НАЖАЛОСТ, НИСАМ ОДБРАНИО КОСОВО

Драган Милосављевић

Забележено од дописника Танјуга у Наробију  1987.   

 Објављено у књизи „Балканизација Африке африканизација Балкана“, издавач Пешић и Синови,  2оо9.

У хладовини терасе обрубљене модрим цветовима џакаранди  дописник љубљанског Дела, Аугуст Пудгар, огласи се после дуже, тропском врућином натопљене паузе: „Драгане, имам сазнања Југославија ће се распасти. Све ће почети немирима  на  Косову. Ви Срби, изгубићете касније  и Војводину“.

„Можда ћемо ми пасти у провалију али ћемо повући све, па и вас,“ чујем себе како у једном даху  изговарам  њему у очи. Oсенчене су дебелим стакалима, чак  минус осам.   

Било је то моје  баш  до зла бога патетично и испразно јуначење. Некакава беспомоћна пизма уместо захвалности за  понуђену procenu  o следу  будућих догађања у Југославији.  О  prakti;no већ донесеној пресуди да СФРЈ  буде  „ распарана“  и распарчана.

 О томе словеначка колонија пословних људи  у  Најробију, предвођена амабасадором Зораном Жагаром , свакодневно дебатују. И то  као  изгледној  и светлој   будућности   независне дежеле.

У међувремену, ови  пулени  Станера Доланца, крем словеначке безбедоносне службе, награђени су да се привилеговано  баве yносним шверцом. Да се енормно  богате.

 Како од  продаје  на црно купљене  угандске кафе,  па  шверца  у Словенију егзотичног крзна из Танзаније  скривених   у тонама говеђих кожа  извожених из Кеније.

 Али и са дозволом Федерације  на  проблематичне   трансфера   и наплате од осигурања за  високе одштете у „случајним“ пожарима на танкерима. Који су се, ко зна зашто, упалили. сами од себе.

  И тако све до продаје оружја Уганди, за које никада није плаћено испоручиоцу, фабрикама наменске у Србији И наравно бављења  шверцом дијаманата из Сјера леона и Либерије.  За који користе безбедност дипломатске поште.

Словеначка „браћа“, осим  колеге Пудгара, гледали су у дописнику Танјуга  не пријатеља већ представника конкурентске Србије. А њихов примарни зататак као проверених  изасланика  словеначке државнме безбедности, сада под фирмом трговаца и банкара , био је да преотму уносне послове  у Африци   у којима су доминирале највеће српске грађевинске  фирме . И  ивозници  индустријске опреме и оружја.    

На моје одбијање да у тада врло популарној емисји ТВ Нови Сад „Од вашег дописника“, пред камерама нападам српски „Енергопројект“, наводно због кашњења на изградњи друге по величини насуте бране у свету, Кијамбере проглашен сам, баш током посете  Амбасадора СфРЈ у САД , Живорада Ковачевића, од  стране његовог  саговрника Жагара за „непријатеља интереса Словеније“ .

Ковачевић по мојим сазнањима пред  повлачњем  из Вашингтона због концепцијског сукоба са Милошевићем  о стратегији  у будућности. И није ипак  пропустио   да  дође у званичну посету Кенији и размени погледе са  амбасадором Словеније. До гуше  уплетеним и интриге Доланца и планове  разбијанја заједничке државе  а о  Милошевићу јавно не бира речи. Машта га обавезује макар допломатска етикеција.   

Звамично Ковачевић  је у посети  градилишту Енергопројекта , реномиране фирме великог угледа у свету, посебно у Африци , којој је требало  по Жагару „ очитати лекцију“.  И то  на сугестију  Љубљане  која непрекидно преко  свог     доушмика  тружака  српску фрму  ни мало блаконаклном савезном врху.

 Зас мене ништа ново. Током  предходног мандата, као дописника у Гани 1978 до 1981. Енегопројект, у суседној  Нигерији.. рушили су прво амбасадор  Словенац, па одмах после њега  послат  је  Албанац на исти задатак.

После истека мандата  овај амбасадор , који је пре тога био шеф    “Управе за Африку“ у ССИП у  у емигрирао је   у Лондон . У у Лагосу написао и објавио  књигу о будућем  „независном Косову“.

 Одамах после смрти Тита долетао је у Западну Африку, тада  председник колективног  председништва СФРЈ  Фадиљ Хоџа да изокола врбује гласове  у земљама тада већ на јаком удару исламизације и „Исламске конфереције“.Била  је  побочна грана  Титових  неврстаних пријатеља  који су  не штедећи средтсва и напоре  радили   за будућу  „Косово репубљик „.

 Друг Фадиљ је у престонцима Сенегала, Гвинеје, Гвинеје Бисао, Зеленортских Острвао  Гане и Тогоа редовно на пријемима  наших амбасада приређиваним за државни врх ,  све о тршку  државе СФРЈ ,  приказиовао своју ролну филма „Кад пролеће касни“. На Косову, наравно.

У Београду све то није никог узнемравало па ни  происламистичка саморекламра  амбасадора СФРЈ  у Сенегалу, Албанаца  А  ни су кажњени  повлаченјем са дужности ни исти   такви  недипломатски испади м првог секратара амбасаде  у Гвинеји, кога је изнервиран  отвореном  праалбанкском попагадном  претукао амбасадор. Некаква  србенда бивши  пуковник  ЈНА кога су склонили са очију у Београду  Очито  као неподобног  за политику разбибратства и нејединства која узима маха и  у ЈНА..    

Сада ми постаје сасвим јасно зашто је директор  и главни уредник Танјуга ТАНЈУГ-а  Михајло Шарановић три пута 1984 обарао конкурс за дописника у Најробију  ма коме сам у првом кругу имао 20 гласова. А у трећем после два понављања са циљем да будем оборем  однос је био тек 11 према девет у моју корист.Било је очито договорено на међурепубчичком колегију да подалпска  интересна дружина буде заокружена и дописником Танјуга . Словецем. 

 По задатку, рушили су ме на комисији , у централи  у Београду, уз исказану најдубљу резерву према мојој  политичкој подобности, ко други него моји титоистички Срби. Сви редом деца или дужници  номенклатуре Броза.Та дружина од самог почетка своје каријере у ТАНЈУГ-у  истрајавала је  уз добру синекуру у улози батлера титотизма .

 Мој колега , Пудгар, честит новинар  професионалац , жели да ми предочавајући заверу у разбијању Југослав одужи  се за моју свакоденвну  „поделу“ информација  са њим

.Јер, свакодневно стављам му  на располагање тикер Ројтерса за целу Африку који је привилегија дописника ТАНЈУГ-а акојој само ја  имам приступ  у афричкој централи  бритнаске агеције. Далеко најбољеобавештене на црном континенту.Имао сам за  саговорника можда је и јединог  просрбина међу бројним  Словецима у Кенијској престоници.

 Вероватно зато препричава ми забрнуто  поверљив  план који је актуелно  „прорађиван“   у словеначким круговима безбедњака  о „блиском и незаустављивом  распаду  СФРЈ“.И то током посете једаног од  високо позиционираних Срба код Стабмолића који је преживео  све чистке   после 1974. и наставио да истрајава на „ Титовом путу“

.И то на можда најбољем видиковцу, амбасади СФРј у  Вашингтону.   О томе, да током размене мишњенја у Амабасади   и Жика  има има сазнања о будућем парању Југославије, уверен да откривам сензациј. И то сам  адресирао  на  такозвани  „црни билтен“  ТАНЈУГа. Који иде само на поверљиве адресе. Све до стола  председника.

У међувремену, добијам  ма  руке  снимак  масакра   антлиопа  бизона  зебри  жртви  дипломатског лова приређеног  за Живорада.  Све је  снимљено  током српско словеначке сафари  „агресије“, на житеље саване  Лешевима животиња  напуњен  је читав камион. Био је то видео запис бившег шефа љубљанске полиције.

Словенци по правилу  раде на два колосека вешто и потрљено. Куну се у наболје намере, а када   од „пријатеље „ извуку информације пуштају га  низ воду.   

Пијани  од потока крви  и слављеничког  вискија ловци  су у рукам држали одсечене главе животиња. Њихово церење пред камерама, посебно  госта  било је икебана  самртном грчу животиња  којима су који минут  раније  „дипломатски“  пресекли гркљане.

Полицаја остаје полицајац, чак и као директор Љубљанске банке који ми је понудио тај  снимак А шта бива са новинаром који   открива „топлу воду“ тадашњем  савезном  врху .

Јер ја сам, како споменух, написао извештај за ТАНЈУГ са доста прецизним тајмингом најављеног  растурања  Југославије. Са проценом о могућем  сценарију подстицања  побуне  на Косову који ми је био предочен као део плана  који  је вешто плетен  у сукоб  измеђју учесника  осме седнице . Раздора око власти међу српским комунистима.Који, и једни и други баштине  наслеђе  титоистичке технлогије  одржавања на власти и злоупотребе питња Косова у том надметњу

Неколико месеци  после посете  нашег  амбасадора из Вашигтона  на аеродрому Џомо Кенијата,  главни и одговорни уредник и директор тТнјуга Михајло Шарановић на пропутовању на Самит несврстаних у Харареу,  сав црвен од беса, саопштава ми оцену мог двогодишњиг дописничког мандата:

 „Јесмо ли ми тебе послали у Африку да будеш некакав јебени Зорге? О каквом распаду Југославије булазниш? Пиши оно што ти је посао. О Африци, несвртаности. Вратићемо те за три месеца ако наставиш овако!

Индус, власник куће у којој живим са пордицом  на Вестланду, у Наробију, где ми је и кацеларија  вели: „Није требало да онако критички пишеш о председнику Даниел Арап  Моију као дикатрору  и корумпираном  лопову . Са  њим  је веома добар твој амбасадор.Поклонио му је недавно  у име Југословебске  владе   препун паркинг пољопривредних машина прозведених у Змају  а за  потребе  не Кеније већ његове личне  фарме.Тврдиш да је Председник , самодржац.Опасно“.  

Све  текстове дписника Танјуга  из Најрбија  објављене у Београду и Љубљани са твојим  именом , а преведене   по наруџби Жагара, добија  од њега служба  безбедности председника. Састављена искључиво од експерата МОСАДа“

 Ма летовању  у Малиндију,  у  приобаљу Индијског океана , само пар месеци касније доживео сам  ноћни препад.Заскочени смо на спавњју ја и породица супруга и два малолетна  сина. Све се одигравало у рану зору  у изнајмљеном бунгалову.

.Четири маскирана „ лопова „  са фантомкама    одмах после поноћи,  киднаповали су  на спавању .  Малтреторали   претњама смрћу добра два сата,  витлајући   мачетама  над нашим главама.

  И када су нас опељешили  до доњег веша, пре него шти су се  одвезли с нашим  отетим  колима  један од њих  на добором енглеском рече мени    „ дописнику Танјуга“„Одлазите  што пре из Кеније . Боље би  било да се што пре вратите тамо одакле сте дошли“

Не знам зашто ми је прво амбасадоир Жагар пао на памет као   иницијатор  препада и малтетирања  њему  несклоног  дописника   који је сигнализирао  државном врху 1987   о  будућем  распаду  СФРЈ.

Колега  из агеције , баш пре одласка на одморм дојавио  ми је   поруком  и Београда да је из амбасаде у Најорбију за   колегијум агенције  стигла  депеша , дојава,   да сам према сазнањима амбасадора „ симпатизер монархахистичке опозиције и Белих   орлова „.

 То је и за мене била нeнaслућена новост  лансирана  од прпадника  Титове  УДБЕ која наводно све дозна.И оно што не постоји. Али може да буде корисно у дисквалификацији  неког ко се меша у њена посла. А чудо, ѕар не,   промакло је агетмури и после Тита Тито    планиранје   парања државе. . Или је пре ће бити  да  је   та наследјена камарила   цртала шнитове и оштрила  маказе мад СФРЈ.Уаједно са политчарима. А ноикако  није била склона да ту тајну дели са ненаквом непостојећом  седмок силом. 

www.amika.rs