ОД КУРТЕ И МУРТЕ ДО „КОМПРОМИСА“

ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ

Kада Срби хоће да неког представе као дозлабога лаковерног и трпељивог кажу  да је магарац. Међутим, однедавно самокритички, што им иначе није својствено, вајкају се  открићем  како су већ деценијама  (на)магарчени.

Од Александра до Тита, па од Тита све до Вучића. А ми,  прави магарци,  сведоци ове истине , поучени  искуством теглеће марве , некакао ипак нисмо тек  тако  склони наметнутој  промени  укорењене  свести  у  ЕУропску.

 Поготово по питњу суштине  толико нагањаног компромисa.  А од недавно тај вид  афирмације  прихватања  препорученог,  не баш  слободарског и поноситог  вида  судбинe,   важи за бити или не бити свих на Балкану. И људи и магараца .

 А своди се на  добровољну сагласност да нас  по вољи и потребама  натоварене терају како им се ћефне. У кас на узбрдици , или  претоварују  мимо сваког резона. Углавном гоне ивицом амбиса у  непознате гудуре. За које тврде де су краћи  „пут у бољу  будућност“. 

Тај појам , компромис , а само  преко наших леђа, некакао не иде у нашу  магарећу памет. Рецимо,   добробит  компромисне стаје  на компромисном  плацу. Јер то би, како магарећа  интуиција наслућује, значило да  је може  запишати , или срушити,  чак  присвојити,  сваки  од обесних  комшија. Или опоганити, онако успут, сваки   силник у пролазу коме ваља  хитна пречица преко  имања српског. Али и наше магареће отаџбине.

Бранили бисмо је ми магарци, то древно заједничко имање, али нема ко да поведе. Стварно не доличи магарцу да буде на челу,  осим када тегли.   И  баш зато, јер се не дамо  додатно магарчити  баш сваки дан,  газду  то гадно  вређа .  До безумља.. Ваљда зато све ближе смо  идеји да нестанемо са тла српске „страдије“.

 Иначе, на латинском  ми  смо  asinus vulgaris. Обичано балканско магаре. И зато, нема нас  на фенси  тв  „фармама“, а  срамежљиви  и скромни , мада  обдарени , нисмо  ни становници  сексуалних „задруга“ овдашњих  моралних бизгова. .

Некада  живахан, дурашан, радин магарац, у  бившем социјализму чак истицан као пример вредноће трудбеничке, симбол приљежности, али и бунтовног „револуционарног“ духа,  сада  је  само сенка некадашњег себе. Хваљеног ударника.

Али, од када је братство и јединство равноправних бурага пропало, свакако не због наше памети, магареће, све нас је мање. Преморени смо, неухрањени, незаинтересовани за дружење, а и за продужење врсте. И магарцима је постало јасно да овде више нема будућности.

У ЕУ...друга прича! На  америчкој, а опет српској телевизији Н1, ономад, јавили да су у ЕУ „магарећа права заштићена посебним законом“. Све на захтев бројних хуманитарних ЕУропљана, љубитеља права копитара. Наравно, само оних са европским пасошем и жигом.

 Дакле, према  ЕУ законима , који се  строго поштују за разлику од овдашњих који много не разликују људска од магарећих права и обавеза , прописано је колико ЕУ магарац дневно ради. Колико се одмара, колико му следује сена и зоби, за се. И колико сламе, подасе. Готово да су европски магарци у бољем положају  и од људи  овдашњих,  камоли магаради.

Овде важе, не само за  магарце већ и све  остале  трудбенике, само обавезе. Штавише, од када је уведена та „демократија на европском путу“, проширио се глас да су сви, сви, ама баш сви  у страдији  гадно насамарени . Зато, макар у име нас магаради, а добро би било да нам се придруже и остали , ми  би  понешто о нашој , магарећој   судбини . Када већ  остали  само климају главом.

 Као asinus vulgaris, видите, ми  нисмо демократе. И зато  међу нама  нико  није поверовао да је  крађа  оног јужог  дела  српске  ливаде  „демократско питање“.  Али, нисмо ни републиканаци. Мада се беспуће кроз које табанамо и кршимо се под самаром,  бар званично води као независна  република. 

А јашу нас, и то наизменично, или  дрчни  Курта , или метиљави Мурта.За нас копитаре, то ко нас је опкорачио нема баш никаквог значаја. Нити чини било какву разлику у положају. Хране нас и овако само обећањима. На самару вучемо оно што они приграбе и покраду... А краду на фатове. Али сложни су, брате, и када се, фол, прегањају, а тек  кад се  договарају. Поготово о компромисима, дођеш ми.... дођем ти.

Некима од нас јавио се глас, када је већ догорело до копита, да треба да се подигнемо на (две) ноге.  Не би ли и боље чули и  разумели  поруке  оног Орвела. Кажу да је тај видовити писац још  од 1984 па надаље прорекао да ће  владајуће свиње  на  фармама  од држава бити  „изабране“ за  доживотне  газде. И не само магарцима. Да ће јахати све редом. Бесконачно.

Можда је  зато последњи  час да се ми магарци,  шта ће  остали  чинити то је засад тајна , изјаснимо . Да  овако  не може(мо) и нећемо више. Да објаснимо како трпељиви јесмо, али до неке  мере .  Наше , магареће ( бескомпромисне). А да је наша снага и памет и издржљивост , подсећамо, посађена на четири ноге, а људска само – на две.

 Поред доброг слуха  имамо  и репове, па њима  терамо дебеле преухрањене муве подгузаче.  А они  – јок.  Трпе  муве, и оне  најкрупније, политичке изметаре. Зашто је тако одвајкада у „страдији“,  ми магарци не разумемо.

Биће да  је и то некакав  (трули ) компромис између народа и  оног кога   му   редовно одаберу  или  подведу да га води. Или просто глупост. Још већа од магареће. Навика да  се препушта  баш  свака одлука јахачу, „газди“ .Сазнаће се.... . ваљда.

Једно  је сигурно. Ми магарци умемо и да се укопамо у месту и откажемо  послушност  пред амбисом. Јашта.? Дочим  људи.......  писаће историја, ако буде кога од пера и куражи.   

www.amika.rs