ЧВОР „РАСПЛИЋЕ“ НАГОДБА ВЕЛЕСИЛА?!


ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ

 Александар Вучић није добио званични благослов СПЦ за план разграничења Србије са самом собом, али, у улози похваљеног „јуначног лава“ и заштитника, може, у даљој „одбрани Косова“, што се Сабора тиче, рачунати на политички маневарски простор досадашње тактике одуговкачења и врлудања.. Без страха од анатеме.
Дакле, добија од СПЦ одрешене руке за даље преговоре несретно започете у Бриселу, a у ћорсокаку између такси и оптужбе за геноцид . O чему  онда даље преговарати, питају се мање упућени у финесе црквене дипломатије.Једноставно. Време и његов проток нису брига владика.
Поготово ако се  спрема нагодба, под притиском нових исконструисаних оптужби на рачун Србије, а наравно – зготовљена за потребе Приштине. Баш као својевремено Сребреница и Рачак.
Иза расплета чвора „компромисом“, поделом Косова, Синод неће никада званично стати, али уважава „реалност“ да „не може шут са рогатим“.Та формулација води, некако, ка ребусу тајне дипломатије. И, могуће, отвара пут Вучићу, прецизније – америчком председнику Трампу и његовој администрацији, која би да косовски чвор, за разлику од Брисела и Берлина, расплиће на Савету безбедности. И то – новом резолуцијом, уз цењкање са власницима вета који би могли да је оборе, Русијом и Кином. Али и одобре, уз одређене услове и модификације.

То је оно што Вучић до сада није хтео гласно да обелодани као, наводно, „свој план“, премда је само у улози гласника. Другачије у датој констелацији односа снага и не може бити. Али је, можда, за јавно представљање „плана“ куцнуо час на предстојећем заседању Скупштине, најзад посвећеном Косову.
Пошто је, у саборском саопштењу, СПЦ опрала руке од евентуалног саучесништва у оваквом „расплитању чвора“ у поводац за званични Београд ка „компромису“, да се, уз извесну компензацију, приклони „реалности на терену“, Црква ће сачувати опције за будућност – да се колевка и светиње, кад тад, поврате, у новим геостратешким околностима. Али, за Цркву је време сасвим релативан појам. Једног дана У Призрену,.
Дакле, никако опција да се, са Вучићем као новим Чарнојевићем, стави на чело као арбитар и иницијатор нових српских сеоба. Које, међутим, нису искључене ако највећи део Косова постане део „велике Албаније“, чиме би се поновио сценарио „Бљеска“ и „Олује“ из 1995. Наводно, договорен у оквиру глобалистичке концепције пресељења народа, о чему се, на притисак Америке, разговарало у Карађорђеву.
Уосталом, ових стотинак хиљада Срба не би ни преостало јужно од Ибра, што се ондашње коалиције на челу са СПС тиче, да није било непланиране интервенције владике Артемија, данас изопштеног из СПЦ, и Оливера Ивановића, прошле године мучки убијеног, „не зна се од кога“. Њих двојица, данас – један најурен из СПЦ, а други покопан, зауставили су народ и испред себе, као гарант опстанка на целом  Косову, ставили Бога, блокиран мост и Грачаницу.
У датим околностима, Црква је, пред Вучићеву преговарачку голготу, посегла за једино могућим – да за њу време не тече исто као за секуларну Србију, чији су политичари у преговарачком цајтноту. Она ће чекати нове околности да се Косово поврати. .
Отуд само привидна противречност – да је Вучића Патријарх на Сабору, малтене, канонизовао као „браниоца Косова“, и истовремено одбацивање Трамповог „компромиса“, иза кога је АВ залегао и са којим ће, сва је прилика, изаћи пред парламент и нацију.
То посебно наговештава и министарка за европске интеграције Јадранка Јоксимовић, изјавом да се „бриселски споразум заглавио у приштинском блату“. Оно што је, међутим, прећутала јесте да је то блато само метастаза клинтонистичке мочваре, која је најдубља баш на Балкану. И где крокодили ипак не одустају од замисли да, преко Меркелове и Макрона, минирају Трампа у припремама за освајање другог мандата, будући да би споразум у вези са Косовом имао огроман значај за његову кампању.
А ту мочвару је Доналд, падом тужбе демократа и пропадањем плана о импичменту, који му је био припреман, успешно прегазио, и то упркос свим прогнозама CNN и домаћих следбеника Сорошевих и CIA налогодаваца, остајући, и после свега, у седлу, сигурнији него икад.
Прагматичном АВ, за разлику од аналитичара Бошка Јакшића и колеге му Остојића, који, заглављени у блату клинтонизма, председника жестоко опадају последњих дана, гледајући његов прелет ка Трампу, нимало не смета да, уместо Меркелове, одабере новог ментора. То је, истовремено, и најава да ће чвор почети да се раслиће баш тамо где је и завезан, а одакле је, захваљујући политици Тадића, Јеремића и компаније, пребачен у надлежност ЕУ, импотентне да 7 година доврши започето за вакта Клинтонових.
Нема сумње да ће, ако Трампов сценарио уђе у оперативу триглобале – Америке, Русије и Кине, баш као и у случају Венецуеле, Украјине, Ирана, АВ, као гарант договореног, добити бенефит доживотног председниковања, и то од истих оних који данас, уместо подстицања армагедона Клинтонових, кроје светску политику на принципима нове Јалте и Вестфалског мира. Уосталом, и до сада је уживао, за многе зачуђујуће, њихову неподељену подршку.
Наравно, ако Вучић буде образложио парламенту и, неизбежно, нацији, оно што је изнео пред екуменистичку већину у врху Цркве, да, у „борби за Косово“, као неизбежност „реалности“, следи признање нове државе на сопственој територији, кајаће се. Јер, остаће записан и запамћен у народу као владар који је предао колевку српске државе, и то без праве борбе, каква доликује Видовданском епу.
А ако то не уради – опет ће се кајати. Јер, биће осуђен на улогу „лава“ кога су, на крају, савладале бројне оштрозубе белосветске хијене, сувише гладне да би бесконачно играле у његовој представи куповине времена да испуни бриселску (за)клетву.
Ближи је АВ, а то говоре искуство и његова „веберовска“ прагматска реторика, уверењу да, у опонашњу Вестфалског „компромиса“, за који се залаже у име нових ментора, нико није остао потпуно празних шака. А да су на такав начин, својевремено, „погашени ратни пожари у Европи“. Зашто не – и на Балкану?!
Е сада, у тадашњој преговарачкој нагодби велесила, које и данас, на челу са САД, заједно са Немачком, диктирају сукобе и на Балкану, а себе чувају од директних конфронтација са Русијом и Кином, тако што са њима, напрoтив, тргују, рођена је, својевремено, као нова држава, Холандија. Сутра би то, као цена „европског мира“ и „превазилажења светских сукоба“, могло бити и међународно признато Косово.
Подсетиће владини аналитичари, када, не дај Боже, куцне тај час мирења са намењеном судбином Косова, а то је плаћање цеха у крчми пуној силеџија, да су само одрицањима најслабијих, најмањих и побеђених, својевремено, мачеви сукоба у Европи враћени у корице . И  да су притом успостављени какви-такви, све до агресије на Србију важећи, принципи међународног права. Зашто тако не би било и данас, упитаће, ако другог решења нема, сем да се, уз помоћ Трампа и европских суверениста, санирају последице крвавог похода глобалистичких „пролећа“ неолиберала.
Које ће АВ, разуме се, осудити, све подсећајући на своја пређашња радикалска уверења, када је, такође, био против политике Клинтонових да би се, потом, као напредан, ипак кладио на Хиларину изборну победу. Али, то је политика која се к***а, не само на Балкану. Погледајмо само у блиски комшилук, у „узорну“ Аустрију.
www.amika.rs

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИЗБОРНИ ГАЛОП ТРОЈАНСКОГ КОЊА

ПРОДАЈА САВЕСТИ, ЗЛА КОБ СРБИЈЕ

СУВЕРЕНИСТИЧКИ ТРАМПИЗАМ , ИЛИ ГЛОБАЛНИ ФАШИЗАМ