ПРОДАЈА САВЕСТИ, ЗЛА КОБ СРБИЈЕ


ДРАГАН  МИЛОСАВЉЕВИЋ

Својом недавном изјавом да ће Србија већ ове године бити суочена са ултиматумом око признања Косова, „који се не може одбити, али га он  не може  прихватити“, Вучић је политичким  пиранама из редова „опозиције“  упутио јасну поруку. Да ако са његовом СНС партијском војском на изборима   формирају  легитимну већину у Парламету и учествују у промени Устава и укину клаузулу о верности Косову, па потом народу још потуре евентуални референдум сагласја са капитулацијом, нестрпљиво очекиваној  као изборни адут и на Трамповм крилу Америке или још више  у дубинама демократске „мочваре“ могу рачунати на повратак у транзционо јато. Оно  које ће некажњено оглодати Србију  све до костију.Биће да је то мамац  који се не одбија. Као  ни  изборни цензус од 3 посто за посланичку фотељу који ће бенефитима   уминути душевни бол и оправдати издају. Не прву. А јато заинтересовних  кандидата  све је  веће. 
По разноврсности понуде за изборно сагласје са оваквим  манипулацијама  „владаоца“,  предизборна  Србија не заостаје за благодетима „шведског стола“. И зато прелетачи, све учесталије, приступају као саучесници владару у његовом царству корупције савести. Све по мери и потребама режима да створи слику демократије и фер услова у започетој изборној кампањи.  При том, напуштају дојучерашње савезнике, бојкоташе.  
Међу њима су и бивше ведете „досманлија", политичари, глодури, аналитичари. Припуштени су коначно на политичку позорницу која њима живот на великој нoзи значи. Све у циљу потврде наводне спремности АВ  на „фер и поштене услове“, а без другог избора осим да се победник већ сада зна. То је СНС.



Манипулативна логореја

Руку на срце, ради осветљавања из правог угла овог наизглед парадокса, кад је владалац у питању,  ради се ипак о несвакидашњем таленту истински  бриљантне манипулативне логореје. Хорски праћене, при том, режимским медијима. Најпре о успесима његове политике као оца нације, опште праксе. Малтене другог Броза. Коју обични човек јесте да гледа на тв васцели дан, чује на радију и прочитава у новинама, али коју једва, ако уопште, осећа као истинско побољшање. Пре ће бити, у већини случајева, да је обратно.

У тим наступима укрштено је као искуство и манир вође све могуће.  Од радикалске парапатриотске дрскости његовог учитеља, Војводе, па до ватрености и уверљивости гестикулација својевременог краља тргова. 
Вучићеви опоненти, осим ових доскорашњих, који би ипак да везују коња где владалац каже, као да губе из вида, када га руше на улицама, сви као  „један од пет милиона“, огромно искуство које је „владалац" стекао учећи од  „најбољих“ још из ере Милошевића. Иза чијих метода политичког преживљавања,  у условима сталних лажних коалиција,  стоје  и даље, не до сасвим до краја јасне, поруке. Ко је западу, у овој располућеној Србији, где бројни  конвертити, самураји који трагају за набоље платежним шогуном стварно најближи и најдражи  фаворит. А најподобнији за потребе  безбедњачких саучесника из ЦИА, МИ 6 и осталих. Оних који заједно, ове три деценије, мешетаре судбином Балкана, а потписали су својевремено смртовницу СФРЈ. Њихово, рекло би се доживотно  суђено присуство на српској политичкој сцени, преко одабраних пулена са домаће сцене, час као власт част као опозиција, последица је доброг тајминга и благовремене промене  политичке  свести  .  Наравно  и савезника. Шредер је рецимо спојио Тадића и носача коферчета, наизглед неспојиво, и избацио из игре и Коштуницу и Шешеља. Примирио СПС и демократе. Била је то лекција коју је АВ добро запамтио за будуће планове.

Заглибљени у мочвари

А уважавање тог стално присутног трансфера политичке савести и праксе, чије конце вуку споља, битан је хендикеп данас оног дела жуте опозиције  која је од доласка Трампа на место председника САД остала, рекло би се,  трајно заглављена у глибу сорошевско-клинтонистичке мочваре.
А ова је на Балкану најдубља, рекло би се баш у Србији. И зато је већи проблем бојкоташа како зауставити Трамповог Гренела у договарању са владаоцем него срушити самог Вучића. Коме по питању ко коси а ко воду носи приписују и моћ коју и не поседује. А занемарују његову улогу властодршца у ствари перманентно на ауфенгеру моћних савезника и саветника.
Да не спомињемо додатну благодет за „газду“ вербалног махања црвеном марамом увреда на личном плану, а без свог истинског програма промена, сталних провоцирања из крила друге Србије, које само помаже одржавање  псовачког жара код вучићевих таблоидних кербера. Оних  који  не испуштају из  „раља“ популистичку опијеност оних вучићеваца који купују најјефтиније новине, провокативних наслова. Јер једино то и могу.            
Све остало, ван овог мејнстрима, је привид, још један циркус догађања избора испод балканске шатре.
Има ту свакојаке братије и сестринстава. Од  оних испражњених буђелара и скоро пресахлих рачуна из жутих времена, па до све гладнијих стомака и амбиција. У ту групацију спадају и „освешћени“ чланови бившег владајућег  ДОСа. Али  и припадници суве академске интелигенције, САНУ  све до СПЦ. Они који би да Србију, као, „покрену са мртве тачке”. „Па макар ушли у РЕМ, гостовали на РТС, Ћирилици, Пинку, што је до недавно за њих било фуј. 
Једноставно праве се невешти како нису свесни да су се прихватили  незахвалног положаја, можда чак и улоге режиму корисних идиота  како спомену, као могуће виђење јавности, њихово укључивање у кампању један од добровољаца за РЕМ. А у иступу на ТВ Н1. Има ту, поготово у розе варијанти  моралног стриптиза савести на ТВ фреквенцијама Пинка, свега и свачега. Па и договореног сценарија „љутих политичких ривалаи обавезне размене најгрозоморнијих погрда у стилу воле један, идиоте, свињо и слично. Рецимо између Војводе маде ин УСА и војвођанског  сепаратистичког чанка.

Грађанери  коначно у брлогу

Да се тако видети  и чути  како  је  сурово просташтво  прихваћено,  ако већ нема друге, као опрaвдани  вид  борбе за коску власти. Вајде бачене са владаревог стола. Том риалити понашању склона је данас и она Србија која се од 5. октобра до 2012. клела у своју изузетност, политичку коректност  и тврдила да је као елита ментално већ у ЕУ. А сада демонстрира немоћ  васколиког српског опозиционог потенцијала да предузме ишта на плану политичког такмичења. Или понуди било који  програм осим бојокоташке „омразе“ према АВ. Који се са свима њима, узгред, поиграва као превејани мачак са слуђеним мишем. За њега, Вучића, они тврде да је увео Србију у  кавез „парламентарног монархизма“, а могао би се човек упитати шта су  ови демократски „тигрови“  из револуционарног октобра у протеклих 7 година предузеле да до тога не дође. Осим што су се све време делили међу собом око плена по матрици парамецијума. И сада егзистирају као фиктивни конкуренти власти.  По њима искључивом кривцу за све, па  и за трећи балкански рат, али и за корупцију, ону после октобра. А да се праве  мртви хладни како се запад све време за вакта седам година владаоца Србије, он домунђава о даљој судбини Косова, судбини преостале државе (мали шенген рецимо), али и њихове све несигурније позиције у будућности. И све то се одвија у најдубљој недемократској сенци без икаквих сазнања јавности. Дакле, ван домашаја Вучићевих опонената који би теоретски требало да буду контролори власти. И ослонац сада већ готово ишчезлих институција о којима транзиционисти из ММФ и Светске Банке  брину као о лањском снегу.
У  клими ишчекивања, ништа више не чуди. Поготово не што је све  више „вођа“ мини странчица, склепаних на брзака само краткорочно, ушло у стампедо лова на 3 посто цензуса који је, гле, предложен милошћу владаоца. Ако га и не достигну, ту је макар бенефит од учешћа у буљуку изборних аутсајдера окупљених Вучићу на изволте, а у вајмарској атмосфери будућег парламентарног хаоса. Где ће се тражити  „чврста рука“.
Чак  двадесетак листи је у понуди.  Њихов  број и галама треба да заплаше оне  бојкоташе  који се још премишљају, или набијају цену око изласка на гласачка места. Да тако допуне утисак о функционисању вишестраначја у де факто једнопартијском плурализму Вучића. Што је аутократски модел овдашње демократуре.
Ради се о већ опробаном маниру омасовљења „помоћне“ елите нове  генерације јоги (пре)летача. Смишљеног, својевремено, још деведесетих, у време почетка владавине у Србији белосветских обавештајних служби. Добро укотвљених у поститоистичкој ери деловањем и тинк танк и НВО   екперата за промену савести Балканаца .

Ови данајци демонкратуре,  још за вакта Милошевића,  разапели су своје
мреже у лову за потребе транзиције за најподобнију елиту у порађању у  Србији „комунистичко“ тајкунског капитализма. Нашли су извођаче својих радова највећим делом међу потомцима титове номенклатуре.  Припреманих за наступајућу  улогу  повлашћене  елите. Благословену од запада  као и очеви им у деценијама које су претходиле распаду СФРЈ.

 Сви сви сви у БГД на води

Уз ту групацију повлашћене касте још од деведесетих прибијају се и данас „скоројевићи“, манекени лажног патриотизма који се преливају из партије у партију по систему спојених валова за политичке помије. Пре свега су то следбеници инстант војвода  и лажних кокарди  СПО. А уз то се шлепају и капиталистички социјалисти и бројни ликови из криминогеног миљеа. Цела та булумента већ три деценије бави се политиком искључиво   у виду личног маркетинга. Са једним циљем, да се домогне синекура и  учлани у „касту.“
У последње време главно „ин“ је да из свог пентхауса баце поглед на Ушће Дунава и Саве са најатрактивнијег видиковца балканског ЕУ, из Београда на води. Наводно и међу тајкунима из мреже бивших власти,  влада јагма да се доселе у ову цитадалу успелих у рушњу и распродаји социјализма који су осмислили баш њихови очеви. Очито да је откривање праве истине о свињаријама постоктобра, који су тако просто изнедриле  неопходност наметања свевлашћа Владаоца, а поузданог извођача   наручених  радова  из  новијих политчких токова, САД и Француске, пре свега може испасти тактичка варијанта. Лоша пре свега по  антинапредњаштво. Јер амбиције бивших савезника ДОСа, креатора  „ружичастог октобра” вођене су данас са намером да се као оправдање њихове промене савезништа у Србији, оптирање за партије деведесетих, докаже, што није далеко од истине, да су само изабрали  мање зло за Србију. Те да је главна снага Вучића управо тежина њихових постоктобарских непочинстава. А да председник, зато,  ауторитативно и крај њих прећутно, као фактор стабилности Балкана, оправдано гази према овлашћењима владара. Ка нечему сличном  парламентарној монархији. И то дозвољавају да би се наводно ослободио  баласта потпуне анархије у вођењу државе, коју је затекао.

Алиби за владаоца

Те да је, дакле, успех АВ, што противници његови свесно превиђају, подзидан благовременим извршењем  њему постављених задатака. Који су вешто представљени као лечење од последица жутократије. А баш тај  бивши  режим  демократа, од  пада Тадића 2012., одбија масе својом непроменљивошћу тактике и идеологије, све од лансиране бајке о правој демократији и вишестраначју са њима на власти. Са том мантром су старац Фочо, наводни отац српске демократије, и јарани му из ДОСа, успевши да запале и парламент, али и гласачке листиће у њему, а не само „отпор“ маса,   оборили Милошевића булеварски. Дошли на власт и Слоби главе. И 12 година  шишали  Србију. 
Уосталом још 2008. Хилари је рекла у Београду, а потом пред изборе 2012.,     а Тадићу потврдила Меркелова после његовог оклевања да коначно испуни до слова све обећано око Косова, да ће по оцени Вашингтона „овај неред на Балкану најбоље поспремити исти они који су га и створили“. Није, додуше, елаборирано да ли је и оно растакање Југославије било такође у функцији   тадашњих жеља глобале, а уз пуну сагласност СФРЈ елита. А да су сви актери ратова били само њихови полу или сасвим свесни извођачи  планираних „радова. И над народима и на конфесијама. Данас је то белодано јасно. При том су српске паравојске, створене од кртица западних служби и домаћих „експерата“, мање више чланова СКЈ промењене савести, све у прилог затраженог стварања инстант  четништва и монархизма, коришћене за најбедније потребе антисрпске кампање у  западној пропаганди. А као огледало наводно аутентичног геноцидног душевног стања целог српског народа. Истовремено, њихови пандани, такође паравојске у отцепљеним деловима СФРЈ, предвођени бившим   антисрбима, посебно на Косову  проглашени  су за ослободиоце. Нешто као својевремени Титови партизани у једном тренутку савремене историје полома Србије са списка терориста по принципу Јалте преименовани су  у „народне ослободиоце Косова“.
У сваком случају, сада је јасније и да је и ова предизборна кампања истих актера протеклих деценија пропадања Србије само дежа ву борба за власт и капитал. Али не и за „златне године“ које обећава  парламентарна морахија  устројеног јединства око вође. Који, иначе, у општој пометњи оснива, као осигурач, још једну паралелну партију монархиста.

Освајање лиценци

Дакле , очито смо у јеку предизборне трке за освајање нових лиценца за промену с(a)вести оних кастигованих унутар привилегованог затвореног круга, који  утврђивањем њихове пуне подобности  као  кандидата омеђују процене  служби. Уз консултовање њихових досијеа прошлих грехова. Пре  свега о њиховом потенцијалу промене с(a)вести, али и цени за тај чин политичког „прагматизма. Који је себи, својевремено, по напуштању радикала и два политичка оца, приписао председник лично. Као нормални чин политчког сазревања.
Али није за гађење тај бренд крајњег прагматизма и за све већи број аналитичара и политиканата, сејача магле, који су се својевремено клели у октобарске промене и били омиљени, како на двору Коштунице, тако  и Тадића. Били су тада сигурни, и то написмено, да је Милошевић као  „српски Хитлер“ крив за све што се догодило на Балкану. А данас, далеко мање.
Зато политичка позорница Србије највише наликује на уходани и добро подмазани механизам ротирајуће позоришне сцене. На којој су пре почетка представе постављени сви реквизити већ написаног сценарија. А кратке паузе у међучиновима сталних избора без истинског избора, служе само зато да главни глумци и ансамбл тркну до шминкерница. Евентуално промене костиме и баце поглед на скрипте сценарија у сталном дограђивању варијетета њихове даље „промене свести”. Све то да не би случајно побркали неке детаље, око своје даље улоге и евентуалних промена тарифа и процената за учешће у представи.
На крају крајева, тај балкански политички  игроплет, који траје  деценијама, дописује се и прилагођава глобалном општем оквиру који је задати миље и Балкана. То преостали из опозиције у потпунусти  заборављају. Да ансамбл извођача, још од Титовог светског укопа, је у сталним освежавањима новимсве подобнијим кадровима“, да се главни глумци мењају на суштински истој матрици на Титовом путу, а сразмерно својој  вештини. А да сметала бивају чак грубо макнута. Остаје нетакнут  само суштински и транзициони концепт и пожељна карактерна својства  кандидата, изабраних носилаца компрадорских рола. Да служе западним  интересима, а не Србији. И није при том важно да ли су они били,  својевремено, праксисовци комунизма или „ радикални монархисти фалш патриоте, играчи козарачког кола,  преображени у шминкерницама служби. И зато кружи виц, на питање шта добијеш кад опереш било ког из ове   „елите“ па, „комунисту и прљаву воду“, гласи одогвор.  У Србији  због тога,  све је могуће, а ипак на време предвидљиво за оне којима је уопште до  истине стало.

Одбрана плена

Као и ове да су и најновији избори у густом следу само јагма за фотељама, одбрана права на пљачку као неотуђиву тековину коју треба сачувати,  а по медлеу са запада увезене демонкратије.
 Та жилава гарда антисрспских титоиста и потомака вештих прелетача пресвлакача, вазда у рингу ексклузивних у овдашњој политици, само  привидно је разједињена и то још током полома СФРЈ.
Једнога дана, ако тај дан икада стигне, сазнаће се за међусобна диловања   током последњег балканског рата свих оних које су за потребе операције лажних застава запада одсецали руке, предлагали одмазде, били  наредбодавци око Вуковара у Овачари код Дубровника, или Сарајева.   Предавали и истинске актере одбране од НАТО за паре Хага. Сазнаће се ко су сукривци око загонетке Рачка и Сребренице, па и евентуално  тајанствени наредбодавци паралелних одметнутих  структура за које се још не зна ко им је показао циљ и дао задатке. А били су пажљиво одабрани ти њихови „борци“ убојице као паравојске покупљене са светских кланица, обични  плаћеници. И биће обелодањено, онда када газди, рецимо Трампу,   затребају поени за други мандат, а као шамар клинтонистима и за преокрет на Балкану и доказ саучесништва појединих ликова у пришивању Србима  срамне титуле геноцидног народа.  Највеће препреке да се овај несретни народ тог наметнутог терета, који потапа будућност њихове деце, једном ослободе. Ако буде мало среће, а међународне околности то захтевају, биће најзад и мало светла у балканској крчми.
Дотле остајемо ускраћени и од власти и од опозиције, око правог повода и порекла свих непочинстава и кривице за данашњи колонијални статус свих балканских отпадака Југославије, посебно Србије. Супротно очевима, синови првих прелетача свој берићетни посао раде као повереници црне интернационале. А повереној им лиценци за промену савести какву је рецимо својевремено доживео као „први дисидент још Ђилас. Првенац  оних ексклузивно одабраних. Без које се, богме, не може у Србији ни у власт, а ни у опозицију. Спремни су они на све, као и у време Голог, а да би очували привилегије. Па и да се закуну, ако нема друге и новом, још  једном Александру. Мада су њихови очеви ону аутентичну монархију у крви грађанског рата срубили до корена. И отерали у прогон и политичко ништавило истински грађанску Србију. А ускратили њеним потомцима евентуалну улогу светла на крају тунела.  







Коментари

Популарни постови са овог блога

ИЗБОРНИ ГАЛОП ТРОЈАНСКОГ КОЊА

НАЈКРУПНИЈЕ ЖАБЕ ТЕК ПРИСТИЖУ