БРЕМЕ КУКАВИЧЛУКА

ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ

Не пpoђе дан, а да се кукавица, заробљена у крлетки времена, не огласи, орочавајући, преко зупачаника невидљивих оку, свеколикој јавности и задатке и њихово време испуњењења. Али и кукумавчећи о мукама које њу, вазда у погону, држе доживотно прикованом на вратима објављивања будућности.

То су, само наслућујемо, претешки тегови обавеза окачени руком искусног мајстора. Баш тамо где је свакој кукавици највидније и најболније. Име му се, том маjстору, да ли случајно, никада не помиње. А ваљало би знати ко је тај који иза времена кукавичлука стоји и одмерава нам судбину, чинећи нас, до у бескрај, учесницима игроказа сталног ишчекивања, уприличеног као својеврсни perpetuum mobile.

У том надређеном квази-напретку, његови зомбији, које вазда кукавица подсећа ко су, шта су и у чијем систему живе, а припадају му и душом, али и органима, има да ћуте. И трпе. И раде. И само чекају још једну нову порцију диринџења. Али не могу, у свету који су узурпирали творци кукавица, ништа да промене у ходу тачно баждарене суморне судбине робова оваквог времена.

И тако – из дана у дан, из сата у сат. Ма, на пола сата. И тада, само накратко, кукавица закука над собом и својим свакодневним одрицањерм од животних радости, а све зарад нас и нашег добра .Они који пате од несанице слушају све до зоре. Па од зоре надаље.

Објављује „сигурну будућност“ наше деце. Али – само ако схвате радости рада по диктату и беспоговорној  послушности. О чему, мало-мало, птица кличе и прецизно обавештава шта као награда, али само кроз зној и рад, следи у испуњењу задатог времена. Послушнима је да слушају. Кукавицу. Зарад будућности целе нације, чија је сатница смештена у лошу бесконачност.

Нема кукавици, у том сизифовском рвању са обавезама, ни дана предаха. Па ни брчкања на мору. Нема лешкарења коме је обичан народ склон ако му се иоле дозволи. Не, јер ако затаји програмирање времена кукавичлука, може да се из магије покорног послушања одједном прене васколико српство. А где би то одвело, ни Бог, који је, чини се, на Србе заборавио, то не зна.

Бивало је то већ у историји. када су Срби, ненадано, због кварова на механизму клатна историје, искакали из задате им судбине. Па, како неки тврде, и изазивали скоро па пропаст машинерије на којој је устројена будућност света и мајстора кукавичлука.

Повремено, кукавица своје делање представља као најуспешнији модел доживотне посвећености народу. А који је, кука, лењ и познат по занемаривању тачности и дисциплине, те му је таквом потребна мач-казаљка над главом. „У моје време биће изграђено још више аутопутева него у време Тита“, поручује гласник српске будћности и као да се спрема да себе објави за још већи и важнији фактор од оног запечаћеног у саркофагу Куће цвећа, где је иначе време стало.

Али, гле малера, уруши се потпорни зид овог (пре)великог обећања. И то на клизиштима која, ето, никако да умире потпорни зидови које гради туђа рука, а за наше паре. По трећи пут за пет месеци.

Не дај Боже да су у истом стању и зидови целог „коридора“ државе, институције, војска и полиција. Мада, да се схватити, у плану је још један овако солидан бедем. Код Прешева.

Тамо је у току „дубинска сондажа“ мајстора за цртање колонијалним лењиром, а са идејом изградње некаквог „балканског зида“, где би „држава Бондстил“ поставила своје рампе, ради разграничења дођоша у Стари свет САД, са Европом. Али и установила, притом, царинарницу на путу кинеске свиле и руског гаса.

Биће да се баш у наше време, кукавичје, пројектује, а да нас нико не бренује, баш на нашем прагу, кула вавилонска нове ере трговинских и пратећих ратова између великих зидара. На најзгоднијем месту, где да се одвајкада испипава и ломи рука за свемоћ. Бивало је то већ толико пута у временима прошлим, увек када су се у лагумима разних мајсторских ложа цртале нове границе.

О томе, додуше, не јављају кукавице овдашње. Ни оне које мере домаће, ни оне које баждаре комшијино време. Али се се то некако да наслутити између кукавних похвала „компромисном разграничењу“ од досадашње историје српских територија, у форми досад невиђеног давања нашег за наше. А „разграничење“ – само што није. И бива да је већ укуцано у „механизам“ предстојећег мајсторлука. Још се, ваљда, само чека најбоље време.

Откукано је јавности да оно у Грделици, што се збило, то отклизавање, да се то, ето, „ипак  и очекивало“. Да ли то важи и за ово што се најављује за јесен, око „проклизавања“ Косова? Јер као да је већ кренуло отпуштање Старе Србије, ако је веровати току „дијалога“, у ствари монолога, преговарачких кукавица, које у том хору „за свадбе и сахране“ држава и суверености сложно учествују.

А гласници будућег „компромиса“ као да се најпре обраћају својим творцима – све не би ли их задивили својом доследношћу у послушности задатим роковима – па тек онда народу, опхрваном лошим слутњама.

Где ће, обећавају, „први пут у историји без изгубљене главе и испаљеног метка“, „за ништа добити – нешто“. Не зна се још шта. До сада тога није бивало на Балкану.

Док игроказ траје, подсећају да је време Срба и Србије само наизглед у току. А да је, за добро свих нас, заустављено у магичном кругу препуштања симулакруму којим господари оглашавање кукавице.

И заиста, такорећи претворени у уво и око, преживљавамо, као свакодневно чудо, програмирану (без)гласност. Нема тога, рекло би се, данас и сада, који стварно верује у могућност истинских промена у закованом времену кукавичлука. Штавише, већина стрепи од објаве нових „клизишта“, ка још црњем и горем.

И слушају – покорно, безгласно, беспомоћно... Погнути, пресамићени, како доликује тамо где је кукавица искључиви господар времена. Или ће се ипак, у задњем трену пред коначно препуштање „одбројаном“ времену, одједном зачути аларм будилника, који само чека своју мисију и моментум за објаву новог времена, које се не мери кукањем.

Што би значило да је време кукавица пред сметлиштем историје. Да то није доказано, током векова, већ много пута у историји, одавно би свако време било орочено и заустављено тиранском руком великих мајстора. А то се, до сада, ипак показало немогућим. Да се испоставило као могуће, Фукујама би испао истински пророк, а не само још једна орочена кукавица.

.

www.amika.rs