ПОД ВАЉКОМ ИСТОРИЈЕ


Београд, 2000.


Да ли се, без обзира на већ поднете жртве, наново бацати под точак историје, или, на њеној платформи уз нешто прагматизма, са осталим малим народима трагати за местом, макар и не било најудобније. Оно, додуше, можда и није најпримереније представи коју имамо о нама и нашој незаменљивој светској улози у прављењу историје, али је можда последњи воз за будућност.
Ова дилема, колико год не звучала гордо, копка мисао, јер баш на дан када су наши дедови и очеви пркосећи надирућем фашизму узвикивали боље рат него пакт, Србима је на најновије историјске дилеме понуђен у виду маневара НАТО алијансе динамични одговор 2000.
Та порука се цинично поклапа са годишњицом агресије НАТО (правдане одбраном хуманитарних принципа), у којој смо жестоко бомбардовани три месеца. Остављени на ледини од стране оних због којих су наши преци 27. марта изашли на улице, а третирани као глинени голубови, како од стране потомака мрских фашиста, данас лидера Европе, тако и њихових тадашњих непријатеља, данас ментора, које смо једнострано прогласили за историјске савезнике.
Ипак, можда је упутно у сфери преосталог слободног размишљања које би да измакне замкама, како пренаглашене патриотске реторике, тако и мондијалистичке благоглагољивости (како смо бомбардовани за сопствено добро и наук), вредело поставити нека питања важнија од надгорњавања око власти између позиције и опозиције. Очито је, наиме, да суштинску и искрену подршку Запада нема ни опозиција Милошевићу, већ је и она инструментализована у српском караказану да би каша била папренија. Зато би се могло оправдано сматрати да тапију на спас нема ниједна друштвена формација издвојено, па ни политичке партије ни лидери било које провиниенције. Ако је тако, ако постоји или се оствари некакав општи консензус, да је нација и опстанак испред свих издвојених политичких интереса, поготово оних актера који су се осведочили као непринципијелни, могућ је наредни корак. Рецимо то да је овај празник нашег историјског НЕ које је најскупља српска реч (а не Косово), прави тренутак за начињање пројеката уклапања у постојеће светске политичке економске и цивилизацијске токове, којима нема видљивих алтернатива. Не бар у догледној будућности или без обнављања хладног рата у коме фигурирамо као већ одабран и формиран полигон за детонацију. Зар то није довољан подстицај у минут до дванаест за трезвен, упоран и нашем реалном домашају примерен дипломатски напор да се на примеру осталих малих народа очува територија и идентитет, а без инаћења, увек на ивици оружаног конфликта са мегасилом којој на директни мегдан не излазе ни земље као што су Кина и Русија. Да ли је, најзад, заиста препоручљиво махати црвеном марамом сили која у оквирима своје глобалне доктрине утеривања опште послушности и поштовања строге хијерархије расподеле профита свог доминирајућег модела либералног капитализма просто вапи за безопасним супарником на коме ће доказивати хуманост и исправност својих, у основи, хегемонистичких принципа.
Руку на срце, Америка чини данас исто оно што су кроз историју чиниле државе на врхунцу, а ми смо опет у својој дипломатији 19. века и почетка 20. управо захваљујући њуху да будемо са победницима, озваничили територије и право на независност.
Неће, ваљда, бити да је ова власт, понесена херојском трпељивошћу народа у подношењу агресије и њених катастрофалних последица несвесна сасвим опипљивих показатеља да од гета политички изопштених постајемо полигон на коме се, како на територији, тако и на народу без икаквих ограничења и моралних обзира изводе војни, политички и еколошки експерименти.
Да подсетимо да је само за протеклих годину дана овај народ по глави отрпео и некако преживео све што је најсавременије у домену навођених пројектила и њихових глава од осиро-машеног уранијума, да је био изружен и сатанизован у најжешћој, најружнијој и најлажљивијој медијској кампањи у историји, која би можда и Гебелса довела пред моралну дилему. Ништа од тог арсенала, нити од те логике није у међувремену повучено са наших граница.
То што исти они медији, међу њима и много хваљени Би-Би-Си, сада доносе реалнију слику о догађајима у којима су били док је агресија трајала под директном командом своје владе, дакле НАТО штаба, што сада из улоге агресора добијамо комплименте насамарене жртве, не треба да завара ватрене пропагандисте државних медија. Још мање дипломате које би морала да краси мудрост и трезвена процена. Тврдоглавост и инат се не исплате као оруђе шутог против рогатог.
Можда је некоме стало да у добро простудирану српску психолошку матрицу о народу жртви осуђеној на правичност, а награђиваној небесима, пусти нове импулсе и охрабри један гото-во мазохистички мит како правда на крају побеђује. Да у име тога треба жртвовати нове генерације. Не играјмо се Хазара, побогу. Време је да се означи крај јагме која влада међу балканским лидерима и опонентима који вребају из сенке, да се по било коју цену, макар и у улози негативаца, укрцају у шоу Новог светског поретка.
Ваља их изнова подсећати на искуство ових десет година да се све улоге, како позитиваца, тако и негативаца у њему не бирају, већ су унапред одређене. Нека допусте својим народима, сведеним на улоге статиста, који још располажу инстинктом за преживљавање, да проговоре својом памећу и својом вољом (гласачким листићима) и преко институција које проверено гарантују свуда у свету макар минимум демократије и правичности. Не мора више од тога, али не сме ни мање (у име народа), и избављење је надохват руке.


www.amika.rs

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИЗБОРНИ ГАЛОП ТРОЈАНСКОГ КОЊА

НАЈКРУПНИЈЕ ЖАБЕ ТЕК ПРИСТИЖУ

ФАТАЛНИ ОКТОБАР - други део трилогије