НАПРЕДЊАЦИ, А ГДЕ ВАМ ЈЕ ЧУНАК?!


ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ

Петооктобарски капиталци, све нестрпљивије, вребају шансу и тренутак да у „анархији“ некаквог „балканског пролећа“ искораче у први план „блиске смене Вучића“, који је, тврди видовита Весна Пешић, „политички уздрман јер нас није одвео у ЕУ“.

Имајући у виду да је ова Ванга друге Србије са „вукомобила“ зимских шетњи 1996. поткопавала Милошевића, а потом подстицањем кампање белих листића 2012. ослабила Тадића, да би на Слободној Европи најавила добродошлицу Томи и и Александру, њене изјаве, колико год била данас сматрана истрошеном, ипак не треба олако схватити, јер се одавно перципирају као незваничне поруке западних центара моћи. Прво преко српских „елитних дисидената“ деведесетих, па потом постоктобарских влада које, споља руковођене, послушно вуку кључне конце српске политике. И унутрашње и спољње.

Поготово после прогнозе Хилари Клинтон, изречене у Београду 2008, председнику Борису Тадићу, да ће „неред на Балкану, по америчком мишљењу, најбоље средити баш они који су га изазвали“. Дакле, социјалисти и радикали.


А сада, пак, Весна, у новом ружичастом циклусу, „не зна шта ће са Сергејем“. Ваљда му је, према сценарију, најновија улога, а ван „даски које живот значе“, ограничена само на први чин најновије српске протестантске драме.

Дочим, да не би пушка на Косову опалила „сама од себе“ у трећем чину, очекују сви из бивше опозиције, а ту се, поред Тадића, Ђиласа и Јеремића, убаштрава чак и престарели Мићун, из притиска на потпис међусобно признање између Србије и њене отцепљене покрајине. А све да би да би се, због Харадинајеве претеће платформе новог Рамбујеа, спречио још један изгубљени рат за Србију. Ту се програми и власти и опозиције, у њиховом непринципијелном рвању око власти, готово не разликују.

У међувремену, питање Косова се, из импотентног Брисела, сели у Савет безбедности ОУН а, успут се, засад стидљиво, најављује и замена Резолуције 1244 новом. Што је, у ствари, позив Русији и Кини на закључење својеврсне балканске Јалте и коначно стављање питања јужне покрајине ад акта, где ће, поново, сви да се намире сразмерно снази и геостратешкој позицији, изузев Србије. Баш као и 1943.

Зато у поново узаврелом балканском котлу притисак претежног дела протестантске „улице“ на владајућу номенклатуру, а без виднијег помињања кључног питања – будућности Косова, као територије искључиво у оквиру Србије, може бити схваћен и као додатни притисак на Вучића. У ствари – истовремено и као алиби за самодршца да пожури са Косовом и испуни оно на шта се обавезао 2012 и потом се, чим легне потпис на међусобно признање Београда са Приштином, уклони са политичке сцене.

Да би убрзали историју, Вучићу дају још 30 дана да испуни своју мисију. И потом оде. Или ће 13. априла, sic, „дићи Србију на ноге“, као што су двехиљадите успели против Милошевића.

Као да нико од  Вучићевих противника, који су му 2012. великодушно отворили пут ка етапном потпису капитулације споразумом у Бриселу, јер за то нису сами имали храбрости ни му*а, не рачуна на реалност могуће понуде Трампа, који преузима дириговање балканском парадом. Када, затварањем питања Косова у Вучићевом мандату, процени да је он, ипак, и даље најпожељнији делилац жетона у балканском рулету. Те да буде доживотно незаменљив, као својевремено Броз.

Те ће му, „армираном“ новим мандатима, бити поверено да отвори и проблем уласка Србије у НАТО, а по црногорском и македонском сценарију. Уосталом, није ли књижевник и аналитичар Мухарем Баздуљ, лоциран негде на пола раздаљине разлика између позиције и опозиције, и између досовског Времена и Вучићеве Политике, дискретно најавио да више, у овим околностима, „није време за неутралност“. А објављена је и пуштена у промет, први пут у целини, и последња порука Ђинђића, који би „данас био уз Вучића“, како тврди Весић. У питању је Ђинђићев говор из Бања Луке.

Има ли, дакле, икаквог изласка из овог „ружичастог“ тунела и пометње, у којој се, заслугом криптокомуниста, Србија налази већ готово три деценије – у тај безизлаз, рекло би се, гурана до ивице грађанског рата. То је нешто као „јединство супротности“, осмишљено у лабораторијама британског обавештајног Тависток института, специјализованог за изазивање међусрпских раздора и подстицање издаја колонизованих елита, чега смо се, од 1990. наовамо, нагледали.

Иако „службено“ подељене у тимове, две Србије баштине вредности истог клуба посттитоиста. Они нужно спроводе исти програм „без алтернативе“ – и око Косова, и око пута у ЕУ. Али су, очито, неспремни да своје јалово и срамно политичарење око права на транзициони плен замене окретањем свесрпском консензусу – пре свега, у непоколебљивој одбрани суверенитета и недељивости Србије, најстарије суверене државе на Балкану.

Има ли, уопште, начина да се одупремо овој наметнутој замени теза да, уместо у сувереној, живимо у Србији Алај-бегове сламе“ ? Оној коју су плански, уз помоћ плаћеничког Отпора и хиљада НВО поткупљених синекурама, изнудиле обавештајне службе Запада, кључном монтажом октобарског преврата, а под кринком пута у ЕУ. Надређене компрадорске политике слепо се држе све постоктобарске елите, па и ова, напредњачка. А резултат је постепено еволуирање државе у протекторат западних интересних картела.

До сада ни једни ни други октобарски посттитоисти, а све правећи се „неутрални“, нису покушавали да заиста одбране колевку државности и ресурсима пребогато Косово и Метохију: само наоко од великоалбанских претензија, а у ствари – од планова њихових геостратешких ментора.

Уосталом, зато се нису, ни мудро, нити у пуном капацитету, користили свим расположивим дипломатским средствима. Али – ни расположивим савезима са моћним земљама ван атлантске орбите. Још мање – демонстрирали истинску намеру озбиљног ослањања на Војску Србије, као крајњи фактор узвраћања. Девиза је „правити се мртав“, па те звер, ваљда, неће черечити... Није него. Па нападнути смо управо од лешинара.

Има ли снага, идеја и иницијатива за истинску промену система политичким средствима, а не улицом, за замену главних актера транзиционе демократуре изласком на изборе до сада политички и гласачки пасивне Србије? Уз коначно заустављање пљачке, тог обилног отицања крви из организма државе, и прекидање деценијске девастације која се несметано обавља у сенци наметнутих политикантских подела око дежурног, „нерешивог“ питања Косова?

И то у моменту када је Албанцима, у ствари – њиховим спонзорима, све у јеку Вучићевог митинговања о светлој „будћности Србије“, „шапатом“ допала у руке „приватизована“ Трепча. Сутра ће Газиводе, па све редом што још вреди у преосталој Србији.

А лелек и дрека из Београда и сиктерисање Приштине, упућени су на криву адресу. Јер харамбаша УЧК, „премијер“ Харадинај, са његовим сто одсто таксама, само је истурени раоник банди клинтоноида и меркелоида, заокупљених прекопавањем српске границе. Коју, ето, по њиховом налогу, бивши терористи, сада мезимци Запада, окивају и „челичним прстеном“, а  у завршној операцији отимања ресурса од стране Сорошевих, оца и сина. Којима Вучић редовно реплицира са амин.

Некако, цео перформанс око фамозних такси смештен је „испод шатре“. И личи на представу једног, већ уходаног, путујућег циркуског ансамбла. Који се седам година кретао између Брисела и Београда, а сада је усмерен на Ист Ривер.

У тој спрдњи од дипломатије, подељене су улоге на арлекине, жене од гуме и ходаче по жици, сви из Београда, и на кротитеље лавова, из Приштине. Који своје питомце ,мало-мало, бичем подстичу да ричу и показују зубе: и публици, али, пре свега, статистима у тој представи, српском политичком врху, који верна ријалити публика упорно бира на политички репертоар. И шаље у арену.

Да ли би ове процесе, у задњи час по Србију, неко, политички некомпромитован, могао да  уведе у нове токове свођења досадашње колосалне штете по државу на минимум? И то – формирањем нове уставотворне скупштине, формирањем владе националног спаса, напуштањем споразума из Брисела, уз излазак на сцену, и превагу на изборима, потпуно нове политичке елите?

Зашто не – са епицентром окупљања око покрета модерне предузетничке Србије, удружених стартаповаца, миленијалаца, којих је на десетине хиљада – сви високо образовани, пословно самосвесни, фаворити дигиталне ере! Зашто не – и финансијски праћених и политички армираних, у инвестиционом циклусу истинског крупног раста, улозима дијаспоре. Догађа се то увелико у Азији и Мексику. То би, засигурно, повукло и прикључење, повратак из света, њихових колега који су из напредњачке Србије лажних диплома побегли главом без обзира.

То би био истински препород, уместо пропагандног подизања мотачница каблова за наше паре, а уз употребу пелена на послу. А све да би, од Србије субвенционисан, страни власник још више приходовао и све паре однео у „пореске рајеве“.

Ти могући спасиоци Србије морају бити непоткупљиви, а истовремено несаломиви по суштинским питањима одбране интереса отаџбине – то су они који знају како пословати и преговарати са Западом по принципу максималне користи по „фирму“ државе, а минималне штете по сувереност. Која, одвајкада, мора да плаћа цех неизбежне игранке са јачим. Али не мора онај максимални – нестанак државности, а зарад гојења банковних рачуна компрадорских номенклатура.

Јер, како видимо, слаба је вајда од владавине Вучићевог „напредњаштва“ и подстицања перманентног, испразног надгорњавања некакве „празилук елите“, која се опет сетила улице и 5 октобра, и његових најтврђих бирача, наводних искључивих „конзумената јефтине паштете“, пресрећних да им „вожд“, у замену за гласове, бесплатно, уз сендвиче, у караванима састављеним од стотина аутобуса, обезбеђује сајт-сијинг онога што је преостало од Србије. Као будућност.

Очигледна је штета од даљег останка овог модела ауторитарне „стабилократије“. Тај механизам транзиционе пљачке, све под кринком „ширења ЕУ демократије“, данас готово да је доведен до савршенства.

Понекад се речником обичних грађана најбоље описује срж режимске преваре и информативне лоботомије у којој су Срби затворени у простору између гумених зидова напредњачке идеологије некаквог лажног напредњаштва, националног само локално, а глобално савитљивог до пузања и досовског фолирања неолибералног интернационализма, новог троцкизма. А све по девизи „дрпај док можеш“. Да то стање, непосредно  описано речима жртава манипулација, на крају и илуструјемо.

У Батајници, на вратима агенције за услужно плаћање такси за регистрацију возила, али и продужење пасоша, баш преко пута станице полиције, један делија од сто и кусур кила, у најбољим годинама, поверава саговорницима у реду како се спрема да, „због јавашлука, пљачке и корупције“, дигне сидро.

Онако, мало подругљиво, вели: „Гледам на ТВ 'оног' како митнгаши. Видим, у неком селу, баба са варјачом откида од среће што је са прецедником, а он проба пекмез са плотне њеног смедеревца. Па све слади. Погледам боље – а оно на шпорету нема чунка! Нит има чунка, нит дима, нит ватре у ложишту! Е, то је и са овим прецедником и његовом политиком. Кува нам памет на 'ладно! Одох ја трбухом за крухом. Нема чунка у напредњачкој Србији. Све гола превара“.


www.amika.rs

Коментари

Популарни постови са овог блога

ПРОДАЈА САВЕСТИ, ЗЛА КОБ СРБИЈЕ

ИЗБОРИ: НОВЕ „ДЕОБЕ“, НАСТАВАК СЕОБА ?!

ТАНЈУГ НА ОТПАДУ ТРАНЗИЦИЈЕ