УМЕСТО ПОГОВОРА: ДИЛЕМА У БАЛКАНСКОМ ТЕАТРУ АПСУРДА

 ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ

Након свакодневних Вучићевих ТВ обраћања нацији – час мелодраме недужно разапетог, час бусањем у прса из бајке изненада пробуђеног Баш Челика – српско гледалиште нашло се дубоко заглибљено у игроказу спиновања „нема нам спаса без овог вође“. И тако је, у театру политичког и егзистенцијалног апсурда, „сатерано до дувара“ тезом о „добробити“ узурпаторског и манипулантског стила владања овог председника.

Заробљено је у паралелној стварности добро режиране ријалити политичке представе у улози гледалаца галиота, завезаних ногу и руку, а у пројекту балканске Нојеве барке као позорнице за „највећег сина“ и политичке бурлеске о тобожњој неутралности, којима је замаскирана реална трагедија постепеног и подлог растакања Србије, нестанка њеног суверенитета и претварања у корпорацијску колонију иностраног капитала коју, по генијалној формули шефа државе, сама финансира да би потом била девастирана и опљачкана. Елита и њен вођа настоје до то буде до „голог литијума“ и еколошког армагедона

У стварању паралелне стварности око лажног хероја преговора по бриселском рецепту, и грађењу његовог имиџа као једине узданице Србије, и јесте права домишљатост писца овог сценарија из института Тависток – срца англосаксонске заверологије.

Још од „октобарске револуције“, демократског пуча 2000, та банда креатора државних удара и ружичастих смутњи штанцује за потребе самоокупиране Србије лидере и елите као корисне кловнове новог поретка. Захваљујући њима, и сви ми смо саучесници, макар као статисти или гледаоци игроказа свеприсутног глумца, као балканског Хамлета и главног јунака англосаксонског луткарског театра на Балкану. У њему марионета разиграва варијанту нове апокалипсе на Балкану, на задату тему бити или не бити Србин православац, а како би се Светосавље најзад преточило у „спасоносни“ вид западног ропског прагматизма. И „компромиса“ среће да не поседујеш ништа у Швабовом глобалном гулагу без алтернативе, и предаје западу уз прикључење – прво санкцијама Москви, а потом НАТО дрангу нах Стаљинград.

Глумачки је све наштимовано на трагу плачног смехотреса, негде између Радована, Ибија и Билија Питона. Режисери знају да је овај народ већ навучен на то да се руга себи у скечевима црног таласа Брозове ере, чији је наручилац била управо југословенска УДБА, а са циљем утврђења самопорицања Срба као културолошке обавезе на трагу владајуће идеје Титових комуниста. Као врхунац пожељног глобалног „патриотизма“ испоставља се, тако, оно што се дефинитвно сместило као идеологија и владајуће елите СНС и друге Србије која изиграва лажну опозицију. Управо то и такво опредељење, као већ испробано у „вуненим временима“ комунизма, намеће идеолошка мајка прозападне мањинске Србије Латинка Перовић, тврдњом да је „Титов комунизам био први корак ка глобализму“. Леле, у каквом смо само незнању и заблуди живели, све док на сцену нису ступиле компрадорске елите и њихове перјанице у виду СНС и прозападне „опозиције“, чији је идеолошки врхунац – презир према сопственом народу, уобличен срицањем другосрбијанске „библије“ – Константиновићеве Филозофије паланке.

Сада је већ очигледна та деценијска успешна крађа времена Српству, са циљем да се не освести и национално пробуди како би спремно дочекало XXI век. Она се, и у прошлости и данас, одвија кроз „пројекте“ америчког финансирања меке диктатуре балканског Франка, Тита, у виду несврстаности и самоуправног социјализма, који је Кардељ прекопирао од Мусолинијевог корпоративизма, а са циљем да би Срби, просторно обједињени федерацијом склепаном лажним „братством и јединством“ џелата и жртве, поверовали да живе у идеалној држави. Сви сви сви под заједничким кровом, а у поретку земље дембелије, где „нико не може да ме плати толико мало, колико мало ја могу да радим".

Србија је тако, корак по корак, чин по чин трагикомедије, уз дефинитивно финале под Вучићем, разоружана од смелости, разума и саборности, пристигла коначно до операционог стола западне политичке мафије, што је заправо исход деценијске хронике пропадања и завршница подметнутог Тобогана за пакао, на коме се неопрезно оклизнула на путу... где и докле?

 www.amika.rs