ТАКСА НА ДЕОБНИ БИЛАНС

ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ

Од кад је оптужница Клинтонових отпала, а председник Трамп успешно прегазио „мочвару“, не потонувши у живом блату америчке демократије, како је две године најављивао CNN, а понављали, папагајски, и сви одани му српски информативни трабанти, ТВ станице, магазини и „врхунски аналитичари“ у окриљу власти, посебно Политике, Француска и Немачка предлажу Америци, Русији и Кини да им се придруже у вези са новим кругом решавања питања Косова.

Углавном се све врти око тога како ће, повратком проблема под окриље ОУН, бити промењена, то јест „замењена“ резолуција 1244. И то тако да, првенствено, вукови буди сити, а да овце, наравно, и не морају нужно бити баш на броју. Поготово оне српске.

Дакле, Париз и Берлин, који су се до сада крили иза Брисела, спроводећи налоге клинтоноида из поражене администрације САД, сад би да обавезно учествују у предстојећем новом Берлинском конгресу посвећеном Балкану. Илити – новој Јалти. И то – у статусу смерних хијена, у друштву лавова, као другоразредне „велике силе“,а све по питању деобе нових геостратешких черека, па њима – шта остане. А нешто ће ваљда претећи – верују, и мути, и неостварени Наполеон...

Брисел и Могеринијева су блокирани и дефинитивно одбачени као посредници између Београда и Приштине. И то болним и „ничим незаслуженим“ Харадинајевим таксама, којима је овај лечке оковао Београд. И тако све до избора новог парламента у Стразбуру, који ће бриселској банди потплаћених бирократа видети леђа.

Према томе, таксе су, не мож бит другачије, неизбежни плод, како текуће промене односа снага и стратегије Запада коме се Трамп наметнуо, радије, као трговац, него као НАТО војсковођа, али и „промене свести“ пребега из Чипуљића. Уз ништа мање разумевања нове констелације снага које одлучују о судбини Балкана, а сада купују време за своје будуће одлуке и нагодбе, што је добро схватио терориста из Приштине, па зато не хаје за „оштра упозорења“, јер зна да је „на правом путу“.

Та нова политичка геометрија ће сахранити свеобухватни споразум као нацрт Брисела, то јест Меркелове, и штаба прошле америчке администрације... С тим што ћемо  ми, народ српски, платити цену, и то у еврима, за могућност да „уместо ништа добијемо нешто“ од наше отете територије... Прилично провидан сценарио, али глумци су на висини задатка. Нарочито она сиктер јуначина која је плакала у Нишу над жртвама NATO, са којим, иначе, предано „вежбамо неутралност“. Да ли је пустио сузу и од дима којим је Патријарх окадио савез крокодила из српске „мочваре“, СКС?

Затечени смо, тако, по ко зна који пут, у немогућности да се одредимо која нам је фракција криптокомуњара и дупеувлакача транзиционом нацизму одвратнија, у читавом том ансамблу парапатриота и парадемократа, задуженом за деценијску сахрану Србије.

За нас, како год окренеш, нема доброг решења, само још лошијег. Али, за њих, Бога ми, има. Увек. У свакој од комбинација, јер су, вазда, на „Титовом путу“, који је несврстан исто колико и наштимовани рулет. То што се завеса над истином диже баш 27. марта нема, разуме се, никакве везе са „интригом“ да се, тобож, историја у Србији увек и непогрешиво, а штеловано, понавља. И то – обавезно као наручена фарса или, ако хоћемо да будемо ближе истини, као коцкарска комбинација чији исход делилац карата већ унапред поуздано зна. Партија се опет игра на балканском бурету. За сада му, као „новом сину народа“, баш иде од руке! Толико, чак, да може лагодно да се дистанцира и од своје сопствене партије вредних трабаната. Сам, на врху врхова! И зато је са ногу збацио Брозове папуче, навучене 2012, и ускочио у праве чизме. Његов узор Тито је, преко гвоздене песнице, носио сомотску рукавицу, духовито су констатовали покровитељи и налогодавци из Лондона. Да ли долази време нескривеног бича и оштре мамузе да се истера „погодба“ око „историјског компромиса“? Око неизбежне таксе за деобни биланс српских граница? То остаје у сфери нагађања. Она фотографија Вође на насловници Политике, после гласања на одбору око избора, као врста коментара али и циничног подсмеха сопственој партијској булументи послушника од којих се дистанцира, у сваком случају, не обећава много. Поготово не онима који би, уместо сендвича, за дати глас да добију макар недостајућу правду и функционалне институције. И, пре свега, обелодањење његовог личног плана у вези са судбином српске колевке...О томе ће, по обичају, сазнати последњи.

www.amika.rs