"ПАЦИЈЕНТ", ПОЛИТИКА КАО ИГРА(Ч)
Драган Милосављевић, пензионисани новинар Танјуга
Приказ
књиге Психолошке игре политичара
Прошло
је скоро четири године од објављивања књиге „Психолошке игре политичара“.У међувремену,
"пацијент",политика као игра(ч), побегао је са позорнице на отворено.
Изазива ратове, спинује, поништава
полове, разара породице, рекламира сатанизам.
Држи свет у истинској талачкој
кризи могућег покретања армагедона који би могао уништити свет ако му се
не удовољи пристанком без противљења на
тотално поробљавање ума и тела.
Нови робовласничи поредак, без бодљикавих
жица, са чипом у глави.
Демократија,
плурализам, остале"трице", међународни поредак више нису у моди. Све
некако личи као да у парку водите разговор на интелектулну тему са господином у фином матилу, а онда он, одједном,
откопча дугмад и покаже гениталије, церећи се иствремено.
Технологија
"поништавања", кенсловање неистомишњеника и то без
икакве аргументације,логиком стампеда, као вид савременог фашизма,нацизма,па
препозавање "релности", не преко чињеница него диктираним
"осећајем" одозго, из центра за емитовање, хаотична је
ауторизација права "сваког
на на своју истину",a истина најјачег је владајућа.
Прва
мисао која ми је пала на памет, док су до мене стизале вести са фронта Бахмута,
избора у Црној Гори, преговора у Охриду, вести око могућег хапшења Путина,
започете лавине домино ефекта пада
банака на западу, је да онај свет "дозиране" манипулације у политици,
коју је Марија описала у својој књизи, делује
данас крајње бенигно, учтиво и уређено некаквим правилима наше цивилизације
у односу на ижињеринг хаоса који доживљавамо тренутно.
У
току је крајње брутално препакивање свести које највише лични на неофашизам и све
отвореније одбацивање идеје о стварној
демократији и плурализму. Рецимо, у колевци прогреса,
револуције, машатања о слободи и равнопраности у Француској, усвојен је
закон о продужењу радног века по "специјалном поступку", без гласања
у парламентуи без обзира на демонстрације маса
којих се то тиче.Корпорације брутално преузимају државе. Институције,
укључујући и парламент једноставно немају више никакав значај.
У
Србији се и даље пропагира пут у ЕУ неких узвишених вредности
што представља чисту аптсракцију.
Поготово после напада запада на Русију где је Украјина обичан полигон за млевења Словена, и то на обе зараћене стране. Та нова ропска
свест којом се и Марија Лазаревић професионално бави на нивоу појединца,
а која је предходно пребрисана и
дисциплинована утеривањем слепе
послушности да се верује у бланко поруке неоколонијалне политке, више
нема потребе за суптилношћу и најансама о
којима Марија пишеу књизи. Оне припадају времену и култури која је дефнитивно
остала иза нас. Оно што је данас стварност
тешко је дефинисати. Недостаје нови, а независни мисаони алат. Идеологије осим конзумеризма не
постоје, религије су на издисају, кују
се планови герентократије која хоће
да створи себи до краја подобан свет и у њему потврди
своју неоробовласничку доминацију.Преко "борбе портив климатских промена", кроз увођење
лажне зелене агенде до крајњег
циња златне милијарде. У фкусу
је најава конструкције човека-послушка, хомокиборга, припадника стада на располагању елити
непримерене вечности и коцентрације
моћи. Све се то, можда јасније него другде, види баш у Србији која је и даље водећа експериментална реторта "новог света". Маријина генерација
је наследила тешко бреме нечињења и нашег несналажења. Каснимо у процени где је Србији место и како очувати суштну наше самобитности. Свакакао не у
имитрању наметнутих нама непримерених вредности
и модела.
Све то води
понишатању донедавних
универзалних појмова комуникације, посебно у политици која је имала своју
стандардизовану азбуку, ону коју је Марија Лазаревић лепо представила у својој
књизи "Психолошке игре
политичара". И то нас насилно уводи
у паралелну реалност у којој царују политичари, нашмикани у лидере и кловнове из епрувете
дубоке државе.Свега тога
људи са доста година и искуства
углавном се гнушају, не сналазећи
се у том циркусу најбоље.
Коментари
Постави коментар