РУС СА СУНЦОБРАНОМ – ПРВАК СВЕТА У НОВИНАРСТВУ

ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ

Када  сам се, као дописник Танјуга,  нашао у Акри, на самом  полутару, у срцу Африке и гвинејског залива, наjпопуларни спорт међу привилегованимм белцима, а било је ту и наших, био је „лов„.  После неколико вискија кретало се у лов на тамнопуте  учитељице, болничарке, службенице витких бедара и „ посвађаних“ уздигнутих дојки. Оне  су после посла,  увече, излазе као „најамнице“ ноћи   на додатну зараду. Да би, са тих зарађених пар долара. породица преживела.

Међу онима који нису ишли у „лов“ упознао сам Игора Агабекова, дописника руског ТАС-а за кога нико није ни слутио да ће убрзо постати најпознатији агенцијски новинар света – познат на Западу а у жестокој немилости на Истоку.

 


Те, 1978. године, Гана  је била предата на милост и немилост  војним режимима. 

 Легендарни отац  деколонизације Гане Кваме Нкрумах био  је збачен  од стране ЦИЕ готово деценију раније.  Гледао је пречесто према Москви, правећи „ афрички социјализма“ и  слушао Тита да буде  „неангажован“. За то време његови министри, копирајући луксуз „брионске школе“ чији су били полазници заједно са Иди Амином и Бокасом - спавали су у златним креветима.

Акра, некада драгуљ прво краљевине Златне обале па  британске  колонија  и најзад „ неврстана„. Кажњена због тога од стране запада  санкцијама током целих седамдесетих . Канте са бензином на улицама, празни излози и рафови. Пуна канта шкампа, тек пристуглих са Атлатика , пар долара. Ми, страни дописници  и трговци са  дипломатским статусом, точимо бензин, пун резевоар пежоа 5о4 за  4 долара. Јер, важећи  курс за нас је  један на један. А не педесет према, један као  за Ганце.

У кући џак  пун хартије, смрди на буђ, новац од замене на црно. . На кило.Нисам ни светан колико  бахато, делим  келнерима у кинеским рестанима новчанице,  а оброк је практичнно бесплатан.

Довољно да се „догоди  црни народ“  у условима  када  се  држава уништених иституција, лишена тржишта , извоза кафе,  увоза  нафте, копрца у црном курсу. И  животари  у тоталној несташици.

Све то ће ми бити „дежа  ву“ у Србији почетком деведесетих. Моје упозорење  из Акре, у тексту  Танјугу „ Фомула за корозију“, - да  „Америка копа лагум према Берлинском зиду , баш из Африке, методогијом која је касније од  „револуција у касарни“ постала „ ружичаста“ - завршио је у кошу редакције . Они који су водили Југославију, и уређивали  агецију,  тврдили су да „смо јачи од судбине.“  Гански председници , амерички, бројлери,  генерали  који су се ређали на врху као на траци, само су убрзавали пад у понор.

Руси  , у пометњи као грогирани боксер,  у жељи са сазнају  шта се уствари догађа у „предсобљу“ промена, које ће их  коштати социјалистичке империје, прилепили су ми  за дружбеника свог КГБ дописника ТАСА, Игора Агебекова. Билоје то време, веровали или не,  када  је СССР у Гану извезао  раонике за снег , који су  као споменик глупости  стајали  на Котока , Ареодруму Акре,  или  слали  сукнене унифоме и чарапе, цокуле и ваљенке у жарку Гвијену Секу Туреу.

Ја сам  Игора радо примио у кућу.Мало другачије, топлије, него  британске  Ројтерс шпујуне, кинеске, оне  из СИНХУА , и оне из Источне Немачке.

После неколико мојих тачно  прогнозираних афричких  пучева, они су ми  чак понудили да радим за тада најбоље  обавештајце  на свету . За Штази . Одакле је и Путин испливао.  Што је највеће признање које сам икад  добио .И, наравно , одбио сам. Није ми требало још више социјализма , поготово не Хонекерово типа.

Једном приликом  позове ме Игор у узвратну посету . И нешто жучно са тројицом   баћушка  у трепезарији ........ разговара. Док сви пијемо вотку , а ја ћутим ,  они размењују   инфорнмације,  дописник ТАСа, први секретаар  амбасаде и   његов потчињени.  Слабо капирам о чему  се ради мада су нам језици  „братски“. .

 Сине  ми намах  да их  "очепим"  и почнем  гласно, на течном руском, беспрекоран акцентат , текст  иначе  знам  напамет  јер сваког дана  као дете слушао сам на  радио Београду,  апарат  Космај,   извештај о водостању  у 12:

"Пиридајом својтку главне  управленије  метереологическе службе  на  бурвни на  реках се во года.Река Дунај , Богоево,  ађин , ађин  ,четири. " рецитујем .

Кад скочише  Руси зајапурени , узбезекнути. Одали су преда мном све тајне, уверени да их ја не разумем, Игор ме пита  дрхтавим гасом " Ну  Драг ти пањемајеш па руски." Усрали се сви. Ко зна шта су муљали.

Објасним му на еглеском  да је шала , и сви од црвене боје и виског пристиска  опет постану уобичајено бледуњави. Касније,  када су гости  отишли , Игор ми повери  да није Рус  већ Грузијац , и да  се дочепао ТАСа  преко жене Рускиње.  И да је на сталној провери  лојаности, па је тако  једва доспео у  „рупчагу“ у Акри . Зарад долара. Јер се потајно сумњало  у партији да је  „недовољно лојалан режиму. Баш  као и ја из Танјуга , и ја сам био „Грузијац“. Дакле, скоро да смо близанци. И доживљавали  смо се  отад као браћа . Без наводника.   

Добијем  за неки дан информацију  из редова  представика ОУН , који су ми  иначе долазили и на гарден парти,  да ће у Акри сутра ујутро бити извршен државнин удар. Групица  ганске  " црне руке "ослободиће младог поручника Ролингса, ганског Робеспијера  из затвора и  покушати да оборе  председника..Потом ће  ритуални стрељати овог председника  и  његове предходника,   Акуфа и   Африфе. Све генерала   који су  после Нкрумаха скидали једни друге.

 Ја, дакле ,  пренесем најаву удара  Русу. Конкуренту  пренесем  екскулузиву   о планираном пучу и стрељањима: пробудио сам га  сутра уујутро  код првих пуцњева, око 6 сати.   Био је  још мамуран од вотке,  " Ја јављам вест први „велим.  „Харашо“ ће Игор. Рачунам једног дана на против услугу, ако нешто  овде   организује  Москва.

 Међутим, упаднемо између  побуњеника и војске у истим  униформама, једни  одани поручнику Ролингсу, мањи део власти и генералу Велигтону. Једна група  ме стави  уза  зид са рукама позади и питају ме  „да ли сам за власт или револуцију?”. Црномањстог Игора пусте.

 "У мојој земљи победила је револуција" кажем. Они мене на рамена, па почну  игру  и на крају  ме  однесу  до  оближње поште,  где сам се и упутио . Али, Игор, не знајући шта ће са мном бити, већ је први јавио у свет вест о удару, а амбасадама да сам заробљен на улици...

Потом су се догодила планирана стрељања. Сва три генерала, бивша председника, стрељана су са њиховим  женама, обучени  у бела панама одела. Која су се бојила црвено  после салве кушума, док је црна гомила , десетине хиљада скандирало  „хоћемо њихову  крв „.     

Сутрадан сви водећи  светски листови објаве да је „ Ролингс човек Москве“ јер је ТАСС  први јавио. Руски удар дакле. И оптуже Кастра, тада  јаког у Анголи,  да је  „приромогао“. Нико не јавља на  Западу да је било довољно десет побуњеника,  позив на побуну  дат  на заузетом радију и бришући лет ваздухопловног поручника Ролингса у авиону Тандрџет  над Акром – и настала је општа бежанија већ  распаднуте   војске. Генерали су  увелико грабили  аутопутем,  једни  према Тогоу  други у Обалу Слоноваче. Са колима крцатим   полугама злата  које добијају као мито од  страних компанија које  риљају и односе плен  из  Кумасија, из престонице,  племена Ашанти.

Копа се тамо злато,  још од времена средњег века када је велико Ганско царство  имало поплочане градове  канализацију и висоразвијену културу. Занимљиво засновану само на усменом казивању,  и спиртуалну  уметност  нарочитио  вајања божанстава . Нешто од прелепих бронзаних  глава, одливака и  обликоване  врчеве  од   слоноваче , донео сам као свој мали афрички музеј . Није то ни десетохиљадити   део онога што је амбасадору  Здравку Печару, љубимцу Броза и супрузи  му Веди  бившој  Брозовој  секетарици - миљеници  покушано да прошверцује на  вагоне  па  је запљењено на царини при повратку.  Касније, уз велику помпу,  уз њихов „пристанак „ претворено  је у данашњи јединствени  Музеј афричкеуметности. Све је то плаћено  у Гани вискоцењеним дефицитарним вискијем  који је био трошак  дипломатске  „репрезентације у амбасади“...  

Сутра дан после пуча,  поподне,   преко закључане  капије  пребаци се Игор Агабеков сав у ритама и маснцама . 

"Шта би, велим ",

" Средили ме  прво  Индуси  и други  страни  што овде праве паре на црном курсу   јер  дижем совјетску  револуцију  а  кварим посао. ..  “А  тек  у амбасади”, рече ми плачно. “Окомио се на мене главни. „ Игоре ко је теби рекао да  дописник ТАССа  први јавља у свет  о државном удару? Уместо да прво дођеш у амбасаду. Сада ћу позвати момке да те  на трбуху  провуку кроз двориште преко шљунка . Да те одеру  ко јарца , идиоте један". 

Има неискварених . Верују у захвалност, солидарност, нађу се чак и међу новинарским  „хијенама“. И дешавасе то где најмање очекујеш.  У околностима где ова немилосрдна професија супроставља као конкуренте за „ вест дана у свету“,гладијатре пера. Један на један.Па ипак, дешава се да у арени  ипак  остану људи.

После пар дана одем на Атлантик . Кад тамо купа се цела амбасада и то видим да сви истовремено улазе и и излазе из воде А Игор држи амбасадору , ко послуга мандарину, у средини  гомиле  која   улази  у таласе, велики сунцобран . Над  главом .

Кажу да сада на Златној обали Гане царују нафтни торњеви, океан је загађен. Три  милиона   рибара и њихових породица умиру од глади док лова од црног злата  иде  на рајска острва…

А тај Игор Агабеков, непланирани  првак  света на један дан био је херој   агенцијског новинарства. Из Акре. Би ми жао  колеге и захвалим се богу што нисам на његвом месту  мада ми је ,стицајем околоности,  узео из руку вест каријере.  Немојте у журналисте, ако већ не морате. Ево скоро пола века касније опет  новинари  држе амрелу председницима.  Балканизација Африке и  африканизација Балкана  и даље,  изађе му на исто. Небо  је високо, запад близу, у центру, а Русија опет далеко  и стално   „крива“ . Игора свог, брата по  перу,  нигде на видику. Штета. Макар опет био пре мене.  

ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ

www.amika.rs

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИЗБОРНИ ГАЛОП ТРОЈАНСКОГ КОЊА

ПРОДАЈА САВЕСТИ, ЗЛА КОБ СРБИЈЕ

ФАТАЛНИ ОКТОБАР - други део трилогије