КАКО ОДМЕРЕНО „ОДБРАНИТИ“ КОСОВО
ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ
Ако и после најновијег ултиматума из Приштине ова власт о(п)стане „неутрална“, а Брнабићка најављује „одмерена“, уствари и даље плачевно позиционирана у односу
на актуелне претње границама Србије,
дозивајући узалуд правду међународне
заједнице и ОУН, мрка капа нашој будућности.
У тој клими, главни претенденти који
се нуде у подели рубних делова Србије, као награде за успех још једног, овог
пута успелог Рамбујеа, и утеривање преосталог београдског пашалука у НАТО, јесу
њени алави суседи. Албанци и Хрвати, пре свих.
Председник, све више у изнудици те
нове симултанке на Балкану, где су банана државице обични пиони на плочи, према
изјави датој агенцији Анса, наградио
би Приштину столицом у ОУН. Али, „ако добије нешто за узврат“.
У ствари, довољно му је и смоквин лист за даљи опстанак сопствене самовласти. Аферим. Али, „мочвара“, кварећи срећу Трамповим плановима „корекције граница“ преко свог посредника Берлина
и штићеника Харадинаја, не да ни то.
Какво инспиративно охрабрење за амбиције
Загреба, који би да прекорачи Дунав на, за њих, „спорној граници“ са Србијом. По
Загребу, дужине 150 километара. А то би, опет, у наставку парања Србије,
неизбежно покренуло активирање Мађара из тријанонске сенке. Био би то покушај превазилажења
непреболног губитка севера Војводине. Сви они, као чланице НАТО, далеко су боље
позиционирани у калкулацијама велесила, него ми.
За то време, наша узданица Москва,
чини се, више се брине о својим империјалним
бригама преузимања Орбановог Мола и
потпуног освајања Пленковићевог Агрокора.
Али и блокаде прилаза САД терминалу за течни гас на Крку. Ипак је то прече него
„бетонирање“ непомерљивости резолуције 1244. џокера у рукаву Москве, за који се
својевремено изборио Путин, а за који се још поуздано не зна како ће, и када,
бити употребљен. И да ли, можда, замењен другом, новом резолуцијом, у складу са
обећањем да је за њих, очито – под одређених условима – а како је већ више пута
поновила Путинов портпарол Захарова, „прихватљиво све за шта се определи Србија“.
Прецизније – њена садашња власт.
А која Србија, и ко је заиста данас
Србија, питање је сад, ако су, дакле, приoритетне бриге Москве да, преко Сбербанке, држи кључеве опстанка ове
гарнитуре у Загребу, а са ценом да њена империјална гасна амбиција доминира у
ЕУ, и то преко Хрватске, како тврди један западни медиј, „прве чланице НАТО
коју је, наводно, уз сагласност Трампа, купила Русија“.
И Кина ће конфучијански гледати да, трговином
са председником-бизнисменом Трампом, мудро и „свилено“ прође „међународно
надгледаним“ Коридором 10, а поред карауле Косовом проширене државе Бондстил. И
свакако је спремна да Трампу плати цену, уместо да ратује, а за приоритетну
корист освајања европског тржишта, које је, узгред, напао и њен „архипротивник“.
Амерички председник. Журка слонова на Балкану је у току. Само што њену јеку у
Београду као да нико не чује. Или се прави и глув, али и слеп.
У томе сценарију играју се неке
чудне, засад непрозирне игре између Путинових и Трампових енергетских тајкуна који доређују судбину и маршруте
праваца нафтвода и гасовода, Они данас, на глобали, држе кључне позиције у банкарству
енегретици и медијима.
Њихови су се интересни картели, а
после светске економске кризе, нашли у процепу између посвађаних Ротшилда и Рокфелера,
у све јачем сукобу око питања којим путем кроз 21. век. Да ли трамповски, на
премисама изолационизма и протекционизма, још увек најјаче државе и економије
на свету, или правцем светске владе, надуваних финансијских балона и берзанских
шпекулација без покрића што је иделогија „ мочваре“.
Кампања против Трампа, из муњевитих дубина старог естаблишмента, зато
је само замена теза на тему демократије, у основи лажне у обе варијанте. Али, у
ствари, то је последња одбрана „мочваре“
дубоко компромитованих неолибералних крокодила и њиховог концепта који је водио
армагедону.
Изазвавши, пре тога, светску
економску кризу на којој су западни тајкуни дебело профитирали. И чију причу,
као наводни спас за Србију, зачудо, код нас и даље гурају они медији и ТВ
фреквенције који су у рукама бившег директора ЦИА Петреуса, и све моћнијих компанија
му на српској сцени.
По обичају, наше елите, на концима
НВО посредника и невладиних влада у сенци, вуку и данас, као и последње две
деценије, потезе у корист наше штете, а интереса неолиберала. Налогодаваца
сопствене користи. Са било које стране долазиле понуде „елити“, они су, било
жути или прошарано црни, спремни да, као добро извежбани интернационалисти,
проверени потомци Титове номенклатуре, трампе опште добро за личну вересију.
Стање је алармантно. То отворено
сада истиче и сам председник, ширећи, да ли свесно, крајњи дефетизам. А иначе, пошто
је, по сопственим речима, „јако паметан“, добро се угрувао типујући
својевремено на Хилари, а не на Трампа.
Сада констатује да смо дотерани до
дувара, да нам „прети катастрофа“ ако не будемо склони „компромису са Албанцима“,
у ствари – трговини својега за своје. Чијим ли смо, само, погрешним проценама
дошли до овде, до ивице понора? А знамо да ове игре, у најмању руку, трају од
пада зида па све до садашње владавине овог самодршца на Блеровом ауфенгеру.
Да ли је платформа из Приштине покушај да се заустави прелет, доскора клинтонистичке српске елите, ка Трамповој бандери. Посебно
Председника и Министра спољњег, пре свега? Политичара – сијамских близанаца још
из Милошевићеве ере, контроверзних контролора гласова својих странака на, за
Слобу, погубним изборима које иза кулиса повремено посећује и „саветује“ Шредер. Недавно као и 2008.
То ћемо веома брзо видети, можда као
финале мртве трке сукоба две Америке на тлу Балкана, а уочи избора за парламент
ЕУ у Стразбуру. На који јуришају суверенисти, које у Трампов антилиберални фронт,
против Меркелове и Макрона, врло успешно организује његов изасланик Џон Болтон.
Поред осталог – преузимањем од Клинтонових
пројекта проширења државе Бондстил, под именом „државе“ Косова. Био би то најзначајнији
поен Трампу у завршници око Стразбура, кад већ иде климаво око обарања Мадура у
„задњем дворишту“ Америке и присвајања највећих светских резерви нафте, које
поседује Венецуела. Ту су, око тог крупног залогаја, као и око Сирије, Русија и
Кина одлучно против. А око Балкана? Видећемо.
Која је цена досадашњег ћутања Београда има ли ли нема коцепт око Ксова. Можда
је логика – боље ишта од Трампа, него ништа из „мочваре“? Неки ће се и сложити,
и то баш у време када српске ватерполисте, да се скрене пажња са финализације
око Косова и питања такси, бацају са сплитске риве или их прогоне на том
шеталишту под Марјаном, а лутку српског првака Пуповца спаљују у Каштелима.
То су недвосмислене поруке Београду да
се да очекивати, коначно, нека опипљива иницијатива од ове власти. Рецимо – тај
обећани потпис на свеобухватни споразум, а не празне флоскуле да смо све време поуздани
„чувари стабилности на Балкану“. Какве и чије стабилности, да ли Али Бабине дружине НАТО, који нас чека да се,
по предаји Косова, „добровољно“ учланимо у Атлантски савез? Јер Европа је „пасе“.
Није ваљда да чекамо да ватру, коју
џара Харадинај, гасе они који су је бомбама потпаљивали, рушећи СФРЈ и одрадивши,
као суштински циљ, отцепљење Косова. Па, побогу, ко је могао замислити да ће
нам и такозвана „војска Косова“ данас бити озбиљна претња?! И мотив да зовемо,
на двонедељни курс обуке одбране отаџбине, оне које су од служења војног рока, као
непотребног, почев од Тадићеве ере, аболирале све постоктобарске гарнитуре.
Да није намерно комична, ова невиђена
лакрдија на тему славне одбрамбене традиције Срба, некада непоколебљивих у заштити
слободе и отаџбине, била би трагична. А све у „најбољој намери“ да се, по ту цену,
очува „стабилност“ заковане будућности колонизованог Балкана.
Могли би, на крају ове баладе Срби, парафразирајући виц о Лали, кога је на вашару
наводно син бранио од силеџије, а све чикајући агресора речима
„ајд још једаред ако смеш“, поручити преосталом снагом „Та
молићемо само нас немојте ви бранити“.
www.amika.rs
Коментари
Постави коментар