САМОДРЖАЦ НА АУФЕНГЕРУ

Београд, петак, 26. фебруар 2016.

Поверовати да је Вучић, снагом личне харизме, постао српски самодржац калибра, малтене, руског цара Ивана, који је добио надимак Грозни из чисте пизме непријатеља (јер је спасао Русију од расула), блиско је заблуди. Политика пристајања премијера на све што се од нас као „кандидата“ на „путу за ЕУ“ тражи (захтева), објективно, води у супротном смеру – у губитак суверености српских историјских простора. Али, тачно је да корак-по-корак инсталирање симулакрума премијера као „свемоћног“ и „свеодговорног“, јесте знатно олакшано овдашњом рајетинском навиком схватања политике. Све у стилу – „зна Баја шта ради“.

Питање је, заправо, ко је истински Баја, и какве су му праве намере. Тешко да је то само Александар. А док се то не установи, све се своди на ризик да се најважније одлуке и судбина државе олако предају „вођи“, који подсећа на громобран без ваљаног уземљења. То је у Србији већ виђено, за вакта Слобиног.

Управо се зато у српској прошлости, без ваљаног и правовременог размишљања о погрешним правцима и одлукама „вођа“, лакше гинуло, него размишљало. А данас се тај вид политичке непромишљености, као талог који се само увећао у титоизму, користи као начин да се, корак по корак, у тишини, улога суверености смањује и „разблажује“. Као бајаги – нико то не примећује. Јер, „зна Баја шта ради“. Све то догађа се из избора у (ре)избор, зарад некакве коске или мрвице бачене са изборног стола „верним присталицама“. Јер, новинари су или партијски активисти, или нико и ништа. Дакле, самураји који имају вредност и опипљиву цену само онда, када имају господара за кога се боре. Ако треба – да положе и сопствену главу да би сачували газдину.

Такви вредно граде опсену о „моћном и незаустављивом премијеру“, кога „курирски“ медији стално, а,замислите, неуспешно обарају. Исто као и они, који га, као тобож политички противници, проглашавају за диктатора, тврдећи да је он налик Брозу,чиме само постаје још „већи“ и „значајнији“. А да расписује изборе кад му се ћефне само да би још више увећао личну моћ.

Баш тако је оценио угледни аналитичар НСПМ Слободан Антонић, који је ванредне изборе својевремено приписао искључиво неутољивој Вучићевој сујети, мада се, очито, ради о продужењу рока за довршење споља наручених послова, започетих још 5. октобра 2000. Такви аналитичари и назови критичари само јачају репутацију премијера као јаког човека који све контролише. Да ли су такве кампање спонтане или наручене – показаће време, као и то, да ли су ти критичари свесни да тако подижу рејтинг Вучићу.

Растезањем мандата СНС и премијеру, који имају комотну, апсолутну већину, и иначе непотребним, новим изласком народа на биралишта, кад му време није, добија се легалан квази-демократски оквир.А цела предизборна халабука производи се, као „димна завеса“, буквално пред старт новог мигрантског „цунамија“, са којим се ова власт суочава уз пуну кооперативност према притисцима и наредбама споља.

Управо та власт пакује кофере за Балкански самит у Бечу, где ће јој бити испостављена нова задужења. 

Посебно забрињава и упозорава то, што на тај скуп уопште није позвана већ потпуно разваљена и дезоријентисана Грчка – прва станица на којој се искрцавају бескрајне колоне придошлица. А гле, на штиму Антонића да је главни проблем премијера апетит за влашћу, а не флагрантна немогућност да се одупре дикатату споља, јер основне полуге не држи он, јавност лукаво за Голеш планину заводи и, „иначе редовни критичар“ НСПМ и „деснице“, Весна Пешић. Иста она Весна, која је, у освит изборне преваре 2012, у интервјуу Слободној Европи, на разбоју, тик до оног на коме је „ткао“ беле листиће апстиненције њен бивши супруг Срђа, рекламирала пожељност победе двојца Николић – Вучић. Ко ће се ту снаћи, Боже драги, јер и они који тобоже нападају Вучића са супротних позиција, попут Антонића и Пешићеве, заправо му јачају имиџ „српског деспота“.

А повремено се, попут кмечања упишаног детета, „антивучићевски“, „критиком“ култа личности, којом се заправо цементира ауторитет премијера, избегава изрећисуштина колонијалне позиције Србије од 5. октобра 2000. наовамо. Оглашава се лажна опозиција, како европејска, тако и патриотска, која је такође део политичке фарсе, о Србији на коленима, пред незаустављивом вољом дикататора. Сви избегавају суштину, а то је да није ствар у Вучићевој диктатури, већ у диктатури странаца над Србијом.

И сви ћуте о томе да у Србији влада невладина влада. И то преко страних експерата, НВО, уз асистенцију присвојених медија.

Никако се не скида са репертоара текућа опсена политичког кабареа, добро уходана, са омиљеним прваком свих екрана и насловница. Он, вештинама еквилибристе на жици „неутралности“, али и мађионичара транзиције, заводи забленуту публику, тако да онани не примећује шта се догађа ван шатре. А догађа сенешто крупно и судбоносно по Србију.

И биће тако, све док, по „неумољивом диктату“ овог медијски промовисаног„аутократе“, Београд између круга двојке и Дедиња, и власт и опозиција („пуна као брод“), немају друге, него да аминују све обавезе сличне оној уочи Сретења. После којих постоктобарска Србија постаје празна љуштура од државе, без реалних полуга власти, без институција, граница и највреднијих ресурса, са којима одлазе и територије. Прво Косово и Метохија, па…

Такође је наивно веровати да је у рукама премијера, уз онолику булументу саветника и експерата, до кључних министара у влади делегираних од ММФ и корпорација, уз кадрове Г17 и ДС и утицајне амбасадоре и дипломате англоамеричке империје, заиста сконцентрисана неограничена моћ. А притом, све ради скривања правог налагодавца српске пропасти, оног који доминира. И у квази-озбиљним недељницима и дневним листовима, теза је да је политика Србије последица искључиво „његове неспутане самовоље“.

А нико од тих критичара, притом, не доводи под сумњу то што је Вучић преузео управо мејнстрим ружичастих демократа из двехиљадите. Пре свега, њихову политику послушности према Западу, према обавезама дефинитивно потписаним у Бриселу. То је она резервна варијанта меркања тајминга. Сведоци смо пуштања низ воду жртвеног јарца док му истиче употребна вредност. Отуд грозничави стил владавине Вучића и стална изборна кампања, непрекидно откад је дошао на власт. Све то делује као одлагање тренутка његовог суочења са истином суштинске немоћи, у односу на западне моћнике.

Као да сви, у ствари, добро знају да се евентуалном заменом Вучића ништа не би суштински променило. Уз утврђени, забетонирани ток политике (руко)вођене споља. Ма какви из Брисела! Из Вашингтона, драга публико. Има и оних који сугеришу да би, у случају промена, само дошао неки нови и гори Вучић. То тврди, рецимо, перјаница сајта Нови стандард, Цвијановић, његов глодур, и наговештава да би тада, највероватније, било још горе.

Заиста ако Вучић једном и оде, да ли ће се политика Запада према Србији променити? Уз овакву апстиненцију народне воље, тешко да ће се доћи до једне нове, некомпромитоване елите и поузданог савеза суверениста. Биће да је глодур Стандарда у праву. Да се, у основи, стално, по задатим правилима, бира исто,а да би се, плански, добило још црње и горе.Итако онемогућио покрет и преокрет у патриотско политичко окупљање и претварање те енергије у спасоносну опцију даљег опстанка Србије.

И баш зато су режисери српског пропадања, да би апсурд био што заводљивији, водеће улоге на српској надреалној позорници доделили имитаторима Ибија и Радована Трећег, који, на крају баладе, стаје на страну свих традиционалних непријатеља Вилотића. Порука бирачкој војсци, коју су осмислисли дворски аналитичари, јесте да, у њиховим довијањима на сцени, треба видети тек само маску, и куповину времена за опстанак нације. А иначе, „зна Баја шта ради“.