БЛЕСАК ОЛУЈЕ

 ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ

Удар оркана који се из потаје градносног облака сручио на  ветробран  моје веспе, на путу између Старих Бановаца и Старе Пазове, заковао је на тренутак олтајмер за коловоз.То ме још није стрефило за 4о година стажа на „џиасу .

Сада је у блеску олује дошло време да платм цех за авантуризам  чиче које сe костимирао у дасу. Какао ми рече једно циганче, док сам неки дан раније турирао машину на семафру, све верујући да  ми се у оклопу скафандера и заштити конбинезона не могу препознати године , „ матори пошто ти ова крнтија.“ Он весели млади  просјак , ја  кобајаги царевић.

И тако у тунелу циклона, у мраку усред дана а  на моје запрепашћење, задњи точак  врти у месту под притиском   невдљиве немани.  Квачило проклизава у првој  .  Велики  пластични ветробран  савија  се према кациги и шибан сам немилосрно млазевима кише, рафалима , града и бичевима  олује . Пузим метар по метар мотрећи где је спасони заклон.   

Док  муње пробадају линију хоризонта, праћене салвама громова који су замиру у сремачким кукурзиуштима, помислим  у себи. Стварано  је чист идиотизам мој бег са базена од пре пар минута . Био сам безбедан испод тршчане стрехе на барској   столици  купалишта Посејдон, смештеног на ободу Старих Бановаца. Како се и зашто тај објекат де лукс рафинмана створио на ливадишту сремачког села и целе сезоне је пун београђана  који амо хитају луксузним џиповима, можда би се могао објаснити атавизмом. Носталгијом потомака,  „шумаца“ који су освојили Београд 1945 да удахну мирисе  ливада и поља сунцкрета  одаклс потичу њихови преци.Или је просто бег од усијаног асвалта и бетона.     

Ту сам  у пола приче свог саговрника власника Посејдона  на  мах одлучио  Бекство.. Тачно у тренутку када се обручу подневног зажареног  сунца пришуњала  пијавица  у  израсла из  облака  у  виду  ђавољег репа. Док се телесина тог зла долазеће небеске покоре тек навлачила на обзорју. 

Мој саговрник,  власник базена, како рече избеглица из Книна  управо ми је, ,као  добро чувани драгоцени  пергамет који се не отрктива  сваком, и свагда,  еветуално новинару  старе гарде , развио своју  причу како је пред Туђмановим тенковима, међу последњима избегао из српског града подно твђаве . А снашао се овде промишњљеним избором бизниса. Прозводњом  ливених плоча од бетона  за поплочавање тротоара, моде коју  је  преоравајући и пресвлачећи  Београд    успешно комерцијализовао  бивши  градначелник  Богдановић.

Нико у том послу није био на губитку. Напротив. Па ни власник базена  који  су, како   рече, „ плод  те зараде .  Ми преко Дрине смо запад и рођени бизнисмени“ ,  објашњава,   док  већ ходам унутрашке  и стављам  до знања да одлазим.  Теран  долазећом  вишом силом  и страхом .Намах, док журим ка пакингу  сетим се Боре, мог пријатеља из Крчедина ,власника грађаре , бившег  директора Шипада „над 5ооо запослених“ , Такође избеглице , који ми, коју годину има, на моју примедбу да  „је Војводина све више у Егзиту“ рече:. „ Е мој београђанин ,  ако сте ви изгубили Војвoдину ми Крајишници нећемо“ .

И ево гоњен паником  од надлазећег смака свeтa , до малопре лепог јулског дана, , у  гротлу истинске опасности  да  ће ме ошинути муња и згромити тресак  овако маторог и надобудног, а на  месту где ми  места није,  шапућем  , „ добри бого...... помози“.

У трену, кроз завесуж нечег што лије ко из кабла зевне отвор са десне стране пута. У предграђу  сам Старе Пазове . Инстиктивно, максимално закренем  удесно.  Веспа која је  променом правца добила оркан у „ једро „ ветробрана ..... полети као из  праћке  уз  урлик  нагло ратерећене машине. Улетео сам у полумарак  просторије,  тик поред дизалице за кола и ушнирао се у гуме разбацане   око  постоља  гвоздене платформе.

Крај дрвене тезге, са уреднои поређаним алатом ,  под светлом  радне ламп  окачене на рам дизалице  гледа ме не претерано зачуђено , какао би  иначе требало, старији човек.  Али доста млађи од мене .А тик поред његове главе,  на ободу панела окоченог на зид  висе ључеви , шрафцигери  . Назирем  по вертикали  поређане   фотографије,  једна  кашика,   гарави ,алмунијумски тањир, нагорела виљушка, нож.

„Одмиори „ каже ми, „ док не прође ово чудо.“  Он је Крајишник  један  из оне масе изебеглих  од којих се добар део можда и десетак хиљада населио у новом,  вредним рукама подигнутом насељу крај Батајнице. Који и дање зову Ледине Мада , чистије је  и уредније од „батаје“. Европско

.  Улице  су самодопрносом асвалтиране, подигнута црква и школа. Скаке године ПреЦедник ту окупи  уз бесплатне вожње аутобусом   хиљаде  протераних. Оним којима је било  препоручено да продуже за  Косов,  не и да уђу у Београд. И дање ми у ушима  бубња јецај   старице у реду за пензију испред Кормецијакне банк  где  се сваког десетог на дан исплате  пензија  двриште  напуни препознатљим  коштаним ,  борама   од  патњи избразданим  ликовима горштака „Јој ди је мој Книн , најлепши град на свету“.Кука стара.  

Власник гараже ми вели.:„Добро су ме одрaпили  пазовчани  за овај плац , преко 5о.ооо марака  . A видиш ово је на сликама  je оно што је било пре паљевине Зенги  i шта остало од моје  куће.  Згариште  тамо поред Карловаца.  Нешто есцајга и приколица са трактром „ шапуће.

 Видим да не може да се носи са  том  причом ни данас,  мада  га је  слушала можда стотине пута гомила  муштеријa или   пролазници који наврате на лозу.Али ко ће заиста разумети тај губитак и бол. Само онај кога је не дај боже погодило нешто слично.

 „И тако једног дана у наше село, наставља,  где смо чували страже од  Крвата, рат унаколо, наружани смо  да нас не ставе под нож  ко наше старе,  дође један суклата. Висок скоро два метра, скоро  голобрад . Вазда лиже уста . Он  окупи село и нама мушкима  одржи   збор под оружје“.  „ Доносим вам поруку од Војводе .Карловац мора бити очлшћен.Разумели смо.И наша  народна милиција, предвођена  земљком, мајором  ЈНА у пензији,  заједно борцима   из  околних села  очисти   Карловц. Дословце . 

Не би дуго дође из Београда неки са виским чином и пренесе наредбу : „ да  се напустите Карловац , то је наређење.И ми напустимо Карловац”. Па онда миц по миц  Зенге из Карловца ка нашем селу. Кад су били већ надомак  онај  дошљак, пуковник беше ли ,  нареди једном  момчићу , тркни де на онај  брег и види докле су стигле Зенге. А наш мајор њему „ човече  не шаљи  дете   скинуће га снајпер  на оном голом камењару ко зеца“. И отиђе   по наредби дете   а на пола брега паде. Једва се чуо пуцањ.Мајор извади утоку и трас.  Не питам у кога је пуцао. „ И тако су нас бранили  напред назад , све до Олује.  Баш овакве страшне која те стрефила само  место муња куршуми , а уместо громова ,  гранате. ......

Али прође то оног  кога не онда  не погоди .Зарасле су ране из  бојева али ова видиш,  спаљене кућа, та жари и даље отворена,  неугашена  И данас . Него  креши ти мотор . Ено напољу опет  свањује . Сретан ти био пут. И дуг те век пратио.“

 Крај