СРБИЈА НА „МЕНИЈУ“ НОВЕ ЈАЛТЕ


Драган Милосављевић

Немоћна да агресијама и ружичастим револуцијама  оствари прокломовано,   глобални  господар света „може бити само један, Ујка Сам, Америка се окренула прагматичном трговцу Трампу као спасоносном решењу. Без дипломатских  рукавица, на недавном самиту унутар  НАТО, најавила  је нови курс према Европи. А то је, платите пуну цену атлантског кишобрана  или  се браните сами од  евентуалних  геостратешких  непогода...
 .
Све мање споран као  ефикасни лидер неког новог америчког прагматизма,  Доналд ће, отворено  хвалећи Путина пред блиски сусрет у Хелсинкију, а уз погрде на рачун мрске му, по њему, немачки ускогруде Меркелове, баш на Балкану, епицентру неоколонијалних аспирација  Берлина, отворити тезгу новог детанта. И тако, досадашњу политику САД  конфронтирања по сваку цену у  сваком кутку глобуса, заменити вештим цењкањем. И потом договорима.


 Колико год могуће и што успешније у корист пуне америчке контроле балканских коридора и фаворизовања неког источног,  борбенијег од бриселског НАТО,  као тапмпона између  Берлина   и Москве.  Притом, политичку „Мutti“ нашег председника  лукаво  оптужује да  „тајно шурује са Русијом и да је уствари  енергетски зависник  Путинове политике“.

Али,  све то ново позиционирање  којим САД  одсецају ЕУ од кључних токова  светске политике и приближавања  Азији, њеним огромним тржиштима и потенцијалима, своди се на демонстрацију нужне и неизбежне поделе утицаја  са главим ривалима. Што више , ако је могуће, да буде по агенди САД.  А да, притом,  на Балкану, кључаоници  свих  геостратешких и енергетских коридора, Америка  што боље компензује губитке претходне администрације на Блиском истоку. Па Азији. Србија је ту само летећи  жетон у игри, и то у туђим рукама.

За  САД  Балкан је идеална почетна станица  новог детанта. Једино  још на овим просторима, поготово у послушничкој Вучићевој Србији, Америка успева  да диктира и намеће готово све своје услове.

У присутној агонији неодрживости трајне глобалне свемоћи промотера само једне силе, САД, својевременог актера октобарског преврата од 2000, Србија, по руској аналитичарки Филмоновној,  „неутрална“ а без правог савеза и обавезујуће  потпоре, одсечена од потенцијала Брикса и Шангајског удруживања, само је  јалова варијанта несврставања које је затрпао пад Белинског  зида. А поново у улози Буридановог магарца, „расчеречена на две столице у две различите собе“. И зато, по логици нових геостратешких струјања, међу првима неумитно доспева на кантар деобног биланса још једане Јалте.

То предстојеће укључивање велесила, уствари нови формат бриселског  преговарања око Косова, на чему, перући руке од одгворности за досадашњи биланс  око Косова тајно раде и у Београду, по свему ће у нечему наликовати и  на Берлински конгрес.

Пре свега  по захтевима запада да Београд, по цену  необавезујућег обећања о  признању било какве одрживе суверености, коначно се одрекне  Косова. Али и РС. А по нечему ће чак подсећати на Вестфалски мир, по диктату тада најмоћније силе, Француске, успостављен још средином 17. Века.  Као какав такав спасоносни детант међу европским  велесилама у коштацу верских, заправо хегемоних  ратова. Али и признате су у име тог „мира“  нове државе и нове границе. Нове државе, уз прво успостављање међународног поретка. И његових обавеза за све велике и мале. Државе .

Тада су настале Шведска и Швајцарска, чеда дуготрајни  верских ратова унутар хришћанства.  А сада би то могло бити најпре независно Косово, као уступак тајном америчком савезнику, исламу фундаменталиста, па велика Албанија.  Амерички носач ракета и авиона у држави Бондстил. У коју ће ускоро бити прогутана  и Македонија. Вучић ће, по планираној предаји Косова, даље бити уцењен, сада да у источни НАТО наш, као својевремено Тито у „Балкански пакт“,   укључи и Србију, методологијом Ђукановића.

Д а ли то Русија заиста може да спречи и по коју цену или, подршком Вучићу, која је више формална и питање је колико истинска  Путин држи руске карте и даље   на балканском столу, бурету барута, јер бољег решења нема, остаје  отворено питање. Засад .Том темом се домаћа аналитика разумљиво не бави. Сувише је чупава у овим  „вуненим временима“  обновљеног титоистичког  једноумља. И пуне контроле медијског простора који је фактички већим делом у рукама ЦИЕ. А још увек везан за стереотипе ЦНН.  .

Дакле, на прагу је на традиционалним  просторима  српских  земаља, као вид обновљеног  „детанта“,  развлачња преостале српске  Алајбегове сламе као    дефинисање  трајних интересних сфера. Или макар успостављања мини услова  сарадње  међу актерима тријумвирата Вашингтон, Пекинг, Москва. Притом, због раније војном и информативном агресијом приграбљених кључних  позиција,   несумњиво је у тој работи на Балкану САД  у предности у односу на Русе и на Кинезе.

Све ће се зато одиграти  без суштинског утицаја оних о чијој се кожи ради, Срба.  А по свему, уз мало маневарског простора и за Пекинг и за Москву.  Уз несумњиво  високу цену коју ће платити за пролазак  и „пут свиле“  и евентуално  „турски  ток“.  Но цена ће бити највиша и ненадокнадива за Србиј , сведену после свега на  прекумановску.

Али, председник Вучић, после катастрофалноg бриселског, па неуспелог  унутрашњег дијалога, где је трошено драгоцено време, уверен  је да се само   „новим форматом“ преговора, бацањем  врелог косовског кромпира Путину у шаке, може решити „Гордијевог  чвора“ Косова. Који он лично диживљава као омчу око сопственог врата.

Штавише, као незаслужени претешки збир туђих пораза, окачених  њему. Дочим,  он лично  бележи само победе од 5 према нула. Али само против Албанаца,  никако њихових супервизора, Амера  и Немаца .

Догађа се тај нови детант као последица пројектованог доласка Трампа на чело САД и  превагом и у Америци новог реализма као повратак суверенизму  у још увек  водећој државии света,  што ствара нову климу релаксације међу државама голијатима. А то је уважавање стварног односа снага и реалног реализма. Где се неумитно глобално тежиште преваге моћи полако премешта на Кину у савезу са Русијом.  

Наравно да Србија опет касни у сагледавању својих шанси те репозиционирње  у новим односима снага, баш као и у време пада Берлинског зида. Вучићева власт још увек отплаћује ануитете давно непостојећој администрацији Клинтонових и амбцијама Сороша да се меша у крулне токове светске политике. Што, наравно,  не може и без упетљавања агилног и амбициозног  АВ. 

А тај губитнички двојац неолиберализма својевремно је, придобијајући за то и Брисел и Берлин, баш решио да као најбоље решење глобалистички отпор Трампу пружи на Балкану. Ако је већ пропао у Америци, а ЕУ се распада на првобитно стање збира држава, нација  и граница.   .

И зато, после краха глобалистичке стратегије, тек ових дана суочене са   неминовним променама НАПРЕДНЕ  „ жуте медијске гуске“, на челу са Политиком,  покушавају да изађу из клитоновско сорошевске магле. Сувише касно, сувише мало, рекли би у Америци.

 Без трунке стида и полагања рачуна за последице свог услужног неолибералног    „новинарства“, које се простачки и аполитично  утркивало у блаћењу „султана“ Ердогана од 2011. и „лудака“ Трампа последње две године, од којих данас и те како зависи опипљив домет присустсва Русије на овим просторима. Укрцавају се ових дана дежурни „напредни“ паметњаковићи АВ из Политике,  РТС и других медија у воз супротног смера. Где свака наредна станица неће, ни  за њих ни за њиховог главног уредника, ни за иностране супевизоре, често власнике, као до сада, бити погрешна.
.
Све се, дакле, нужно мења од времена Буша и Клинтонових  да би у основи, што се Америке тиче и њеног продуженог утицаја, што више остало исто. И то јер то је та велика загонетка правог садржаја „трампања“, над којом аналитичари журнализма у Србији  „ ломе“  своје устајале мозгове.   

 Дакле, због  досадашњег тренда политике српске елите, који је немогуће исправити преко  ноћи,  а од 5. октобра директно усмерене ка полому Србије,   издаји на парче, редослед догађања, по свему судећи већ спакован,  могао би изгедати овако.
  
У новом формату наставка  разговора следи понуда од стране „трамписта“ и придружених реалиста о размени територија . Којом као "добијамо" север  и то је алиби  победа АВ, vin vin  компромис. Али, стварно губимо  стратешки југ као  једини преговарачки адут, још увек нашу кључаониоцу моравско вардарског  коридора.
 
Пут ка легализацији  је манипулаторски спроведен рефередум,  изнуђеног правца, па  свеобухватни споразум о нормализацији са Приштином,  који је алиби за доношење нове резолуције уместо 1244. Где се Русјиа и Кина, што би то чудило,  управљају према референдумски израженој  слободној"  народној вољи.

И најзад, конференција о Балкану, мини  Јалта, којом ће бити и потврђена неспорност нових граница и држава. Баш као својевремено Вестфалским миром, па у Берлину 1878.Тада је Србија, што се дуго крило, добила крњу сувереност, ин то непрестаним растезањем права мањина. Да би као таква била  „фактор стабилности“  Балкана, али по цену предаје својих територија. А морала је на, захтев Аустроугарске и Немачке, да се одрекне браће са друге обале Дрине. Што је поново чека око питања даљег опстанка дејтонске  РС. . 

Нама  Србима, традиционално суштинским губитницима и у добијеним ратовима, за које смо гинули у милионима,  али и у миру, следују инвалидска колица. Са  осакаћеним државним  труплом. И ладовина најнапреднијим међу нама под  шљивом УЖАСА. Уосталом, шта ће у тој  "удобности" ноге и руке. Када  је већ памет  лоботмирана.  
     
www.amika.rs

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИЗБОРНИ ГАЛОП ТРОЈАНСКОГ КОЊА

Потпаљивање Косова

ПОСТИЗБОРНА, НУЛТА СРБИЈА