БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ – НЕПОТКУПЉИВИ

ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ

Ако оваква Србија, данас у пеленама робовског најма и владавине  послушника западних картела и надаље о(п)стане, позиционирана без јасно профилисаног учинка непоткупљиве, потпуно нове елите, истинских експерата, патриоита, без поузданог моћног савезништва на том путу, ако не напусти досадашњу „стазу леминга“ ка фатаморгани ЕУ, мрка капа њеној будућности.

Поготово ако буде и даље беспомоћна чекала резултат ломљења руке Трампа и Меркел клинтониста у Бриселу на кључном питању који ће од два клана поцепене Америке сутра  терористима подарити државу Косово. И столицу у ОУН.

У том случају, слаба вајда од владавине Вучићевог „напредњаштва“, штавише очигледна је штета од  даљег останка овог модела ауторитарне „стабилократије“. Поготово од њене  прозирно коруптивне стратегије „неутралног“ посматрача даљег парања државе којом управљају. А на чије територије све отвореније претендују и најближи суседи.

Овакво  стање државе  Србије, бачене „сламке међу вихорове,“ у центру је даноноћне логореје режимске пропаганде која је у сталној изборној кампањи. У непрекидном   објашњавању лудом и збуњеном српству како је све, ама све, све .. што чини  председник само за добро народа и будућности. А да је она  само у њему. Вучићу. Баш оваквом. . какав јесте, посебно од 2012.

А поготово, неће никако ваљати  ако ова номенклатура, упорно, уз западну подршку, буде наставила убрзаним ходим на стази бездржавља и уништавања институција. Са стратегијом добро јутро чаршији међународних сецикеса. ... Јер Срби, наводно, не умеју да управљају ни собом ни оним што су им још очеви  и дедови стекли, а њима је тек претекло. Но не могу да сачувају.   

Јер са „текућим“ распродајама и предајама аеродрома, банака, рудника, воде, ораница, преко посредника ђелићевског профила и пенкала, одвија се у бесцење одлив породичног сребра ове државе, смештене на ветрометини сукобљених интереса велесила. Од вајкада,  али никада овако беспомоћне.

А они они који су „напредне“ бирали, све убеђени, лечке, да је то за добро државе, осведочују се као „необавештене“ распикуће. Наводно пропагандом и риалитијима омамљене, па зато невине „жртве“ некакве ауторитарности. Којој, не виде они, конце вуку  странци. Блер, деливери јунитс и домаћи НВО помагачи, те је  наводни самодржац, по опозцији, једини прави кривац овог безнађа, уствари само вешто вођена марионета. Самодржац на иностраном ауфингеру. Но, риалити Србија није програмирана да трезвено размишља о сутра. Треба преживети макар данас, па и уз нешто хлеба и циркуса.

И тако бројна  партијска војска поновног једноумља, из избора у изборе, несвесна сопства и националног интереса, углавном за сендвич, синекура нема довољно у виду  државних јасли за све који лепе  изборне плакате и продају гласове, одриче се олако слободарске  Србије  Карађорђа и Милоша.

А  све то  у „олакашавајућим“ околностима за капитулантски режим и његове следбенике, јер непоредак интервенционизма, инициран од запада агресијом још 1999, зацарио је  у свету. А са њим и дефинитивна пропаст међународног поретка у коме је неутралност само празна флоскула. Јер гола сила атлантиста и њихово медијско спиновање кроз глобалне мреже за дезинформисање, заменили су закон. И поништили све потписе на досадашњим уговорима вестфалског  духа.

Уз то иде доказана потпуна немоћ корумпиране ОУН да било кога заштити. Јуче, Југославију, Ирак, Либију, Украјину, сутра сувереност Венецуеле. Уједињене нације не желе да заузму став. Као ни око такси Харадинаја  на Косову и стварања регуларне армије  терориста.

Сведоци смо, у тој клими, која фаворизује безалтернативну  предају слабијих по моделу Рамбујеа, уз слоган  боље роб него гроб, новог ломљења  погаче од стране кадије.  А да нас, притом, нема ни близу њој.

Чак ни по праву на елементарно преживљавање оне Србије која је умела да избори себи достојанство и нађе праве савезе и савезнике. У глобалном поретку неолиберала, матрица опстанка у новом колонијализму је издаја националних интереса. И у том циљу штанцују се владајуће елите и вође које одговарају искључиво глобалним центрима моћи а не бирачима. Уз примамљиву понуду да буду послушни „апсолутисти“. 

Дакле, данашњи вођа је тек бледи епигон брозизма, са знатно мањим овлашњћењима и  међународним утицајем, јер  несвртаних, осим Срба, више нема. То је озваничено у  даљем неупитном насртању на остатак разорене Југославије као пројектованој судбини и Србије.     

И зато данас, када владајућа партија прети  још једним изласком на изборе, пре свега да се Вучићу ојача кредибилитет у испуњењу задатог, а што је будућност Србије без алтернативе, оправдано се поставља питање треба ли само они поткупљиви, све од базе па до врха, да ексклузивно и даље одлучују о судбини  државе, а у име свих осталих.

Оних, претежно апстинената који су, уистину, чак и у несређеним или лажираним  списковима, у најмању руку подједнако бројни. Ако не и далеко бројнији од „напредних“, а током изборног цунамија упорно сакривени у својим мишјим рупама. Дезорганизовани и уплашени. Само зато што  мисле другачије од власти. Оној која за утеривање сагласности  око свог даљег опстанка, без иоле бољитка за већину, па и по цену распродаје свега, не преза ни од чега.  И не бира средства у пропагандној и медијској халабуци у свим од сто општина и преко 30 округа.

Треба се зато у тој предстојећој работи чувати још једне представе испод балканске шатре,  уприличене да се и овога пута одузме политички простор онима, а то је огромна већина, које традиционално нико ништа не пита још од 1945. Ни  родитеље, ни  њихову децу, сем ако нису „ревидирали“, нити ће долазеће потомке.  

  

И који управо због такве веште стратегије мешања карата  и џокера у режиму без истинске демократије, у чему редовно асистирају страни саветници и обавештајне службе, још од Титове смрти не успевају да се одупру намештаљкама. Како лажних демократа, бивших  троцкиста, тако и лажних нацоналиста. И једних и других насталих из шињела Титове  службе.

Сада је салдо лошег искуства и са једнима и са другима на власти довео на политичку сцену, као неизбежну, прву изнуђену протестима, гарантовану понуду у виду конкретног „уговора са народом“. Где се победници на изборима  обавезују на владу експерета и  довођење нестраначке личности за премијера.

Ако до избора, уз такве услове незадовољних, заиста и дође, бирачи ће моћи да се определе први пут  између ничим, па ни Уставом ограничене моћи вође и владавине прегнућа  поборника  нацоналног  спаса.

А том коцепту и те како би помогао покрет ИТ Србије, нове елите истинских диплома,  носилаца знања и способности  и  познавалаца светских прилика. То су, данас у политичкој заветрини, хиљаде младих, доказано способних Срба, навелико цењених у глобалним рзамерама владавине најновијих технологија и комуникација.

Они  раде из Србије за оне најуспешније у свету, равноправно, одричући се у старту    помисли на корупцију. И одбијајау да се због још уносније зараде  отисну у туђину. Они и себи, али и Србији, итекако доприносе поштеним радом, знањем.Уз солидне зараде, које су гаранција да не морају у ред за паштету и сендвиче.

Они, и само они, побијају у самом корену стратегију, прихваћену од компрадора, да за наш новац доводе стране компаније  које  профит од  домаћег робовског рада брже боље износе. А посредници, домаћи  политички тајкуни са тендера, свој проценат склањају у пореске рајеве.

Само таква Србија, покренута и охрабрена покретом  „стартапа и младих предузетника“,   ослоњена на домаће знање и самоувереност, неће бити ни политички, ни у оном још директнијем виду корупмирана и манипулисана. И зато тој Србији, гураној ка егзилу као вишак, све досадашње власти, посебно ова лажних диплома  и партијских послушника, најрадије би да види леђа.

Јер и те како знају, ови на власти, да су у будућности,  можда их је и  десетине хиљада данас, још неокупљених и неорганизованих кандидата за нову елиту,  једина озбиљна, зашто не и победничка политичка снага. Која није подложна уценама и не обитава у досијеима служби.

Крај текста, али није крај Србије.

www.amika.rs