоља. Али, оно што се у наметнутом западном наративу око геноцида, масовног изгинућа
једног племена, Тутсија, прећуткује, ако немачка расистичка историја већ не може
да се избрише, јесте мрачна истина коју до данас добро скривају западни медији и
„есксперти“ за људска права. У питању су чињенице о претходним операцијама које
је у Руанди, под лажном заставом, спроводила CIA. Баш оне су и утрле пут осветничким
ликвидацијама које је над племеном Тутси починило супарничко племе Хуту.
То је, као инспирација, годину дана
касније, послужило за нови план CIA, у вези са
Сребреницом, где је муслимане Насера Орића, под окриљем снага ОУН, „бранио“
Запад, а од „међуверских“ сукоба са Србима. Баш као што су у Руанди „бранили“ Тутсије
од владајућих Хутуа, а током напада Тутси гериле на званични поредак, помоћу њиховог „Ослободилачког фронта“. По једнима, била је то акција Тутси
терориста, избеглица послатих из суседне Уганде, а по другима – мисија руандских
„партизана“, „ослободилаца“, каквима себе представљају и албански сепаратисти на
Косову. Њима је командовао амерички дипломац и полазник школе за младе лидере, потом
министар унутрашњих послова Уганде, сада већ двадесет година председник чврсте руке,
Пол Кагаме. Ако Вам то по нечему личи на ОВК и Косово, или Изетбеговићеву БИХ, сличност
не мора бити случајна. Осам Кагамеових политичких противника који су покушали да
оспоре његове узастопне мандате умрло је под мистериозним, никада нерасветљеним
околностима. А његов покровитељ, домаћин обуке бораца PLF, Јовери Мусевени, такође Руанђанин, председник је Уганде, врло близак породици
Клинтон и дубокој држави, сад већ близу 30 година непрекидно на челу државе. Он
се носталгично сећа, забележила је овдашња штампа приликом кратке посете Београду,
својих студентских дана и посети СФРЈ, када му је, током боравка у Југославији,
Маршал Тито постао модел доживотног лидера. Броз је афричким вођама, у луксузом
накићеној Брионској школи несврстаности, у коју су повремено били позивани на
подуке, био препоручиван као узор.
CIA детонатор
Припреме за детонирање грађанског рата
у Руанди почеле су 1991, упадима преко PLF – „народног ослободилачког фронта“ – Тутсија, слатог са територије Уганде и организованог
од стране CIA. О томе је својевремено известила и Политика, уочи
ескалације у Руанди. И доведен је планирани сукоб два племена до кулминације убиством
председника Руанде Жувенала Хабијаримане и његовог колеге из Бурундија.
Хабијаримана је иначе био припадник владајућих Хутуа.
Атентат је, према писању West Africa, почињен „од стране два припадника белгијских плавих шлемова из мировних
снага ОУН у Руанди, који су тромблонским ‘стрелама’ оборили његов авион када је
већ дотакао писту аеродрома у престоном Кигалију, почетком августа 1994 године“.
Одмах по убиству председника, осветнички
погром Хутуа подстакнут је организованом кампањом режимских медија, који су тражили
освету према целом народу Тутсија, за убиство првог међу Хутуима. Другим
речима, кресали су шибицу на бензинској пумпи. Кампању је водио радио „Хиљаду брежуљака“
и режимске новине, тада већ у рукама и са инструкцијама страних спонзора геноцида.
И Руанда је, у преломним тренуцима своје несретне, баш тако испланиране, сурове
судбине, имала своју другу, компрадорску половину. Избеглички антивладин оружани
„отпор“. По задатку сличан оном из уџбеника CIA, који је у Србији
ступио на сцену 5. октобра 2000. Само што је Руанда, на жалост, доживела и онај
дан после: масовни погром који је у Београду, срећом, изостао.
Хути су кроз колонијалну прошлост били
окренути франкофонији, Паризу, а ови други, Тутси, прво Бриселу, који их је у колонијалној
ери фаворизовао као владајуће – наводно, „генетски блиске белцима“, потом Берлину,
а напослетку англофонији. А „спаковани“ су, и једни и други, колонијалним нагодбама
Европљана, у једну државу. Баш као рогови у врећи.
CIA у Африци
Сличне операције изазивања етничких
сукоба, не толико крвавих као Руанда, зарад успостављања режима, оних који би нагињали
водећој земљи Запада – САД, традиционално су биле присутне у педесетак успелих државних
удара јужно од Сахаре, током целе пост-колонијалне ере Црног континента. Који је,
иначе, одмах после Другог светског рата, нагињао, са малим изузецима, Москви. И
социјализму. Па онда, несврстаности када их је, скривеним чланством у НАТО, преко
Балканског пакта, успешно у покрет окупио Броз. Вештином, али и потпором меке моћи
и западне финансијске подршке, њихове је он лидере корумпирао и усмерио ка лагодном
моделу доживотне владавине и неограничене моћи. Тек недавно су поједини имитатори
нашег највећег сина, после 40 или 50 година владавине, као Омар Бонго у Камеруну
или Уфуи Боањо у Обали Слоноваче, сишли са власти.
Најчешће су корекције све слабије проруског
курса и афричког социјализма, промосковске несврстаности Фидела Кастра, после шездесетих,
у Африци, вршене организовањем разних „ослободилачких покрета“, по
превратничкој методологији попут оне примењене у Руанди. Већину је штедро, деценијама,
наоружавала Титова Југославија. Испоручила је оружја, у вредности од 14 милиона
долара, и Уганђанину Милтону Оботеу, председнику, социјалисти, кога је, убрзо после
тога, оборио герилац Јовери Мусевени, спонзор Кагамеа. Новац никада није
испоручен Београду.
У Етиопији, која је изгубила сепаратистичку
Еритреју, као и у Мароку, који је замало лишен Западне Сахаре, такође је Југославија
испорукама оружја мешетарила у име САД. Слично као и око наоружавања „ослобдилачаког“
покрета Полисарија. У Етиопији је до сада пало преко 8 милиона жртава, а грађански
рат много већи него сукоб у Руанди, још траје. Упорно је скриван од очију светске
јавности, и то само зато само што се тамо САД, преко својих пулена, боре против
утицаја Кине.
О успеху операција „завади па владај“
над племенима са супротстављеним религијама и обичајима, постоји чак и читава књига,
пребогата чињеницама, под насловом „CIA у Африци“.
Копирање Руанде
Нешто слично тој методологији, у цртању
нових интересних сфера, а у ери капиталистичког глобализма, догодило се недавно
у Макроновој субсахарској Африци, одакле је, после серије државних удара, Француска
избачена и из Малија, Буркине Фасо, Чада и Нигера, те тако постала дефинитвни губитник
у Африци. Париз то одскора покушава да компензује на територијама „традиционалног
пријатеља“ Србије, којој је иначе и те како дужан, пре свега Републици Српској,
учешћем у монтажи Сребренице, где су балкански припадници Легије странаца, под називом
10. диверзантског одреда, обавили стрељање заробљених муслимана, њих 1.300, и тако,
годину дана после трагичних догађања у Руанди, преселили синдром покоља из Африке
на тле Балкана. А затим је Париз своју мисију, започету у Босни, допунио рафалима
над Србијом 1999, као члан НАТО алијансе, у мисији агресије.
Иза створене мантре о крволочности и
кривици свих Хутуа, када је оргија клања окончана, наступило је суђење у Аруши,
Танзанија, нешто налик на брзину склепаном Хашком трибуналу, суђењем главним починиоцима
злочина, али су следиле и десетине хиљада сеоских суђења унутар Руанде, по систему
преких „народних судова“, са неколико сведока Тутсија. Одигравало се све то у околностима
организованог покајања и плаћања грехова само једне стране, одређене за искључивог
кривца у наметнтом међуплеменском сукобу. Слично је све то ономе што је касније
приписано Србима, као наводним искључивим кривцима за Сребреницу, договорену између
Алије и Клинтона, са најмање 5.000 жртава, муслимана. Тиме се легитимитета и
права на опстанак лишавају Срби, иако жртве империјалних ратова Запада, сведоци
надгорњавања велесила у оба светска сукоба са десетинама милиона мртвих. Новим,
актуелним „подгревањем“ Сребренице, Запад би да, кроз препоручену катарзу свих Срба,
организује, слично као у Аруши, пресуђивање колективне одговорности Срба за геноцид,
да утера признање искључиве кривице (и некакве пратећу катарзу) свих Срба са обе
стране Дрине, те да истовремено спере сопствену одговорност за девастирајућу политику
санкција и рата, изазваног у Србији, као и кривицу за разне видове агресије, те
да прикрије организацију и финансирање „демократског“ октобарског пуча 2000, којим
је започео успешно уништавање суверености Србије. Баш као што крије истину да је
у Африци монтирао геноцид, а онда се поставио као судија извођачима. Ново потезање
Сребренице ту је само у улози полуге за притисак и утеривање целог народа, жртве
од 1990. па до данас, у осећај колективне безнадежности због наводне кривице, а
у препуштању њиховим даљим експанзионистичким плановима на Балкану, те у дефинитвном
комадању Србије и њеном свођењу на прекумановску, што је био циљ Аустругарске још
1914.
www.amika.rs
Коментари
Постави коментар