БАЛОН ПРОБНЕ КАПИТУАЦИЈЕ

ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ

 Технологијом мешавине свакодневних уцена, понижавања, утеривања панике судњег дана око немогућности голог опстанка, па онда обећања као овдашњег Месије, јединог могућег спасиоца, АВ је у улози Сина Највећег Сина наметнуо Србији статус несретнице под сталним мобингом, опхрване наметнутим стокхолмским синдромом. Њу насилник у улози макроа ових дана гура лукаво и у отворену проституцију. Ону политичку. .А притом би да одговорност за то неморално понашање свали на околности. Али и на своје блиске сараднике и општи хаос постојећег стања и поретка разгоропађеног запада. Чији је иначе изабраник који опрезно сугерише „не може шут са рогатим“.

То је сада потпуно видљиви резиме његовог довођења на власт као „спасиоца“ нације, у ствари квазипатриоте радикалског педигреа и потуљеног популизма, вешто преведеног, пре више од деценије и по, у будуће лидерство „проевропских“ светоназора. Да би се из тог кукавичјег јајета, подметнутог из Тавистока, британског института за заверологију, испилио манипулант монструозног талента.

За мање од једне деценије успео је да посуврати, ако не и потпуно „пресвуче“, патриотску свест доброг дела јавности, а поготово лако – око њега окупљене празилук лоповске елите. Али и гласачке партијске легије, лумпена са руба и моралности и егзистенције, који опстају под мотом – трбухом за политикантским крухом. Они се ових судбоносних дана, на дати знак, сврставају у квислиншке и ћифтинске колоне послушника. Јавно дебатују да се треба приклонити сили као реалности, без обзира на цену. Баш како је и испланирано у дубинама глобалистичке стратегије покоравања народа. Њиховог сатеривања у дужничке, робовласничке торове бића обесмишљеног постојања, без вере у Бога и у част, попут робова у потпалубљу галија, везаних ланцима за весла. Довека.

И зато је „предсказање“ око могуће оставке АВ, коју је на Пинку објавио његов пропагандни чауш Вучићевић, глодур Информера, а у Политици, однедавно отворено прорежимској, Ђука, „ђавољи адвокат“, заправо, балон пробне капитулације. У коју, наводно, Вучића гура прозападни део владе а он се гица, фол неће, мада се састав те владе, заправо, и даље не зна, што је посебан куриозитет ове ситуације која мирише на отворену колаборацију, и о којој Вучић први пут признаје преко својих „адвоката“, да му министре постављају, гле’те, западне амбасаде. Што је до сада жустро порицао. И чији би састав – те владе – ако околности наметну и подршка верног му народа усфали, потписао оно што се, јел’те, мора. А да он буде, притом, у безбедној сенци, а опет и даље на неупитној власти – не као председник, него као лидер једнопартијског система окићеног икебаном лажне опозиције.

Лукаво је пројектовано ово опипавање пулса, а обезбеђено од нежељеног праска евентуално већински противне јавности, пуштањем гласине која лако може бити и демантована. Или употребљена као алатка...

Слично је са Пинка пуштено и уверавање да еуропрајд параде неће бити те да се Срби не спремају за 17. септембар као за онај пети октобар двехиљадите. Ма нема потребе, рекао је председник. Дакле, испробава се пријемчивост пароле, коју је већ опрезно понудио, такође у Политици, један од провучићевских аналитичара, процењујући у своме коментару да је Србија већ у расположењу „Боље роб него гроб“.. Али  да то не каже ОН,

него да само посредно, неухватљиво, без одговорности сугерише преко „гласника“, као „неизбежни прагматизам зарад голог опстанка“, а правдајући, ако успе, дефинитивно бриселско одступање не само у вези са Косовом, него и са судбином целе Србије као суверене државе.

Ако већ не буде свесрпског консензуса око наметнуте „реалности“, прихватиће уцене парламент и влада, а тешко да ће бити референдума. А он ће, одједном сведен на своју минорну уставну улогу, обитавати и даље као врховник, а на челу будуће „Моје Србије“, партије – покрета у стварању наместо потрошеног СНС, дакле нове политичке машинерије једноумља смештеног у „патриотском“ центру окупљања прелетача и политичких гребатора и конвертита свих боја, украшене икебаном – левo Ђилас, десно Бошко.

Циљ кампање „куку, оде Вучић, а ми куда ћемо, сиротани“ јесте да се, сејањем панике типа „остали смо без ПреЦедника“, приволи Србија да га моли. Да баш ОН лично донесе (спасоносну) одлуку – и Косово за Србију и санкције Русији. Све да не би биле уведене нама. А да зато ОН буде слављен ка спасилац нације, још један Недић, али нипошто да не подели и његову судбину издајника коју му је, уз помоћ Лондона, пришио победник грађанског рата и Черчилов миљеник Тито.

А ако већина пак, што би тестирање јавности показало, није за његов „компромис“, сада приписан прозападном делу владе, нека то ураде ЛГБТ Брнабићка, горопадна проамеричка тузланка Зорана, и остале НВО амазонке.

Ипак, тешко да би српска сујета, уза сва остала понижења, поднела такву феминистичку капитулацију у својој мачо историји. Између два зла, ЛГБТ премијерке и њених пратиља, бркатих министарки, или осведочено успешног шибицара који запад вуче за нос већ 12 година, изабрали би они, по свему судећи, мању бруку. „Јер зна Баја шта ради“.

Овај народ са хајдучким коренима воли пречице и потајно се диви, не у малом проценту –то Вучићеви изборни тријумфи сведоче, оваквим „херојима“ транзиције који сачињавају крем нове елите. Медијска машинерија их рекламира омладини као узор српског ријалитија. Уосталом, они су и поникли из ове и овакве Србије, данас ћутке окупиране од унука отимачког комунизма. Нису пали с Марса, нити их је неко послао композицијом како је то радио Стаљин, својевремено, са владама у комунистичком лагеру. Тито је пак, раскидом са Хазјајином, успео највећма у Србији, где је и даље највише вољен, а коју је претходно стрељао где и колико му је требало да за себе трајно веже, као владајућ, онај најгори друштвени сегмент, саморепродукујућу мафију политичара и удбаша, полуписмених послушника вичних отимачини и „брзим“ решењима, Ако треба – метком и без преког суда. То је, у модернизованој и ушминканој верзији квази вишестраначја, дорадио, заједно са „саветницима“, Син Највећег Сина, обезбедивши да лумпен гласачко тело, као и 1945. састављено од србојугословена и припадника лажне опозиције, обезбеди дуговечност на власти деци и унуцима титокомунизма. Њихова је парапатриотска лојалност Србији и даље подељена између Куће цвећа и непостојеће државе, поседа кумровачког фараона, Југославије.

На Србију, као могућу суверену државу, никако да се навикну ти данашњи капои садашњег аутоколонијалног статуса. И на њих, најпре, АВ рачуна као на најгласније молбенике да остане ОН као ПреЦедник, а „да нас спасе“, макар и прихватањем уцена Брисела, НАТО и дубоке државе.

Зато Вућић и преко Пинка лечке прети одласком, а истовремено шаље на РТС свог саветника поред колена му Вука Драшковића, заговорника демобилизације од 9. марта 1991, чији је роман Нож потом позвао олош у паравојске „освете“, да попуне редове одбеглих регрута. Да би потом Србија, како су планирале CIA и MI6, била проглашена геноцидном. Да бивши министар спољни, пре тога алијас војсковођа са брадом из шминкернице службе, на најгледанијој РТС-овој емисији Око велича своје издаје и представља их као еликсир државничке мудрости. Препоручене ПреЦеднику.

За ових 30 година, Драшковићу није фалила ни влас – ни као лажном Дражи, ни као лобисти НАТО. Судбина Драшковића, који велича промену свести и савести, данас слављеног као краља прелетачке мудрости, и те како је пожељна варијанта. Ако су Срби пошли својевремено за вуком, а и данас га толеришу, објављују, величају, зашто не би за вучићем, протестантски, прагматично?

www.amika.rs

Коментари

Популарни постови са овог блога

РУС СА СУНЦОБРАНОМ – ПРВАК СВЕТА У НОВИНАРСТВУ

ИЗБОРНИ ГАЛОП ТРОЈАНСКОГ КОЊА

ФАТАЛНИ ОКТОБАР - други део трилогије