ЗАБИЈАЧКЕ

Јанда, новембра

Од како су попале јесење магле, фрушкогорје се утопило у непрозирну белину. Нит Дунав да се покаже, онако моћан, челично сив, како без шума гута простор пред собом, нит облака ни врбака на видику. А и виногради нетрагом нестали. Баш као и лабудови. Ни они нису препознатљиви оку у, белином прекривеним, лагунама које су се увукле у падине црвенкастог леса Јанде.

Ипак, наслућују се врбаци. Из сплетова разуђеног корења, заривеног у глиб, допире препознатљив мирис трулежи и песка. Дунав га је избљувао из најдубље своје утробе, баш из средишта матице, чије се дубине држе бродови. Готово до самих плутача, које обележавају пловни пут, људска рука довукла је, од обале до матице, четири камена зида уредно сложених стена.

Ту, у мртвајама заробљене реке, где надомак камених бедема лудују штуке и смуђеви, све прогањајући јата кауглера, понуђено је панонском диву да се олакша. Да таложи милионе тона песка и муља, и тако увећава аду, а себи додаје нову снагу… У измаглици Срем, преселио се негде између неба и земље.

Мој сапутник, који је, неки час раније, изронио пред стојадина, на лаганој узбрдици која води од Крчедина ка виногорју, бануо је из белине право пред браник аута. Кренуо, каже, ,„пешке у планину, па онда низбрдо, све до обале“
Тако овде, сремачки претерано, тепају брегу као такорекућ  „планини“. А бедеми од леса високи су највише до пар стотина метара и жуто црвеним лавинама повремено се роне право до реке. До Сурдука низводно, и Бешке и Чортановаца узводно. А баш ту, између Јанде и Старог Сланкамена, све блаже опадају усталасане жиле Фрушке Горе.Тону, занавек, у црнило плодног чернозема. Равница, коначно, надвладава брег.
Брана, чова тетовираних мишица, већ одмаклог пивског стомака, распуштене, дуге, као зифт црне косе. Фарбане – одаје јој одмакле године бели корен. Од оних је, све бројнијих у крају, које је рат, пре скоро четврт века, ухватио у менгеле – тада, мушкарце у најбољим годинама. И не пушта. А били су запослени, мање-више добростојећи, у полету окућавања. Поваљао их у каљугама фронтова, онако бесмислено, без пораза, ал’ и победе којом би се макар „фалили у биртијама“.
Рат, сазнајем, „окончан без витештва, кô пувањак. А да л’ знаш, новинару, да ми Аркан командовô. ’Тео да ме шиша, да се пријавим за стално код њега, ал’ нисам дао. Тај није имô појма са стратегијом, кад ти Брана каже. Све му је сређивô онај Легија“.
„Нашли смо се, кад је све утихнуло, без посла, без пара, са голом гузицом на сремачкој ледини. Коју, брацо, на ангро купују тајкуни. И онај Тенис из Немачке, понегде се настањују Руси, има и Арапа. Немци ће да се врате. Кад ти кажем. Само што нису. А држава ’оће да преда странцима, преко домаћих лопова, 300.000 ’ектара. А је л’ узела од наших дедова? Еј… тамо  још после 1945.“
 „А ’ди ћемо ми, Сремци, кандар смо нешто побркали, вараду нас непрестано. Код мене сврати, под обавезно. Кућа иза лакат кривине, на почетку села. Тамо седим са женом. У кући набијачи. А у ствари… имамо ми још о шта да покажемо, да се по’фалимо. Ето кад дођу забијачке, новембра. Зачас ће. Ми, Сремци, држимо до обичаја дедова. “
„Ти си новинар, кажеш? Да ти причам о свињама које су, кандар, паметније од нас, људи .Ето, забијачке, рецимо. Ујутро кад заложимо казане, а допре дим све до кочина, свиње већ знаду. Да л’ су ландрас ил’ мангулице, није важно. Знаду. Њуше смрт, дошô тај дан. Њи’ов крај. И вриште, брацо, јооој како вриште, све од стра’a. Отимају се, циче, уво да пробије, срце да разбије. И тако посрћу и лелечу док их држимо… отимају се све до казана.“
Гледа да л’ ме је престравио ил’ привукао причом, жели очито да се предам атмосфери ритуала у Срему, који није само клање брава .Забијачка је нешто као племенско породични пир, са церемонијалом и елементима жртвеника. Магијски ритуал, где се. у магновењу, замахом оштрице,у трену истине, раздваја живот од смрти.
„Тамо,брацо, на том месту ’ди чека судбину своју, свиња, већ од синоћке су спремне ченгеле. Тамо их прекољемо и поримо. Црева на шприц,.за кобасице. Даааа, прво жене црева да дооообро оперу – од гована, да простиш. Џигерицу и беле и црне бубреге о’ма’ на роштиљ. Или у кавурму.“


И наставља, замишљен: „Свиње се отимају од пресуде човек. Од ножа. Све до краја. А људи, они, брацо, иду под нож или чекић у главу… ћутке. .Причали ми, из рата, шта су радиле усташе овде, у нашем Срему. ’Иљаде стајали кô укопани. Чекали . Шта чекају, бог те јебô… Ал’ и нас су, ноћом, у последњем рату покупили, кô, мо’ш мислити, добровољце. Па послали у неку вукoјебину, на фронт, нит смо знали ’ди идемо, ни ко нас шаље. Нит смо шта питали. Запретило. Свашта сам видô у Вуковару, не питај. А свиње, брацо, имају, тако кажу новине, имаду, срце кô људи. Ал опет неће да куца у човеку. Кад га пресаде . Та мани… мора да је то срце поштеније.“
„Ви, новинари, све знате, ал’ не казујете по правди. Него онако, више уз власт. Разумем ја, ту вам је ’лебац. Новци.“ Смеје се својој досетки. „А зову ме сви у Крчедину Брана. Баш ових дана умро је мој ратни друг Легија  Није онај прави, ма не, тако су га само звали, мог друга из рата. Однесе га рак за две недеље. Од кад смо се вратили са фронта, стално је ишô некако намрштен, прек. Какво то време дошло, можда му дојадило па от’шô да не гледа.“
„Знам, брацо, за свиње, рецимо, да неће да се паре пред човеком, а ови на телевизији се јебављу пред камерама. Каже народ, да простиш, ‘кô мршаве свиње’. Ма за њих су свиње – господа.“
„Треба и по тројица одраслих да зрелу крмачу, или вепра од 250 кила, окрену на леђа. Један обавезно свињу за реп, други за уши. А оне – вриште ли вриште. А човек, кад га воде он ни мр, клекне сам“, каже замишљено.“

„Кад купујеш у радњи не мислиш да је било клања, вриске. Неће ни свиња да умре. Олако. ’Оће да живи, макар свњски… А ми – зар живимо боље, ми данаске гори смо од свиња. И шта чекамо и докле“, уноси ми се у лице, па ми заклања видик на шофер шајбну А једва напипавам правац на влажној, маглом орошеној, линији асфалта. Баш се осећа мирис меке ракије.
Примио сам га у кола да му олакшам узбрдицу. Објашњава да, кад се спусти на другу страну, до дунавских врабака, „има тамо још преосталог јасена, добар је за ложење“, сутра ће да сече. На, дивље. Наравно. „Сви тако.“
И као да коловоз  хоће одједаред да полети у амбис каменолома смештеног подно падине. Ал’ врага. Устукне стрмек пред оноликом водурином, па се спуза ка обали и разуди у врбаке. Горе на вр’, видимо да је помолило свој обруч сунце… A доле, магла прогутала село и равницу. Баш кô море! Панонско. Из њега вире кровови и врх звоника са бакреном јабуком…

Чују се кроз маглу моторке, оне са назубљеним мачем од пола метра дужине, зује к’о стршљенови. Брекћу трактори, претоварени кубицима јасена, израњају па нестају у белини. О томе, о тој пракси шајкашког „допунског“ прихода, чујем од Бране, може се понешто сазнати само у кафани и око Калакаче. „Тамо ’ди газда Лаза испече сваке јесени и две тоне ракије, шљивове ал’ и бреске. Само кад би неко ’тео да баш све исприча, о муци овдашњој.“ Ал’ неће. Срем је то. „Насукан“ на спруду фрушкогорја…

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИЗБОРНИ ГАЛОП ТРОЈАНСКОГ КОЊА

Потпаљивање Косова

ФАТАЛНИ ОКТОБАР - други део трилогије