ОБМАНЕ ПОД ИЗБОРНОМ ШАТРОМ
МИЛОСАВЉЕВИЋ ДРАГАН
ОБМАНЕ
ПОД ИЗБОРНОМ ШАТРОМ
Наставак бр. 1
Под већ отрцаном балканском политикантском шатром поново нам је, уз много буке, аплауза, али и звиждука, играла омиљена представа. Изборијада у Србији, вечно истог. Демонстрација политичке акробатике, хокус покус демагогије и шибицарења изабраних прелетача кроз вреле гласачке кутије.
У арени локалног изборног циркуса,
који се сели од престонице до провинције и назад, гледамо, ове најблаже зиме од
када се одмерава клима, али истовремено и сурове мрзле свакодневнице, нека
иновативна чудеса. Глумце који театрално, „на ползу“ народу, изигравају политичаре.
А онда, политичаре који глуматају
глумце. Поједини би, као председник нам, могли, тврде добри познаваоци театра,
у интерпретацији неке симбиозе Радована и Ибија, а на тему „народе мој“,
надмашити чак и до сада неприкосновеног Радмиловића.
Само је питање времена, прибојавају
се, када ће ОН наћи довољно термина, поред бављења судском, извршном и законодавном
влашћу, наступима на 47 телевизија, да пред препуном ареном, окупљеним све
самим ауторитетима глумишта, режије, али и представника САНУ и СПЦ, навијачке
елите Звезде, можда и дела Партизана, демонстрира свој раскошни таленат.
Све у дијапазону од Хамлета, сталног бити
или не бити, несхваћеног Отела, трагике усамљеног краља Лира, до недовољно
схваћеног Сирана. И наравно, уз аплауз који би надмашио онај упућен Брозу на
стадиону ЈНА, приликом пријема Штафете младости. Али, ваља признати да је као
политички син највећег сина отишао још много даље.
Корак по корак, целу државу претворио је
у велико гледалиште, циркуско пребивалиште нације, бар половину публике увевши у
своје фанатичне пратиоце, свакако најталентованијег вешто одабраног политичара
„електричног зеца“, а
трагикомичара из генерације нових лидера.
То би рекли, најпре, они
поносни, иначе препотенцији склони обожаваоци Радована Трећег. Јер већ је он, својим циничним опаскама и импровизацијама испразног, данас
бисмо рекли ријалити, србовања, тог погубног стања духа, пародирао ту
пошаст још у брозизму. И то са толико шарма и духовитости да је, што му свакако
није био циљ, тај модел понашања, уместо да буде опомена, постао заштитни знак
нове елите: ове, која је своје моралне и естетске дубиозе преузела управо из
гегова овог надасве циничног приказа скоројевићког духа. И управо се,
дефинитивно уз помоћ Пинка и Хепија, устоличила напредњачка, а у
сржи шешељевско радикалска, Србија, и наметнула кроз доминацију у свим сферама
друштва, као ексклузивно право оних који се, као повлашћени и самопозвани
„чланови библиотеке“, осећају овлашћенима да предњаче у свим одлукама у вези са
судбином Србије – укључујући ту и бусање у лажно патриотске груди, а у вези са
„одбраном“ отаџбине, светиња и огњишта на Косову и Метохији – да би, у
стварности, све од имовине полако препуштали Вилотићима, са којима су, у ствари,
само у виртуелном сукобу.
Да ли као титовци, или као „вадикали“
– сасвим свеједно. У опсењености том врстом „сналажљивости“ шљаштећих тајкуна,
„демократски“ изабраних, који се богате на „бризи о народу“, Срби, уведени у
царство конзумеризма, а све даљи од Светосавља, следе заправо оног гајдаша из басне
о глупим мишевима, осуђени на инжењеринг декаденције и коначну пропаст на зацртаној
стази леминга, а верујући да их Вођа води ка успеху само простим имитирањем
његове музике.
Да се бележи у статистикама, ова
Србија би се свакако нашла међу водећима као у бити једнопартијска, тоталитарна
„демократија“, окићена икебаном лажне, програмиране на неуспех и колаборацију те
зато немоћне, опозиције. Која у свакој, поготово у текућој циркуској режији, има
своје трагикомичне заплете, кловновске перформансе сталних „догађања народа“ из
круга двојке, уз препознатљиве костиме и шминку глупих августа.
Тренутно су опозиционари, они кобајаги
либерално леви, а слепо опсењени Европом, оном које више нема, у улози опасних
издајника. Оних који „призивају окупацију Србије од стране Брисела и НАТО“.
Али председник ће, као и у свим
досадашњим игроказима оперетског сукоба власти и њених противника, онемогућити
ту претећу „погибељ“, и то неким „малим“ уступцима у вези са границама, и тако
још више учврстити своју позицију јединог гаранта „суверене, независне, народне
Србије“. Наравно, само до наредних захтева оне силе коју – зна се, али се не
прича јавно – није молити. Могло би се рећи да су зато ти притисци на увођење
„демократије“ и „парламентаризма“ утемељених на паљевини парламента од 5.
октобра 2000, по својој истинској делотворности, само добродошао алиби режиму и
Вођи да се одрже пред својим бирачима, упркос сталним уступцима Западу. И то – у својеврсном систему ауторитарне корупционашке
стабилократије, која у суштини одговара Бриселу, јер се своди на договор у четири
ока са преЦедником о питањима судбине Србије, а да јавност нема никаквих релевантних
сазнања ни о чему. Ка, рецимо, о томе шта је суштина Охридског споразума. Или
раније Бриселског. А што се, у аналитици, усталило као „кување жабе“.
Изборне Ванге
Нова тачка у изборном перформансу
свакако су медијски аналитичари удружени са политичким самурајима. Ови други
отворено траже свог шогуна, тог новог газду, да му служе, на челу са познатим
дијагностичарем како МИ Срби дишемо на плућа, или и на шкрге. Они су у својству
нас као, наизглед, МИ, али у ствари су ОНИ, окупљени у улози покрета
патриотских трбухозбораца. То је новина на трапезу политичког жонглирања у
Србији, где никада није мањкало маште да се оно озбиљно, што би требало бити
понајпре опозиционо, „суверенољубиво“, претвори у „гегове“ за плебс, у
сваколико претеривање у самоистицању самозаљубљене политичке врачаре, Ванге, у
моћ над збланутима и лаковернима и, на концу, у саму супротност од обећаног
чуда. И то је, управо, баш та сага, виц, да се српско гласачко тело, у
ватромету изборијада, сваке друге године, „саплиће упорно о исте грабуље“.
Свеједно је ли у питању данас већ заборављени Шећероски, или Прелетачевић, или
звездочатци „аналитичари“. Они, гледајући у стаклену куглу, већ данас,
продајући управо народњачку фору, већ су у посланичким клупама, са посланичким
принадлежностима, у посланичком бифеу српске Скупштине, где се најбоље и најјефтиније
једе у граду Београду .А у исто време, макар привидно и славодобитно, дрмају
судбином Београда, док траје неизвесност хоће ли престони град и надаље под СНС
„шапу“, и у „инвестиције“ у ЕКСПО, од големих 18 милијарди долара, а све то
без, макар званично, ЊИХ, који су МИ, али уз помоћ, лечке, сада „бивших“
другара. Или ће пак чекати резултате „поновљених избора“. Никако поништених.
Ова лакрдија се, на концу, и те како
исплати, уз награду од директора циркуса, задовољног исходом у виду распада
„патриотске деснице“, чији су фанови, уморни од пренемагања око импотентне одбране
Косова и завета на дверима, потрчали за новим, занимљивијим играчима. Вештим
дриблерима.
Гледали смо ових месеци, од нових чуда
у циркусу, и силеџију у коалицији „борбе против насиља“, па бившег прорежимског
академика, како прелеће у „опозицију“, да би се, као некадашњи главешина најмудријех
у Срба, обрео зановљен, али без те функције, и то у редовима оних који, попут
античког хора, понављају његово да је „Косово одавно изгубљено“. Одавно.
Видели смо, сада и ван „дасака“ на
митинзима, и госпођу која се препоручује за праву министарку. Мада, на даскама,
није била ни близу Љубинке Бобић. И најзад, разне експерте за сигурну, гарантовану
пропаст сваке добре идеје могућег националног препорода, обећане за време жутих,
преко успешне приватизације и богоугодне и народу на добробит намењене
транзиције ка дефинитвној промени. Испоставило се, међутим – промени кроз
пеглање српске свести и савести.
Изборни рулет
Наставак бр. 2
У тој хокус покус циркусијади,
у присуству проваљених инстант патриота, насталих махом од Шешељевих радикала и
Вукових „обнављача“ Србије, те стално на власти плутајућих Слобиних понављача
историје, „дачоида“, врти се, вазда добро наштимован, изборни рулет. И познат
је сигурни добитник, а то је, разуме се, најнапреднија партија којој, јелте, за
навек припада власт. Сада су ту, са жетонима, око стола пристигли и они позвани
из сазвежђа јутјубера, свезнајући „аналитичари“, на речима оштри „критичари“ Запада
и општевладајућег корпоративног капитализма, који је, гле, у свом
најбруталнијем облику инсталиран баш у нашој, добро – и њиховој, Србији. И, за
разлику од периода пре избора, не оглашавају се баш МИ то јест ОНИ као неки истински
противници овог режима, односно „елите“ која фаворизује и намерава да омогући експлоатацију
свих преосталих ресурса Србије, и то од стране све три велесиле, кроз
својеврсни неформални кондоминијум, колонију испод жита подељених интереса,
узајамно толерантних интересних сфера „триглобале“, које подржавају преЦедника
као гаранта тог стања. А ради се, и то у оном најбруталнијем виду, о примени лесе
фера из 19 века: дуплираном ценом аутопутева, а минималним накнадама за рад,
огромном проценту корупције за оно што граде Кинези и Амери, или пак продајом
мигова чија генералка стаје „тричавих“ 170 милиона евра, или шверцом нафте и
гаса за ЕУ.
Дакле, вијори се, ових фебруарских
дана, а на правцу формирања баба мартовске владе која се килаво порађа,
јер такве су, бремените напонима, мартовске иде, још једна изборна лажна
застава. Испод ње су, уз трештање „пропагандних добоша“. ка гласачким
кутијама били постројавани „у парове разбројс“ учесници, превасходно гледаоци
ТВ Фарми, Хепи, као први, Пинк, као други, или обратно,
како вам већ воља. У сваком случају – претежно конзументи паризера.
То су „добровољци“ једнодневних аутобуских
тура, потерани на митинге „напредне“ Србије која не сме да стане. Не да
јој преЦедник да одахне и размисли, већ је, уместо тога, у сталном крмећем
касу. На републичком нивоу, надјачали су они потерани ка кутијама, као спасиоци
од издајника граџаниста, баш убедљиво успешни ван престонице. Дочим у
Београду, карте су пата, јер гласачи су ту слуђени и обневидели разлазом два
разрока ока у глави, а треће, оно МИ, вазда је на темену, као свевидеће.
Ма, на удару је изборна раја, и то из
свих медија и из свих могућих праваца: телевизијских станица и штампаних медија,
од којих су једни на јаслама државе, други на синекурама спољног фактора, а
„патриотски“ подкасти, верује се, на инјекцијама ДБ, или већ неке друге „фирме“
сличне функције.
Држава Бондстил
После тужакања Стразбуру од стране Србије
против насиља, требало би да проширени круг двојке, у коме превагу
односе србојугословени, титоисти, натера Европску комисију из Брисела да, као
претходница НАТО, умаршира у Београд и милом – па не
ваљда силом – изнуди „демократску“ изборну
капитулацију власти. Макар у Београду. Па после редом. Нови Сад, Ниш,... Тако
бар власт плаши народ, кудећи опозицију са капиталистичке ЕУ НАТО левице, и називајући
је, препознатљивим речником ријалитија, „подгузним мувама“.
Ево још једне теме која треба да држи
тензије у гледалишту, и да у други план гура претеће исељење Срба са Косова,
после одлуке Куртија, читај Америке, да остану без могућности коришћења динара
као средства плаћања. О томе је преЦедник обавестио Савет безбедности и тамо победио
Куртија са шест према нула. Али не и Америку. Која је тај Курти.
Па ни европске државе нису, уосталом,
постале европске док се нису одрекле суверенитета у корист неонацизма
под патронатом антируских САД. Грaџани мањинске, друге Србије, који
за себе веле да су против насиља, баш хоће ових дана у ЕУ фронт који се
постројава под Вермахтом, а на нови дранг нах Стаљинград.
Што је могући, изгледни крвави циркус,
а где би, иначе, нови светски рат без нас. Редовно бирамо за пријатеље оне који
нам одређују подстанаре који ставе ногу у врата и траже проширење за себе. Све
до спаваће собе. А тамо
би, по
могућству, и да „кресну“, ако дозволимо.
У години када је Тито најзад умро, у Председништво
СФРЈ су, све у име спремности на праштање већинског српског народа побуњеним
Албанцима, качацима, косовским следбеницима Призренске лиге, која их је,
уз помоћ наших „традиционалних савезника“ са Запада, касније промовисала у „државу
Косово“, довели Фадиља Хоџу, мада је ратовао са качацима, а против НОП, све до
1944. И то би се могло сврстати у једну од циркуских тачака највећег ондашњег
директора циркуса Броза и СКЈ ансамбла комуниста, оних који су пола века
буквално уринирали по српској публици у циркусу СФРЈ, све терајући Србе на
аплауз вођи који је славио поништавање Светосавља под геслом Тито – партија.
А данас потомци те Интернационале – ова је додуше црна, а не црвена – раде исто,
само на други начин. И такође су једини играчи на политичкој арени у циркус
претворене Србије. Вазда као трагикомични „супарници“ два тима из истог клуба –
једни „патриоте“, а други „издајници“, у представи са много чинова и још више
лажних костима, да ли као потомци партизана, сада „демократе глобалисти“, да ли
четника и љотићеваца, али искључиво оних из шминкерница и фундуса службе.
Нема ту никакве истинске разлике међу њима, све док је и Александра, и Ђиласа
од Југославије. Пре би се рекло да је све више јефтиног лажирања под истим,
бриселским патронатом, који им налаже опонашање опробаног система Курте и
Мурте.
И док милиони гутача изборне бенгалске
ватре гаје наде обећаног „изласка сунца“, да ли на Истоку, или на Западу, већ у
зависности од тога коме ће се, како већ буде згодно „елити“, приклонити овдашњи
унуци Брозове номенклатуре, троцкисти, сврстани у две паралелне компрадорске
колоне, призивају народ у гледалиште. Уз најаве да ће, опкољена НАТО-ом, Србија
ипак, чудом, бити и остати неутрална, седећи притом на неколико столица у више
одвојених соба. И отпловити, ако не у ЕУ, а оно у БРИКС. Али вазда са њима,
титоидима, на командном мосту и крми. Ако глобализам начисто пропадне, а то ће „предосетити“
само овај Баја. Јер он „ зна шта ради“, „купује време“ да реши све наше
проблеме. Тако је народ научен, испрограмиран. Дочим, прво мора да плек
музика засвира туш и означи стварни крај још једне изборијаде – циркусијаде.
А јавиће, већ, моменат за то они из Брисела.
Док ће Вашингтон дати на знање Москви,
као и 1948, да је Србија европско, то јест америчко, задње двориште. И да ћемо,
како ствари стоје, на Косову, а и на картама, до још једне поделе геостратешких
сфера типа Јалте два, какао су то натовци уверени, а и наша опозиција,
па и фол „проруска“ власт, ипак бити омеђени као будућа Ујка Семова држава
Бондстил. Осим ако Руси не изађу на Дунав. Али далеко је и небо, и братски
хоризонти. Засад.
Коментари
Постави коментар