ПОР(Д)УКА НАТО БЕОГРАДУ – БОЉЕ РОБ НЕГО ГРОБ

Драган Милосављевић, екс коментатор Танјуга за НАТО и Ватикан

ПОР(Д)УКА НАТО БЕОГРАДУ – БОЉЕ РОБ НЕГО ГРОБ

То је и преовлађујућа запитаност у овдашњој јавности, после циничне понуде узми или остави коју је, поводом„неизбежности трајног мирења и пријатељства између Америке и Србије“, упутио Атлантски савет, инкубатор за оркестрирање грађанских ратова на Балкану. Оданде смо већ добили жестоку и болну лекцију 1999, после које смо трајно осуђени на улогу „реметилачког фактора“ надомак ЕУ.

На ову историјску дилему – пресећи Гордијев чвор око питања истинске независности и историјског континуитета – власт, склона опстанку по било коју цену, чини се, већ има одговор. Који, за сада, избегава да јасно артикулише,већ маневрише и опипава пулс нације у такозваном „унутрашњем дијалогу“,купујући тако време само за себе,а без намере да се дође до истинског националног консензуса – не само око судбине Косова, већ и суверене Србије.Јер, без Косова – нема Србије, а његова добровољна и сагласна предаја је калауз у руке провалнику, како би што лакше присвојио све што му је под ногама.

У међувремену, све су јаснији обриси сценарија будуће завршне опсаде, такозване „неутралности Србије“. Врши се притисак дипломатијом и спин медијима, страним и домаћим. Па тек ако затреба – репетираним оружјем. Наводно, за наше добро, али –„без алтернативе“.Прети нам, дакле, даи званично будемо насађени на једну, НАТО, али и лишени друге, резервне, руске столице.

Да ли ће Путин, средином децембра, када му на ноге дође АВ, као и 2000. имати „разумевања“ за стварни однос снага Москве и Вашингтона на Балкану, где су Руси хендикепирани још од чувеног „не“1948, или ће нам, осокољен успехом у Сирији, предложити да, рецимо, будемо европска Куба са нешто половних мигова, или кинеска Северна Кореја, али без атомске бомбе. Не знамо, но сазнаћемо.Овде то, нажалост, редовно долази касно.

У међувремену, улога дисциплиновања „малих Руса“ са обе стране Дрине додељена је, коме другом, него Србима по злу и вероломности знаном, присилном „Партнеру за мир“ – НАТО, како би се то помирење силованог са силоватељем реализовало без много буке и без приметних трзавица поваљеног. Све имајући као пожељан циљ – свршен чин слегања раменима у међународним односима неравноправних, а посао, по могућству, обављен без употребе томахавка као средства убеђивања.Тако би, како планирају атлантисти, за свагда било обављено учлањење Срба у војни савез глобалног нацизма. Неки то зову и неолиберализам. Дугорочно, то Србе сврстава у пешадију још једног дранга, онаквог у коме нису хтели да учествују у два светска рата,плативши због тога познату енормну цену, од које се бројчано никада нису опоравили. Данас им лекције о моралу и хуманости деле они који су се сврстали на супротну страну – у окриље истог крвника и агресора.

Пацификација Србије је прави пут, сматрају наши (не)пријатељи, да трајна опасност по европски мир из правца Балкана, а од стране „бунтовних Срба“, буде отклоњена. Уствари, пре ће то бити победа америчког стратешког интереса свеобухватне окупације Балкана, где би Србија неповратно ушла у састав проширеног Бондстила, карауле стражаре САД над европским глобалистичким гулагом,познатим као Европска Унија.

Дакле,крхка и измождена, па и десеткована, Србија суштински присилно „иде у кревет“ са НАТО силоватељем, наоко добровољно, а то ће АВ, ако већ мора, најбоље умети да на свим медијима лепо објасни као „незаобилазну реалност“. А поздравиће, одобравањем ове мудрости, вође ново-елита, ако већ народ, до сада, није опамећен „изгубљеним ратом против целог света“ и потоњом октобарском „револуцијом“ из НВО касарни.

Упућиван већ деценију и по да „мора“, као и све остале земље на списку за пљачку ресурса и статус колоније, да прихвати ружичасти синдром „препуштања без отпора“. Јер,„од кога не можеш побећи“, поручују из Вашингтона, „пригрли га. Ако нема друге – и без топлине“. Па макар и добио сиду.То је идеја водиља ЛГБТ поретка, са поруком да ћеш и такав силован живети дуже – не мораи часније – него да се опиреш. У потоњем случају, увек ти се може десити да, по кратком поступку, будеш ликвидиран ако са њима ниси сагласан, кад се пресуди тамо где се одлучује. То бива од Букурешта до Триполија. У Дамаску је омануло…

У међувремену, док се Америка „враћа на Балкан“, трговац Трамп понудио је Немачкој да, за 500 милијарди евра, откупи доспела потраживања НАТО према ЕУ. И да, за узврат, Меркелова у Берлину смести командни штаб НАТО логистике за ЕУ. Што је врло блиско обнављању улоге (још једног) Рајха, али под пуном контролом Америке.Уосталом и онај претходни, Хитлеров , био је, све до слома, то исто,само под неформалним и тајним покровитељством америчких банкарских лобија.И Форда, наравно.

Суочена са могућношћу пада у четвртом мандату, Меркелова тешко да има избора, осим да још приљежније зајаше НАТО метлу. То позицију Србије чини још изложенијом притисцима, јер је и до сада била идеална мета за доказивање лојалности Берлина Американцима.Та пресуда Меркеловој је и наш хендикеп, јер уместо да се мути у последње 4 године властиокрене Москви, како је, вероватно, намеравала пре избора, а за добро Немаца и Немачке, што је иначе опорука Бизмарка наследницима, добиће задатак који се не одбија:да још жешће омета Русију и коначно се окане њеног гаса.

Пред опсаду Србије, а за разлику од Троје, коњ је, са Куртом на власти и Муртом у опозицији, већ добру деценију збринут и тимарен на НВО јаслама. Дакле, све је одрађено тако да уцена успе пре формалног објављивања тоталног опкољавања и слања уцена и за формалну предају.Постоји неколико фактора који указују на добро смишљену стратегију коришћења бруталних притисака и из окружења, а биће у пакету тобожњег пријатељског приближавања САД и Србије. То јест, победничког враћања Америке на место злочина из 1999.„Јер“,како поручују из Вашигтона,„наши послови још нису завршени“.

Већ је започето гомилање исламског фактора у држави Бондстил, Албанији, Косову,БиХ, а одскора и Македонији – свеукупно, будућем НАТО калифату.Ту је, паралелно, одустајање од потерница за Харадинајем и његов позив борцима ИСИЛ Албанцима да се „слободно врате на Косово“. Па затим, шамар Хрватској, упућен ових дана из Хага, да се покрије ушима на квалификацију оца нације за зликовца,а зато што ће и БиХ, када је Амери учине унитарном, све уз пристанак ућутканог Београда, бити плацдарм за излазак ИСИС на њене границе.То је и претња Бриселу за могуће каштиговање евентуално непослушних у Европи, преко слања, овога пута до зуба наоружаних, „миграната“, учесника ратне апокалипсе. А ЕУ је већ добрано уздрмана сеператизмима. Баш налик оном, кога су, по жељи Немачке, а налогу Америке, из Брисела одржавотворили на Косову. Све се враћа, па и плаћа. И то – са дебелом каматом.

Дипломатски генералштаб балканског НАТО крила ће бити у Македонији, надомак базеБондстил, на челу са Хот Јиом, упареним са Скотом у Београду. Ту је, као додатна претња Србији да се обавипоновљено суђење Јовици и Френкију. На коме би се могао домонтирати неки нови сценарио о томе шта се стварно, али стварно, догодило у Сребреници. И нека нова квалификација улоге Србије у, не дај Боже, заједничким подухватима са већ поменутим Туђманом. И до сада неспомињаним факторима правих креатора балканске драме, какав је, рецимо, ЦИА. Као и обавештајне службе Велике Британије,немачкеи Француске.Али и делова Титове, никад до краја размонтиране, контраобавештајне дружине,и даље склоне братству и јединству.

Пажљиви посматрачи криза обарања влада, схватили су да, после свих изазивања повода за интервенције САД у време и Бушових и Клинтонових, а у циљу „одбране света од армагедона“,  сазрева, од доласка Трампа, на просторима надметања великих сила, некакав ружичасти консензус великих такмаца, између Пекинга у успону, Вашингтона у опадању, и Москве у ишчекивању. Уместо да ратују преко посредника, а до опасног почеткаконачног краја, све препирући се око ресурса,радије се опредељују за то да иза затворених  врата деле интересне сфере. Као, рецимо, у Сирији, где су САД остале кратке, па до Балкана, где би Вашингтон нешто надокнадио од изгубљеног на Блиском истоку.

Уосталом и Кинези су, у име „новог реализма“, хладно пустли низ воду свог деценијског пулена Роберта МУгабеА, и то упркос том што су уложили 4 милијарде долара у Зимбабвеу, бившој Родезији, чију су деколонизацију помагали седамдесетих. Као и Руси његовог супарника Нкома. Мугабе је, наиме, неуспешно, као и Слоба, хтео да буде изолован од глобализма и једини газда у држави. А то не одговара, не само старим, већ и ново-капиталистима.Који са подједнаким успехом лове и беле и црне мишеве . И зато је Мугабе доживео сценарио 5. октобра, само са 3 тенка на месту багера.Издале су га, као и Милошевића, и партија, и полиција, и војска.

Остало су трице и кучине, спиновања медија, као рецимо „зла жена“, „тиранин“ и остале глупости. Зашто, уосталом, енглеску краљицу нико не прозива због пореских рајева где држи милијарде? И зашто није предала престо због дебело одмаклих година? Старија је од Мугабеа. Слуша Ротшилде и мудраце Ситија и владаће доживотно, ако треба – уз сталну промену крви,па и виталних органа. Самоуслуга у Приштини, вероватно, сада у дебелој сенцизападног патроната, и даље ради.

Ми нисмо те среће као Монархија и њен Монарх, да имамо обезбеђен опстанак државе и нације. Можда су, на неко време, обезбеђени једино наши послушни лидери и празилук елита компрадора. Нама се, међутим, као једина могућност, нуди свилен гајтан ропства у оквиру НАТО или, евентуално, у најбољем случају, некаква балканска Јалта, ако се некако уклопимо у планове велесила да овде постигну поравнање интереса. Јер Кинези и даље намеравају да баш овуда трасирају пут свиле, а Руси гасовод, али ће се послови уговарати преко Бондстила, са бизнисменом Трампом, а не у Београду, са Вучићем.Њему ће Ји завртати руку сваког дана, да се не заборави, и да, смештен у улогу српског Краља Ибија,све јецајући „народе мој“, настави да саветује исти тај народ да „прихвати реалност“ која се враћа на место бомбардовања.

На Балкану, после свега , ништа ново од 1941.