РУСИ ДОЛАЗЕ

ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ

„Стижу нам браћа ..?!

Глас о предстојећем доласку Црвене армије ширио  се муњевито, али шапатом сокацима Банатскe Паланке.Праћен помешаним осећањима .

Код неких загрцнуте радости, код других потискиваног страха.. стрепње од непознатог.Већ се доста  „претурило преко главе кроз окупацију“ до тог краја  септембра 1944.


Ни мукац, бар неки званични наговештај блиског  ослобођења да се, како би требало, чује од званичног изvора информисања.Oд сеоског добошара.Иако већ данима нема швапске војске, нигде званичне најаве  да долазе наши .  Ама ни трага.Само напетост.Нема наговештаја нашта ће све очекивано, а неизбежно.. изаћи .

Изабрали су Руси да уђу, да продру, да сможде Немце у повлаченњу баш „туна код нас“.И то из правца  Румуније. Још две недеље пре него што су  узели Темишвар.

Журе у колонама тенкова, топова, каћуша према  балканској ракрсници,Београду. А румунска граница је  једва  5оо метара од села Ту је, тик до Паланке  и  комшијска лука на Дунаву, Базијаш.

 Дотле је са Карпата  Аустругарска, још  давне 1853 гдинем године провука прву  железничку пругу  у Војводини .  Ма на на целом Балкану, А  за трансопрт  Дунавом  гвоздене руде ископане на Карпатима.

Тврде у селу, они којима су причали дедови, да  су се  „у то време сатови навијали у мунут по тачном доласку возова у станицу“ . Да су „ кондукетри  имали  мундир црне униформе са позлаћеним дугмадима, да се код доласка воз „ свечано облачило нарочитио  имућна женскадија .  И „излазило на корзо на дочек воза „.

“Стара добра времена , речи ће сеоски хроничар  која   датирају  још од Марије Терезије. Кад су брезовим метлама, свако јутро, снаје  меле ипспред  кућа и није било  ни баченог опушка, Ама ни артијице“.А и регуле, јаркови, поред друма, били су  без отпада. А не затрпани као данаске“.

  Из тих времена задржао се и добошар, вести   свакога дана у пет предвече, чим мину сокацма  говеда и свиње на повртаку са сеоских утрина, онамо од Караша.

 Рафалима  удараца  својих палица по кожи затегнутој  у округлом раму, а преко ње су још три федера који  важно звече, објављују они на  сеоским раскршћима.Позивају народ на капије да чује... оно   најновије .

А  препричава се већ дуже време да је Тито у Вршцу, тридесетак километара удаљеном . „ Ди чека да Стаљин  бречи Немце на леђа и у Београду“ па да   „маршал уђе на белом коњу у Београд. Ко победник.“

„Четници, тамо на другој страни, Дунава ,  „србијанској“, згомилани између  Великог Градишта и Пожеревца  омлитавели „наскроз.  Још од када их је млади краљ Петар  позво да се прикључе па”оарзтизанима Тита " оће, „ тврде  сеоски  „аналитичари „   „ ома  да се предаду  пријатељима Русима . Али никако непријатељу,  домаћим комунистима. Знају шта их чека.“   

И без званичне најаве добошара, поготво после  немачког слома код Стаљинграда, народ у Паланци  живи  у тврдом  уверењу да ће се пролазак црвене кошаве  из Москве према Берлину  сигурно догодити.Али не слуте да ће  баш негде између Врчца и Беле Цркве да порвали.  Ту где  су већинске Швабе  и бели Руси. А ови  одбегли   после    1918  од Лењина  свикли се  ,подигл своју  кадетску школу , интренат за младе даме, угледне  удаваче. 

.Изградили  своју руску  цркву,  грбоље , све живећи  у харамонији са Швабама .Чини се  „ онако по госпоцки“  и ноблецсу  ближи Швабама , него српским  паорима  масних кломпавих шешира А сад и једни и други ужурбано    се пакују тог септембра  за  сеобе.

 Ноће крај запакованих бошчи и проверавају мало мало  да нису затурли возне карте за Пачево и Београд.  Знају они да  њима  „ослобођење“ неће значити  и свануће. Напротив.

 Са разлогом, било је јако много забринутих међу фолксдочерима у Вајсе Кирхе, како су звали град који су сматрали за само свој .Добро и белих Руса помало. 

Ту су са благсловом  Бечке  монархије, после два века од долска  Рајном па Дунавом , прво до Старе Паланке    па отерани кугом на   окрајке   родних  питомина   падиана Карпата, код  беле Цркбве и Вршца , освојили  статус старседелаца. И подигли највече вногроје у Еврпи тог времена.На десетине хиљјада хектара винограда. Вазда мало надмених према Србима , нешто мање  према  Румунима и Чесима .

Ту је неквим чудом, заштићен од домаћих  Немаца , којима је лечио децу све до доласка Руса,  дочекао крај рата један преостали  Јеврејин, доктор Грос,  који је, касније, као исељеник из Југославије  био важан  пријатељ при штабу чувеног израелског генерала Моше Дајана   

  Главнина десетог корпуса  Руса, нагрнули  су у  белоцркванске  шпајзеве и подруме. Гладни и исцрпњени од дугих маршева  . Већи број њих сишли  су у винарије и „ стрељали“ цистерне са ризлингом  и црним отелом .  Пили  из  млазева , напијали се а бројни, богме , падавили  се у вину нараслом од пода до преко колена.

Главнина  легија Јосипи Висарјновича ,  утаборила се 1  октобра ујутро  у Белој Цркви и око града  Готово пустог.  Неколико дана раније  у панци и нереду напустили  су    варош  на седам језера   и Немци,  и бели Руси .

Две композије пуне цивила, на прузи за Пачево    дигнуте су ваздух.Партизани  „ кукурузари“ подменутли  су мине.Преживели Немци  из беле Цркве и Вршца придружили су се десетнама хиаљда заробљенка, од укупно   пола милиона протерних Шваба  , право  у   радне логоре.

 Швабе  нису имали ничем добром да се надају од  црвених Руса а тек од  домачих , од Срба управо ово.    У овом  наизглед питомом градићу , пуном ружа, расцветаних испред барокних кућа, асвалтираних улица, што је тада била реткост и у Војвдини , прелепог парка  где су  „немецке“  фрајле суботом и недељом показивале раскошне гардеробе , све до кафане Бела лађа , од домаћих ,култбунд  Шбава   основана  је по злу  и злочинима над  Шумадијом  посебно , позната Приц Еуеген дивизија. Запамћена  по одмаздама  1оо  Срба за једног Немца . А  Тито  их је  Србе , вазда  кочоперне  по задатку који је добио  , подиго на устанак .  Подгурујучи    бунтовне  у  још једну масовну погибељ. Све  користећи набој  27. марта  и пркосни слоган  „никад робом , радије гробом“

    

Село  је Русе, као и све остале који су долазили и пролазил даље Према Румунији или Пелопенезу ,   прашећи војскама   по утабаном  равином Баната, а све  следећи Via Militaris Римљана, од Рама на Дунаву преко Паланке ,   дочекало  и испратило у облаку прашине..Незгалсно  Није се вешћу да је   слобода дошла  да ли и и прошла, огласио ни добош.

Остало   је само да се препричава како су штабски офцири  и пратећа гарда  , угошћени код сеоског првака,  трговца и кулака ,а јатака партизана, кукурзара, оних који су се  „ ома „  осили , баш по руски  ушли у сеоску  легенду.

После  краљевске  вечере, супе од патке  жуте као дукат, печених  гуасака , кавурме, ринфлајша,   штрудле са маком,  потока вина  и дудове  ракије,  сутра ујутро, пре одласка, још увек  видно распложени, изнели су перине на  циглама  поплочано дврише .  И  дугим рафалима  из  машинки решетали   у  вадух бачене  перине.  Дуње јастуке, јоргане  . Направили  одблаке  перја и паперја. Баба Даринка из комшилука , згранута, викнула је  „ју снег у октобру“.

 Нигде у званичним историјама није забележено да је један крак  снага десетог корпуса форсирао скелама  Дунав 3 октбора  код Старе Паланке, позате данас као „четири  куће, три кафане „. И прешао до Рама .  А упутио се до  великог Градишта према  Пожаревцу где су се пријатељима,  „ савезцима Русима“ предали  четнци . А били су   окупњени из источне   Србије  и ђутуре  испоручени снагама  НОБ  Вељка Милатвића, касније  посматрно проглашеног  за  народног хероја .  Ликвдирани  су сви по кратком постпуку. Какао је у то време било уобичајено...

 О томе се све до ИБ резолције у Паланци ћутало  као  и о  „ голом отоку за жене“ оптужене за ИБ   и смештенена Рамској ади. По некима  још горем логору  од  оног  Бакарићевог, Џеминог  „мермера“ на Јадрану      Збох  ужасног   живота у  сталним попалавама  и битисању у   ројеваима  комараца  . Ћути  се званично  и дан данас. По наруби Тита, филозоф  пребег из предратног бужуја  у комунисте  Радомиар Констатновић написа   поспрдну по србе патриоте    Филозофију паланке. Претрајаће и те глупости паланчани.Не живе брзо, дуго памте, а касно умиру.

 www.amika.rs

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Коментари

  1. здраво свима, овде сам да поделим мало сведочанства. Моје име је Наоми Самуел, имам 40 година, удала сам се са 31, имам само једно дете и живела сам срећно до краја живота. После годину дана брака мој муж је постао тако чудан и не разумем баш шта се дешава, он је препун од куће до друге жене, толико га волим да и не сањам да ћу га изгубити, дајем све од себе да будем сигуран муж ми се враћа, али све без помоћи, плачући и плачући тражећи помоћ, причала сам о томе са његовом породицом али нисам добила одговор. Тако је моја најбоља пријатељица Ана Јохансон обећала да ће ми помоћи. Причала ми је о човеку по имену др Апата, рекла ми је да је он велики човек и прави човек коме се може веровати и да нема никакве везе са љубавним проблемима које не може да реши и рекла ми је како је помогао безбројним људима у обнављању њиховог односа. Био сам заиста убеђен, брзо сам контактирао његову мејл адресу, драпата4@гмаил.цом или његов ВхатсАпп/вибер са тим бројем (+447307347648). Објаснио сам му све своје проблеме, рекао ми је да не морам да бринем да ће сви моји проблеми бити одмах решени. Рекао ми је шта да радим да вратим мужа, а ја сам то рекла, рекао је да ће се после 3 дана мој муж вратити и почети да моли, и то се заиста догодило како је рекао, била сам веома изненађена, то је тако невероватно. Слава нашег односа са Богом је сада веома блиска и обоје живимо срећно до краја живота. Ако наиђете на сличан проблем, одмах га контактирајте и решите проблем једном заувек. И ја сам живи сведок..

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ФАТАЛНИ ОКТОБАР - други део трилогије

"ПАЦИЈЕНТ", ПОЛИТИКА КАО ИГРА(Ч)

КЕРИЈЕВА КУГЛИЦА