КЕРИЈЕВА КУГЛИЦА

 ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ

 Било је то у сеоској школи где су предавали моја мајка и отац.У задњем делу, иза учионице, учитељски  стан гледа на велику башту и воћњак.Тамо су ученици, кao вид „очигледне наставе“практиковали  одмах по рату наслеђено и после ослобођења.Обавезу ђака, плевљење и окопавање.Оно,чиме ће се ученици, велика већина њих, бавити баш како и очеви им и мајке цеео живот .Био је тај „кулук“, својевремено, саставни део школовања у монархији. Некакав додатак државе на мизерне плате и ондашњих просветара.  

Превентива  из ћупа

 Недисциплиновани ученици, не и девојчице, добијали су пацке по рукама шибама умочене у ћуп са водом. Смештен у углу учионице, увек свеже олајисаног пода својим присуством, као очигледно наставно средство,„ глинени тоболац“ пун муња и громова  васпитног олимпа служио је за превентивно, психлошко утеривање реда рада. И дисциплине - посебно  међу  враголанима .

 Били су прутови намењени за конкретнији степен утеривања послушности сложени у ћуп, одлежани,  добро  одабрани .  Вазда витки . У форми . Фијукали су  злослутно током каштиговања. Када су   недисциплиновани кажњавани ипред табле. А пригушено су шаптали "јој, јој,  немојте госн учоооо, молим ."И шиштали су  дугачко с..с...с па уф .. уф  па опет  ,с..с..с..,  налик   уплашеним гусанима на сокаку.  А додатно, зими, мушки су кажњавани да цепају дрва  за учионицу где је  је ујутро пећ палио школски послужитељ..Дисцилина на часовима била је  војничка а учило се из буквара, те 1947  паралелено српски и... руски.

На клупим два буквара,таблица,грифла,сунђер.Дрвена перница. На зиду Стаљин, па Тито.На месинганим значкицама, које смо добијали уз пионирску мараму, утиснути профили Маркса Енгелса и Лењина. Гланцали смо их сидолом да вазда блистају.Па чија више.

Доктори без науке

 Често су родитељи долазили код учитељског пара и тражили,молећиво, да децу чешће „прочешљају“  прутом. Да их „доведу у ред.“Нудили чак  прасе или  ћурку за такво утеривање  апсолутне послушности не само у школи .

Ко би то замислио данас, када  просветараи беже из школа или умиру од срамоте стално изложени агресији родитеља. Јер  ови , друго  или треће колено оних побеглих са села у партијске војске  у име  „ новог поретка“ владају пколама  преко  својих ралити савета   И „ уписују „  пртсцима пожељне оцене својој  деци, будућим  докторима без науке.

 Отац ми је причао, касније, када је већ постао  признати уметник да би га у селу, као вид највећег поштовања за минули рад у Паланци, ословљавали     „бар дан госн учо , поштовање“. Не марећи што је  у  међувремену оаванзовао  у ранг  одмах  до  првака у баритонском фаху у Народном Позоришту .А тврдило се у селу да су  они  ђаци који су ид њега   добили највише  "боја",  њих  дојица  само из једне гнерације,Ћеке и Мргуд  „ завршили  факултете . И то  баш  зато јер су били најчешће муштерије  дсцплиновања. А природно бистри, али немирини.

Гласало се прве године после ослобођења  за комунизам. Ређе  против . Баш у  школској  учионици.

 Две кутије, свака на једној скамији. Једна за Тита, друга "ћорава"

 

  Солунац на белом коњу

 Икушење и испит лојаности чекало  је пре свега двојицу паланчана, Немаца пореклом. Кулака и трговца, мог деду Хуга Пилауера и највећег земљопоседника у целом  срезу, Керија .

Хуго , други  муж моје баке Чехиње,Марије, удате  прво за Србина , Васу Јевтина,  па обудвеле, Јер   млади муж  је  оставио кости у Галицији као војник Фрање Јоспифа. Без испаљеног метка, подлегао од тифуса.

Хуго је у село после завршетка рата ујахао на белом коњу  као командант жандамерије краља Петра  и    носилац  карађорђеве звезде задобијене у пробоју  Солундског форнта .Тамо  се обрео као добровољац Одмах је уочио младу  „ здраво“ лепу  и имућну  удовицу . Уз њу  већ уходану трговинску радњу, многе „ ектаре“ земље.  Али је на захтев  Чехиње у предбрачном  уговору, када је скинуо унифрму , све „ преписо“ затеченим ћеркама из првог  брака. „ Тако ми то радимо у Војводини, све на папир па нема посла за судије и адвокате. Остало је твоје и твоје  фамилије“ рекла је Чехиња.И тако би , доцније.

На позив Михајла Пунина, преко Одесе из Сибира,  где је  био заробљеник, Хуго,родом из Шида , приступио је југословенском ослобдилачком корпусу где  су се сливали  добровољци  за  „троједину“ Југослославију .

 После Версаја, због заслуга на Кајмачалану,  постављен је војник Пилауер за командатна снага реда  и лојалности монархији  у Белој Цркви . Вајсе Кирхе, где је још од времена МаријеТерезије живело  у благостању успешних виногрдара, воћара, цвећара, извозника у Европу  готово 90 посто становника  Немаца  . Потомци  досељеника  почетком 17 века  који су се спустили  Дуваном до села Банатске Паланке ослоњене на Дунав. И  раширили се временом све до Вршца. А уз подршку Беча, постали власници непревазиђеног виногорја у једном комаду парцеле од 3о.ооо хектара .Највећег винограда у 19 веку у Европи.

Шта би комшије ?

 Ти Мирни, радени Немци, „узорне  комшије  за углед нама  паорима“, нико није објаснио потанко зашто и како , баш у питомој Вајсе Кирхе основали од културбунда  преко ноћи  по злу познату Принц Еуген дивизију. Опустошили Србију, посебно  1оо за  1   тамо преко Дунава . Стрељали у Крагујевцу.

Још у крањевини  пробечког Милана , а на заповест Берлинског конгреса  1878 , овлаштене  су мањине у Србији, на захтев Цинцара и Јевреја  поставњен  Фрацуској,  као услов њене  „суверености „ младе Кралјевине   да удружене   државом  управаају.... фактички  мањине .И њеном судбном.Показало се   и колко и докле ће  остатаи цела.  Тито је то назвао  „братство и једноство“. И тако  је остало до данашњих дана.        

    А одмах после „ ослобођења „  у таласу протеривања више од пола милиона Шваба , Хуго и Кери, решени да остану своји на своме, јер су се осећали као овдашњи, а не као Немци пореклом , били су  свеједо добрдошло сумњиви. И непрекидно на оку сеоских  друкара . Вазда  на располагању бившим  кафанским  гребаторима,  пропалицм  из редова тешких нерадника . Па  „првоборци“ са два сведока, једном речју  „банагалозима ,“.Тако их је звао народ  а утркивали су се у  измишљању  пакости на рачун „ народног непријатеља „ За те  су словиле  све  имућне газде .Поготво  „проблематичних“ корена . Све једно што је Хуго,  предратни соцјалдемократа, помагао овдашње  партизане, „кукурзаре, који  су  се ушуњали у Паланку и преузели општину, власти али и катастар у Белој Цркви.

Ништа ново 5 октобра

  Исти дан када у   су  село и оближњи град  ослобођени од Руса 1944.  Актвирани  су спремни   спискови за одстел. Није се, дакле,  5 октбра 2ооо догодило ништа ново.

Био  је  то 1 октобар 1944  као први пробој Стаљина на територију бивше монархије где  му је  27. март купио време да се приперми за лавину  Барбаросе. Колико толико.   

 На  листу  непријатеља  народа   први је  доспео, Хуго. Једне ноћи, око 3 ујутро, јако грување песницма  на  окно  прозора , потом кроз сместа , кроз  откључану капију  ајнфорта, упад наоружаних људи .Једва наслућених унифомисаних силуета иза батерија уперених у очи .Одводе Хуга.Бака Мара, у сузама ,  очекује јутро, најгоре вести. Међутим, појављујуе се „ „љути“ Сремац , солунац, око 8  сати  и хладнокрвно саопштава ,“све је реду.Ником ни речи шта је било „ноћаске“. Много касније, крајем  педесетих, испричао ми је. „Повели су ме на границу са Румунијом, ту крај села  где су обично стрељали за пример другима . Да уплаше  „ а пред предстојеће изборе оне  кулаке за које су мислисли да су остали верни  монархији.Онако у мраку  успео сам да одскочим у  заостале необране кукурзе и право..... у  граничну караулу .Тамо   је била и полицијска станица. Мешано и восјка , граничари и  нардона милиција.Војска је била боља , није убијала политички.  Тамо кажем командиру који ме гледа ко теле у шарена врата.

 

Језик за зубе

 Овде ме убијте. На месту. Или ми дајте папир зашта сам крив. А ако нисам, да сам слободан.Рекао ми је водник , ћути Хуго ово је била шала, иди кући, језик за зубе“.

Пилауер је  изашао на изборе , гурнуо руку прво у  „ћораву“, па у Титову кутију. И изашао не освући се из учионице .       

Када  је  Кери је турио  руку у отвор ћораве чуло  се   у гробној тишини, гласно туп. Звук  од пада на дно  куглице одјекнуо је у целој учионици , крцатој народом. Гласачке куглице биле  су  нешто мање од пинг понг лопотице. А начињене  од масивне пуњене гуме. Баш је одјекнуло.

Дан после, Керија су, по пријави скојеваца да „газада  крије кукуруз“. А наводно, у зрнима, нашли су га  чепркајући још врућу балегу Керијевог коња  док је вукао кола на сокаку   И  одвели га  они  из ОЗНЕ . ... А рекао је  ухапшени, баш пре избора   представницима власти  да је  "све све, до зрна ,  „предао“ држави. .Дал је тако било остаће вечна тајна.

Када се вратио из  логора за "неријатеље народа",а било је таквих  пуно широм Војводине, чак  десетине „иљада  одведених“ ,  Кери је био је сломљен човек. Живи мртвак. И тако га памтим док није умро десет година касније. Имао је вазда  изглед  тешко уморног, некога коме су извадили душу.Није ништа променило ни то што се партијски секратар из Беле Цркве оженио његовом ћерком. Ваљда је тај пребег  кћери  доживео као још једну освету партије и Тита. Кулацима .Нешто као још један  ратни плен победника у „ револуцији „ грђанског рата.  Није причао ништа, ни са ким. Баш као и Жарко Брадваревић, брат владике Брадваревића, дипломирани економиста, најученији у селу, који  је одведен 1948  због пријаве да је „ за  Русе“   А тек 1953 вратио се са Голог.Као други човек . Само је Хугу, свом добротвору, који му је финансирао студије , њему  сирочету, испричао делић онога што је „ претурио преко главе. На „ мермеру“.

УДБА  „ као судба „

 На тим првим изборима, после " ослобођења"  тврде потомци  првих бирача у комунизму, испаде још једне  братоубилачке  а после Тита ,  неуспеле  Југославије,   на селу  ипак  се све  сазна, нашли су , у Банатској Паланци, само једну  гласачку куглицу у ћоравој кутији. Несумњиво Керијеву. Остале су биле за Тита.Нисам деду  Хуга питао  где је убацио    ако је већ добио  још један живот за  понуђени  „компромис“ у  „преговарачкој“,  пограничној караули Били су то, показало се , први од  оних потоњих  избора  без избора.Осим што је број ојађених Керија  данас  порастао и то су сада искљиво Срби .А Немци нам опет кроје капу. Гласнији су  овдашњи нови  „народни  непрјатељи“ него послератна „ опозција“ Али, недовољно да удбаше скину са власти.Јер владали су    они и  пре Титом него он њима  .И на крају му смрсили конце у „братској“ Словенији.

 Увек се сетим тим поводом цитата приписаног Јовици Станишићу, кључном  полицајцу Слободана кога  за кога се  у медјима преносило да је „ сарађивао са ЦИОМ.

“ Није важно ко је председник ако ми уствари управљамо Србијом“.Није ли тако и данас, скоро осамдесет година касније.Не каже икусан народ тек тако, а помирено са судбином . „Удба нам је судба“.Неки су то схватли тек пошто су  једва преживели партију руског рулета са Титовом службом, Као мој деда Хуго.

Та историјска заоставштина брозизма   за  разлику од Броза жива  је и  дан данас . И чува  оно изборно сандуче а пребројава „ куглице“.  

 www.amika.rs