РУС СА СУНЦОБРАНОМ – ПРВАК СВЕТА У НОВИНАРСТВУ

ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ

Када  сам се, као дописник Танјуга,  нашао у Акри, на самом  полутару, у срцу Африке и гвинејског залива, наjпопуларни спорт међу привилегованимм белцима, а било је ту и наших, био је „лов„.  После неколико вискија кретало се у лов на тамнопуте  учитељице, болничарке, службенице витких бедара и „ посвађаних“ уздигнутих дојки. Оне  су после посла,  увече, излазе као „најамнице“ ноћи   на додатну зараду. Да би, са тих зарађених пар долара. породица преживела.

Међу онима који нису ишли у „лов“ упознао сам Игора Агабекова, дописника руског ТАС-а за кога нико није ни слутио да ће убрзо постати најпознатији агенцијски новинар света – познат на Западу а у жестокој немилости на Истоку.

 

Те, 1978. године, Гана  је била предата на милост и немилост  војним режимима. 

 Легендарни отац  деколонизације Гане Кваме Нкрумах био  је збачен  од стране ЦИЕ готово деценију раније.  Гледао је пречесто према Москви, правећи „ афрички социјализма“ и  слушао Тита да буде  „неангажован“. За то време његови министри, копирајући луксуз „брионске школе“ чији су били полазници заједно са Иди Амином и Бокасом - спавали су у златним креветима.

Акра, некада драгуљ прво краљевине Златне обале па  британске  колонија  и најзад „ неврстана„. Кажњена због тога од стране запада  санкцијама током целих седамдесетих . Канте са бензином на улицама, празни излози и рафови. Пуна канта шкампа, тек пристуглих са Атлатика , пар долара. Ми, страни дописници  и трговци са  дипломатским статусом, точимо бензин, пун резевоар пежоа 5о4 за  4 долара. Јер, важећи  курс за нас је  један на један. А не педесет према, један као  за Ганце.

У кући џак  пун хартије, смрди на буђ, новац од замене на црно. . На кило.Нисам ни светан колико  бахато, делим  келнерима у кинеским рестанима новчанице,  а оброк је практичнно бесплатан.

Довољно да се „догоди  црни народ“  у условима  када  се  држава уништених иституција, лишена тржишта , извоза кафе,  увоза  нафте, копрца у црном курсу. И  животари  у тоталној несташици.

Све то ће ми бити „дежа  ву“ у Србији почетком деведесетих. Моје упозорење  из Акре, у тексту  Танјугу „ Фомула за корозију“, - да  „Америка копа лагум према Берлинском зиду , баш из Африке, методогијом која је касније од  „револуција у касарни“ постала „ ружичаста“ - завршио је у кошу редакције . Они који су водили Југославију, и уређивали  агецију,  тврдили су да „смо јачи од судбине.“  Гански председници , амерички, бројлери,  генерали  који су се ређали на врху као на траци, само су убрзавали пад у понор.

Руси  , у пометњи као грогирани боксер,  у жељи са сазнају  шта се уствари догађа у „предсобљу“ промена, које ће их  коштати социјалистичке империје, прилепили су ми  за дружбеника свог КГБ дописника ТАСА, Игора Агебекова. Билоје то време, веровали или не,  када  је СССР у Гану извезао  раонике за снег , који су  као споменик глупости  стајали  на Котока , Ареодруму Акре,  или  слали  сукнене унифоме и чарапе, цокуле и ваљенке у жарку Гвијену Секу Туреу.

Ја сам  Игора радо примио у кућу.Мало другачије, топлије, него  британске  Ројтерс шпујуне, кинеске, оне  из СИНХУА , и оне из Источне Немачке.

После неколико мојих тачно  прогнозираних афричких  пучева, они су ми  чак понудили да радим за тада најбоље  обавештајце  на свету . За Штази . Одакле је и Путин испливао.  Што је највеће признање које сам икад  добио .И, наравно , одбио сам. Није ми требало још више социјализма , поготово не Хонекерово типа.

Једном приликом  позове ме Игор у узвратну посету . И нешто жучно са тројицом   баћушка  у трепезарији ........ разговара. Док сви пијемо вотку , а ја ћутим ,  они размењују   инфорнмације,  дописник ТАСа, први секретаар  амбасаде и   његов потчињени.  Слабо капирам о чему  се ради мада су нам језици  „братски“. .

 Сине  ми намах  да их  "очепим"  и почнем  гласно, на течном руском, беспрекоран акцентат , текст  иначе  знам  напамет  јер сваког дана  као дете слушао сам на  радио Београду,  апарат  Космај,   извештај о водостању  у 12:

"Пиридајом својтку главне  управленије  метереологическе службе  на  бурвни на  реках се во года.Река Дунај , Богоево,  ађин , ађин  ,четири. " рецитујем .

Кад скочише  Руси зајапурени , узбезекнути. Одали су преда мном све тајне, уверени да их ја не разумем, Игор ме пита  дрхтавим гасом " Ну  Драг ти пањемајеш па руски." Усрали се сви. Ко зна шта су муљали.

Објасним му на еглеском  да је шала , и сви од црвене боје и виског пристиска  опет постану уобичајено бледуњави. Касније,  када су гости  отишли , Игор ми повери  да није Рус  већ Грузијац , и да  се дочепао ТАСа  преко жене Рускиње.  И да је на сталној провери  лојаности, па је тако  једва доспео у  „рупчагу“ у Акри . Зарад долара. Јер се потајно сумњало  у партији да је  „недовољно лојалан режиму. Баш  као и ја из Танјуга , и ја сам био „Грузијац“. Дакле, скоро да смо близанци. И доживљавали  смо се  отад као браћа . Без наводника.   

Добијем  за неки дан информацију  из редова  представика ОУН , који су ми  иначе долазили и на гарден парти,  да ће у Акри сутра ујутро бити извршен државнин удар. Групица  ганске  " црне руке "ослободиће младог поручника Ролингса, ганског Робеспијера  из затвора и  покушати да оборе  председника..Потом ће  ритуални стрељати овог председника  и  његове предходника,   Акуфа и   Африфе. Све генерала   који су  после Нкрумаха скидали једни друге.

 Ја, дакле ,  пренесем најаву удара  Русу. Конкуренту  пренесем  екскулузиву   о планираном пучу и стрељањима: пробудио сам га  сутра уујутро  код првих пуцњева, око 6 сати.   Био је  још мамуран од вотке,  " Ја јављам вест први „велим.  „Харашо“ ће Игор. Рачунам једног дана на против услугу, ако нешто  овде   организује  Москва.

 Међутим, упаднемо између  побуњеника и војске у истим  униформама, једни  одани поручнику Ролингсу, мањи део власти и генералу Велигтону. Једна група  ме стави  уза  зид са рукама позади и питају ме  „да ли сам за власт или револуцију?”. Црномањстог Игора пусте.

 "У мојој земљи победила је револуција" кажем. Они мене на рамена, па почну  игру  и на крају  ме  однесу  до  оближње поште,  где сам се и упутио . Али, Игор, не знајући шта ће са мном бити, већ је први јавио у свет вест о удару, а амбасадама да сам заробљен на улици...

Потом су се догодила планирана стрељања. Сва три генерала, бивша председника, стрељана су са њиховим  женама, обучени  у бела панама одела. Која су се бојила црвено  после салве кушума, док је црна гомила , десетине хиљада скандирало  „хоћемо њихову  крв „.     

Сутрадан сви водећи  светски листови објаве да је „ Ролингс човек Москве“ јер је ТАСС  први јавио. Руски удар дакле. И оптуже Кастра, тада  јаког у Анголи,  да је  „приромогао“. Нико не јавља на  Западу да је било довољно десет побуњеника,  позив на побуну  дат  на заузетом радију и бришући лет ваздухопловног поручника Ролингса у авиону Тандрџет  над Акром – и настала је општа бежанија већ  распаднуте   војске. Генерали су  увелико грабили  аутопутем,  једни  према Тогоу  други у Обалу Слоноваче. Са колима крцатим   полугама злата  које добијају као мито од  страних компанија које  риљају и односе плен  из  Кумасија, из престонице,  племена Ашанти.

Копа се тамо злато,  још од времена средњег века када је велико Ганско царство  имало поплочане градове  канализацију и висоразвијену културу. Занимљиво засновану само на усменом казивању,  и спиртуалну  уметност  нарочитио  вајања божанстава . Нешто од прелепих бронзаних  глава, одливака и  обликоване  врчеве  од   слоноваче , донео сам као свој мали афрички музеј . Није то ни десетохиљадити   део онога што је амбасадору  Здравку Печару, љубимцу Броза и супрузи  му Веди  бившој  Брозовој  секетарици - миљеници  покушано да прошверцује на  вагоне  па  је запљењено на царини при повратку.  Касније, уз велику помпу,  уз њихов „пристанак „ претворено  је у данашњи јединствени  Музеј афричкеуметности. Све је то плаћено  у Гани вискоцењеним дефицитарним вискијем  који је био трошак  дипломатске  „репрезентације у амбасади“...  

Сутра дан после пуча,  поподне,   преко закључане  капије  пребаци се Игор Агабеков сав у ритама и маснцама . 

"Шта би, велим ",

" Средили ме  прво  Индуси  и други  страни  што овде праве паре на црном курсу   јер  дижем совјетску  револуцију  а  кварим посао. ..  “А  тек  у амбасади”, рече ми плачно. “Окомио се на мене главни. „ Игоре ко је теби рекао да  дописник ТАССа  први јавља у свет  о државном удару? Уместо да прво дођеш у амбасаду. Сада ћу позвати момке да те  на трбуху  провуку кроз двориште преко шљунка . Да те одеру  ко јарца , идиоте један". 

Има неискварених . Верују у захвалност, солидарност, нађу се чак и међу новинарским  „хијенама“. И дешавасе то где најмање очекујеш.  У околностима где ова немилосрдна професија супроставља као конкуренте за „ вест дана у свету“,гладијатре пера. Један на један.Па ипак, дешава се да у арени  ипак  остану људи.

После пар дана одем на Атлантик . Кад тамо купа се цела амбасада и то видим да сви истовремено улазе и и излазе из воде А Игор држи амбасадору , ко послуга мандарину, у средини  гомиле  која   улази  у таласе, велики сунцобран . Над  главом .

Кажу да сада на Златној обали Гане царују нафтни торњеви, океан је загађен. Три  милиона   рибара и њихових породица умиру од глади док лова од црног злата  иде  на рајска острва…

А тај Игор Агабеков, непланирани  првак  света на један дан био је херој   агенцијског новинарства. Из Акре. Би ми жао  колеге и захвалим се богу што нисам на његвом месту  мада ми је ,стицајем околоности,  узео из руку вест каријере.  Немојте у журналисте, ако већ не морате. Ево скоро пола века касније опет  новинари  држе амрелу председницима.  Балканизација Африке и  африканизација Балкана  и даље,  изађе му на исто. Небо  је високо, запад близу, у центру, а Русија опет далеко  и стално   „крива“ . Игора свог, брата по  перу,  нигде на видику. Штета. Макар опет био пре мене.  

ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ

www.amika.rs