СУЂЕЊЕ СРПСКОЈ И СРБИЈИ

Суђење Српској и Србији

 

Београд, децембар 2010.                                                                                           

 

Покушавао сам, годинама, почев од 1996, када је у Бањалучким медијима објављен први текст о  прсуству„српских плаћеника у Заиру“,о чему је, претходно, брујала западна штампа, а слутећи сву фаталност уваљивања Сребренице као наводне „одговорности целог српског народа“, да у највиђенијим новинама и часописимау Београду објавим своја сазнања о „пројекту Сребреница“ Напустио сам,  чак ,у знак протеста, сајт НСПМ Ђорђа Вукадиновића, јер је, као главни уредник, одбио да објави овај текст напорталу  на коме сам годинама сарађивао у, како сам веровао, пројекту одбране Србије и истине.

Међутим, успевао сам да откривам,  вео таjне  само  у дубокој сенци, по штампи РС и малим ТВ станицама Новог Сада, Ваљева, Београда, да је реч о  уцењивачком  пројекату и  заједничком злочиначком подухвату „збратимљених“ кракова  страних служби и домаћих  извођача. Једнога дана  на светло ће вањда  изаћи и умешаност и одговорност Јовице Станишића  кога је од пресуде у Хагу  ослобидило сведочење ЦИЕ да је био од корсти у  смиривању Балкана.

Објашњавао  сам да се све одвијало под менторством ЦИА, инспиратора и пре Сребренице Маркала. А све у настојању да укажем на правог инспиратора наводног геноцида, злочина нарученог од САД за потребе НАТО. Оног пресудног фактора пиромана који је вукао конце раздора на простору СФРЈ далеко пре потпаљивања грађанских ратова на Балкану. И то, у сарадњи са МИ6 и БМД, све спрецизно осмислио.

Тврдоглаво сам о тој „тајни Сребренице“ писао, по цену личне безбедности, изнова гласно причајући о покровитељству страних обавештајних служби у пројекту масакра који су, „братски“ и здружено, одрадиле обавештајне службе зараћених балканских феуда. Једноставно није пролазило. Уредници су ме гледали чудно. Мицали устима, нешто у смислу „није време“. Или: „Јовица је још моћан“. Чак и као кадидат за Хаг. Било је тако и са понудом ДОС-овом НИН-у, али, касније, и (пара)патриотском Печату.

А могла се, да су медији били истински „ослобођени“, како се тврдило после двехиљадите, у свему препознати и рука криптокомуниста, да се од почетка наводне одбране српског народа на вековним теротријама не осветли смисао увођења у ратове паравојски састављених од костимираних националиста, Шешељевих и Вукових „четника“, као и Доланчевих егзекутора Тигрова, преко ноћи пресвучених у жестоке „српске патриоте“. И тако једним ударцем убију две муве.

Оваквим намештаљкама, у потпуности је, већ у самом зачетку, онемогућен било какав покушај грађанског друштва и истинске деснице да, после ратног расплета, уђе у ринг политичке борбе за власт. Истовремено, уздзана и хављена   уствари  квазипатриотска или квазидемократска биографија квислинга. Овдашњих настављача „Титовог пута“ .И тако је прикривена њихова заједничка деструктивна политика разбијања Србије. Без обзира да ли су се представљали као леви или десни. Тиме је, такође, трајно онемогућен пут ка отварању архива о злочинима предака „деце комунизма“, и ескивирана праведна реституција имовине коју су отели Титови комунисти.

Тај обиман посао висио је, у виду потенцијалног мача над главом, како лажној пронационалној номенклатури Милошевића, тако и оној лажно проевропској, јер су, као глумци Осме седнице, потекли из истог криминогеног семеништа – Титовог окружења. То је и разлог што се њихова лажна сарадња, исто толико колико и лажно сукобљавање, увек завршава у виду трулих компромиса у спасавању од одговорности за довођење Србије на руб пропасти.

 

Ваља прво прокљувити до краја, и обавестити јавност залуђивану причом о некаквој освети преосталих од прекланих Срба из села око Сребренице. Допрети до истине чија су, заправо, наређења извршавали озлоглашени пси рата, мешовитог држављанства, извршиоци погубљења 1.300 затвореника у Сребреници. Међу којима је, као кључни сведок, гле чуда, Хрват Дражен Ердемовић. А управо њега су Милошевићеви безбедњаци наловили и пребацили у центар за „обраду“ а потом изручили у Хаг. Или ће ти детаљи и даље изостајати, ако коaлициона влада СПС – ДС у Београду буде још кооперативнија око признања Косова, уласка у НАТО и саплитања РС.

Према сазнањима на која сам се ослањао пре више од деценије, пљачкашку фукару, „викенд ратнике“, који су за посао у Сребреници били плаћени са 12 килограма злата, генерал Младић је, све време рата, главом без обзира, избацивао из састава Војске РС и слао назад њиховим газдама.

Пре заседања Тадићевог парламента поводом усвајања резолуције о Сребреници, стигло је наређење од његових ментора: „Мит о холокаусту не сме бити окрњен у Београду“. Дакле, ко не гласа нема му места у Влади. Ни у Скупштини. И то је то.

Подсетићемо да је комплетна документација наших безбедносних служби о „интересантним ликовима“ – има ту зависника обавештајних фондација са стажом и више од три деценије – у Хагу, изнесена и предата НАТО–у и његовом правосуђу. На том послу све врви од припадника бивше комунистичке номенклатуре, или лажних дисидената, гајених у брозизму.

Вероватно да ће се доста од тога, једног дана, сазнати и из руских извора, јер свој део одговорности у поигравању са судбином Срба, и то са обе стране Дрине, има и дипломатија Јељцинове Русије…

Хоће ли се у току најаве нових открића макар наговестити тајна свих тајни? А то је – у којој су мери параинституције  службе контролисале симбиозу криминалаца, обавештајних служби и политичара у свим бившим републикама, без које није могло бити кључних прљавштина – од Васе Мискина, преко Рачка до Сребренице.

Неколико дана пре мистериозне смрти, сам Милошевић је у Хагу изјавио да су „стрељања у Сребреници починили некакви плаћеници“, а да ће „о томе опширније говорити“. Готово идентично се изјаснио и Шешељ, уз напомену да је „жртава било око хиљаду“.

Извори новинске агенције ЕФЕ (Шпанија), преко дописника који је видео камером снимио лешеве последње групе „бораца из Босне“ у Заиру, упућују да су плаћеници, после обављене „мисије“ у Босни, уз помоћ белгијске обавештајне службе, предвођене извесним пуковником Андреасом, експедовани у Африку, у Заир.

Било је то годину дана после престанка рата у Босни, а у пакету „вишкова оружја“ које је Милошевићев режим испоручио према дозволи Бечке конвенције.У тој испоруци били су и клијенти  пуковника Андреаса, стационираног за Врованње У београду који су дили да помогну режиму диктатора Мобуту Сессе сека, за плату од 3.500 долара месечно.

Ови „извођачи радова“ у Босни имали су редом легитимације француске Легије странаца, и постали су његова лична гарда и елитне формације. А по његовом паду, у истој улози, учесници у ликвидацији новог председника Лорана Кабиле.

Група плаћеника из Босне, разних националности, бивших легионара, а опасних потенцијалних сведока нарученог масакра, ликвидирана је у експлозији складишта муниције, на аеродрому крај Кисинганија. На складиште је лансирана тромблонска мина.

Заиста, ствар са Сребреницом, а мистерија се вуче готово деценију и по, „једноставна“ је исто толико колико и слагање Рубикове коцке. Наиме, реална претпоставка је да су српски (нео)комунисти, глумећи националисте, убацили у грађански рат криминалце, отпуштене затворенике и наравно, своје координаторе. А лажна опозиција Милошевићу лиферовала је, право из шминкерница служби, „родољубе“ са шубарама и „војводе“ са шапкама часних српских официра из Првог светског рата.

Њихова (зло)дела била су конструисани повод да НВО, преко светских и домаћих медијских мегафона, све српске родољубе прогласе за „нацоше“. Како на РТС рече Алекса Ђилас – „смешне су ми те четничке војводе које су до јуче имале партијске књижице“. Да, тачно је то, господине. Али је и трагично по последицама које су намењене искључиво Србима.