ЗАЛАСЦИ, НАЈАВА РАЂАЊА
ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ
Најлепши залазак сунца на свету је, према National Geographic-у, у Србији. А доживљава га намерник када са тврђаве Рам, пред сутон, упре поглед на другуобалу Дунава.Такво апокалиптично потонуће ужареног обруча у хоризонт, „крваво“ црвени судар дана и ноћи, виђао сам само у Африци:на повраткуиз Момбасе у Најроби са висова Нгонг Хилс,загледан у савану на чијем су ободу, попут узгибаних галија, испред ужарене лопте, као сабласти промицали вратови бескрајног крда жирафа.
Сада импозантна осматрачница Рам, келтски Харам, подигнутје
пре новог века да доминира над Дунавом. Узидан у падину ланца таласастих
затрављених брда згомиланих испред самог гротла капије Ђердапа,у чије се меандре
и дубине велика река стисне баш на прилазима древних зидина.Тамо је, бахато,
преко три километра, широка,одједном затечена теснацом примирена у језеро,заробљена у најдужу
клисуру у Европи и заустављена бетонском препреком коју је поставила наметљива
људска рука.
После неизбежног потапања насеобина, оних новијег времена, у
дубине надошлог Ђердапског језера, спасавања само налазишта ЛепенскогВира,
отишла су у неповрат, у муљевити мрак и тишину, бројна сведочанства о рађању и
„клијању“ европске цивилизације. Баш ту, у заветрини клисуре, на обалама
Дунава, на тлу данашње, за геноцидност и варваризам оптужене Србије.
Само коју годину пошто се грађански рат, назван револуција,
завршио, а већ смо ми дечаци,суботом и недељом, и током распуста,као разиграни „истраживачи“дунавских
обала, вирова и брзака око Рама,почели да проналазимо остатке прошлих –
легијама, караванима и мирисом барута обележених – времена, на простору где је via
militaris прелазио са једне на другу обалуДунава, и сплавовима и скелама пребацивао
војске у походе Панонијом.
Вакрсавала су, испод однесених спрудова, разголићена у кориту
реке, опале и сужене после великих суша, кад је Дунав могао да се гази и до
половине тока, од Старе Паланке према Раму, али и искакала у оближњим разораним
њивама, испод челичних раоника,откривајући себе светлости дана, бројна древна
сведочанства историје, докази и налази.
Преко недеље, били смо заробљени скамијама сеоске школе, одмах
ту поред зем-задруге, баш преко пута полицијске станице која је опслуживала
пограничну линију са Румунијом и снабдевала мешовиту„ознашко“ – војну стражу на
карауле са митраљеским гнездима.На врховима њихових високих платформи били су окачени
велики, бучни звучници који су 24 сата рикали антистаљинистичку пропаганду.
Село, иначе, још деценију није било добило струју, која је, међутим, за потреб екуђења
хазјајина доведена на границу, на обале Нере, чак из десет километра
удаљене Беле Цркве.
Утеривани смо у пионирске одреде и приморавани на срицање митова
о револуцији и величанственој партизанској победи као стварном почетку
историје.Све до чувеног не Стаљину, учили смо, паралелно, и из српског и
из руског буквара. Ми, послератна деца, тешко смо се сналазили у општој мучној гунгули
насилног успостављања Титове власти,и учесталих нестанака имућнијих сељака –
кулака, за које се шаптало у селу да су им пре одвођења чупали бркове да
предају скривено жито и кукуруз. А ако ипак не би проговорили о тајним скровиштима
трапова да се од глади спасе фамилија, слати су у радне логоре, где су им
стављали струју на јаја ако се буне. Што им њиве остају у парлогу, док кулуче
за нову,„народну“ власт која жито, отето у обавезном откупу,масовно шаље у
Албанију. Као вид „братске помоћи“. И на Косово, које су, под окупацијом и после
„ослобођења“, држали побуњени качаци – исти они који данас од САД имаперије добијају државу на срској вековној теритирији..
Биле су то матрице нове комунистичке колективне реалности „братства и јединства“
по било коју цену.
Дочим, радо бисмо све заборављали, као уосталом и шибе прутом од учитења, које још
нису укинуте декретом и поново бисмо продисали пуним плућима, разиграни у окриљу
бројних изазова дунавских врбака. Међу остацима темеља бившег града Клостера,
на банатској страни, али и у лавиринтима и подрумима Рамске тврђаве на „србијанској“
обали, коју су, у оно време, посећивали, да предахну, и Цигани чергари. Била је
ту, украј врата тврђаве, после преласка скелом, за стуб везана мршава мечка, коју
су газде водале по банатским селима, да мештани, за мало брашна и, понекад,
који динар, гледају како игра кô пијана баба. Али,ако се додатно плати и нема униформи
у близини, салутирала је шапом другу Титу. И за то једобијала бакшиш. Имала је
у носу алку, причвршћену на врху подебеле мотке, којом ју је власник држао на
безбедном одстојању. За сваки случај, док уз мукло стењање изводи свој шоу.
Кротитељ ј трзајевима често опомињао изгладнелу шумску сподобу да доврши игру,
иако је, заморена сталним понављањем наређеног, мрзовољна, покушавала да
посустане. И одустане.
Ту сам, провиривши једног летњег поподнева кроз слабо прикривену
пукотину у зидини у унутрашњост тврђаве, видео младу обнажену Циганку, како самозадовољно
посматра своју тамнопуту лепоту у округлом силском огледалу. Које је „банда“
покупила Бог зна где. Смандрљавши се некако низ падину, све до реке, дуго сам непомично
лежао на песку, затечен тим новим доживљајем који је у парампарчад разбио
спокој мог дечаштва. Нисам другарима открио ову узбудљиву тајну.Плашили
смо се Цигана, задојени бапским причама да Цигани краду децу, али су нас истовремено и магнетно
привлачили,неспутаношћу својих лутања, којима нико није могао да стане на пут.
За њих није важио ни социјализам, ни обнова, ни обавезе.
Проналазили смо, ми, радознали клинци, као нешто врло обично,
бројне драгоцене археолошке налазе из прошлих времена, ту крај обала: новац, врхове
срела, распаднуту ђулад, делове мачева, дршке сабљи, глинене луле, чак и
остатке костију праисторијских животиња. За нас то бејаху само успутни белези
мутног„нечега“ што би, убрзо по открићу, већ бивало остављано, заборављеноу буџацима,
подрумимаили на таванима, да би потом заувек потонуло у нигдину.
Ко је од нас могао знати да испод наших ногу леже, у слојевима,
наслаге, од праисторијских земуница , па
остаци палисада турских утвђења Паланки , темељи барокних
Аусторугарских градова , тврђава...После
капитутације, у ко зна којем судару са Цариградом Беч је на основу
обавеза преузетих Београдски миром од
1760 порушио не само барокну Паланку већ
и Београд. И сав камен ,темеља, згада и
калдрама однео брдовима чак до
обала Рајне. Од тог матерјала назидани нове немачки градови а да ни камен, ни белег, не остане
староседеоцима.
Ко зна зашто је Радмир Константиновић установио да су се баш
на тим просторима, „паланки“а
бивших тврђава , и крај њих градића
мултетмичног живља , по њему
породиоо вечни српски „паланчки дух“ као обележје учмалости
духа .
Чак аутохтони профашистички геноцидно милитаристички примитвизам. Погубан
по суседе. На основу чега приписати
својим земљацима такво отровно наслеђе кад
је око тих станишта, насеобина крај
бедема, заправо,врвело од живота. Од
вековних размена између народа и култура Европе и Блиског истока. Бивало свакојако, али нипошто учмало на томе
балканском мосту који је био мета свих
империја.
А недалеко од Паланки,
Старе и Нове, које су некада обједиене , у XVII веку, биле највеће утврђење на Дунаву после Петроварадина, веће
и од Калемегдана, пронађена су и Дупљајска колица, драгоцени остатак далеке
прошлости, сада један од најпрестижнијих експоната у Народноммузеју у Београду.
Тек сада су пристигла сазнања да су, испод плоче Баната, бившег мора,којеје
Дунавом отекло кроз клисуру, дубоко испод површине, сонарима снимљени темељи
великих насеобина, још из неолита, те да постоје и остаци најстарије хришћанске
некрополе, у којој је благосиљао још Свети Павле.А 1593 подигнут је најмасовнији српски устанак
противТурака у историји, у крви угушен
од Синан Паше уз спаљивање моштију Светог Саве на Врачару у Бограду.
Историја сведочи да је паша албанског
порекла зарад сигурне победе над Србима,
који су носили на заставама слику Свестог Саве чак из Дамска
донео заствау са ликом Пророк и да је под њом побио 5о.ооо Срба. А 28о.ооо прогнао у Румунију и Мђрску а вођу устатнак епископа из Вршца Теодора Нессторовића уморио
најстрашнијом турском иновацијом мучења. Диувањем сламком под кожу која се уз неписиве болове
сатима одваја од тела.Паша је, према историјским подацима био албанског
прекла али је прекорштавања у ислам
носио презие Предојевић.
Ако је Констатиновић циљао на остатке рајетинског
преостало у менталном склопу Срба паралено уз оној бунтовни слободарски , онда када се стекну прилике за стесње ланаца , онда је свакакао
намерно прњнебрегнуо векове данака у крви и принудног тиховања.
Очекивања да се стекну околоности да „
паланчки дух „ порази и Немачу империју
или се макар супрстави сам у вацелом свету , оној глобалистичкој.И да је сада
пред ништа мањим а ако не и већим ускушњем у колонијалном милитнатном обручу НАТО .Који ће за изгледни губитак Украјине потражити
компензацију макар на Балкану.
У мећуремену, за обнову
тврђаве Рам, председник Турске Ердоган који бу да као макар као
региналну „ велаилу „ Турску
врати на Балкан, Србији је подарио чак 7 милиона евра.Е да би се вратиле, у негдање
стање из османског времена, зидине куле и централни донжон за топове, који су
подигли Турци током вековног дробљења остатаканемањићке Србије. И да би уз донжониз
темеља поново била подигнута, разарањима срушена и зубом времена потом докрајчена,
џамија.
Несумњивода је то, од овдашњих власти, у име „обновљено гпријатељства“
и захвалности Ердогану – овде га у медијима „крсте“ и султаном, одано признање многовековног
присустваТурака на овим просторима. Па и ту у Раму, сада осматрачници „најлепшег
заласка сунца на реци“. На свету. А баш овде, на месту обележеном исламским
знамењем, вековима су се, ђуладима и међусобним канонадама, сударали крст и
полумесец у чему је огроман значај имало и моћно утврђење подигнуто на пешчаној
ади Дунава код Старе Паланке, бивше Сепаје, срушене током изградње канала Дунав
– Тиса – Дунав.
Ту се, на тлу српских простора окупираних од Турака и Аустро-Угара,
одиграло и неколико величанствених битака. Мештани у Паланци умеју , они
најстарији, који преносе сећања и митове, поноснода истакну да на „њином“
сеоском гробљупочива неколико аустријских генерала, а да је ове крајеве,
обилазећи места битака, походило више аустријских царева. Само никада није
овамо зашао Јосип Броз, мада је био само 25 километара далекоод Паланке, у
Вршцу, 3. октобра 1944,чекајући, по повратку из Москве, да руска армада, уз
помоћ његових, Крајишника махом, размакне и помлати четнике на обронцима Зеленгоре.
А сво „ ослобадање „помогнуто тепих-бомбардовањем Србије: Ниша, Лесковца,
Београда, на ужас, из немачке окупације нагло пробуђене, Србије.Загледане у
предстојећи крај рата и победоносно приближавање браће Руса. Да би Броза, чим
су замрли последњи плотуни каћуша и почело славље у и око престонице,
где је кости оставило преко 4 и по хиљаде бораца оног и крај паланке куђенох „погана“ Стаљина, дочекала делегација на челу
са МошомПијаде и „другом Марком“ Ранковићем.
Али за оне који су овде први пут упролазу и који добијају само
штуре податке и хронологију историје јужног Баната, где су се још у XVII веку
искрцале Швабе па потегле до Срема и Бачке, „једва смо их истерали 1945“, нигде
у Србији, па и шире,сунце не зрачи тако „фест“, као овде, гледано баш са
топовске куле Рама. А само привременим „нестанком“ овде, ка оној другој половини
света, благосиља изласком и враћа у нови дан оне који га, још полуошамућени од
сна, ишчекују на оној другој, супротној страни.Још једно рађање ка понављаном
заласку.Засада, једини потврђениperpetuum mobile, и доказ незаустављивости
кретања у природи: наравно, ако то, једино стално кретање и божанско васкрсење
смрт живота после смрти не заустави човек. Армагедоном којим се, баш ових
дана, прети широм Земљиног шара.
Баш поред моје родне Банатске Паланке, завучене у нигдини, открио је, и без нас Срба, најугледнији географски часопис данашњице у свету, тај чаробни прекидач наизменичности светла и таме. Тамо где ужарена лопта нестаје у лагуни „Лабудово окно“,највећем зимском станишту птица на Балкану.А Паланка, и Нова и она Стара, смештена на самим вратима клисуре, чије једно крило, румунско, одвојено реком Нером, дели наше село од бившег српског брата, села Соколовац билоа је заборављено. Све до овог Богојављења, када су, на обали реке Нере, надомак Врачевгаја , пар километара до Паланке и Дунава,а приказано је то и на РТДС телевизији, младићи са српске и румунске стране,у знак „јачања пријатељства“ и Православља, пливали за Часни крст. Чуда се обнављају као прелет Сунца између древних обала размакнутих моћним Дунавом. Неки нови клинци тамо налазиће трагове које ће можда следити, и у којима ће се, временом, самооткривати као потомци древних православних хришћана.
Коментари
Постави коментар