ДВА КОРАКА ОД СТИДА - запис из БeГе воза
Београд,
децембар 2017.
Прокоп, од недавно кључно престонично стајалиште
за унутрашњи железнички саобраћај, делује заиста збуњујуће.
To
je,
за сада бар, само збирка мермером и прохромом налицканих перона, одвојених
од вреве и пулсирања велеграда безличном цементном плочом.И асоцира на саркофаг , на довитљивост домаћих потемкина
који су га богато украсили изнутра.
Кандар се Србима гламурозним отварањем полу довршеног Прокопа, а
слично нас чека у Београду на води,
Скадру на Сави, враћају стара времена. Петољеткашка пропаганда, Дани мадости, трчања за
штафетама.
Ево, већ се као најава „понављања историје“ каче портрети по касарнама и школама. Убрзава
се нагањање народног стада у тор новог јединог пастира све учесталијим свечаним
„освештавањем“ темељаца и плоча. Уз обавезно присуство празних обећања за плебс, обавезујућих задатака и веровања.
Можда ће се вратити, али
мало модерније, у реп стилу, певање “Ко друкчије каже клевеће и лаже“, а „мож' да бидне“ да ће и неверници опет осетити
владарску пест. Као некад.
На колосеку за прошлост
И заиста, могли би
сведочити они најстарији, који још памте године пропагандног насиља, да се од двехиљадите
обнавља исти „револуционарни“ феномен изражене неједнакости између авангарде и маса. Заведен одмах после рата. Практикован
некада у форми дипломатских магацина за
партизанску елиту која, се дочепала Дедиња, уз истовремени нестанак остатака
грађанске Србије. Утеране у страх, беду и очај и исељавање.
Сада боду очи јавни ексклузивитети,
виле новобогаташа од 5 милиона долара, баснословно скупи аутомобили, јахте. На
делу је демонократија новог једнопартизма
са придодатом икебаном лажне опозиције.
Ту се надмећу потомци
шумаца и даље и кртица са Голог и лажни
четници Вука и Шешеља, а учлањени су у исти клуб привилегованих и изузетих. Као
нова елита. И за публику, док јој иза леђа дрпају милијарде долара, наводно 115
је већ изнето у пореске рајеве, играју подељени
у тимове позиције и опозиције лажиране изборне утакмице. Што не значи да се
повремено не потуку око лове и првенства. Као на стадиониу Партизана, ових
дана.
Дакле, све је уствари остало
исто, још од времена и манира прве
генарције ратних профитера, изниклих на жртвовању „јефтине народне крви“, како рече Црњански, и то још после Првог светског
рата. Исто се поновило затим и после Другог и после последњег, балканског.
Путници БеГе воза, превоза већма за социјалне случајеве у држави без социјале, претежно су грађани и грађанке лоцирани далеко од Дедиња и круга двојке. А они и не
сањају да су тамо где су јер им се
родитењи и дан данас тресу од страха,
чак од самог помињања
непходности лустрације беспризорних корисника и комунизма и глобализма. Која би
макар њих спасла од терора и
робовласничког самовлашћа потомака титоистичке номенклатуре.
Они, као и родитељи им, таворе са очито пренетим генима рајетинске трпељивости и подчињавања
насилној власти батинаша . Једноставно не желе да знају за скривене тајне ИБ и Голих отока, пљачке имовине „непријатељја народа“. И шта се стварно збило
5. октобра у штабовима „демократске
револуције“.
Радије, док БеГе воз
једнолично клопара на расходованим шинама, пребирају по мобилним телефонима. Или
се међусбно вајкају ко има најмању плату а најгорег газду. Чак ни „догађање“
навијача на стадиону Партизана не коментаришу у могућем логичном контексту
некаквог „новореволуционарног“ отимања
о власт и преостали плен од Србије. Не помињу ни отпор, онај истински, јер, упозоравају их родитељи , или бабе и
деде пензонери који финансирају опстанак породица незапослених, враћају се опет она
времена.
Укоп без алтентавиве
Испод простране бетонске
плоче Прокопа и даље вире снопови
зарђалих арматура. Заиста, као да ће се, сваког часа, тај времешни бетонски
поклопац обрушити. Сахранити цео пројекат
доградње будућности . И то
заједно са шинама, возом и људима у њему.
Вагони, све уредно, по возном реду, таљигају на
дотрајалим шинама. Релативно споро напред до Батаје,
онда назад, до Панчевачког моста чију је конструкцију, негде пред историјско не Броза и троцкистичке му камариле Хозјајину, Стаљин
великодушно даривао Титу. То је дуго била једина веза са Банатом.
Та дурашна челична греда, својом старошћу, а
неуништивошћу говори о вечности веза
између два народа. Руског и српског. Сведочи да је Москва и сада као и раније у историји вечни кец у рукаву. Баш како је то, својевремено, прорицао
Достојевски:
„Они
ће се (словенска браћа) додворавати европским државама, клеветати Русију,
сплеткариће и интригирати против ње. Међусобно ће се те земље вечно свађати,
завидети и једна против друге радити. Разуме се, у тренутку неке велике,
озбиљне невоље, све ће се оне, опет, обавезно обратити Русији за помоћ (Новости, „Путин потписао шест мигова 29
за одбрану Србије“). Ма како да се буду мрзеле и клеветале нас Русе у Европи
(Чеда, Чанак), улагујући се и уверавајући Европљане у љубав, увек ће оне
осећати инстинктивно, наравно у тренутку невоље, не раније, да Европа јесте
природни непријатељ њиховог јединства, да је то било и да ће увек остати, а да
ако они постоје на свету, то је, наравно, зато што постоји огроман магнет –
Русија.“
Вагони су изнутра ишарани црним графитима, а споља дречаво осликани
слаповима спреја. Композиција подсећа, онако у једном комаду истегнута
тридесетак метара на шинама, на новогодишње карневалске кинеске змајеве.
Асоцира, и унутрашњошћу и спољашњом
визуелном агресијом порука, на бунт десперадоса асфалта, увезен из Европе. Који
је овде пао на плодно тле транзиционог хаоса и немаштине.
После задржавања од мање од минута, воз од Прокопа креће
даље. Остаје непуних 20 минута да читаш новине и дремуцкаш, заваљен у столици,
тврдој, али анатомски скројеној. Ко нема новине, може да се бави читањем порука исписаних фломастером, који испуњавају сваки
сантиметар унутрашњости вагона.
Права ризница личних исповести – и платонских, али и
хард порно, сексистичких. И тако, од жеља и надања, све до заклињања на верност
клубовима, Звезди и Партизану. Ређе – политичким партијама и вероисповестима.
Мада, има и тога.
То је нека врста легитимација душе, животног креда
путника склоних написима крајпуташима, претежно младих, које су време и околности
гурнули у ову композицију, као део надреалне транзиционе стварности.
Одмах лево од улаза у вагон, пише
разговетно: „Аnnet, ј*бем се за 10 евра, тел. 060...“. А само два корака даље,
са унутрашње стране покретних врата, такође јасно, краснописом, исписано је:
„Стид је тај који ће спасти свет“. То је
Србија данас, раполућена само два корака
од свести да је понижена као никада у историји. А на колосеку ка свом судбинском „прокопу“.
Коментари
Постави коментар