ФАТАЛНИ ОКТОБАР - други део трилогије


Ово је други део трилогије Дневника журналисте  под  насловом  "Фатални октобар." Обухвата од  Рамбујеа до  2оо9. године.Преостаје још  "Балкански флипер" од   Најробија до Рамбујеа. Тиме би био обухваћено 3о година перманетног  полома Србије.
Драган   


Драган Милосављевић

ДНЕВНИК СРПСКОГ ЖУРНАЛИСТЕ

 Ф  А   Т   А  Л   Н   И      
О   К   Т   О   Б    А   Р


Критичко сагледавање стварности и јавно изношење ставова део су моје личне одговорности према будућности. Стога, ову књигу посвећујем, пре свега, најмлађем члану наше породице, Катарини, а потом Јелени и Милошу, Зорану и мојој Милици.

Аутор

Радио Ваљево

Документарни програм - Раскршћа

 


Аутор:

Са искуством извештача у бројним афричким инстант револуцијама ја сам 5. октобра 2000. у Београду на степеницама Скупштине у диму сузавца препознао репризу виђеног на просторима црне Африке две деценије раније. Већ тада су, у више од педесет успелих пучева, незадовољство и бунт изглад-нелих и понижених послужили као идеална димна завеса за нову расподелу моћи и капитала и настанак клијентелистичких елита новог поретка.

Курте, Мурте и страни кормилари 

Београд, 1999.

Ових дана, када упловљавамо у још једну етапу олујних политичких превирања, и власт и опозиција као да занемарују најбитније и најхитније – ултимативну потребу да се досадашњи курс очувања власти по сваку цену, или њено освајање уз неис-крену, а по циљевима проблематичну подршку са стране, коначно промени.
Питање голог преживљавања српског национа, а по све присутнијим страховима и даљег о(п)станка његове државе, на чију могућу злехуду даљу судбину опомиње пежоративна ковани-ца да је остатак друге Југославије смештено је, то ваљда није спорно, на простору власт-опозиција-страни фактор. Досадашњи ток догађаја и хаварије свих пројеката домаћих протагониста да истински остваре оно за шта се начелно залажу упућује на оцену да је трећи (са)учесник, данас неоспорна глобално владајућа су-персила, САД, користећи властохлепност и користољубље овдаш-њих политичких елита, српску судбину увела у својеврстан Бер-мудски троугао. На његовом дну већ лежи гомила олупина, од пројекта сви Срби у једној држави, неизграђене брзе пруге, ки-неске четврти, мртворођенче шведског стандарда, али и сви доса-дашњи пројекти уједињења опозиције. Њене заставе, домаће и стране, као и њена доскора носећа изборна платформа да има моралну, материјалну и политичку подршку демократских снага Запада.
Ових дана, када упловљавамо у још једну етапу олујних превирања, коју власт, преко својих строго програмираних медија назива периодом муњевите, величанствене обнове од НАТО агре-сије, а опозиција фазом државног тероризма, намештајући при-том државним пендреком поломљена ребра (што је цена захтева за ванредним изборима), оба фактора као да занемарују најбит-није и најхитније. Ултимативну потребу да се досадашњи курс очувања власти по сваку цену (па макар и у гето држави), или њено освајање уз неискрену, а по циљевима проблематичну по-дршку са стране чега се не би гадили поједини опоненти, коначно промени. Ма колико то звучало утопистички, то је једини пут да даља српска судбина у разрешавању свих кључних питања од-бране преосталог (територије, суверенитета, достојанства), нада-ље заобиђе статус замку експерименталног полигона. На њему су потапањем свих цивилизацијских тековина – владавине устава, слободе штампе и опортуности истинског опозиционог ангажмана, до сада врло успешно демонстриране могућности како неодговор-не и кратковиде политичаре приволети да раде у корист штете сопственог народа, а за рачун нечијих глобалистичких интереса.
Само на први поглед парадоксално сва та достигнућа, која се сасвим реално и опипљиво сумирају као наша реалност – изо-лованост, најнижи доходак у Европи, понижење несташица, страх пред долазећом зимом и једна и друга страна, и власт и опози-ција, описују као пакао у који је пут трасиран искључиво лошим резултатима или чак свесним намерама оне друге стране.
Понуђена аргументација о издаји националних интереса, обманама, користољубљу као основном мотиву, задовољава пот-ребе самоубеђивања, како присталица владајућег, тако и опози-ционог блока. Добрим делом то је тако јер се они у једном ипак слажу. А то је да политика на овим просторима није вештина могућег, већ курва. Тој посувраћеној логици једног бившег опо-зиционог вође, који не крије да се власти прикључио из чистог властохлепства, даје за право да изјави: какви-такви, ипак смо бољи од оних који би да нас смене.
Заиста, они који предлажу промене морају доказати, у го-тово немогућим условима, да нуде нешто више од политиканства и редистрибуције онога што је остало у сламарицама грађана. Овога пута на нова конта, али у исту сврху како је то успешно ус-ред јада и пропадања демонстрирала ружичаста елита.
Велики је страх код неопредељеног бирачког тела, а оно је, како то анкете сведоче,  најбројније – да би се доласком на власт лидери опозиције, ако се уопште сложе око процената како да је поделе, понашали по матрици коју јавно критикују, али ли-чно следе. Тежити ка концентрацији моћи и привилегија какве да-нас постоје. Флоскула – и после Тита Тито, није тек тако посејана на ово тле, нити је из ње случајно изникао континуитет оне вла-сти која је у мешавини грађанског рата и револуције освојена пу-шчаном, а само формално оверена гласачком куглом. На делом фалсификованим изборима.
Реална је опасност, о тој зебњи је ових дана најчешће реч уколико уживате поверење саговорника, да ако се промене не на-метну као исходиште урушавања комплетног система владања или, што је мање вероватно, да их покрене владајући врх, ути-рући пут мирној транзицији моћи у одговорније руке, да се догоде промене без промена. Постоји ризик да до тих и таквих промена дође насилно, проливањем крви, како су, рецимо, протекле десе-тине афричких револуција из касарни, често подстицаних споља, а он само подиже цену ионако високог улога којим постојећа власт уз слављење победничких пораза (глумећи косовски мит), брани статус кво. Како оно рече Шешељ… Обећање које је преко генерала и аналитичара државних медија пуштено у јавност, вратићемо се војно на Косово", такође је резервни детонатор, пре ванредног стања (и очувања власти упркос изборних резул-тата), него промене односа снага у покрајини која је под окупа-цијом алијансе.
Може ли опозиција, чији борбенији део још увек и то са шачицом присталица тражи шансу на улици, понудити програм и гаранције који би развејали страховање да после Тита долази Тито, а евентуално после Милошевића нови Слоба. Јер, наводно овај народ не може без пророка, вођа, митова, без свега што га, како то тврдише врли интелектуални жреци, чини изабраним, из-узетним и само за небо подесним. На то питање тешко је одгово-рити, али се макар наговештаји расплета неће чекати предуго, јер под ноктима догорева и власти и опонентима.
Власти је теже, ако не и немогуће, да се мења, она се ок-реће незадовољствима стежући у рукама две тољаге, полицијску и војну, а из уста не испушта мегафон пропаганде која сортира поданике у лојалне, оне који бране мостове или се радују њиховој реконструкцији (они који нису одбрањени), и издајнике, промена-ше, петоколонаше… Колико та сирова медијска офанзива има ус-пешно повратно дејство Павловљевог рефлекса (боље рат него пакт), најбоље сведочи недавно одбијање највиђенијих лидера опозиције да оду на састанак са министрима спољних послова ЕУ у Луксембург. Пошто се већ нису могли сложити ко је међу њима српски Хавел, најзначајнији кандидати Вук и Зоран нису се прија-вили ни на конкурс за новог Недића, без обзира што се дотичном генералу, не без основа, приписује да је, ради очувања Срба од истребљења, само применио чувену британску мудрост кога не можеш победити, придружи му се.
Опозиција се, дакле, због неумереног рабљења режимске пропаганде, осокољене повратком дела кредибилитета стеченог у неравноправном, али успешном ношењу са медијском и оружаном страном интервенцијом, на шта се у недостатку других адута од-лучила власт, овим мудрим потезом попела са магарца на коња.
Потписивањем документа око изборних услова, који тражи ревизију бирачких спискова и формирање централног бирачког списка (на нивоу републике), захтевањем потпуне контроле избо-ра, контроле штампања гласачких листића, контроле процеса гла-сања, контроле бројања гласова, обраде података, захтевом да се стави ван снаге важећи Закон о информисању и захтев за равно-правношћу свих учесника у политичком животу, опозиција је по-вукла други важан потез у савлађивању вештине (не)могућег. По-бедити коалицију (двоглаву аждаху), која истовремено жари и са леве и са десне стране.
Власт која логиком оног што је непорециво, а то је да је контролисала све полуге друштва, доносила све одлуке, не може, без обзира на објективне тешкоће, никоме из опозиције припи-сати садашњи салдо. Она би, да је те среће, морала бити (што је у балканској крчми, где држи чврсто затворене прозоре и руку на прекидачу за светло), задовољна одговорнијом опозицијом. Не да је по сваку цену гура у наручје оних са којима је и сама под при-тиском правила сумњиве нагодбе и дошла до поразних резултата који су првенствено ЊЕНИ.
Да ли ће опозиција наставити да развија тренд аутохто-ности и ослањања на сопствену памет и снаге. Или ће дозволити да кртице у њеним редовима поткопају, како се то већ раније са погубним последицама догађало, поруше све прилазе одговорном владању онима који треба да са политичке сцене потисну за до-бро народа у овакву власт и према њеној мери скројене против-нике. Одговор зависи од увида колико тих кртица има, како су распоређене и на ком нивоу. Фијаско оних зимских протеста мно-гима сада нагони хладно око срца мада је тек октобар, и то сун-чан без обзира на непрозирне политичке облаке. Ваља се надати да ће они који се отимају око кормила српске лађе наћи времена да макар баждаре бусоле и сагласе се да курс нису Бермуда ма колико им се чинило да је то богомдано за приказивање престижа моћи и новца. И једно и друго и треће до сада је био једини истински програм усрећитеља Срба, без обзира коме се полу де-кларативно приклањају.

Громобран без уземљења   

Београд, 2000.

Слободан Милошевић ће остати забележен као она врста упорног хазардера кога лоши биланси само подстичу на још ве-ће, ризичније улоге. На то упућује и изречена порука од 9. маја, према којој је овај шеф једне мале, економски и политички дева-стиране земље, екскомунициране из међународне заједнице, на-меран да поведе истовремено два ризична крсташка похода.
Један против немани која уништава све пред собом, про-тив новог фашизма у коме се лако препознаје главна улога САД и ништа мање одлучно против поткупљених  у земљи. Реагујући на ову прецизно упућену лопту, лидер демократа Зоран Ђинђић је на телевизији Студио Б истог дана оценио да је „за даљи опста-нак на власти Милошевићу очито потребно ратовање.“
Да није сасвим опипљивог досадашњег салда, право „спа-савања“ СФРЈ, па одбране српских земаља у Хрватској и Босни, пада Косова у протекторат, у коме су преостали Срби изложени етничком чишћењу  могло би се посумњати у  ову пренаглашену опозициону реторику. Овако остаје као озбиљна тема суочење са логиком његових порука – ако нећете мене, изабраћете соп-ствену пропаст.
Истовремено, као да му пружа логистичку подршку, бивши новинар Радио Београда, па избеглица па сада звезда „Слободне Европе“ у редакцијском коментару, али у своје име предлаже НАТО-у још једно бомбардовање јер ће наводно, Срби опет гла-сати за Милошевића“.
То све упућује на  препоруку још неког малог контролиса-ног, балканског ратовања. До сада врло корисног трговцима ору-жјем и идеалима.
Деценија најновије серије балканских ратова у којима су Срби колективном одговорношћу повезани са амбицијама свог во-ђе, кандидата за Хаг, показала се као врло пробитачна кључним актерима светске политике. Америци да се учврсти на Балкану, Немачкој да се на велика врата поново усели на светску полити-чку сцену, руској армији да се затезањем конопца на Косову реши Јељцина и доведе човека који не губи Путина и да избори право на повратак у Чеченију, Кини да се цењка око пријема у Светску трговинску организацију и око статуса Тајвана. Истовремено, на тлу бивше СФРЈ су легитимизовани сви сепаратизми, Европа уву-чена у улогу саучесника, суочена са могућношћу да се борба за људска права прошири на све њене чланице које оклевају пред предностима глобализације и мешања култура и раса према пре-коокеанском моделу.
Нико у том периоду кажњавања, свесно или не, није ви-део да у Милошевићевом бастиону комунизма, на коме се прко-сно вије црвена марама, захваљујући изолацији буја људождерска верзија либералног капитализма. Да цвета државно безакоње подстакнуто управо НАТО бомбама да се реши било какве одго-ворности према међународној заједници и институцији људских права која је на Балкану дефинитивно постала инструмент неоко-лонијалне  политике.
Да ли је Милошевић у досадашњим рундама био човек који је не знајући делио обележене карте, да ли Америци прети ратом тражећи само једно поштено дељење? Да ли је његово по-сезање за гвозденом метлом на домаћој сцени претња да ће Бал-кан претворити у такво жариште, чије је преливање у шире кон-фликте неизбежно, уколико не буде обновљена његова улога као незаобилазног фактора кројења балканске судбине. Како било, најновији улог се чини крупнијим од свих досадашњих, јер топе се територије као залога за политку отпора без адекватне ди-пломатије.
Оно што данас обеспокојава обичне људе у којима се боре страх и револт, јесте проверено искуство да је крај громобрана, на чијем шиљку пркоси вођа и зазива нове олује, уместо у узем-љењу некакве реалне политике заправо у њиховим рукама. Чиње-ница да су за ту својеврсну електричну столицу заковани попут несрећних галиота који су веслајући за победу својих тамничара бранили најосновније људско право, право на живот.


Под ваљком историје

Београд  септембра   2ооо

 Можда је упутно у сфери преосталог слободног раз-мишљања које би да измакне замкама, како пренаглашене патри-отске реторике, тако и мондијалистичке благоглагољивости (како смо бомбардовани за сопствено добро и наук), вредело поставити нека питања важнија од надгорњавања око власти између пози-ције и опозиције. Очито је, наиме, да суштинску и искрену подр-шку Запада нема ни опозиција Милошевићу, већ је и она инстру-ментализована у српском караказану да би каша била папренија. Зато би се могло оправдано сматрати да тапију на спас нема ни-једна друштвена формација издвојено, па ни политичке партије ни лидери било које провиниенције. Ако је тако, ако постоји или се оствари некакав општи консензус, да је нација и опстанак ис-пред свих издвојених политичких интереса, поготово оних актера који су се осведочили као непринципијелни, могућ је наредни ко-рак. Рецимо то да је овај празник нашег историјског НЕ које је најскупља српска реч (а не Косово), прави тренутак за начињање пројеката уклапања у постојеће светске политичке економске и цивилизацијске токове, којима нема видљивих алтернатива. Не бар у догледној будућности или без обнављања хладног рата у коме фигурирамо као већ одабран и формиран полигон за детона-цију. Зар то није довољан подстицај у минут до дванаест за тре-звен, упоран и нашем реалном домашају примерен дипломатски напор да се на примеру осталих малих народа очува територија и идентитет, а без инаћења, увек на ивици оружаног конфликта са мегасилом којој на директни мегдан не излазе ни земље као што су Кина и Русија. Да ли је, најзад, заиста препоручљиво махати црвеном марамом сили која у оквирима своје глобалне доктрине утеривања опште послушности и поштовања строге хијерархије расподеле профита свог доминирајућег модела либералног капи-тализма просто вапи за безопасним супарником на коме ће до-казивати хуманост и исправност својих, у основи, хегемонистич-ких принципа.
Руку на срце, Америка чини данас исто оно што су кроз историју чиниле државе на врхунцу, а ми смо опет у својој дипло-матији 19. века и почетка 20. управо захваљујући њуху да будемо са победницима, озваничили територије и право на независност.
Неће, ваљда, бити да је ова власт, понесена херојском тр-пељивошћу народа у подношењу агресије и њених катастрофал-них последица несвесна сасвим опипљивих показатеља да од гета политички изопштених постајемо полигон на коме се, како на те-риторији, тако и на народу без икаквих ограничења и моралних обзира изводе војни, политички и еколошки експерименти.
Да подсетимо да је само за протеклих годину дана овај народ по глави отрпео и некако преживео све што је најсавре-меније у домену навођених пројектила и њихових глава од осиро-машеног уранијума, да је био изружен и сатанизован у најжешћој, најружнијој и најлажљивијој медијској кампањи у историји, која би можда и Гебелса довела пред моралну дилему. Ништа од тог арсенала, нити од те логике није у међувремену повучено са на-ших граница.
То што исти они медији, међу њима и много хваљени Би-Би-Си, сада доносе реалнију слику о догађајима у којима су били док је агресија трајала под директном командом своје владе, дак-ле НАТО штаба, што сада из улоге агресора добијамо комплимен-те насамарене жртве, не треба да завара ватрене пропагандисте државних медија. Још мање дипломате које би морала да краси мудрост и трезвена процена. Тврдоглавост и инат се не исплате као оруђе шутог против рогатог.
Можда је некоме стало да у добро простудирану српску психолошку матрицу о народу жртви осуђеној на правичност, а награђиваној небесима, пусти нове импулсе и охрабри један гото-во мазохистички мит како правда на крају побеђује. Да у име тога треба жртвовати нове генерације. Не играјмо се Хазара, побогу. Време је да се означи крај јагме која влада међу балканским ли-дерима и опонентима који вребају из сенке, да се по било коју цену, макар и у улози негативаца, укрцају у шоу Новог светског поретка.
Ваља их изнова подсећати на искуство ових десет година да се све улоге, како позитиваца, тако и негативаца у њему не бирају, већ су унапред одређене. Нека допусте својим народима, сведеним на улоге статиста, који још располажу инстинктом за преживљавање, да проговоре својом памећу и својом вољом (гла-сачким листићима) и преко институција које проверено гарантују свуда у свету макар минимум демократије и правичности. Не мора више од тога, али не сме ни мање (у име народа), и избављење је надохват руке.

Балкански изборни рулет 

Београд, 2000.

За већину балканолога западне провиниенције свако по-мињање речи избори на просторима онога што је преостало од Југославије готово аутоматски отвара врата за спекулације о но-вим сецесијама. Сугерише се, не без цинизма, да је то логично ис-ходиште тежње народа за самоопредељењем и вредностима истинске демократије.
Не смета, у већини случајева, ни угледним институцијама, као УН, ни високим политичким личностима, ни бритким уводни-чарима што до тог статуса новостворене (банана) државице до-лазе комбинацијом дотуране пушчане и вешто усмераване гласа-чке куглице. Штавише, са поносом се истиче да тај акт, заправо


испровоцираног, флагрантног насиља над суверенитетом наводно има пуну подршку светске јавности, живо заинтересоване за не-што што се прижељкује као реприза букурештанског спектакла. Тако, уочи предстојећег блиског изјашњавања за председника, савезни парламент и локалну управу у Југославији, пред дубоко умешане светске факторе поново израња парадокс забележен током распада СФРЈ – да се изјашњавања, започета као полити-чка, сагледавају као увод у нови, верује се, неизбежни војни конфликт.
Америчка администрација, јавља Њујорк тајмс, већ је раз-матрала опцију да би Слободан Милошевић могао покренути вој-ни напад на Црну Гору и ставити Вашингтон и НАТО у неугодан положај да брзо одлуче како ће реаговати. Лист прецизира да је опција интервенције ради одбране Ђукановића разматрана у Бе-лој кући, а у штабу НАТО још пре десетак дана. Као потврда на-јављени су маневри Шесте флоте у Јадрану, чији се почетак по-клапа са отварањем изборних кутија. Истовремено, британски Га-рдијан најављује и први корак припрема за евентуалну интервен-цију (већ успешно коришћен ради демилитаризације БиХ и Ко-сова), увођење зоне забрањених летова, овог пута над Црном Гором“.
Током протекле деценије ови редоследи потеза су у Бо-сни, потом на тлу Србије, која је кажњена војном интервенцијом НАТО (због одбијања да се повуче са дела сопствене територије Косова) однели десетине хиљада живота... Цео тај крвави биланс уочи прогнозиране репризе у Црној Гори ипак није повод ни за УН ни за ЕУ да се, уз критику ароганције Милошевића, изврши и те-мељна рекапитулација стварних повода и домета новоинаугури-сане балканске политике Запада. А то је, истиче се у све број-нијим анализама и са западне стране, на првом месту геострате-гија САД (сада имуне од озбиљних критика), која хуманитарним интервенцијама засеца, ампутира или трансплатира на ткиву све мање југословенске федерације, размештајући своје поверенике, трупе и подобне лидере.
Ових дана, када је отворена јавности документација најус-пешнијег министра спољних послова у САД овог века, Хенрија Ки-синџера, са запрепашћењем је констатовано, чак и међу експер-тима, да су САД, протеклих деценија стварале и помагале најбру-талније диктаторске режиме у свету, правдајући то својим геопо-литичким интересима.Кисинџер је имао довољно храбрости да призна овај реализам и присуство посебне врсте морала у дипло-матији, а много мање способни политичари, као госпођа Олбрајт, констатује Радио Франс интернасионал, исту политику замота-вају у хуманитарне обланде.
Заиста и црногорска кампања, попут оне вођене уочи рата на Космету, говори само о потреби рушења (свим расположивим средствима) председника невољног да се изручи Хашком трибу-налу и кажњавања народа неспремног да се голорук упусти у де-монтирање репресивног режима. И управо та, већ стереотипна аргументација да не треба питати за цену једног тако узвишеног циља као што је рушење последњег бастиона комунизма, оли-ченог у злом Слоби, кога, гле коинциденције, баш Немци про-глашавају за другог Хитлера, води ка сумњи да се сатни механи-зам ове темпиране бомбе не налази ни у рукама српског Голијата, ни црногорског Давида. И један и други ових врелих септембар-ских дана, без обзира на сву галаму реторике претећег Београда и пркосне Подгорице, наликују на гладијаторске лутке клецавих ногу које невидљиви конци покрећу до ивице понора предвиђеног за обрачун.
Милошевићева евентуална победа на изборима, која се чини могућом после разбијања опозиционог блока потезима ли-дера СПО, значи да ће и ова Југославија бити демонтирана", про-цењују западни аналитичари, нагнути над изборном плочом на којој су управо поређане фигуре. Они сматрају да једино победа опозиције може спасти оно што је остало од некадашње шесто-члане федерације.
Тешко да би бивши комунисти, најистакнутији представни-ци друге и треће генерације Титових пионира, Милошевић и ње-гов најуспешнији ђак, Ђукановић, могли, служећи се елементар-ном логиком, објаснити како су из братског загрљаја своје приста-лице увели у коштац Каина и Авеља. Како се добровољно савез-ништво и спасавање заједничке државе претворило у непомир-љив сукоб у коме обојица, вољно или не, следе програм ескала-ције сукоба. У тим тензијама, и слепцима је видљиво, није запи-сано ништа добро за беспомоћну већину усисану у овај вртлог. Осим за извођаче радова који ће, можда, и један и други остати на кормилу у патуљастим закрвављеним и завађеним држави-цама. Над целом том политичком драмом, која граби ка експло-зији заплета, а прети крвљу и деструкцијама, потпуно лишеним смисла, ако се боље познају паралелни историјски токови народа истих корена (често насилно раздвајаних судбина), боде очи ку-лиса фарсичне бриге светског хегемона америчке администра-ције на челу са, сада већ одлазећим, Клинтоном. За ту Америку уважавани амерички новинар Џастин Рајмондо тврди да је дроги-рана не само освојеном моћи, већ и потпуно зависна од рата као замајца своје глобалистичке политике.
У САД постоје три ратнохушачка лобија, од којих је један за Кавказ, други за Кину, а трећи за Балкан, и они не питају хоће ли бити рата него ко има приоритет да га поведе, тврди Рајмон-до у својој анализи, типујући да би Клинтону пред одлазак пасо-вао највише сукоб у Црној Гори. Подсећа се, притом, да је Клин-тонова администрација за непуних осам година повела тридесет ратова за људска права, у поређењу са десет колико је Америка водила током целог хладног рата.
Ако је, дакле, производња добро контролисаних и још бо-ље медијски брањених малих прљавих ратова потреба једине преостале суперсиле да би, како то констатују италијански анали-тичари, оправдала опстанак НАТО, а затим у њему преструкту-ирала односе у сферу своје потпуне надмоћи над савезницима, остаје да се размотре финесе методологије увођења амбициозних лидера и лидерчића за коцкарски сто. На то ће се, нажалост, при-чекати после отварања досијеа министарке Олбрајт, дакле за 30 година. Сувише касно за оне који не знају у коју кутију да баце листић 24. септембра, да би сасвим сигурно спречили ново огла-шавање сирена у српским градовима. Али, да ли таква опција уопште постоји? Пре ће бити да су те направе за демократско из-јашњавање овде добиле улогу флипера, по коме, бесомучно, све док куглице не пропадну у црну историјску рупу, шамарају коцка-ри. Домаћи и страни.



Повратак отписаних

Београд, 2003.

Настајање нове елите у нас, као и диљем урушеног сов-јетског лагера, прати перверзна идеолошка травестија бивших промотера комунистичке утопије у пропагаторе глобалног, неоли-бералног капитализма. Бивши марксисти, првоборци против импе-ријализма и неоколонијализма, сада као чланови бројних невла-диних организација, са жаром и маниром пређашње бољшевичке искључивости, обезбеђују морално покриће наметнутог модела глобализације у коме инфериорне државе имају де факто статус протектората.
Парама мултинационалних корпорација, које их лукрати-вно финансирају у функцији некаквих неформалних центара од-лучивања и лобирања, бивши црвени креирају квазидемократ-ске кулисе за сумњиве транзиционе моделе, превентивна бом-бардовања, растурање вишенационалних држава и присвајање њихових ресурса. Све у име и за добробит људских права из-гладњиваних, прегажених и расељених.
За тако нешто одабране жртве морају имати статус дежур-ног кривца, макар док траје аукција њихове државности и права на опстанак. И управо зато бивши Брозови кадрови и њихова деца (из) комунизма, сада у улози мисионара Трећег Рима, баве се већ годинама деконтаминацијом и денацификацијом српских простора који је и даље, уз асистенцију намесника типа Штајнера и Ешдауна, на тапету геополитичких прекрајања. Али та брутална и јасно видљива интервенционистичка девастација те-риторијалне и историјске баштине српског народа, чији се меха-низми притисака, корак по корак, убацују и у процесе одлучивања у Београду, самопрокламоване борце за људска права не занима.
У извештајима разних одбора и готово свакодневним јав-ним наступима они проглашавају Србију зоном националистичког беснила. У то име, инсистирају да нова држава, провизоријум, прихвати да надокнади ратне штете које су настале током раста-кања Југославије, чиме би осудили на трајно афричко сиромаш-тво све долазеће генерације. И у овој улози добро су распоређе-ни, мада радије се држе сенке званичне политике. Сада су на ме-стима одакле технологијом секти трансмитују поруке угроженим мањинама, обликују културу, спољну политику, саветују катарзу у којој би Срби све грехе, последице разбијања некадашње Југо-славије, у коју су уградили милионске жртве, ставили искључиво на свој , наводно хегемонистички, конто.
Захваљујући таквим порукама мисионара у француском уџбенику за историју стоји да је етничко чишћење национална идеологија Срба, а над тим фалсификатом запрепашћена је аме-ричка новинарка Дајана Џонстон.
Да је заиста тако, била би то најлагоднија индулгенција за стратегију санкција, којима је ослабљен потенцијал грађана за борбу против режима Милошевића, створена мафијашка финан-сијска елита, инфилтриране полицијске и обавештајне структуре, прво ојачан диктатор као фактор мира, да би затим цинично био бомбардован народ зато што га је изабрао. Али тек онда када је одрађен последњи чин пројектоване драме. А она је упорним, за лаика тешко разумљивим срљањем Милошевића у сусрет рату са НАТО, довела до потпуног парчања и војног запоседања Балкана.
Да се рат свесно призива од стране бранилаца мостова, а да ће га сјајно искористити за завршно прање ранијих биогра-фија адвокати хуманитарних интервенција, нису знали само они којима се данас приписује колективна кривица и геноцидне наме-ре што су у њега гурнути.
Садашња власт, бивша опозиција, у међувремену, прона-шла је пут за прагматско, да ли и најбоље и најправичније разре-шење проблема да се именују и казне сви кривци за године које су нам појели скакавци. Уместо да се суди овдашњим послово-ђама етничког инжењеринга, утаначеног у ловиштима и на Бри-јунима по смерницама Устава из 1974, а охрабреног споља, она Слобу и сараднике, људе који су успешно дезавуисали право Срба на достојанство и опстанак, изручује међународној арбитражи. Да одлучи чији је комунистички шовинизам најкривљи за балканску трибалистичку кланицу. Одговор већ знамо.
Истовремено, народ, који им је петог октобра дао мандат, и то у име моралне и сваке друге обнове Србије, укључујући ту и рехабилитацију њених оправданих националних интереса, које штити свака нормална држава, та власт препушта мисионарима. Тако су ови генетски изданци Коминтерне поново на омиљеном задатку преваспитавања Срба од наводне ендемске мржње према комшијама и од „великосрпског хегемонизма.
Вештим потезима својих гуруа, покривених имунитетом међународних признања и функција, почесто и амбасадорских и других синекура (за досадашњи допринос), домаћи портпароли политике миротворног анђела реализују и одређена кадровска решења високих државних одговорности. Све то у окриљима па-туљастих, а ипак моћних, не зна се како, од кога и колико финан-сираних странака. Зато није ни мало безначајно, али ни случајно, што управо они истрајавају на поново актуелној Стаљиновој до-гми и Титовој уставотворној пракси, да Србију треба максимално ослабити.
Остаје за потоње анализе питање зашто је незадовољство премијера Ђинђића чињеницом да се САД још нису одрекле ове Брозове праксе испало из интревјуа датог штампи неколико дана пред атентат. Ђинђић је тада, да подсетимо, био у пуном замаху окретања косовском, дакле националном, питању, са захтевом да се неодложно поведе дијалог о дефинитивном статусу ове окупи-ране српске територије.
Мисионари, међутим, наводно у име мира на Балкану, интереса других нација, мањинских и других међународно приз-натих потреба (сецесија рецимо), и даље врте своју плочу да Ср-бију (свака је за њих превелика) треба лишити права на иденти-тет. Па, забога, и овако окљаштрена, сутра чак и без Војводине, која још није лицитирана јавно, и са аутономном Шумадијом, ова Карађорђева задужбина, тврде они, не престаје да кује своје великодржавне завере о отимању туђих територија.
И док се ових дана у Ираку окончало, по сличном сцена-рију као и на Балкану, ново победничко ослобађање, опет у име детронизације диктатора (некадашњег миљеника Вашингтона), овде бивши другови и другарице прете сваком неистомишљенику да ће бити уваљан у катран и перје као носилац говора мржње, а затим , одузимањем права на јавну реч , смештен у карантин за националисте, оболеле од теорије завере. За њих није пракса завере ако се омогући девастација националог музеја у Багдаду и ишчупа историјско корење народа крађом и уништењем 170.000 експоната. Шестог априла 1941. у Београду, бомбардовањем на-ционалне ризнице књига и старих рукописа, то је урадио један други освајач света.
Док глобални фашизам окупира Ирак и већ прети суседној Сирији, мисионари настоје да отворе фронт, антифашистички, код своје куће. За денацификацију народа српског. Ових дана је, рецимо, лансирана теза да Милошевић, заправо, и није прави кривац, већ и сам жртва етничког национализма који је пригр-лио. Ту је негде и клерофашизам, нацизам и ко ће још попамтити све настраности овдашње. Не зна се ко је, према мисионарима, од патриота опаснији. Они са или они без наводника.
Притом се провидном демагогијом, незванично већ отво-рене предизборне кампање и криминалци и истинске патриоте тр-пају у исти кош. А није прошло ни 40 дана од трагичне погибије премијера, чији политички тестамент, ма како га тумачили звани и незвани, није нити би могао бити повратак на 1945. Управо је тада одржано комунистичко опело демократији.
У моделирању кадровских листа, дипломатије, економије и других кључних токова политике, мисионари без проблема фаворизују своје људе, обично из минорних странака, чији извори финансирања нису познати. Тако смо у ситуацији да дајемо леги-тимитет клоновима годинама жиреним из фондова у које је но-вац тајно довлачен и у џаковима. И управо ти ликови, обогаћени међунарадним признањима за миротворство и новчаним награда-ма које их прате, горљиво препоручују бољшевичку рецептуру гвоздене метле која је, знамо, од Гулага до Голог отока мела не-селективно и масовно. Нарочито је била ефикасна у уклањању политичких неистомишљеника који су по правилу лошије прола-зилили од криминалаца. А Корчагина што воле да јашу ове метле биће увек као и мисионара који их држе у предсобљу. У име старих добрих времена.
Неки страни новинари описују октобарски преврат као игру сенки. Сугеришу да су масе послужиле као обична икебана. Да ли се небески народ догађао само Слоби слободи и да ли га је само он враћао у магарећу клупу да понавља историју. Ми-сионари, мада имају добре изворе, не оглашавају се о овим шкакљивим темама. Они се обрачунавају са мртвим владиком Ни-колајем, који се са порукама о императиву очувања српског иден-титета враћа кроз прозор, мада је избачен на велика врата Бро-зове историографије. За будући статус Војводине, по избору ми-сионара из шест покрајинских НВО, брине већ десет година ло-биста професор Чарлс Инграо, стручњак за средњу Европу и Бал-кан, који у најпогоднијем тренутку, у Вашингтону, треба да испо-слује јачи статус од територијалне аутономије, чак и сецесију, јављају ових дана медији.
Понашање мисионара, клонова који се сјајно сналазе у НВО плурализму без демократије и без полагања рачуна јавности, чији донаторски шешир има двоструко дно, као и чувени Титов кофер, није никаква нова идеологија. То је стара пракса, обави-јена само новим флоскулама. Ови некадашњи Титови јуришници, па потом парадисиденти из пећина и испосница државних инсти-тута, праксисовци бекства из Европе у несврстаност или окриље комунизма са људским ликом, окупљени су у мисији ружења свог народа. Они му не верују, нити га цене, јер га јашу генераци-јама. Како деде, тако и унуци.
Та српска валпургијска ноћ, без зоре на видику, доказ је једне недовољно истражене појаве чије нас метастазе воде дире-ктно у пропаст. Наиме, у епицентру разградње историјског бића Србије и њеног народа одвијао се више од деценију и по, а да се тиме не баве најумније (преостале) српске главе, сукоб интереса између две фракције једне исте партије, људи истог менталног склопа и (не)морала: паранационалиста (лажних патриота) и па-радемократа (лажних плуралиста).
Први су се сетили Србије и најскупље српске речи када је увела љубичица плава, други су на време са Титове џаде скренули на аутростраду глобализације. Прагматично процењујуи да тамо води пут у будућност нове интернационале која се сада пева на музику и текст познате химне нека бог благослови Америку. А ко не пева у хору са њима, зло (му се) мисли.
Супротно виртуелној слици сукоба око принципа коју стварају, ови посвађани клонови самоуправног социјализма су проклетством свог тоталитарног духа осуђени на исту дозу нело-јалности према Србији. У прекомпоновању Балкана и за једне и за друге Србија је, као и код њиховог духовног оца Тита, била не отаџбина већ монета за остварење личних амбиција и глади за влашћу.
У том надметању два тима из истог клуба, као на у утак-мици договореног резултата, све лопте паранационалиста, Сло-биних четника, орлова, тигрова, ко зна кога још, набачене пред српски историјски казнени простор, мондијалисти претварају у лаке поготке... И тако је салдо залагања једних да нацију уведу у сукоб са светом, а обогате се на чемеру санкција уз асистенцију ноторних криминалаца и настојање других да ово гнусно бољше-вичко ратно профитерство прогласе доминатним видом патриоти-зма у Срба, довело до стања у коме се Аугијеве штале чисте гвозденом метлом.
Говори се о завери патриотских снага, а нико да се при-сети како су патриоте, чије су се вође костимирале у униформе и шапке најчаснијих српских генерала из епопеје херојског рата 1914. до 1918. изникле из Титове удбашке лабораторије. Тамо где је цветала производња егзекутора, доушника, провокатора, раз-бијача дијаспоре (сто нерешених убистава ван земље) и где су касније дељене титуле четничких војвода, смишљане Дафине, Је-зде, планиране сиве емисије. Тамо где су зачете пословне биогра-фије првих српских тајкуна којима, колико видимо, у целој овој халабуци обрачуна са криминалом не фали, за сада, ни длака са главе.
Дежурни глас јавне савести, мисионари, нешто се не ог-лашава око лика и дела оних који су, шта у прошлом режиму, шта у постоктобарском, овај народ и ову државу ојадили много више од наркодилера и асвалтера. Сви чекају расплет, укључујући ту и власнике неопраног новца, које политичке партије интересују само у функцији хемијског чишћења екстрапрофита, стеченог корупцијом, пљачком и привилегијама.
Хоће ли, коначно, после свих хапшења, из наслеђених штала Ранковића, Стеве Крајачића, Кардеља, Доланца, Бакарића, Херљевића... Милошевића, престати да излазе протуве са снајпе-рима и безбол палицама, без којих се не да режирати ниједна представа о неподобној Србији. Хоће ли костимографи, коначно, на ђубриште историје одбацити реквизите, беретке, шапке, лажне браде. Или ће из јазбина, складишта за уцењивачка досијеа, ум-ножена у ко зна колико индиго верзија и даље, у новим одорама, наставити да куљају, а да то мисионари као не виде, полицијски интимуси, батинаши. Да и даље воле они нас и у новој власти.
У целом том криптокомунистичком макабру црних и белих образина некадашњих Титових министара, амбасадора, парадиси-дената, фулрбајтовских преобраћеника, НВО потрчкала, независ-них зависника од фондова, кокаина и зелених новчаница, у ружиастом мутљагу, титра нешто као параподсмех оних који су и пред скривеним и јавним камерама одлучни да остану у мисији. Исплати им се, мада цена је превисока за Србију.

Ђинђизам као иделогија полтрона   

Београд, 2004.

Последњи је тренутак да се оформи нека врста етичког форума, састављеног од неокаљаних представника интелигенције и политике (има ли таквих), који ће заштитити Зорана Ђинђића од његових идолопоклоника и све бројнијих тумача и узносилаца његовог лика и дела. Као рецимо у часопису Нови економист. То је у интересу  Ђинђића самог, тим пре што Зоран  није у прилици да се одупре провали удвориштва својих „обожавалаца“ (прими-тивних демагога и утилитариста), које полако улази у познату де-гутантну фазу деификације. Нешто слично Брозу.
Почињу полако да се појављују читаве дисертације које проналазе врхунски смисао чак и у неким готово вулагарно праг-матским изјавама покојног премијера. Указује се на филигран ин-телектуалности и узвишеност прочишћене филозофије и тамо где је голим оком видљив пуки прагматизам.
Али никоме не пада у видокруг балван у оку, сејање „от-пора“ одгајаног под окриљем Ђинђићеве партије, нити комента-рише једини бренд ове Србије, извоз „ружичастих револција“ у земље бившег социјалистичког блока. 
Све то се данас међу распомамљеним и конфузним демо-кратама чини у име Ђинђића, а на основу некакве политичке опо-руке коју је наводно оставио својим наследницима. Неки је кори-сте за максимални радикализам, на ивици покретања нових „де-мократских пучева“ и „сабљи“, други за прање пара кроз мамут-ску реконструкцију Београда, док провинција клизи у фекалије от-ворених септичких јама и беду. Без покретања производње у Ср-бији, дакле без елементарних услова за живот оних који не оби-тавају  у престоници.
Деификација Зорана Ђиђића, пре него што је истеку исто-ријске дистанце наука дала реч, окончан процес око његовог ми-стериозног силаска са сцене, спада у нешто већ виђено. Задатак је свеукупног чланства али и тимова пропагандиста, спин доктора његовог наследника, поготово канцеларије председника, чији је задатак да угланцају лик и дело некадашњег анархисте који се  оглашавањем борбе за Косово и донацијама цркви приближио свом народу. Тај народ га је пре преране смрти врло скромно оцењивао на неких три посто популарности, а као највећи домет приписивао му интелигентни одабир Коштунице за јунака 5. ок-тобра. Донели смо га  на митинг победе, једва пробуђеног“, се-ћам се Зоранових речи изговорених пред масом испред биоскопа „Јадран“.
На тасу историјске праведности, уз оштрину језика, неће бити заборављена ни Зоранова склоност пречицама и олако обе-ћаној брзини реформи. Оне су у целости испробане преко пулена из Г17 у нови турнус „економије деструкције“, а прете да Србију претворе у слободну зону за прање тајкунског новца, опљачканог још за време прокаженог Милошевића и црноберзијанског раја, уведеног санкцијама.
Хоће ли хапшење председника Трговинског суда бацити светла и на малверзације ове установе током Ђинђићеве владе, остаје тек да се види. Можда део опраних пара иде и на глачање и доградњу Београда као будућег Хонг Конга  југозападне Европе у режији демократа, где ће на најлепшем европском плацу, на су-срету двеју река уживати будући светски  банкари, лихвари, вла-сници ланаца велетрговина, шпијуни свих врста, представници верских секти којима се све више олакшава приступ и деловање са задатком да од православне земље начине оно сто је већ данас Украјина.
Последица оваквог „демократског“ разваљивања државе, које је започело много пре 5. октобра, видљиво је. Данас нема те шуше која, макар у пролазу, неће ритнути Србију у прашини и тиме себи дићи углед, у сопственим очима. Али ако се неко побу-ни на ту работу, самозвани наследници покренуће силесију меди-ја и НВО у доказивању да је то харангирање против лика и дела  преминулог вође, говор мржње, теорија завере, а тиме и напад на „демократске промене“ и „реформе“. Једном речи, вратила су нам се „вунена времена“. Наградом града Београда емисији „Пешча-ник“ јасно је поручено ко има лиценцу на говор мржње а ко право да на провокације не одговара јер ће инаће бити од свемоћне де-мократске партије и њених бројних медија провучен кроз катран и перје.
Уместо да својевремено суде Милошевићу и свима остали-ма из те Али Бабине дружине овде у Београду, са обиљем доказа о махинацијама и „довијању“ током санкција, стварањем пирами-да Језди и Дафина, ђинђисти су отворили Милошевићевим кидна-повањем и испоруком Хагу ланац бесконачних уцена. То је немо-рално али и логично јер ризично би било да је на процесу у Бео-граду Слоба проговорио о садржају разговора на свом канабету, где су се ређали сви опозициони прваци, а Станишић показао из-воде о трошковима за икебана опозицију. Више од деценију она је безуспешно „рушила диктатора“ коме је љубила папучу, тајно. А  губитак Косова, које је виђено као коначна детронизација Слобе Слободе, опозиција је уместо територијалне будуће ампутације упорно третирала као „демократско питање“. Колико демократско видели смо и 1999. и данас.
За почетак, у анализи бројних прљавих игара, које нажа-лост нису заобишле ни премијера, треба се питати колики је пре-говарачки капитал једног Драшковића који са бедних три одсто гласача успева да под ноге стави цео ДОС, кога је својевремено немогућим захтевом за готово половином мандата напустио уочи октобарских збивања. Тај револуционарни краљ тргова, уз помоћ супруге, делегира чланове своје комби странке у управне одборе највећих фирми, као што је својевремено са супругом крчмио ас-фалт и претворио Београд у највећу ћевабџиницу на свету.
Данас на ТВ, мртав хладан, изјављује да смо толико мали и сићушни да нам преостаје само да ћутимо и извршавамо налоге великих. За то нам, пак, није потребан ни министар, ни министри, већ признање да смо обичан протекторат. Кога још овде, опхрва-ног егзистенцијалним проблемима, занима ово кловновско симу-лирање државности преговора и фингиране спољне политике? 
Та симулација неопходна је само профитерима транзиције који по прождрљивости показују апетите свилене бубе. Када се напуне као брод, претварају се у лутке, а онда из њих излећу ша-рени лептири демагогије. Они нас непрекидно уводе у Европу, мада Ангела Меркел јасно и гласно каже да од тога нема ништа. Али док се та флоскула разобличи, дотле ће ваљда на тендери-сању преостале Србије парадемократе обезбедити и своје чукун унуке.
Тактичке  грешке, да их не крстимо неким другим именом, које је Зоран починио, у којима своје прсте имају не само отпора-ши већ и чедисти, вратиле су се и Зорану и нама. Као бумеранг. Премијер нажалост почива, мада је можда једини који би могао да смисли финту и врати нас у политичку игру као субјекте. Уме-сто тога, имамо потписиваче налога, неспособне чак и да поцрве-не код сваког новог уступка. Или је Зоран стрељан зато што тако далеко у свом прагматизму ипак није био спреман да иде. Пого-тово у предаји колевке, Косова. 
Ђинђић је отишао мучки упуцан на очиглед оних који су били дужни да обезбеде минимум његове сигурности. А нису. Да-нас све гласније наричу. Не чине они то због Ђинђића, чија брзо-потезна рискантна оригиналност и дрскост у политици имају до-вољно штофа да покрију оно што се мора на голотињи прагмат-ске концепције. Наш проблем је што они данас у својој  политич-кој импотенцији обнављају филозофију и „после Тита Тито“. Јер политички прагматизам блиских циљева није идеологија. Чак ни тактика. То је рефлексно понашање, коме је и Милошевић био склон.
Нико данас у овој демократури“, која је такође настала силом, додуше на булдожеру, засад не жели да загризе у праву анализу шта нам се и зашто догодило, јер прича о Косову као демократском питању, узречице „оца демократије“ Мићуновића, већ је потрошена. Осим што смо ових дана од Њујорк тајмса чули отворено признање „да су Буш и Блер повод за напад на Ирак буквално измислили“. Измишљено је и да је Косово изгубљено 1999. Губљено је методично бар пола деценије. Нама се заломило и бројним „демократама који су раније били једноумни комунисти и послушници управо те политике, да треба да платимо колек-тивно цех давно планираним ампутацијама територија, а можда и стотинама милијарди ратних одштета суседима. Којима смо „вели-косрпском политиком“ створили државе, а сами остали без ње.
Свакако да 25 година после Титове смрти реинкарнација синдрома свезнајућег вође, неисцрпне енергије и имагинације, мора да брине јер сведочи да са овим комунистима, преобученим у демокартски листер, нећемо отићи даље од тога да ће једнога, не тако далеког дана, заједница скаламерија СЦГ, подругљиво звана „Соланија“, доживети исту судбину парчања какву и Југо-славија склепана у Јајцу. Поверена на чување Брозовим феудал-цима, очевима садашње владајуће деце „демократуре“.
Данас се често констатује како ДС нема идеологију већ је то и даље предузеће каквим га је створио Ђинђић, али без њего-ве харизме и шарма то предузеће нема оне спасоносне кулисе које би макар пружале илузију бирачком телу да ти људи који су истовремено и леви и десни и бизнисмени и чланови социјали-стичке интренационале, имају шта популацији homo vulgaris (оби-чан човек) да понуде. Осим ускостраначког лобирања.
Самопрокламовани наследници желе да људе држе у страху од изговорене критичке речи о покојнику, пардон о њима. Тако је било и са Брозом све док није куцнуо тренутак да се уме-сто разложне анализе о даљем правцу у будућност СФРЈ вешто кроз прозор у југословенску заједничку кућу убаци бомба међуна-ционалног и међуверског раздора.
Уместо критичког осврта на кратки, али по свему пробле-матичан прилаз економским и политичким реформама, по највул-гарнијим рецептима ММФ, Ђинђићеви следбеници перу руке од истине о тој „реформи“ чији ће упаљач са задршком прорадити кад-тад. Штавише, они прокламују њено спровођење у најдрасти-чнијем виду. Чим поново задобију владу.
        Моћ опија али и ослепљује истовремено. Чињеница да у тој странци, која је колективни наследник Зорана, постоји моћан лоби али невољан да се усаглашава, још мање бави „трицама и кучинама“ некаквих озбиљних програма и идеологије. За њих је најједноставније, а према рефлексу њихових очева да нуде пост-хумни мит, а коруптивни интелектуалци биће задужени да сваку реченицу Зорана Ђинђића, укључујући и оне истински депласи-ране вицеве о жаби и моралу у цркви, претворе у дубокоумни ка-тахизис. Један лист је ових дана крупним словима на насловној страни јавио „Демократе чувају Коштуничину владу“. То је она га-ранција коју дају козе као чувари купуса.
    Та Србија је, верујући чврсто у исто-рију коју су писали потрошачи туђе деце за своје политичке пот-ребе, од унитарних Карађорђевића до квази националисте Мило-шевића, његових тајних и јавних сатрапа, слала своју децу на фронт да бране државу и Косово. Од агресије и тероризма Алба-наца и обавештајних служби Немачке и Америке, а не у избегли-штво. Остаће и даље на ветрометини са кућом у инат саграђеној на путу разних фаланги. Укључујући и оне самопрокламовано де-мократске, белосветске а наше. 

Отворено писмо премијеру


Београд, 2004 октобра.

.
Према правилима глобализма, раније већ успостављеним, нема те кугле катапултиране у балканском флиперу према редоследу који је планиран, а да она понор може избећи. Питање је само колико на њој играч направи више политичких, транзиционих, геостратешких поена. Пре него што његова куглица нестане са сцене.
Колико ће се „шамарани“ одржати у игри, искључиво за-виси од вештине и похлепе оних који од немила до недрага ко-трљају своје жетоне, продужавајући им бивствовање до следећег катапулта. Жртвама није дозвољена никаква иницијатива и могло би се рећи да српски политичари, убачени у балкански флипер, имају мање изгледе од хришћана бачених пред лавове.
Балкан, Србија, њено Косово, њени храмови, фреске, бе-лези историје – то су жетони у рукама играча који су као у кра-тким панталоницама у својим храмовима учили школу двоструких страндарда и вештину како се она примењује. Суза у оку и грч у грлу не морају да значе њихову жалост истинску. Они сматрају да обећања важе за будале, они знају праксу своје цивилизације, да се грехови новчаним откупом праштају, а да се иза заклињања на највише принципе редовно крију управо они мотиви и последице који су разасути у виду згаришта, гробова и још неповађене ура-нијумаске муниције. Од Косова до Ирака и Авганистана.
Никле су фантастичне каријере међу играчима балканског флипера – Олбрајтова, Холбрук, Кларк, Кушнер, Штајнер. Саксо-фониста је свој оргазам у овалном кабинету крунисао слањем хи-љада авиона на ново бојиште за „људска права“.
Заиграло је коло кројача новог устројства света у коме по-даници имају само да раде и не размишљају јер све је зготовљено и смишљено. Да буду бројлери који се гоје на покретној траци, је-дући измет оних несрећника изнад њих. Све то уз мало додат-них витамина.
Тамо где је бомбама утеривана катарза проглашених за једине кривце, потекле су реке дроге, конвоји жена на продају, хиљаде тона оружја у транзиту. Никла су огромна, данас више не-оспоравана богатства, дворци сарадника ових усрећитеља, који су у тој игри били довољно паметни да уз захвалност за санкције, шверц и инфлацију, чаробно тројство њиховог богатства, велике играче опслужују новим куглицама. Али да остану само кибице-ри без отворених политичких амбиција. И нико није приметио да се већ више од деценије заправо ама баш ништа не мења у том коцкању на бурету барута, а и зашто би. Каже Ноам Чомски да је прво питање које Америка поставља увек пре него што констру-ише сукоб, а онда тражи актере који ће га извести, да би себи у расплету приписала улогу спаситеља, „има ли ту чега за нас“.
И у Србији наравно да има. Иначе не би НАТО био у Бонд-стилу, а САД истрговала себи плацдром са оним ко нема грунтов-не књиге на њега али здушно плаћа лобисте. Не питајући за цену.
Има шта да се, у замену за Јерусалим, понуди виртуелном противнику у виртуелном рату са Бин Ладеновим фанатицима које је једина преостала суперсила сама произвела у својој лабо-раторији. Без тог рата, како би свет готово добровољно срљао у глобални концентрациони логор где ће индивидуе бити стављене под компјутерски надзор?
Не, не треба арлаукати ни кршити руке у бесу. Треба раз-мишљати после свега. Размишљати да ли су исти „револуциона-ри“ палили српски парлманет и за то доживљавали овације и ап-лаузе водећих светских телевизија, а ових дана, опет по наруџби, унели ватру и деструкцију у џамије. Тај вандализам навијача (ко ли их то само навија), који наводно није могла да спречи полици-ја, јесте као наручен  релативизовао, у првом информативном та-ласу који је пресудан, све планиране ефекте албанског геноцида. И над српским живљем и његовом културом.
Ко то опет ћути и зашто? Да ли је Титова УДБА, заједно са хиљадама костура сељака, учитеља, трговаца, свештеника, број-них интелектуалаца, цвета некадашње грађанске класе, које још држи архивиране у свом орману геноцида над српским народом, над његовом елитом, заиста наша судба? Да ли је она та која сна-бдева куглицама распомамљене европске и америчке бирократе? Да ли она већ деценијама ствара домаће олигархе и узима им ре-кет? Смеје се нашим изласцима на изборе. Да ли ми бирамо поли-тичаре или марионете чији су тестиси у њиховим досијеима?
Видео сам њихове штићенике, са ћускијама и каменицама како са бока „освајају“ Парламент, уништавајући га, упознао сам их девет година раније, 9. марта када су разбијали излоге, кад по наруџбини туку гејеве да би ови у свету месец дана добијали пу-блицитет о коме само могу сањати, а Београђани зарадили презир утицајних космополита. Видео сам како Циганима везују жуте тра-ке, јер „Срби су и фашисти“, тако каже онај дебели из Кумровца и она дебела што је обожавала Мао Це Тунга. Једва сам подносио призор како са ножевима у зубима статирају за Си-Ен-Ен. Са ко-кардама и шубарама. Како шенлуче на Равној Гори док им „Чича“ поручује да „чувају џебану“.
Колико то пацова, дубоко скривених у својим каналима  који воде тамо где треба и где се плаћа, перверзно понижава ових непуних десет милиона којима је душа у носу? Ко то има право да после још једних „избора“, на којима се опет виђају као велике муве зунзаре политички травестити, а најбоље позиције меркају препродаваци београдских тротоара и шверцоване наф-те, мешетари. Ко се то не одриче јефтине демагогије и уметности  вештог обележавања карата и шибицарења са нафтом и струјом? Ко то прориче о шансама да делимо Косово а да добијемо ништа и то прогласимо победом?
Ми знамо за судбину Јермена, ми знамо, премијеру, кога би поново да унапреде у капетана тонућег брода, знамо и ко с правом јачег, отима Косово. Знамо ко га је понудио и орочио век државе својим трајањем, а распад јој одредио као судбину. После мене потоп.
Реците нам, господине Коштуница, са одговорношћу оног који је преузео ризик да буде изабран за нашег трибуна у време-нима највећег искушења, да ли сте свесни да сте у флиперу и ви сами?


Упокојење  Милошевића

Београд, 2005.

Да је којим случајем Коштуница, уз одговарајуће почасти, а у присуству породице, предао загробном животу и коначном  су-ду историје земне остаке, а са њима и согрешеније и сочињеније Слободана Милошевића, бившег шефа државе, Војислав би данас био несумњиви премијер свих Срба. Дакле, отпоран на уцене, како партнера у неискреној коалицији, тако и конкурентских де-мократа и ишчекујућих радикала.
Јер Србији, у недостатку председника ујединитеља, а у часу судњем не само Косова и Републике Српске, већ и матице и свих њених житеља, управо такав човек треба. Скоро двеста бур-них година она чека државника историјског формата, који би ско-вао уједно смелост Карађорђа и прагму Милоша.
Нажалост, обично смирени и разложни Коштуница, дозво-лио је да, неукусним сеирењем медија и присуством свог истакну-тог функционера странке на геј плацу, где је група лунатика славила смрт као почетак пролећа, постане жртва намештаљке, која је била намењена више њему него покојнику.
Овакав укоп Милошевића и срамни медијски третман овог догађаја, који је привукао стотине страних новинара и десетине телевизијских екипа, а коме су најмрачнију анационалну боју дали домаћи посленици седме силе под патронатом мондијале, прети да буде политички бламаж влади која је на тај хепенинг пристала.
Попут трагова на првом снегу дају се очитати профили особа које су одрадиле контрамитинг, у маниру сатанистичког славља између Коња и Мештровићевог споменика. На многим зградама у Београду, наиме, поред осталог на зиду једног од па-виљона у Цвијићевој улици, уз помоћ шаблона дужине не мање од пет метара и велике количине боје, а под насловом Понос Београда, стоји осликан Мештровићев наги мушкарац. Са придо-датим огромним пенисом.
Да ли је могуће да су особе из редова ужурбано помодно декадентнедеце комунизма, пратећих НВО и дежурних ислед-ника српске историјске одговорности, портпароли и функционе-ри наводно демократских странака, та прва Србија? Ако јесу, она је врло малобројна. У то ће се премијер уверити на изборима које  од њега данас управо захтевају они који су му игру и сместили.
Она Србија коју сам отишао да осмотрим изблиза, тамо ис-пред Скупштине, дефинитивно није већински милошевићевска. То је огорчена и понижена Србија, која, у недостатку било које пар-тије која бескомпромисно заступа њен интерес, у испраћају гре-шног председника, који се одбраном нације у Хагу бар делом ис-купио, поручује да више верује мртвим него живим полити-чарима.
Тим пре што процена Милошевића, изречена после пр-вог круга избора, када је већ био начисто да је пуштен низ воду, а која је била прочитана окупљној маси на испраћају, леди крв у жилама. То предсказање, хируршки прецизно указује на све аспе-кте текућег неолибералног транзиционог расплета и велике нео-колонијалне пљачке Србије. Мртав Милошевић тако је одмогао овој власти рогова у врећи, која функционише на маржи.
Пажљиво сам загледао лица тих људи и жена, углавном средње и старије доби. То није био лумпенпролетаријат, ни крво-жедни националисти, ни разуларени псовачи, ни партијски дрека-вци. То је била незапослена Србија, отпуштена Србија, понижени  интелектуалци и представници бившег средњег слоја. Са њима старци и старице, предодређени за социјални одстрел.
Ти људи, окупљени на испраћају, јер то је прва прилика да масовно изађу на улицу после успеле револуције којој су по-служили као декор, били су окружени (пре)јаким снагама до зуба оклопљене полиције, која је буквално загушила све улице од ЈАТ-а па до испод Скупштине. И формирала кордоне кроз које су про-пуштани грађани. Праћени строгим погледима. Нисам то видео на снимцима ТВ, али ни на ступцима штампе. Мислим на ту демо-кратску“ полицијску блокаду. Колико је међу њима било оних који су немилосрдно,  крававо млатили  говорнике са вукомобила током зимских протеста? Ех, та историја, та спонзоруша моћника.
Да је тако било 5. октобра, Скупштина не би горела и у њој гласачки листићи, а можда ни ТВ Бастиља, која је то поново, само не под Митевићем. Пре него што сам тог историјског датума међу првима крочио на степенице Парламента, али не и ушао у њега, јер за то нисам био биран, споменућу један ситан детаљ који затвара лук између оне и ове полиције. И нагони, оне који то желе, на размишљање. Наиме, после бацања сузавца и нашег бекства у околне улице, или до Дома сидиката, полиција испред улаза у Парламент се окренула налево круг и удаљила са попри-шта. Отворила улазак у Скупштину. После су то они који мисле да није српски ћутати описали као јуриш на зимски дворац. Само је, уместо крстарице Потемкин, у кадру био булдожер.
Ова полиција, на испраћају оног, којег је некад пендреци-ма бранила, као да је била спремна да на најмањи инцидент и изазивање провокације од стране неколицине стасистих полупи-јаних, вероватно убачених сподоба, покаже Србији одлуч-ност којом ће бранити кориснике 5. октобра. Не чекајући будуће одлуке бирача. Срећом, током минута ћутања, који као да се оду-жио у вечност, чула су се само звона са цркве Светог Марка. Коме су звонила, покојнику, осведоченом атеисти, или онима који су, почев од лажних пријатеља до опозиционара, балканском каса-пину“ погнути долазили на канабе по нафоре, показаће време. И то блиско.
Погреб Милошевића осликао је јасније него икада да Ср-бија нема  политичку елиту, поготово не ону одговорну која је ма-кар неколико дана спремна да стави потребу националног поми-рења испред ускостраначких и личних интереса. Чак је и један оз-логлашени Франко помирио у Шпанији мртве супарнике да би спасао и ујединио  живе.
Уместо укопа једног партијског технократе, али и председ-ника са великом подршком, кога је неславно киднаповање на Ви-довдан, сужањство и губитак породице, надахнуло да своју уро-ђену тврдоглавост претвори у аргументовани одбрамбени наступ,  власт је претварањем тог чина у циркус, себи пуцала у ногу.
Једини који су у још једној изрежираној представи, почев-ши од изазване смрти Милошевића, па до исполитизованих пате-тичних руских песама, пред затварање гробнице, показали спрем-ност за људскост и православно праштање, били су, како неки радо називају, мали људи. Добар део њих пре три године, руко-вођен управо мотивима потребе праштања и државотворности, јер убиство премијера је атак на нацију и државу, а не првен-ствено на његову партију, масовно и са поштовањем испаратио је Милошевићевог неистомишљеника Ђинђића. Пославши поруку политичарима, који су је свесно превидели и пречули. А она гла-си: смрт изједначава, историја суди, а свим живима припада пра-во на будућност, а не само владајућим партијским картелима.
То, као ни политику двоструких стандарда која нам се на-меће као будућа матрица и улазница у привилеговано суседство“ и предсобље НАТО, који нас је, колико јуче, убијао и запрашивао уранијомом, осиромашеним додуше, као и ми сами, није никада био део српске слободарске и државотворне традиције. Али јесте данашња реалност. 


аље) растакање Србије

Крчедин, 2004.

Војводина у „Егзиту“

Академик Милорад Екмеџић, аутор још необјављене књиге  „Дуго кретање између клања и орања“, оцењује:Запад жели да-ље растакање Србије. Ствара се велики еурорегион састављен од наше Војводине, румунског дела Баната и дела југоисточне Ма-ђарске.“
Др Милош Ћурчић, професор универзитета у Дарвину (Аустралија), експерт за масонерију и писац бројних књига о Ср-бима, везује ту планирану сецесију за одлуку масона о откидању северне покрајине „донету на заседању 1975. у Франкфурту. Че-кала се само смрт Тита и подстицана конфузија за парчање Југо-славије, а потом Србије“, тврди он. 
Неки ће рећи: „Још једна теорија завере. Други, поучени збивањима чији смо сведоци, одговориће: Да, али све те теорије претворене су у праксу рабијањем СФРЈ, отцепљењем Црне Горе, ускоро и формално Космета. Зато није ни чудо што наш најуто-ритативнији живи историчар Екмеџић, у бројним политичким али и „културолошким“ активностима око Петроварадинске тврђаве види „плес повампирења велике Угарске, који је увек узлетао у походу неких западних сила да освоје свет“.
Можемо, дакле, макар посумњати, на основу досадашњег салда од 1990. наовамо: Као што се на југу Србије ствара још јед-на албанска држава, тако је много спомињана припадност Војво-дине еурорегији сигнал територијалног искрадања северне покра-јине ка „новој политичкој целини (под патронатом ЕУ), од 5.200.000 људи, површине 77.000 квадратних километара.“ (Екмеџић)
Куд бољег доказа од својевременог позива накострешеног председника војвођанског парламента, пулена сецесионисте Чан-ка, да „Војводина треба да референдумом бојкотује нови устав Србије уколико у њему не добије извршну, законодавну и судску власт и контролу над свим приходима“. Ових дана отворен је биро, у ствари амбасада Војводине у Бриселу.
Тако Београду, заокупљеном судбином Косова, уствари де факто изгубљеног, измиче из видокугра много већа опасност. Гу-битак северне покрајине и дефинитивно черечење државе.     
Према свим расположивим знацима и подацима, Војводи-на, као планирана чланица еурорегије, у ствари је очекивано чедо „повампирене“ Аустроугарске, на чијој обнови лобирањем у Европском парламенту у Стразбуру ради један утицајан Хазбурго-вац, ОТО. Члан овог парламента.  
Да се Власи јужно од Дунава и Саве не сете, цело приви-кавање на идеју европске Војводине и балканског остатка јужно од Калемегдана (као искључиве интересне сфере САД, заједно са независним Косовом), одвија се кроз песму и игру у рововима Пе-троварадина. По већ испробаним рецептима подсвесног усађива-ња идеја путем медијско-културолошких манифестација, које се обилато финасирају са стране, а емитују технологијом  привлач-них производа у добром паковању билборда и ТВ.
        Руку на срце, велика журка на Петроварадину, за оне који не затварају свесно очи, из године у годину добила је већ препоз-натљивије обрисе политичког пројекта подстицања егзита (изла-ска) покрајине из Србије, која је, зна се, осуђена не вечну изола-цију јер неће de iure прихватити независно Косово. Али, о томе се бар за сада ћути. Уосталом, „жртве Косова“ морају бити и Вој-вођани. Не, њима се отвара „Егзит, у музичикој обланди, бренди-ран као „повратак у свет, гостовањем познатих фаца и састава са глобалне естраде.
Последњи перформанс са играњем, певањем и позивом одабранима у „шенгенленд“, све је досадашње увелико надмшио.
Громка музика са стејџова ту је тек за вечерње опуштање бројних, како владиних тако и невладиних фактора укључених у  циљ, „Егзит“. То ваља тумачити, кроз емитоване сигнале, „нека тражи излаз ко може. Јер, белодано је јасно. Србији је писано да буде „изван себе“. Трајно. Будући да није довољно „коопера-тивна“.  
Није случајно Врли гост Новог Сада, комесар за прикључе-ње ЕУ Оли Рен, рекао на бини старе аустријске тврђаве Петро-варадин: „Егзит је држава. Надамо се да ћемо је ускоро видети међу нама у Европи.“
О томе ће надаље, о ширењу духа егзита, као својеврсне музичке, „ружичасте револуције“, још здушније бринути бројне невладине радионице. Које се као муве окупљају на добро еврима зашећерени пекмез. На Петроварадину.
Мало ли је 200.000 младих. Од  тога бар 150.000 домаћих. Жедних шенгенских пропусница за које ваља презентирати еуро-подобност, да би са високим квалификацијама и глобализмом у духу и уму, били припуштени напоље. Тамо ће, како се најављује, већ од Нове године бити позвани најподобнији за банкарске, ком-пјутреске и друге погоне. Најбољи.
Опет две Србије. Али не више глобалистичка и национа-листичка, демократска и радикална, криптокомунистичка и крип-тороајалистичка, већ млада, потрошачка, подобна за манипулиса-ње и лажна обећања – и стара. Истрошена изварана. Да би помо-гла младој она мора да влади пружи пуну подршку у изручењу не-ухватљивог Младића.
Ако је цео народ цинкарош без самопоштовања, на чему инсистира Хаг у акционом плану, онда нема јајара ни међу онима које је изабрао. То је заправо мото небулозе да „судбина нације зависи од једног уцењеног појединца“. 

 

 

 

 

У(с)ловљена Србија


Београд, 2004,

Процес пузајућег удара, којим се испуњавањем понижа-вајућих налога и уцена Вашингтона и Брисела, сегмнет по сег-мент, пре доношења новог устава и евентуалних избора, под ино-страну контролу стављају основне полуге овдашње власти, улази у завршну фазу. Све то се одвија иза кулиса приче о прихватању хрватског модела у хватању фамозног Младића. Хрватски план“ бар на први поглед, има озбиљну ману. Срби, наиме, нису като-лици, иза њих не стоји Ватикан. Напротив, ова институција која је испунила тисућлетни сан наших суседа, традиционално нарогушене и историјом ускраћене браће и даровала им државу, има јасно профилисане прозелитске планове према просторима где је још опстало православље. Управо преводе неодбегле Србе у „лијепој њиховој под окриље Рима.
Разумљиво да је и посредовање поново активног дела би-вше католичке империје, са центром у Бечу, у томе послу неизбе-жно. Са Босне и Косова увлачи се германски прозелитски крак у Београд, где је током протекла два светска рата поражен. Не од професионалне плаћеничке војске, већ од српских патриота и њи-хових тадашњих савезника. Тој офанзиви, вођеној изокола, при-дружује се и отворени притисак Ватикана да папа Бенедикт посе-ти Србију.
Усвајањем акционог плана, о коме влада иначе на питања новинара ћути као заливена, допуштена је могућност да хашка тужитељка сарадњу прогласи потпуном и пре хапшења главног бегунца (Политка), што је нова варијанта стезања и отпуштања ланца на коме је влада премијера Коштунице. Тај план, о чему је нешто за јавност муцао министар инистраних послова, предвиђа фактичку легализацију деловања кључних обавештајних служби Запада као МИ6, ДМБ и ЦИА на територији Србије. Она иначе од-авно постоји још из Титовог времена и између осамдесетих и де-ведесетих припремила је распад СФРЈ. Те службе су још после 1968. изабрале 800 најперспективнијих припадника комунистичке елите, школовале их кроз Фулбрајтове и друге стипендије и при-премиле им улогу нове политичке класе.
Те легализоване снаге добро укотвљених обавештајаца би забога, пронашле Младића у гудурама Србије, влада би комотно уз добру вољу Брисела, у ствари Вашингтона, наставила прегово-ре о прикључењу Европи, раскинуте баш уочи отцепљења Црне Горе, због неиспоручења фамозног генерала. Нове услове о том прикључењу, изгледа да је реч о одређивању цене одрицања од Косова, водили би у име Г17 тандем Динкић-Дулић. То је чисто партијски пакет плус са чијим садржајем није упозната ни вла-да, ни Скупштина на одмору.
У преговорима о Косову, истовремено, српске фракције раде по принципу – ко у клин, ко у плочу. Рашковићка предлаже поделу један према шест у корист Шиптара, Оливер Ивановић је против поделе уопште, а Воја мудро ћути и гледа који ће пробни балон пући, а који проћи.
Америка истовремено, као ново у низу генијалних реше-ња, предлаже хапшење супруге Ратка Младића. Ако је, дакле, војсковођа босанских Срба само куглица у намештеном прегова-рачком рулету, у коме Срби губе територије, самопоштовање, а изгледа и добар комад суверенитета, логично се намеће круци-јално питање: да ли је тај човек, чије је мистериозно скривање инструментализовано максимално у корист српске штете, уопште жив, или макар да ли ће на крају бити потребан Хагу? Оном Хагу који је убио Милошевића, не доказавши његову наводну командну одговорност у наводном геноциду, а ослободио убицу Срба На-сера Орића.
А дотле овдашње демократе су, да се Власи не сете, стално у некаквој наводној свађи око принципа. У ствари су у подмуклој партији покера – ко ће коме увалити историјске консе-квенце за догађаје од 5. октобра, а ко приграбити ћар и одмагли-ти на Девичанска острва – опран од одговорности.


Балканска шатра 

Београд, 2004.

Поново се диже халабука око могућих ванредних избора  за устоличење владе која би, наводно, требало да буде ефикасни-ја и експедитивнија од ове Коштунчине. И поштенија, дакако, јер у нас се владе нарочито поштењем одликују и у томе, посебно пред народом надмећу.
Подсећа ме то на време детињства када су пред долазак циркуса у село кроз велике плехане мегафоне, комендијанти, те-лали свакојака чудеса и обећања никада виђеног. Већ ту се рађа-ла сумња, код оних малобројнијих, склоних скепси, да ту нису чи-ста посла. Пре свега око реализације обећаног хокус-покус про-грама. Али за већину, жељну мађије и брзих промена, била је то јединствена прилика да уживо и на делу виде жонглере, глупе ав-густе, опасну шумску зверад укроћену бичем или брњицом, мајму-не како успешно опонашају људе у фраку, укротитеље безубих лавова, жене од гуме, невиђене савитљивости и гламура. И посе-бно кућу ужаса. Нешто, што данас свакодневно, али у мање уз-будљивој верзији имамо као ТВ преносе из параламента, дебата и квизова.
Рецимо, недавно провлачење устава кроз референдумске иглене уши, само гледалац без маште би могао назвати сумњивом работом. Била је ту само реч о вештини могућег под парламен-тарном шатром која је синоним за арену испод скупштинске куполе. 
        Гледали смо на тој позорници већ паљевину, „демократ-ски удар“, поливање водом, класичне нокауте, такмичење у хрка-њу, изношење посланика, уношење новог намештаја, уместо по-краденог и спаљеног на дан „револуције.
Циркус је место опште аболиције. Он иде корак испред стварности и два корака испред закона. Па зар неко хапси партиј-ске лидере када, отимајући се о мандат, раскину посланика (који је његов власник) на два дела, па се на туш музике, у некој  тре-ћој партији исти појави у једном комаду. Или неки од народа иза-брани носиоци одговорности нестају у рукаву тајкуна, да би сутра осванули као заступници ових олигарха, а не „раје“ која их је из-гласала. Дакле, тако бар казује пракса, битно је институцију, мо-же то бити чак војска, полиција или министарство иностраних по-слова, претворити у циркус, па да ништа не буде ни немогуће ни кажњиво. А чак и да је тужно, смешно је, јер... то је само циркус.
Много што шта се, из времена великог вође и велике др-жаве, која је онако циркуски федерирала (Бакарић), променило. Опсенарска шатра са партијских састанака и конгресних хала, проширила се. Покрива данас целу, додуше „демократизовану“ али и знатно смањену државу. А ни циркузанти нису више исти.
Ови данашњи, уместо црвених књижица, показују набил-доване буђеларе, спрдаче се и са портфељима министарским, а возе џиповима, увек окружени телохранитељима. Не игра више привилегија код заслужних мађионичара и идеолошких хипноти-зера. Само кеш и транзициони проценат истог.
Уместо жене од гуме са три сисе, која плете ноге око вра-та, гледамо голишаве водитељке полу жене полу змије. После ко-мерцијалног це-деа, профитабилног нарезивања вратоломија кућ-ног секса, оне учествују у политичком надмудривању са пиљарски логореичним представницима, наводно „јачег пола. Обично су то министри или посланици. А гле публика се, на опште весеље, уве-рава да њихова попрсја и стражњице можда јесу силиконски, али мозгови нису. Пре би се то рекло за њихове мушке супарнике,  који су од боравка у скупштинском ресторну постали нагојено склеротични, скоро мутави.
Зачудо, у том стриптизу hard talka (неуспелих имитација слободе мишљења и говора), има више порнографије него у доб-ро одрађеном фелацију на кабловској телевизији. Тиме је граница између циркуса и стварности, између гледалаца и учесника, измеу политике овдашње и њених објеката, бирача увучених у своје-врсну травестију демократије, дефинитивно укинута. Једном речи, на политичкој трпези опет навалило са понудом бајатих трица и већ офуцаних кучина. Неке су ружичасте, друге опет жуте, треће прошаране. Све те пародије на тему будућности, опстанка народа овдашњег указују да овде циркус и политку дели мање од корака.
Притом, политичке странке и њихове вође најуспешније се представљају рвањем у блату. Уместо програма нуде вештину саплитања. Сви захвати су дозвољени, укључујући и завртање чак и оних виталних органа којима та злоупотреба елементарног фер-плеја озбиљно угрожава функцију повећања наталитета.
Албанци, насупрот, чувају репродуктивне органе, а не штеде (као наши), паре у презентитирању своје верзије историје. Ми смо нашу, са пуним поверењем, још у времену Броза, препу-стили академицима, вршњацима Лењина. У Србији академике др-же балсамоване на сталном заседању, уз понаваљање истих касе-та са којима су добили номинацију пре пола века. И данас они злорабе причу немачке историјске школе да смо овде дошли око седмог века дишући на трску. А све ходајући по дну мочвара вој-вођанских. Зато није ни чудо што истим путем та историјска шко-ла хоће да нас врати у недођију. А да недужне војвођанске Швабе врати на 600.000 хектара „њине отете земље“. И поврати им број-не градове и села као и власништво 2.500 фабрика национализо-ваних. Имаће ту муке и Босанци и Словенци и Хрвати, једног дана. Делило се братски то немачко.
Зато су  Немци, чим су денацификовани (ми то још нисмо,  тврде у НВО), Албанцима запели да направе и другу државу и враћају се на омиљени Балкан као преговарачки арбитри или гу-бернатори. Час на Косову час у Босни. А Палестинци, које смо ми Срби по налогу Броза крили и обучавали у терористе ослободи-оце, либијски пилоти, алжирски устаници, због којих нам Фрацузи заборављају Кајмакчалан, ни да мрдну прстом.
Док нам културбунди, све глумећи циркуску представу,  кроје школство за полуквалификовано робље глобалне  империје,  партијски ђилкоши, ментална слика и прилика ослободилаца из 1945, у ринг улазе право из црних џипова, а својим спонзоруша-ма, мушким и женским, попуњавају јадно празне трибине. Али и рупе у ТВ програмима кичерских телевизија.
Публика је накрцала циркус у коме Солана чак у једном дану изведе две тачке. Пре подне он је симпатизер Србије, а по подне препоручује Србима да крену у Европу, без Косова, коме гарантује пречицу ка истом циљу. Неки би то назвали бруталном непринципијелношћу. Но, све је то само илузија гостујуће истори-је, у верзији циркуса. А он не мора баш свима бити смешан. Поз-нато је, наиме, да краљеви шатри, глупи  августи, засмејавају баш својим тужним ликовима и беспримерном трапавошћу.
Добили смо, корак по корак понизношћу наше политичке елите, статус потенцијалне жртве свих који за своје злочине не-мају правог оправдања осим расне нетрпељивости и пожуде за туђим. Ушли смо у век у коме ће чак и бивше жртве нацистичког расизма и верске нетолеранције прозелитског Ватикана радо нама препустити своје некадашње незаслужене преголеме патње и срам и посебно изопштеност. Када је већ очигледно да историја не функционише ако неко не тлачи, а неко није тлачен.
Неки од ретких који одлазе у храмове божије шапнуће у исповести да више нису у стању да разликују сатану од „угледни-ка“, нити одоле искушењима промоције без заслуга. Рећи ће оном који све зна да не разазнају од силног „маркетинга“ шта је добро а шта зло. Да су у дилеми чему да уче своју децу. Поштењу или лоповлуку и лажи.
        Тек онда када у кукавичјем гнезду не буде места за баш-тинике белог анђела и наследнике стотина манастирских сведо-чанстава, присуства лозе Немањића која је продужила век Визан-тији, оплеменила турске номаде, омогућила женском линијом стварање бројних других краљевских и племићких лоза, биће можда означен крај политичког циркуса, овдашњег.
Ми смо, нажалост, свуда и на сваком месту осуђени да бу-демо публика испод шатре, често окрвављене. Ако мањка хлеба, не недостаје (траги)комендије. Приступ циркусу је бесплатан. Излаз се наравно, плаћа.


Најамници Милосрдног анђела

Београд, 2004.

Када стварност замене кулисе потемкинових села једне у основи колаборационистичке дипломатије, а поткупљивањем ус-толичи се у врховима власти газдовање разних квазифорума и НВО, обезбеди инфилтрирање делегираних „експерата“ у моне-тарне токове, медије, у полицију и војску, онда и најављени „трансфер НАТО трупа преко Србије“ не значи ништа друго него њену, де факто, капитулацију. И  окупацију.
Са таквим државама протекторатима, популарно званим „банана републикама“, Пентагон манипулише сходно својим стра-тешким и политичким потребама, безобзирно и макијавелистички. О томе најбоље знају амерички суседи у Јужној Америци, Панама, Чиле, Никарагва, на Хаитију... О томе накнадно сазнају и америч-ки пријатељи Јевреји који се спаљују на праговима својих кућа у Гази, чију је окупацију више десетина година Америка охрабрива-ла и легализовала. А затим под притиском палестинске Интифаде, тероризма Ал- каиде, коју је сама створила у Авганистану, проме-нила став. Наравно, ту је и  погодба са Арапима о нафти у Ираку.
Занимљиво је да је у том контексту догађаја и првих кине-ско-руских заједничких војних маневара, који су у току, „због за-једничке опасности од америчког хегемонизма“, Би-Б-Си нашао за потребно да цитира једног домаћег истинског експерта за безбед-ност да је „управо алијанса инсталирала терористичке снаге на просторима Балкана као пројектоване покретаче нових будућих жаришта, какво је било и насилно разбијање Југославије. У так-вом оквиру будуће таборовање НАТО на нашој територији има више него злослутну симболику и не поклапа се са муцавим обја-шњењима владе која не ужива ни минимум међународног респек-та. О томе сведочи понашање суседа, од Хрватске до Македоније. Хоће ли тај респект бити већи када НАТО на маргину гурне ВЈ, а наше небо више не буде под контролом наше авијације?
Јавност на Западу полако схвата куда воде неограничена овлаш-ћења у „борби против тероризма. Губитку сопствених демократ-ских слобода и осећања безбедности.
То су, дакле, миротворци којима нудимо хлеб и со, а који-ма је потребно ново свеже топовско месо за Ирак, како лимени сандуци не би стизали у САД и угрожавали рејтинг председника. Када се српство бранило од исламског тероризма и муџахедина у Републици Српској и на Косову, добило је по глави НАТО бомбе. Сада има ултиматум да исте изручује и навуче тако освету Ал- Ка-иде и на своје просторе. То ће олакшати, уз пар експлозија, рег-рутовање наших момака за Ирак и друга бојишта, али несрећнике у енклавама на Косову неће и даље нико бранити. 
Потписник документа о стављању на располагање сувере-нитета Србије у руке господара света је шеф савезне дипломати-је, за кога се ових дана у јавности често констатује да је он, као својевремени оснивач и вођа паравојне јединице, везан кратким ланцем за хашку оптуженичку клупу. 
Гарда је имала проблематични учинак у југословенској  ратној грађанској кланици, као и све остале паравојске, створене диљем Југославије у кооперацији инстант партија, тајних служби и гангстерских кланова. Њих је из европских јазбина покупио и отворио им пут ка „пљачкашком патриотизму“, са овереним леги-тимацијама специјалних служби, својевремени Титов миљеник и шеф југословенске полиције Стане Доланц. Тај словеначки воде-ћи комуниста најзаслужнији је за успех сепаратизма своје репуб-лике и крвави разлаз осталих.
Уз поменути потписан, мада не ратификован, документ, што ипак не омета његово спровођење, спреман је, информисана је јавност, за потпис још један. То је „споразум о пружању подр-шке снагама САД које би могле бити присутне на територији СЦГ“. Као и „коришћење објеката неопходних за реализацију тог про-грама.“
Преговори о запоседању комуникација и биваковању Али-јансе у Србији започели су још 5. октобра 2000, саопштио је ми-нистар, а пренела средства информисања. Коментаришући „елок-вентна“ правдања овог уговора, о коме се у напису у Политици позитивно изразио председник Борис Тадић, професор Коста Ча-вошки, поред осталог, каже:
„Кад би неко за натовске војнике у борбеним авионима и хеликоптерима, оклопним транспортерима и тенковима рекао да улазе у нашу земљу као експерти УН, тешко да би избегао одла-зак у душевну болницу“. Али не лези враже. Можда ће у лудају или макар под надзор оних који су плаћени да прислушкују бити спроведени оних 44 посто грађана плус 26 који се, по анкети НСПМ, са планом или уопште не слажу или не одобравају начин на који је потписан.
Чавошки уз то подсећа да је суштинска и огромна разли-ка у односу на сличан документ, који је Милошевић потписао у Дејтону, што је овај са Драшковићевим потписом практично неод-ређеног трајања, а Милошевићев папир, потписан 21. новембра 1995, временски је био ограничен до завршетка операција спро-вођења мировног плана у БИХ.
Дакле, готовљење друге, много неповољније верзије ка-питулације, како нам открива пет година касније министар,  поче-ло је  већ на дан победе „демократије“, када је, уз нешто страног улагања у „револуцију“, потом исплату појединачних хонорара њеним „херојима“ од стране господина Панића (тако он тврди), промењена власт. Али не и методологија пљачкања оних у чије име је преврат наводно организован.
Очито, конспирација о брљотинама господара наших суд-бина је недохватива мудрост за ову дружину покупљену са конца и конопца по српским политичким недођијама која ових дана от-вара капију „милосрдном анђелу“, дојучерашњем агресору. Тешко да ће тај утисак о беспримерном колективном безумљу и поједи-начним невероватним егоизмима затамнити фабриковање афера о Вељи „псовачу“, о повратку Марка и Мире, или Динкићевим „од-окативним“ потезима на месту стратега транзиционих процеса које он спроводи уз рефрен „аргетинског танга“.
Парламент, како сазнајемо, мада рестауриран, наводно није протеклих година био у току преговора о аранжману којим се поништава сувереност државе коју представља. О томе не знају ништа ни досадашње владе, у шта иначе сумњају поједини екс-перти.
Рецимо да Ал Каида после Америке, Енглеске, Шпаније, вероватно Италије, изабере  НАТО за мету баш током „транзита“ у Србији. Страдаће у масовним операцијама одмазде десетине хи-љада домаћих цивила. Као у Ираку, рецимо.
Овде је од Барбаросе, у пљачкашком крсташком походу на Јерусалим, до Хитлеровог „похода на исток“, тих „трансфера“, шта милом, шта силом, шта са пристанком шта без њега, било си-јасет. Србија је редовно била у губитку. И државотворном и циви-лизацијском. На таквој историјској ветрометини на Балкану се ка-лио генетски тип „прилагодљивих“, лукавих конвертита који се подједнако клањају у партијском комитету, џамији, или цркви. Био је то  својеврсни вид борбе за опстанак још за време осман-лијског петовековног „биваковања“ свуда где се угнездио окупа-тор. Њихови корифеји, потоњи срески шпијуни, партијски секре-тари, НВО експерти дојављивачи, типа чувеног трилинга дама, „Сократи“, оперетски националисти, изабраници негативне селек-ције свих властодржаца, апсолутиста или окупатора, сада су нај-новија елита. Та братија бесрамно уверава данас српску изглад-нелу и понижену већину да ће јој улазак исте оне Алијансе која је под добро исконструисаним изговорима економски прво уништила државу, донети пријем у европску цивилизацију.
Најзад, није ли британски парламент тражио слање трупа у Војводину ради „заштите мањина од Срба“. Било је то пар дана пре оних експлозија њихових доскорашњих миљеника из Ал- Каиде које су инсталирали за потребе Чеченије. Они који су инсценирали Васе Мискина, Меркале и Рачак, који су од Сребренице направили, уместо гроб-ља, подсетник за нове освете, који си испланирали „Олују“, да ли ће за њих бити проблем да на овом простору створе и произведу догађаје који ће њихово прусуство учинити бесконачно по-требним.
Већина „аналитичара“, посебно они самопроглашени, су-очени са разматрањем консеквенци оваквог приближавања НАТО,  констатује: „Шта вреди писати, све је готово“.
Заиста, да ли је тако? Да ли смо већ губитком самопоуз-дања, опхравани својом непостојећом планетарном кривицом, у  потпуној власти глобалне медијске лабораторије и домаћих леви-чарских камелеона, убијени у памет? Да би, губећи суверенитет прихватили астрономске отплате ратне штете, као нашу оставш-тину потомцима и нова откидања територије. То је рецептура српске будућности од стране оних који, уз помоћ тероризма и очаја десперадоса у муслиманској вери, намеравају и успевају да од Европе створе логор на смрт престрашених грађана, спремних да власт делегирају у руке нових Дарт Вејдера.  
Ти господари света верују да су неуништиви, као и зло усађено у корене њихових мозгова. Они ће увек производити но-ве Јевреје, макар и од Срба, као оправдање за своје бестијално-сти и егоизам.
Држава која нема пријатеље ни савезнике, већ само инте-ресе у сваком кутку глобуса, САД, ушавши у тајне нагодбе са арапским светом који лежи на нафти, нуди као компензацију и на-сеља својих пиона. Чему се тек ми можемо надати када им отво-римо капије и постану газде у нашој дедовини чије су све међе последњих деценију и по већ стављене под упитник од стране су-седа. О томе, о тим судбоносним питањима у овој „оперетској“ по-литичкој елити нема ко ни да мисли, а камоли да изнесе чврст и јасан став.
        Идеја са највишег места да ће нас НАТО, који ће овде ући без икаквих обавеза са своје стране, а безброј са наше, „погура-ти“ ка Европи, заиста није вредна озбиљног разматрања. Јер НАТО се овде углавио да би контролисао и Европу и Блиски ис-ток, а не да помаже процесе њене интрегације. Европа се само може евентуално радовати што се америчка војна окупација, зас-нована 1945, са њеног тла помера ка југу. Па макар предали кљу-чеве балканских трансверзала и капија у руке свог назови савезника.

Узгајање понизности

Београд, 2004.

„Ако не можете да се одупрете силовању, покушајте да уживате“. Изгледа да је овај савет америчке полиције потенци-јалним жртвама секса изнуђеног насиљем, реформаторима овда-шњим баш запао за око. И прионуо за прагматизмом политике „нових реалности„ а ова мора прихватити како Тадићево покло-ничко присуство у расрбљеном Книну тако и Коштуничино суоче-ње са ултиматумом Блера у Лондону о „неибежности предаје Ко-сова.“ 
Очито да је у току завршна фаза утеривања понизности популацији Србије коју „Политика“ овдашња подсећа да је „изгу-била серију ратова под Милошевићем „и да логично следи наш Тријанон. Черечење кроз које су већ прошле велика Бугарска, ве-лика Мађарска и Аустроугарска. НАТО се претходно потрудио и за оперски прелудијум понижењима која трпе председник и преми-јер у својим мисијама одобровољења првих комшија и (недостиж-не) Европе. 
У паузи ауто и мотоциклистичких трка на војном аеродро-му Батајница, некада најчуваније писте војног вадухопловства ЈНА па ВЈ, данас викенд вашаришту набилдованих октанских ато-ва, у пратњи два преостала исправна „Мига 21“, слетели су звани гости, „фантоми“, ловци бомбардери из базе Авијано. Да не буде забуне, један од пилота са смешком, очито поносно, саопштио је јавном сервису за информисање европске Србије (који није бес-платан за гледалиште), да је „учествовао у бомбардовању ратних циљева, овдашњих“.
Да је „ратни циљ“ крајње растегљив појам за НАТО, све-дочи  иронијом, или зловољом судбине тај исти РТС, који је еми-товао ТВ запис о пригодном пријатељском сусрету на црвеном те-пиху Батајнице, а био је, не тако давно, у „мисији борбе против ширења ратне пропаганде погођен пројектилима добродошлих, однедавних пријатеља. Они су додуше већ изнудили потпис да могу ући у нашу кућу и незвани. Моторизовани или пешке. Како им воља. Наводно у транзиту, који неће имати временско ограни-чење и биће за њих бесплатан. Ово му дође као генерална проба, само се уместо хлеба и соли служио виски.
Веома ме иначе занима, да ли се Би-Би-Си сакрио у мишју рупу и престао да емитује када су сирене најавиле немачке „фау“ ракете. Сећам се као да је било јуче, пламених трагова ракета и авиона над Батајницом, урлика сирена, штектања противионских „прага“ на ободу насеља, где је пар стотина метара од моје куће, одакле сам извештавао ТAНЈУГ о погоцима писте и пута за Нову Пазову, погинула  девојчица.
Милица Ракић је седела на ноши када ју је пронашла крх-отина летеће бомбе. У Хагу „нису надлежни“ за то уморство. Из Брисела поручују осам милиона за једног. И Косово приде. Да би преостали преживели на овој балканској ветрометини. А европска шаргарепа, то је тек фатаморгана за оне увек жедне обмана и лажи.  
У докуметацији исте рушене телевизије, која је снимила и изнуђену љубав између авијације чији су пилоти имали улогу гли-нених голубова и НАТО леже и записи о погребу недужног детета. То су снимци за неку другу историју. Часнију од ове данашње на екранима јавног сервиса у којој Давид наздарвља чивасом нера-њивом силоватељу Голијату. Када је већ остао и без праћке и без гаћа. Радост сусрета гледали су и преживели рођаци хиљада по-гинулих, сахрањеним под заједничким знамењем „колатералне штете“.
Али шта је трошак једног лета од Авијана до Батајнице у поређењу са пропагадним ефектом у коме жртва исказује дирљи-ву добродошлицу свом осионом мучитељу. Један мој уважени и довитљиви колега, са јасном примесом цинизма, поручио је у ко-ментару да „војска предњачи у нормализацији комуникације Бео-града и Вашингтона“.
Ако је заиста тако, да министар одбране и  заступник још неизабраног начелника генералштаба, официр усавршаван у Лон-дону, успевају да буду у предусретљивости за корак и испред до-јучерашњег савезног министра спољњег, а од недавно и (не)ле-галног српског, онда публици треба дати заиста предах. Од таквог узгајања националног понижења. Та работа постала је уносни хоби не само паралелног тока политике, који себе назива невла-дин сектор, већ и доказивање подобности за улазак у све инсти-туције извршне, судске и законодавне власти и парламент што се све третира заједно са провизијама, митом и уценама као плен владајућих гарнитура коалиционих партитократа.
Заиста занимљив и крајње циничан па и недобронамерно поспрдан, али у основи доста интригантан текст написао је у ко-лумни „реформисане Политике“ колумниста из Загреба, рођен у Београду, Денис Куљиш.
Он тврди, а ја му ето наиван верујем, да догађање народа  „није измислио Милошевић већ му се само придружио“ и испли-вао на врх таласа. Вели да су то закувале службе, делећи Титово царство не би ли партијским феудалцима обезбедиле одступницу из комунизма. Преко лажног национализма у нову улогу, нових спасилаца нације. Данас власника бивше друштвене својине, ман-дата, приватних уштеђевина грађана и будућности наше деце.
Дакле, Денис види оно што је и даље недоступно већини српској, забленутој у целулите фолк диве која је окупила на јед-ном месту више Србаља него што ће синдикати извести на улице наредних десет година. У томе и јесте ствар. У погледу са дис-танце. И ишчитавању, макар стиснутих зуба и запушеног носа, не-ких истина о нама. Не треба оне да дижу адреналин него да упуте на размишљање зашто смо наивно, још 1918. похрилили у под-метнуту замку балканског Пијемонта.
Није никаква тајна да нас, после готово окончаних план-ских етничких чишћења Срба у Хрватској, Босни и Косову, одваја-ња Црне Горе и намигивања војвођанским сепаратистима, сви сматрају губитницима. Ћосић се преварио. Ми смо двоструки гу-битници. Срби су у рату изгубили мушку супстанцу и могућност да се множе, а у миру и територије. 
Али оно што је недопустива пракса која се враћа из тур-ског ропства у оквире овог новог, глобалистичког, говори о рав-нодушности рајинског менталитета овдашње елите на праксу по-новног „шетања опанака. Јер, добродошлица са некада жестоко разаране писте у Батајници је управо то. И биће све док се од улоге силованог не изборимо за статус партнера. За чиме вапи Коштуница. Али су Вашингтон и Брисел глуви.
Плашим се, неће бити саветованог уживања у таквој по-корности, осим за оне који наплаћују свој ангажман у овој, у исто-рији Србије најмучнијој и напонизнијој епизоди злостављања на-ције и распродаје њених теритоирија и ресурса. Од стране поли-тичких макроа који себе дрско или поспрдно, свеједно, зову ре-форматорима.


Фирцање демократије

Београд, 2005.

Питање је тренутка када ће да зањишти српски демо-кратски кентаур пола Тадић- пола Коштуница па благо уфирцано преко средине. То је америчка препорука, или можда наређење. То што ће свако од њих двојице и партије ДС и ДСС на другој страни после избора вући по обичају свака на своју страну, то није важно за газду протектората. На овој тероторији Америку интересују базе и јефтина радна снага, коридори, нафтни војни и они за гас.  
Биће то ускоро још једна игра сенки“, где ће масе поново одиграти улогу демократске икебане. Тако је било 9. марта, па то-ком зимских демонстрација. Тако је било је 5. октобра. А остала је само апатија и гомила над којом је успешно обављена лобото-мија.    
За будући статус Војводине, по избору мисионара из шест покрајинских НВО, брине већ десет година лобиста профе-сор Чарлс Инграо, стручњак за средњу Европу и Балкан, који у најпогоднијем тренутку, у Вашингтону, треба да испослује јачи статус од територијалне аутономије, чак и сецесију, јављају ме-дији после бројних посета Чанка и његовог пулена. Костреш, председник војвођанске скупштине, ових дана на Војвођанским данима у Паризу, до бесвести понавља своју омиљену флоскулу  о покрајини као мосту између Србије и Европе. Војводина до дефинитивног отцепљења треба да буде некакав регионални чардак ни на небу ни на земљи.   
Понашање клонова који се сјајно сналазе у НВО плурали-зму без демократије и без полагања рачуна јавности, чији дона-торски шешир има двоструко дно, није никаква нова идеологија. То је стара пракса, обавијена само новим флоскулама.
Супротно виртуелној слици сукоба око принципа, коју стварају ови бивши идолопоклоници самоуправног социјализма, посвађани на Осмој седници они су проклетством свог тоталитар-ног духа осуђени на исту дозу нелојалности према Србији. У пре-компоновању Балкана и за једне и за друге Србија је, као и код њиховог духовног оца Тита, била не отаџбина, већ монета за ос-тварење личних амбиција и глади за влашћу. Српски политички простор у минут до дванаест вапи за једним новим политичким моралом, али као што се у кабареу не говори о озбиљним темама још мање се о врлинама расправља у кућама јавности или... може и обрнуто. Тим пре ако на тим местима за практиковање новог либералног морала опет мисионари воде главну реч. 

На трагу истине о српском геноциду

Београд 2оо6
Актуелизује се тема око тога шта се заправо догодило у Сребреници (Лазански, Политика), али без детаља које сам изнео још пре пар година, на самом почетку писања за Нову српску по-литичку мисао. (НСПМ) За ту намештаљку, катаклизматичких последица по Србе и Србију, једино се заинтересовала госпођа Мира Бехам, речима који су ваши извори. Госпођа је данас наш амбасадор у Бечу при ОЕБС-у, а у оно време блиска ОЕБС у Бео-граду и, колико сам обавештен, наклоњена још увек актуелном премијеру.
Значајан престиж у овдашњим круговима, који себе леги-тимишу као патриотске, отворила је госпођи, новинарском екс-перту из Немачке, где је била предавач на ту тему, али и новинар у пракси, о историјату информативног рата, укључујући и овај на Блакану. Објаснила је нашој неуспешној пропаганди рецептуру понижавања противника, који у очима светске јавности постаје окривљена страна и пре него што се припуца и падну прве жртве. Управо оно што нам се догодило док смо чекали да победи истина.
Сребреница је такође ненаписано поглавље те књиге. За-што ненаписано? Због недостатка података, објашњено ми је. Касно је отворила сајт НСПМ. Седели смо код Пролећа на Оби-лићевом венцу и измењали књиге. Она мени Ратни добоши  над Балканом, ја њој „Харматан“. Сложили смо се у свему и рази-шли. Она у Беч ја... наравно, остајте овде.    
Икусним аналитичарима, али чак и простодушном гласачу који пада на цаке провинцијских политиканата, потпуна прича о  стрељању организованом од стране виртуелно сукобљених про-тивника, специјалних служби вероватно не само да би амнести-рали Младића, као инспиратора, па и извршиоца по свему судећи, већ би узнемирила јавност о садржају демократије коју имамо. И која нас замлаћује неуспешним ловом на генерала. А вратила је у Хаг неке већ амнестиране, главне актере из сенке извођача ра-дова те погубне замке и прљавог злочина. ЗАШТО СЕ ОН ПО-ИСТОВЕЋУЈЕ са наводном српском склоношћу за геноцидом, знају најбоље његови организатори. Укључујући и почившег Изетбего-вића, који је повукао Орића, а преосталим отписаним борцима скривеним у енклави наредио пробој и непристанак на предају.  
Када би се цео сценарио, укључујући и понашање и Фран-цуза и Холанђана, расветлио у детаље цела прича о наводно јед-ином кривцу генералу, свела би се на оно што јесте. Уцењивање Србије Младићем. Који је, како то и колега Врзић нагађа у НИН вероватно у нечијим рукама као средство бесконачне листе ус-лова. Али и скривање праве истине да Сребреница стоји на истој полици специјалног рата са Меркалама и Рачком. Од кога је као елемента оптужнице Хаг одустао истог трена када је сценарио проваљен. 
Подсетићу да сам за НСПМ написао како су сви плаћени-ци, извршиоци налога о стрељању, које је ударило фундамент му-слиманском светилишту, заврбовани високим платама (3.500 до-лара) послати у Заир,  у пакету са испоруком 30 милиона долара вредном нашег одбаченог оружја (Бечки споразум). О томе су још 1997. јавиле светске агенције, под лидом српски плаћеници у слу-жби Мобутуа. Сви су страдали, а последња група од педесетак, дигнута је у ваздух на складишту муниције аеродрома Кисингани. О томе у документацији једне ТВ у Киншаси постоји видео снимак погинулих и остатака наоружања и апарата „Галеб“ са југосло-венским ознакама.
Исто је требало да се догоди и Гумаревим специјалцима са Косова, које су (безуспешно) наговарали са врха тадашње вла-сти да иду у Авганистан, а који су били задужени за креирање српског етничког шишћења Албанаца, нађених у Батајници.
Дакле, не само споља, него и овде изнутра, неко је јако бринуо за што гори имиџ народа који ће бити потом смештен на сметлиште историје  и у црну рупу геноцидних народа. Како то рече, гостујући код Ћосића у Полиграфу један експерт, имамо много наслеђених служби над којима нема истинске цивилне кон-троле. Није баш сасвим тачно. Има контроле, али са чије стране.
Дакле, свесно се бежи од разоткривања истине о нечему што би уништило главну препреку нашег уласка у Европу. А  од-лагање тог фамозног уласка, до кога не долази кривицом  Мла-дића“, главна је жвака у раљама и власти и опозиције. На крају о томе, бранећи сопствену плату и буџет Хага, проговорила је Кар-ла дел Понте, уцењујући Вашингтон.
        Ја сам после текста за НСПМ у неким потоњим чланци-ма и телевизијском иступању изнео, упркос реалне опасности по мене самог, највероватнији сценарио настанка Сребренице, али одговор је био политичка и медијска тишина, до тренутка када се огласила девета рупа на свирали, газдарица из Хага, госпођа Карла. Она је у Њујорку изнела тезу сличну мојој.
И још један детаљ. Милошевић је у једном тренутку у Хагу, у пар реченица проговорио о некаквим плаћеницима за стрељања у Сребреници, очито поручујући Вашингтону, да ће бити експлицитнији, ако буде требало.
Детаље неког нама потпуно непознатог сценарија о крај-њој судбини ових простора и разлоге зашто је срљао у клопку рата за Косово, Милошевић је понео са собом у гроб.


Прве трубе (пре)кумановске Србије
 
Београд, 2007.

Српска дипломатија, представљена у преговарачком тиму за Косово, подсећа на шахисту који у накнадној анализи пронала-зи потезе који воде макар ремију или пату. Авај, без опипљивог ефекта за коначни скор меча. Управо ту се може сместити инција-тива о непристрасној и релевантној историјској анализи експера-та о правим узроцима косовске трагедије, коју ових дана предла-же Вук Драшковић.
Уз то иде безнадно окаснели потез заоштравања става према Ахтисарију, после његове изјаве да Срби треба као народ да плате за некакву наводну кривицу погрома на Косову. Ахтиса-ри је извршилац, а не креатор политике у одређивању већ пре-суђеног статуса Косова.
Ако је Милошевић изабрао да још за време Тита капариса-но Косово изгуби у складу са митом, безизгледним херојским от-пором, они који су га предали на погубљење у Хаг верују да имају бољи план. Да без људских жртава и рушевина очувају ексклузи-вно право на распродају Србије, а да одлазак покрајине  предста-ве као плод неуспелих преговора шутог са рогатим.
Притом је премијер у предности у односу на председника и министра инопослова. Јер Тадић је на притисак Кондолизе, ма-да се то јавно не саопштава, у ствари прихватио онај анекс пет из Рамбујеа о праву НАТО да се башкари у Србији. Уз то иде и оба-веза да за такву работу неопходног Вука Драшковића Тадић сачу-ва. Ако не у влади оно макар у парламенту заједно са још пет по-сланика. Макар то били пребези из ДС у СПО.
Наравно може и обратно. Да краљ тргова, реплика Чиче  и најгласнији (и најгладнији) српски монархиста, заврши као де-мократа. Каква нам је демократија такви су нам и вукови у њој. Како је даље наредио Вашингтон, а пренео експерт Обрад Кесић, очекује се, читај, наређује се уједињење ДС И ДСС а пожељни су, читај, неизбежни превремени избори и нови устав не српске већ грађанистичке Србије. Дакле балкански вукови дају се прометну-ти и у овце, податне стригању. Ако нема друге.  
Какав тужни кабаре од владе вишепартизма и демократи-је. Довољно је подсетити екипу, која би сада непристрасну екс-пертизу праве истине о Косову, да је управо ДОС чији је закули-сни наредбодавац невладина странка на власти Г17, преко сво-јих НВО филијала и дописника светских агенција и листова, овдањих новинара урођеника, деценију и по промовисао Ахтисари-јеву тврдњу о српској искључивој кривици. На то има ауторско право, кога би се у  маниру деце и унука Коминтерне лако могао да одрекне. Кад добије сигнал. Одозго. У сваком случају, ту влада комешање. Иначе не би Комитет за људска права госпође Вучо  тужакао главног уредника Политике за говор мржње (какав сјајан дар биографији контраверзне уреднице), а на другој страни опет  лансирају се, из проверено сумњивих извора, вести о могућем уб-иству светих крава НВО, главних промотера говора мржње про-тив Срба и Србије. Наравно, нећу споменути имена. Сви их знају.  
Тај збир индивидуа на платној листи антисрпске пропа-ганде данас би, вероватно, да заборави да је награду младим Ал-банцима за ослободилачке тежње уручило уредништво њихове омиљене Наше борбе. Затим се то новинарско јуче пресвукло у журналистичко и демократско данас.
У то време, иначе, УЧК је већ увелико стрељала српске полицајце по заседама. А уочи агресије НАТО, скуп у Дому омла-дине НВО, Београдски круг, одушевљено је пљескао родоначел-нику сецесије Косова Адему Демаћију и његовој идеји државе Балканије. У коју ће ући кумановска Србија, Црна Гора, незави-сно Косово и Албанија. Данас се испоставља да ће та Балканија бити само регија у Турској која се, према америчком плану за југоисточну Европу, промовисан још 1996, враћа на Балкан. Где је, како то виде пре свега у Лондону и Вашингтону, била заједно са Аустроугарском вековима фактор стабилности.
Зато не чуди да је ових дана верски поглавар босанских муслимана Мустафа Церић поручио из Сарајева свим Бошњацима: Реците слободно да сте оно што јесте. Турци. Немојте негирати оно што сви око вас у глас понављају. Будите поносни на то. По-носни што баштините културу и веру Турака из времена када су господарили Балканом. Са муслиманском великом Алабанијом у којој је и Косово, Санџаком, Босном и делом Црне Горе, која ће подељена и отцепљена лако упасти у изливену бујицу ислама на Балкан, Србија ће тек бити војна крајина хришћана наспрам исла-ма. Да ли је историја морала да се понови баш овде. У сваком случају није било памети, ни воље, ни интереса алавих медиокри-тета, одгајених у Титовом инкубатору, да се то спречи.   
Нико међу НВО глобалистима, који једино Србе виде као реметилачки фактор Балкана, да се сети да је бивша опозиција, после преврата награђена влашћу, са удруженим гласовима Албанаца могла без проблема да тог Милошевића испрати у историју. Без паљевине скупштине на до краја фер одрађеним изборима.
Али то није одговарало ни сецесионистима, ни опозцији финансираној да у том политичком макабару игра улогу Милоше-вићеве жртве. Није, руку на срце, у тој фази бусања у патриотске груди, насупрот глобалистима, то одговарало ни Слоби. Потоњем трагичном јунаку хашке епопеје. Но, он је макар у историју отиао као човек који је америчкој експозитури у Хагу ускратио осу-ђујућу пресуду. А ова би без проблема била инструментализована у оно што Ахтисари тврди. А то је да је Милошевић само производ српског хегемонизма и национализма, не његов креатор, те је зато кривица превасходно српска и колективна.
То данас тврди припадник нације која је у оквиру пакта са Хитлером са 100.000 војника учествовала у окупацији Лењингра-да и масакру стотина хиљада житеља тог града. И није подвргну-та денацификацији као ни Аустрија која је изродила прво злочин-ца а потом генералног секретара УН, дужника Јосипа Броза, есес-овца Курта Валдхајма.   
Нико се до сада није озбиљно позабавио тврдњама о на-водном апартхејду, спровођеном, према тврдњама НВО и њихових спонзора у Хагу и Вашингтону на Косову, где су Албанци наводно били насилно удаљени из политичког живота, малтретирани и ма-сакрирани. Ординарне глупости. Идеју о њиховом иступању из политичког, правног и просветног система српске државе и орга-низовању своје посебне, у оквирима још суверене Србије, добили су са стране. Краткорочна рачуница СПС није се томе видно про-тивила, све калкулишући да их апстиненција албанских гласова одржава на власти. Не чуди зато да је на имплементацији идеје о наводном апартхејду, као разлогу апстиненције, радила не само католичка организација делегирана на Косово Свети Еђидио“,  већ је са њом било у контакту и наше министарство иностраних послова. А нечија деца, верна косовском миту часно изгибоше. Док нечија дочекаше амнестију, стипендије, уносне по-зиције у данашњем режиму. За неке је то било време смрти, али за друге није време срама. Напротив. Они су победили. Србију.  
Ако је агенција УПИ још 1993. спекулисала, а пренео ТАНЈУГ, о плану Вирџинија албанског лобија у Конгерсу САД, да се изазивањем провокације покрене НАТО бомбардовање и да знак за раније припремани егзодус Албанаца, зашто српска дип-ломатија до дана данашњег није потегла тај аргумент, као контру измишљеној колективној кривици Срба. Тим пре што је Рачак, као казус оправдања НАТО агресије у међувремену мистериозно ис-парио из оптужница у Хагу.
Из Рима, где сам тада био дописник ТАНЈУГ-а, још 1992. године јавио сам о хиљадамалажних хуманитараца који одлазе у Албанију на припремање прихвата могућег егозодуса о коме је већ тада спекулисала италијанска штампа. Тај медијски спектакл за потребе Би-Би-Си и Рудер Фин“ припреман је темељно као и обука терористичке УЧК. Ту балканску Алаиду прво је за своје потребе обучавала немачка БМД па је започињањем акција теро-ризма 1998. преузела ЦИА и у њу као појачање убацила праву Ал- Каиду. Данас је Косово под будним оком Америке из базе Бондстил.
У тесној сарадњи режима и опозиције са центрима моћи,  Срби су готово две деценије после смрти кондукатора као овце вођени на Титовом путу у НАТО машину за млевење меса. И сада на крају баладе, када се тражи одговоран, у улози судије је зликовац милосрдни анђео, а жртва је проглашена за кривца, који је играо улогу наводног џелата, наводно мирољубивих, бес-помоћних и ненаоружаних Шиптара. Данашњих господара тргови-не дрогом, оружјем и белим робљем диљем Европе. Чак ни каба-ре није толико циничан. Али јесте српски државни кабаре, у коме је труба промовисана у врховни бренд са којим ћемо у свет“. Како се осећате ако вам неко каже. Бре, баш си труба“... Не знате. У том случају, питајте премијера.


Ход по жеравици референдума 

Београд, 2007.

Док је пажња српске јавности (свесно) усмерена ка косов-ској преамбули, цењкање Вашингтона, Брисела и Москве око да-ље судбине Србије добија на интензитету. Ево Јалте наново... али балканске.
Нагодба би се у најгорој варијанти за нас свела на оста-винску расправу око делова заоставштине аустријског каплара и онога што нису опљачкали и распродали његови комунистички трабанти. Међу њима су и војвођански костреши. Вичу – дајте нам сву власт и наше новце. За сада, крију дестинацију за путну карту из Србије. 
Уколико референдум о новом уставу пропадне, порука ће бити следећа. Ако вама није стало да Косово једног дана не буде поново истински српско, није онда ни до Војводине, па ни до Санџака.
Парање Србије по рецепту комадања СФРЈ добија тако зе-лено светло. И то баш од стране нас, грунтовних власника земље међу шљивама. Ето нама нове бурлеске српског политичког ка-бареа у коме глуматају и власт и опозиција.
Ако пак Коштуница, који је у великом цајтноту, прогура  судбоносно да, убраће Пирову победу. Неизвеснист избора који следе. А Србима у том изјашњавању неће бити баш по вољи стра-тегија осмишљена у главама вампира који су ноћу, без увида парламента и јавности, усаглашавали партијске нагодбе око устава.
Они који су још пре агресије НАТО добро простудирали психологију српских инстант политичара, схватили су да ову др-жаву заиста једино уважавају и воле они које нико ни за шта не пита. Осим сада, када вождови догурају  цара до дувара.
Ти којима се из дана у дан шаљу позиви да заокруже ДА Косову у преамбули, што је неоспорно патриотски чин, истовре-мено ће дати прелазну оцену постоктобарској политичкој елити. Данас се од оне већинске родољубиве Србије, која је у наметну-том рату показала довољно куражи да се испрси НАТО- у, тражи да да вештачко дисање онима који су се клели да се цела прича демократизације поштене транзиције своди на  рушење и предају Милошевића хашким инквизиторима. И не би тако, већ је сад ус-лов Младић, а у резерви чека Караџић... То подсећа на онај горки виц. Прво су одвели Јевреје, па Цигане... а онда су дошли по мене.  
Интересантно да они који би требало да знају нешто из историјата односа великих и малих, а неће да плате дугове за руски гас, не дају баћушкама да уђу са банкама, капиталом и обезбеде пролаз својим нафтоводима и гасоводима кроз коридор Србије, одједном жарко верују да ће нас Москва заштитити. Од њихових покровитеља, од силеџија из Вашингтона.
        А балканско буре све краћег фитиља у међувремену поче-ло да се неконтролисано котрља ван међе региона и прерасло у политичку бомбу несагледиве разорне моћи. Параћин је ту тек жабица, метафора запуштенсти бриге о експлозиву, укључујући и онај најразорнији. Политички. То је у задњи час натерало све не-одговорне актере, спољне и домаће, да трагају за макар привре-мено спасоносном формулом рашчишћавања неексплодиране му-ниције, националне, верске, глобалне, разасуте после експло-зије Косова... Сутра, експлодираће неко друго складиште депо-нованог сецесионизма и подстицаних сукоба. Баш као уочи ра-спада СФРЈ. 
Тако је, ради добијања времена, изабрано муњевито изја-шњавање око устава који се иначе килави у нагодбама партија већ шест година. Уприличен је дводневни референдум који би, ако се остваре жеље о његовом неуспеху (Чеде, Дулићке, Чанка, Весне, Соње, Кандићке и осталих гуруа НВО), имао тежину недо-стајућег потписа за добровољно отуђење колевке, Косова, а пра-во на трајни еxiт (излазак) Војводине. Чији сецесионисти напето очекују расплет.  
Дакле, најскупља српска реч „не“, која је коштала мили-оне живота и у првом и у другом рату, па одузела мандат понуђе-ном европском преговарачком посредовању током Милошевиће-вог самоубилачког срљања у намештену клопку рата, била би схваћена као „да“ праву на даље растакање Србије.
Подметнуто је Србима оно чувено ако узмеш каја-ћеш се, ако не узмеш, опет ћеш се кајати. Али тако је само наиз-глед, јер Србија коначно мора схватити да у политици више не игра на све или ништа.
Њен први истински успех после усвајања Устава дискону-итета био би избор потпуно нове политичке елите. А то је управо оно што творци новог устава желе да избегну. Подмећући притом добро разрађену тракалицу маркетиншких агенција о процентима и коефицијентима на будућим изборима. Убацујући у игру проце-не самопрокламованих аналитичара. Исто толико купљених као и њихова сабраћа бели магови агенција који се ложе страним енер-гентима и наруџбинама.
Сви они треба да створе илузију о некаквом вишепарти-зму, парламентаризму и сукобу концепција власти и опозиције. А заправо сви су они у једном чамцу и жарко желе бонацу нацио-налног јединства око начелне“ одбране отетог Косова. Уместо со-цијалне буре до голе коже опљачканог народа, креира се још је-дно његово догађање. Милошевићу дугују једино његови руши-тељи и изручиоци.       
После свега, пунолетни грађани су пред великом дилемом колика је стварна тежина и обавезујућа моћ преамбуле, а која је стварна цена опстанка на власти данашње и позиције и опозици-је. Ти нови феудалци, тренирани да буду по потреби и марксисти, и сатанисти, и партизани, и четници, и републиканци, и монар-хисти, данас су већа пошаст по Србију од свих њених историјских непријатетеља.
У овом галаматијасу праведних циљева и сумњивих моти-ва њихових барјактара, има части само за оне који ће беском-промисним ставом у одбрани Србије и васпитавањем својих пото-мака у том духу, а не само употребом плајваза, ставити до знања освајачима да је ЦЕЛОВИТА СРБИЈА ИЗНАД СВЕГА.
Нови устав је ту тек натруло брвно преко провалије на чијој другој страни је велика непознаница. Али историја отплав-љује у једном тренутку као мутан талог све оне који се клањају лажним идолима, јуче је то био бољшевизам данас либерално љу-дождерство.
Све то ових смутних дана за Србију, али и свет у целини, на тасу је кантара. Хоће или он превагнути у корист српске штете,  или на штету оних који би да се упорним распамећивањем овог народа трајно окористе.



У потпалубљу уклете лађе 

Београд, 2007.

Да Србија постоји као стварна, суверена држава, овде би већ одавно била формирана влада националног спаса. Степен  са-моодбране од огромних и спољних и унутрашњих притисака који попримају форму оружаног, верског, дипломатског, партитократ-ског и информативног тероризма, подигнут би био можда и до прага ванредног стања.
Погледајмо чињеницама у очи. Опструкција у формирању владе, унутар такозваног демократског блока, суштински води ра-није или касније у непремостиву поделу Србије на Војводину и Шумадију. Само слепац не види тај дубоки јаз новог комадања државе на који је, уосталом, у своме крајње „добронамерном“ ис-тупу, указао немачки амбасадор Цобел. Не пропустивши да каже и своје мишљење о моралном лику овдашње елите и њених екс-перата. 
Занимљиво је свакако да је службени руски радио ових дана, у емисији на српском језику, „револуцију“ од петог октобра,   чији „јунаци“ данас „бране Косово, сврстао у породицу од стране запада плаћених и инсталираних пучева. Управо онаквих какви су касније изведени у Украјини, Грузији, а пропао у Белорусији. Пре-ма Москви, и у Београду се (за)десила плаћеничка „ружичаста ре-волуција“.  
Свакако да је добра информисаност о некритички проза-падном педигреу овдашње елите (плаћене милионима евра), је-дан од разлога што руска дипломатија понаваља да „не можемо бити већи Срби од Срба“. Та дипломатија, ако мало дубље про-учимо саопштења из Београда, Подгорице и Москве, после затво-реног састанка Kонтакт групе, избегава да се прецизно изјасни о свом могућем ставу поводом припремане нове резолуције у УН. Овом новом одлуком, која ће заменити спасоносну 1244.  ће, то експерти већ недељама наговештавају, САД, заобилазно, уз по-моћ додатних анекса, покушати да остваре своје обећање дато шиптарским терористима, а да не повреде дигнитет Москве. И не-што јој попусте приде. У међувремену, терористички синдром са Косова из 1997. пренет је на Санџак 2007. 
До пуцњаве код Новог Пазара је, према једној овдашњој проамеричкој телевизији, а преко изјаве муслиманског верског званичника, дошло „кривицом српских власти“ а „права мета ве-хабија је исламска заједница“ чије ће даље јачање у Србији бити једина заштита за православне. Занимљива теза? 
До недавно је о вехабијама, сада осведоченим терористи-ма, упорно ширена верзија како је реч о бенигној отпадничкој се-кти ислама, а од недавно су „западни плаћеници нахушкани на институције и лидере у Босни и Рашкој (Санџак). Та бајка, из уста милитантног поглавара балканских муслимана, господина Церића из Сарајева, зачудо, без коментара, кружи по српским медијима. 
Сада се испоставља, накнадно, када је оружани фронт от-ворен, да су вехабије балканска форма Ал- Каиде која ће се, пре-ма информацијама обавештајних служби из Француске и Шпаније, спојити у сарадњи са ОВК преко Санџака, Косова и југа Србије не-достајући део зелене трансверзале, према епицентру ислама.“
Са сличном арагументацијом и Ватикан брани своју у ос-нови прозелитску стратегију освајања простора на Балкану и при-силног покрштавања. Пре свега унијаћења, чија смо ми мета сре-дњорочно, а Црна Гора краткорочно. Они су већ открили да „срп-ска православна светилишта на Косову имају темеље католичких цркава.
У тој стратегији, од деведесете сасвим видљиво, за време Тита „испод жита“, ове две религије су усклађени савезници, ин-струменти у агресији на Србију и православље. Погледајте најно-вију хистерију у Босни уједињених Хрвата и Бошњака у напорима за обнављање хашког процеса о наводној српској геноцидности.
Резиме њиховог савеза, неоимперјалним интересима по-ново устремљеним на Балкан, је протеривање Срба из Хрватске, паковање геноцида у Сребреници од стране обавештајних служ-би, чије је деловање затамњено у Хагу и најзад отимање Косова. И управо у тој међуфази прикупљања логистике, за сада полити-чко верско дипломатске офанзиве за нове насртаје на Београд, у Србији ступају на сцену НВО, ЛДП и Г17, госпође са вишком агре-сивне реторике и мањком родољубља. Оне акламацијом, уз асис-тенцију проамерич-ких медија, захтевају нови октобар. Ако је мо-гуће, већ у пролеће.
Добро знана (бивша) госпођа министарка вапи за обновом активности Отпора и шестим октобром, који ће донети ако не све-српско прочишћење, оно бар могућност да се њена Војводина из-макне из хаоса, суђеног Србији. Право у наручје данас фактички германској Европи.
       Видно је да на српском  „Титанику“ само посада и виђени гости имају право на палубу, оркестар и чамце за спасавање,  који ће их одвести на оф шор острва. Када народ схвати да нема више избора (гласања). Остали су закључани у потпалубљу и имају „демократску“ обавезу да потону са бродом. Када за то дође  тренутак.

Будућност коју су нам појели ДОСОВЦИ

Београд, 2007.

Глобална технологија настоји да савремене робове осло-боди терета размишљања .
Оглупелом и залуђеном конзументу натурају се даноноћ-ном рекламом корисни иди-оти који ће уместо њих водити онај непродуктивни део њихо-вог живота.
Ви мислите да притиском прста можете да искључите и њиховог идеолога, ВЕЛИКОГ БРАТА. Грешка! Он је командант по-себне групе робота, познатих у политичком животу као елита.
Да ли сте грађани после ових избора коначно схватили да она гомила ноторних шибицара, који са билборда показују пут Ев-ропе, уствари су добро испрограмирана и међусобно умрежена војска? Сви они раде на даљински, али овај није под контролом оних који су им у изборном бунилу дали гласове. То су они што обећавају већу запосленост. Причају да нам није потребна ни држава, ни границе, ни патриотизам, ни војска која ће те границе бранити а ни усвајање буџета о трошковима државе на чијој су грбачи.
Њихови чауши у листовима веле не треба нам ни Косово, ускоро ни Војводина, ни Српска, не треба нам суверенитет, већ ћемо га ваљда пребацити на јаче и паметније од нас. Захваљујући медијима, на тлу Србије створена је машина за креирање идео-логије неизбежности пораза на свим фронтовима. Оно што је остало од војске такође је на даљинац. СЛУЖБА је већ одавно!
Штавише, таква деградација суверенитета велича се као врста прочишћења на путу... у цивилизацијске токове. Ако је та-чна констатација да смо империјалном политиком здружених САД и Немачке на прагу новог рајха, на шта је Путин недавно указао, негде већ сабирају сточне вагоне. А гета су већ створена.
На Косову расписан је конкурс за новог Чарнојевића. Нема заинтересованих, за ту улогу вође преосталих Србаља. Не споми-ње се ни име министра Драшковића познатог као левичара са ко-кардом. Њему би по досадашњем учинку око судбине Косова та улога можда најбоље пристајала.
Да ли сте чули да предају сопствене територије, било где, осим у Србији, заговарају бивши председник државе, бивши пот-председник владе, па затим логореична хероина вукомобила и оснивач некаквог грађанизма. У ствари азила за комунисте преле-таче. Не изостаје адвокат из провинције, бивши министар правде, глумац који је свесно залутао у извођаче плишане револуције. И не иде му лоше. Ни на даскама ни ван њих. Ту је и политички вођа партије која отворено ради на томе да северна покрајина доживи судбину јужне.
Осећај угрожености Срба на даљинском, страх да ће бити једног дана до краја огољена њихова улога и прави садржај де-мократије“, која је заправо партитократија странака насталих це-пањем некадашњег СКЈ, разлог је да воде грађански рат за сада само вербалног интензитета, против свих који себе виде као пат-риоте, а којима почиње да свањива пред очима. Један од таквих прогледалих у писму угледном часопису овако види резиме про-мена у режији даљинаца:
– Стандард грађана Србије у односу на 1989. пао за 30%.
– Милион незапослених.
– Преко 80% становништва на ивици егзистенције.
– Бег образованих у иностранство.
– Појава енормно богатих скоројевића, углавном бивших Титових менаџера.
– Устоличење најпримитивнијег вида људождерског капитализма, без икаквих права радника.
Ако данас озбиљни страни аналитичари признају да је у плановима разарања СФРЈ предњачила Немачка, још за Титова живота, да је тада пресуђено Косову, запрећено и Војводини, онда треба додати да је већ тада Фулбрајтовим и другим стипен-дијама стварана будућа елита. Која ће се ставити на страну аг-ресора а деловати у виталним доменима политике, безбедности, медија. Прочепркајте мало биографије данашњих саветника, ре-форматора – има ту подоста деце најкрупнијих Брозових феуда-лаца. У свим годинама трагичног расплета били су добро умреже-ни у планове предстојећих сецесија, Загреба, Љубљане, Сарајева, Подгорице, Приштине, не дао Бог и Новог Сада. Ко се данас усу-ђује да уђе у анализу праве позадине 9. марта. Оне са становиш-та наруџбе Немачке, (која је увелико наоружала Хрватску и Ал-банце) да се пажња Србије окрене унутрашњим турбуленцијама.
Ономе што Чанак поносно на телевизији изјављује: Ми смо произвели највећи број дезертера и уништили (он то назива) агресорски потенцијал Србије. У ствари њену одбрамбену моћ.
Данас су захтеви за капитулацијом, предајом територија и поништењем српске историјске вертикале далеко тежи од оних постављених Милошевићу, чија историјска улога тек треба да буде реконструисана до краја. Тако ми свега, то не кажем ја, ваш хроничар, већ само парафразирам изјаву једног од саветникових премијера, дату телевизији.
Они који су цепали ђонове по зими, нису знали где ће се све завршити. Било им је неодољиво лепо завитлавати полицију која стоји пред њима у ставу мирно. Али знао је добро обаве-штени радикал Александар Вучић, поверио ми је у интервјуу 1997. да циљ запада није тада био рушење, већ слабљење Мило-шевића, потребно за предстојећу кампању отимања Косова.
Требао им је човек уништеног ауторитета кога ће лако оп-тужити као узрочника сопствене агресије и затим убити у Хагу. Да се права истина о балканској епопеји и улози Клинтона и Блера, али и лажних обећања датих фактору мира из Дејтона никада не сазна. Додуше, цео тај сценарио знале су оне нејупућеније особе на даљинцу. Не чуди да су поједини међу њима гласно преко туђих радија и ТВ заговарали бомбардовање сопствене др-жаве. Журило им се ка власти. А сада, док село гори, сада се, гле, не журе да саставе владу демократског капацитета. Да је жив покојни Пекић, свакако би писао други део свог ремек дела Будућност коју су нам појели ДОСОВЦИ.
Да, та групација, која се привремено распршила после смрти преобраћеног Ђинђића, човека који је по свему судећи платио главом покушај заокрета у политици од Немачке ка Аме-рици, ради на принципу даљинца управљања, то није никаква тајна. Она је у српски парламент као директне наредбодавце и усмериваче довела стране амбасадоре, НВО организације и лега-лизовала, уз потпору нешто више од пет одсто бирачког тела, које на даљинцу држе домаћи антисрпски медији, растурање соп-ствене државе.
И то кроз злоупотребу институција те исте државе. У Бео-граду је немогуће окренути ни један ТВ програм а да вас бујицом антипатриотске логореје не попљују чланови групе од којих је је-дан већ успео да формира Војвођански клуб као епицентар буду-ће планиране сецесије. Аналитичар Вукадиновић рекао је недавно да предстоји црногоризација Војводине. Усмеравана донацијама и синекурама, какву је добио својевремено и први ДОС-ов мини-стар спољних послова, који је повукао тужбу против Босне, па зато на процесу око Сребренице нема убијених Срба, (мада су процентуално у БИХ изгинули колико и муслимани око 30% свих жртава). Тај отворено маршира кроз балканску политику.
Његови саборци у ружичастом неуморно сеју неверицу, дезоријентацију, један број њих добио је синекуре у посланичким платама. Не, тога нема ни у највећој политичкој забити, било ког дела зе-мљине кугле. То је генерација усавршених, за Србију погубних, а за газде драгоцених киборга, преко којих се даљинским управља државом и судбином вас и ваше деце. Не можете их искључити из ваших живота. Даљински је у туђој руци. Преко Ламанша, преко Океана.
Они вас вребају на билбордима, чим изађете из стана, а буде вестима да то што живите све горе и све пониженији значи само да ће вам једног дана када (ако) буде притиснуто одређено дугме, бити одједном боље. А дотле ћете на понос и заборавити. Воде вас као муле ка циљевима које су за вас ваши доказани ис-торијски непријатељи одабрали. Они који су вас стотинама година преводили мачем и коцем у своју веру, слали у фургонима у лого-ре смрти, стрељали 100 за једног. Ви их следите јер су вам обја-снили да живот не може да чека.
Србија се нашла на историјској раскрсници где други рас-прављају о њеном праву на опстанак, о ампутацији њених удова, територија, са управо таквим испрограмираним ликовима на челу, што дакако није ни мало случајно. То је само замена Брозовог ко-мунизма демократијом.
Оно што свакако боде очи, још колико толико свесном би-рачком телу, је чињеница да су те нове слуге у новој Коминтерни, овој са западне стране, претежно припадници прелетача бољше-вичке лозе. Они су транзиционом пљачком превеслали од комуни-зма у либерализам и плурализам. Све што у лажираним сукобима и никада довршеним аферама демонстрирају то је лига намеште-них резултата тимова из истог клуба.
Верујте ми на реч. У анкети коју сам спровео ових дана на монденском Копаонику, од десет младих потомака, којима очеви, синови глобализације и транзиције, плаћају скупе хотеле, прво-класну опрему и вечерњи провод, који кошта једну солидну пен-зију, сви су ми одреда одговорили исто.
Ја да браним Косово. Јеси ли ти, матори, откинуо... Ре-као сам једном од тих ново Срба: Дечко, стојимо на Панчићевом врху, можда на самој граници а можда и унутар будуће Албаније. А хотел ГРАНД, у коме одседаш, увелико купује најбогатији ал-бански тајкун. Тог краља кокаина, продавца белог робља и швер-ца чека на изволте стотине хиљада војвођанских ораница. За ње-га плодне оранице купују овдашњи прекупци – браћа по тајку-нима.
Рекох му: Спремај се дечко, што пре на Стару Планину. Док се и она не самоопредели за Бугарску. Млади син (не)ко-рисног идиота гледао ме је као да сам идиот заправо ја. Главом и брадом.
А све смо, својевремено, ми новинари сврстани у одреде (не)моћне седме силе, предосетили још далеке 1990. на послед-њем окупљању савезног такмичења новинара свих република и покрајина на олимпијској Јахорини. Тамо смо се у последњем чину братства и јединства ми Срби, Словенци, Хрвати, муслимани, сви остали који ће се тек назвати народом, уз смрскане чаше, го-тово суицидално пијанчење очајника, обливени знојем занети ур-лањем, које се узалуд трудило да буде весеље, у ствари опраш-тали међусобно пред долазећи рат. Знали смо да ће нас послати у ровове једне против других. У име демократије, и мултиетнич-ности... наравно.
Најновија студија угледног професора Махмуда Мамадани-ја са универзитета Колорадо гласи: Како Американци системат-ски производе геноциде по свету и објашњава да су то само ис-конструисани поводи њихових империјалних агресија. Спомињемо се ми Балканци, Руанда, Ирак и Судан. Да би затим цитирао аме-ричког сенатора Џин Мек Кејна који осуђује умешаност своје зем-ље. Видите крвопролића у Ираку где је због нас убијено 650.000 људи. Е у тој руци је даљинац који одређује програме прошлог, садашњег и будућег комадања наше историје, наше будућности и наше државе. Нека (не)корисни идиоти не живе у уверењу да се та истина не пробија на светло дана. Све империје засноване на злу и њихове трабанте даљинце обрисао је талас историје. Другачије не може, јер не би било ни света, ни цивилизације, ни вере у створитеља.

На опасном колосеку

Београд, 2008.

Готово је извесно да ћемо после тромесечног замајавања Тадића и Коштунице, лидера два комада одвајкада распуклог де-мократског блока, добити наручену, боље речено, строго запове-ђену владу.
Био би то савршени, рекло би се чак пожељни алиби ми-лосрдном анђелу, да у име људских права рашчеречи ово мало преостале Србије. По кратком поступку, а због исказане склоно-сти ка непоправљивој геноцидности, тлачењу мањина, и оста-лих трица из кухиње Бисерко, Кандић, Вучо и компанија.
Управо због непостојања добитничке опције, строгим то-ном указивања на мање зло, дакле, неизбежност квази демокра-тије, као праве добити у односу на варијанту и сувоземног НАТО-вског претрчавања преко Србије, (ако макар гума пукне на Косо-ву), огласила се за викенд немачка канцеларка Ангела Меркел.
Она је одиграла улогу шумара у оном чувеном вицу о ле-вичарима и десничарима који васцели дан једни другима у љу-том боју отимају чуку од стратешке важности. Већ је и сељаци-ма досадило, а не само Немцима, окупаторима. У крајњој линији шума је да се (ако је могуће нелегално), секу дрва, а не да се води борба за власт. То не важи за Србију.
Порука ове причице о српском бесконачном надгорњава-њу гласи а онда је усред жестоке пуцњаве дошао чувар и све их разјурио. И једне и друге. У данашној верзији овог поучног вица, да ни један свој проблем не можемо решити без страних посред-ника, улогу чуке играју министарства силе. Полиције, тајне поли-ције и војске.
То што су левичари у ДС сада подвучени жутим, а не цр-веним, а насупрот преживели потомци десничара, салонски де-сничари али и бивши левичарски конфиденти ЈУЛОВЦИ па маш-каре са новим НВО и СПО биографијама, ништа не мења у основи сценарија. Њихова представа наводног идеолошког сукоба дебело закаснеле одбране Косова и Метохије, намерног слепила на пред-стојећу сецесију Војводине и Санџака, зацртана је као отплата победе од 5. октобра од које једноставно не могу да побегну као ни од политичких монетарних камата које расту.
А у тој заврзлами дужника и поверилаца (инвеститора у револуцију) записано је оно што је у наступу дрске искрености рекао још амерички амбасадор Монтгомери. Нисмо вас довели на власт да би водили своју политику, већ нашу. На то је недавно подсетио и немачки амабасадор Цобел, а Меркелова експлицитно објаснила да је услов (никад даљег) уласка Србије у Европу фор-мирање владе демократског блока.
Основни проблем овдашње дружине, која лагодно са нај-крупнијим битангама светске банкарске олигархије учествује у масним трансакцијама транзиционе распродаје Србије, или се, као радикали рецимо, буса у родољубива прса, (а прима масне танти-јеме од 1.000 евра), јесте како да одглуми демократију.
Цела та лакрдија позиције и опозиције има за циљ да спречи добро већ кувану жабу да коначно искочи из лонца. А ис-под тог котла, који још зову балканско буре барута, сложно пире сви припадници елите. Кобајаги смртно посвађани. Иначе жаба би макар из лонца поставила једноставно питање. Докле иде ваша лажљива и безочна демагогија реформи, демократије и на-водне одбране националног интереса?

Палестинизација Србије

Београд, 2008.

Да ли ће се најновија Србија, када сви играчи новог хлад-ног рата буду јасно презентовали своје циљеве, и даље смањива-ти. До којих граница и по коју цену? О томе Срби, као уосталом у Сан Стефану, Берлину, Лондону, Версају и Јалти, неће битније одлучивати. То је јасно док очекујемо резултате преговора у ко-јима само наизглед учествујемо.
Јер ни прпошни Коштуница и саветници му не могу, на-жалост, спречити планове САД, да тензије и бесконачност блиско-источног сукоба, све видљивије преносе на најтруснији део ев-ропског тла. На онај део Балкана који Срби оправдано сматрају својим вековним просторима. Према америчкој замисли, те тери-торије треба да постану колевке држава нових муслимана, који воле Ујка Сама и учествоваће као пример осталима, на њеној страни. И то у борби непрестаној, како то Вашингтон прокламује, против исламског фашизма. А он је тамо где је нафта.
А нафте има и око Кавказа и у Каспијском региону, тик уз Русију. У Ираку је већ одузета Ирачанима, гурнутим у цепање др-жаве по племенским и верским границама и грађански рат до са-моуништења. Баш као у бившој Југославији. И управо зато, због формирања државица будуће топовске хране за противнике НАТО-а, не ради се само о Косову, како покушавају да нас увере, одакле треба очекивати нове колоне избеглица. Ваља се присети-ти да је у првој фази палестинизације Срба, темељно од њихових православних сународника очишћена католичка Хрватска, да су реинтерпретацијом Дејтона полако гашене функције Републике Српске. У корист већински муслиманске, будуће унитарне Босне.
Има већ довољно поузданих доказа, да се уз пуну подр-шку Лондона и Вашингтона гура пројекат Војводине европске ре-гије као дела обнављања покојне хабзбуршке монархије која је названа пројекат Алпе Адрија. То је разлог што је на позив вој-вођанских чанколога, у демократе и либерале пресвучене Бро-зове пионире и скојевце, у инспекцији делегација из Брисела.
По ко зна који пут еврокреатори преиспитују, на позиве из Новог Сада и Суботице, поштовање права мањина у покрајини, где су проблем и за Беч и за Берлин и за Будимпешту, већински Срби.
Ужурбана дипломатска активност западних амбасада у Ра-шкој области, коју српски Бошњаци увезани у неразмрсив ислам-ски чвор са Сарајевом, називају Санџаком, а званични Београд, нажалост, на то пристаје, само су део мозаика, који петоокото-барска власт намерно не жели да склопи и презентира јавности.
Тада би, наиме, постало јасно, да није угрожено само Ко-сово, чија је предаја била цена за новчану, логистичку и инфор-мативну подршку запада ружичастој револуцији. Тим превра-том, ништа мање погубним од Симовићевог 27. марта, како се да-нас види, не само да су потплаћени насилно узели власт, већ и задобили право и подршку патрона да крчме ресурсе под маском обећаног уласка у Европу.
Од када су на власти пристају, уступак по уступак, изви-њење после извињења, на мењање граница. А тој држави прети опасност да ће бити и преварена у њеном већинском православ-ном делу. Јер крило цркве, блиско ДОС-у, прихватило је и потпи-сало примат Ватикана. Имаћемо, дакле и свог Дедејића.
И док су њихова комшијска браћа вредно прионула да по већ раније примљеним нацртима од рушевина СФРЈ направе своје посебне кућне државице, Србија је под крхотинама сопствене ис-торије поново препрека германско прозелитском експанзионизму. Та држава, као остатак распада федерације, која је и 27. марта 1941. и 29. новембра 1943. и 5. октобра 2000. године вешто вође-на у сценарио комадања искусном руком британске политике – за-вади па владај, није случајно изабрана као ново брвно на коме би требало да се решава судбина политичких токова 21. века.
Није само у питању историјска паралела већ објективан збир околности због којих су Срби својевремено у судару са нади-рућим исламом, а на страни ослабљеног православља Византије (због калкулантства католика) изгубили и царство и историјски континуитет.
Ако су у 19. и 20. веку имали мудрости, па и среће у из-бору савезника, али су ратне победе и бројне милионске жртве нажалост инвестирали у туђе, а не у своју државу, данас у првој деценији 21. века суочени су да имају избор екстремно високог ризика без гаранција. Савезништво са Москвом, од које су одво-јени океаном НАТО окружења, или препуштање своје судбине од-луци обновљеног пангерманизма и прозелитизма Ватикана на чи-јем челу је Немац. Папа који је у детињству дизао руку на хајл Хитлер.
Русија, са којом Срби имају различита искуства у историји, и која жели да се утицајем врати на Балкан, као своју кулу пред-стражу, одакле је срамно протерана за време Јељцина, неспособ-на да критичне 1999. Србе брани макар дипломатијом, а камоли испоруком ракета, реинкарнирана Путином са пуно разлога упу-ћује се у правцу потврђивања свог гласа, без кога се не може разговарати о Балкану. У том смислу у минут до дванаест успоста-вљен је мост Москва–Београд. На њему нажалост има превише неискрених пролазника. Највише од стране егзекутора стратегије ДС. Може се, зато, само нагађати како тумачити упозорење Пути-на и Иванова да је за њих прихватљиво све оно што је прихват-љиво за Београд и да Руси не могу бити већи Срби од самих Срба. Они тиме, сасвим оправдано, са себе скидају онај део од-говорности са грбаче које им упорно нуди коалиција ДС–ДСС, да судбина статуса Косова, Ахтисаријевим планом предвиђеним да постане држава Бондстил, зависи искључиво од званичног Бео-града.
То што раде коалициони партнери, наиме, сувише је на-ивно, провидно, пре свега непоштено. Деца комунизма“, данас пресвучена у халапљиве заговорнике људождерског капитализма, са мањим изузецима редом деца антисрпске комунистичке Бро-зове касте, сада би ради изборних калкулација, хтела и руско њет у УН и улазницу за ЕУ Немачке која себе привремено назива Европском унијом.
Није на овом хроничару да просуди и пресуди колико је то морално, јер будимо искрени, у политици колико и у најстаријем занату, морала нема. Али, да ли је могуће седети стабилно на две столице, што је уз помоћ Комитета 300, коминтерновске заостав-штине масонског чланства, а све у миљеу хладног рата, полазило 35 година за руком Брозу – о томе ће своје рећи историја. Како кроз одлуке скривених протагониста, тако и кроз расплет још јед-не српске драме. Она је, истовремено, после кратког предаха по-ново активирање балканског бурета.
У тренуцима када Европа заседа, Немачка покушава да преко Британије, Француске, Италије... дакле тима хијена које че-кају свој део плена, наговори колебљиве из ЕУ да се надлежност за Косово пресели из УН у Брисел, и тако извуче испод окриља резолуције 1244. Оно што се, засад, назире из понашања овда-шње власти демократора која шаље свакога дана три врсте раз-личитих сигнала, је да мало ко мисли о судбини Срба и на Косову и ван Косова.
Наша елита је већ у заносу предизборних кампања у којој би да поново магарчи Србију, која ће им, ако се планови Запада остваре, бити поверена на чување. Тај логор могао би да се са југа граничи са новопридодатом америчком државом на тлу Евро-пе, а под управом НАТО, а са севера са германизованом Европом. Истој Европи без граница, али и даље окупираној од Атлантског пакта, из Велике Албаније САД ће давати импулсе како да себе још једном скрши у наново планираном Дранг нах остен“-у.
Русија је наизглед мања, али, како је недавно показала, јединствена да одбрани право на опстанак и територије. Она је освешћена од данајских дарова западне демонкратије, гледајући слике черечења државе и затирања историјског сећања, вере, и достојанства своје српске, православне браће.
Тешко је веровати да је овдашња српска политичка и ин-телектуална елита, укључујући ту одавно колонизовани и поткуп-љени информативни систем, спремна да се нацији обрати прика-зом пуне истине садашњег стања и допусти јој да се неком врстом националног консензуса одлучи хоће ли покушати да спасе веру и државу и на који начин.
Оно што је једино сигурно јесте да би исказано нацио-нално јединство и одлучност, да се не дозволи парчање државе, јер Косово је само почетак, допринело оном ефекту који је пот-пуно изостао најавама ватрогасне бригаде коју је уместо армије формирао Тадић, да се неће упустити у пожар ако га буде.
Како је, чини ми се, правилно проценио Михиало Марко-вић, саветник чијих се услуга Милошевић одрекао, у борби жива-ца српски преговарачки тим као једину реалну опцију да извуче пат, очекује да попусти албанска страна и прва понуди поделу Косова. А сами то не могу учинити и због изборног рејтинга.
То решење не би задовољило ни Србе ни Албанце али би сигурно одговарало Москви која тек прибира снаге, а можда и Ва-шингтону. Америка се тренутно љуља од унутрашњег дуга, пред-стојеће рецесије, а у будућој години избора за новог председ-ника, можда не може да поднесе ризике прераног отварања отво-реног фронта против Путинове Русије.
У том теснацу пуном хриди, ношен и западним и источним ветровима, са одавно сломљеном крмом, посрће српски брод, али путници – нови Палестинци, никако да се договоре на којој је обали спас. Да ли га треба тражити скакањем преко ограде у ус-комешано море – сваки за себе па ко исплива, ко потоне. Нара-вно, капетан, крмарош и официри већ су у чамцу за спасавање. Само што га нису одвезали.


Косовске магле над Војводином

Београд, мај, 2008.


Разобручена Србија немо (са)учествује у сценарију  даљег комадања своје територије. Та Србијица ће се, после одузмања Косова и наговештене „европске Војводине“, свести на шумадиј-ски тампон стиснут између Велике Немачке и Велике Албаније.
Пророчанство“ Медлин Олбрајт, од пре деценију и по се, дакле, остварује. Она је рекла „Ко каже да Србија мора бити су-верена и у садашњем обиму“. У том смилу логично је питање  Ко-штунице постављено Бриселу, где су границе државе у којој је он  премијер.
Не улазећи у суштинске мотиве и дубину стратегије око изазивања кризе владе, а потом и расписивања избора за 11. мај, очигледно је да ће двомесечно само формално функционисање државе, реално отворити могућност дефинитивног комадања  Ср-бије. Пре то, него да она буде сачувана у жељеним границама које гарантује једино фантомска резолуција 1244.
Тај чин обавиће се у првој фази изнуђеном победом само-проглашених „проевропских снага“ у чију су се предизборну кам-пању отвореним претњама укључиле западне земље предвођене са САД. То јесте повратак на деведесете али  у америчкој верзији.
Нови амбасадор САД, наиме, није се либио да изјави како ће Вашингтон „свим средствима радити на победи проевропских партија“. Упрво том технологијом Америка је у Чилеу срушила не-пожељни поредак са Аљендеом на челу и довела фашисту Пино-чеа. У  Латинској Америци и Африци лидери и режими протеклих деценија рушени су као кегле. Једним хицем. Затим је дошао на ред Балкан.
Управо због чињенице да је после балканизације Африке на реду африканизација Балкана, задржимо се начас на тумачењу и лоцирању порука опширне студије, објављене у НИНУ, о техно-логији службе ЦИА. Свемоћне полуге САД која по налогу мења режиме у неподобним земљама а преко утицаја на медије обли-кује јавно мњење. Припремајући жабу да чак и у врелој води не искаче. Чека, буљећи у мали екран, да буде скувана.
Тај део посла у Србији је, захваљујући споља спонзориса-ним медијима, већ  обављен. Људима остаје да после спинованих информативних емисија бирају између будалаштина Великог бра-та или „европеизованог“ фолклора. Ту недостаје само шипка око које би се увијале обнажене снаше. Ко преживи, доче-кује га ток шоу са логореичним „еврократорима“. Најтврђи падају у кому после „утиска недеље“.
Ако се та српска реалност прецизно прислони на шему ЦИА технологије растакања држава, система и култура непожељ-них, обележених нација, добија се веома изоштрен увид у наста-јање ружичасте гериле. Те хорде најамника, не само на овим про-сторима већ и на обиму Русије, обављају задатак отварања пута амерчком експанзионизму. А све у име „демократије“. Све то по-дробно су описали амерички аутори, накадашњи учесници ових операција, у двотомној књизи  „ЦИА – прљав посао у Африци“.
Већ површан увид у биографије ДОС „револуционара“ го-вори о техологији избора подобних ликова, углавном деце бивше комунистичке номенклатуре, од 1968. па до данашње НВО верзи-је, раније Фулбрајт корисника стипендија, курсева, кампова и раз-них синекура. Они су припремљени за улоге водећих политичара, економиста и стручњака за војна питања. Њихов допринос неве-селој стварности своди се, грубо речено, на симулакрум „завође-ња вишепартизма и демократије“ али и реалну распродају тери-торија, економије и затирање националне свести. Уз проценат, наравно. Можда би се ово могло рећи и на суптилнији начин, али наши страни (не)пријатељи, који нас улисичене, после обаваље-не информативне лоботомије очекују у Европи више и не крију своје намере.
Дакле, ХАЈМО ХАЈТЕ СВИ НА ИЗБОРЕ.
Ваше гласове очекују, поред еврократа, и заговорници „прагматичног патриотизма, нове кованице рођене испод палме, испод које вук из демократске скаске чека да гаврану са дона-торске гране  испадне комад сира.
Биће  све ово још  један адут психологу да се мисаона еволуција Срба угасила заједно са непрежаљеном Југославијом. Зато одсецање њених удова доживљавају фаталистички. Зато, уосталом, одбрана де факто изгубљене покрајине, потпуно закри-љује потребу најхитнијих ванредних мера да се одбрани од сеце-сиониста она северна, на којој су Срби још већина. Рекло би се да медији Београда под контролом жутих и елита у кругу двојке, бар већи њен део, вредно суделују на том пројекту, док српски таоци на Косову, гурнути у улогу интифаде без своје жеље праве димну завесу за самоизолацију од Србије, њене се-верне покрајине.  


Пирова цена Борисове победе 

Београд, 2008.

Мултиетничка и мултиконфесионална Србија предала је још један мандат досадашњем председнику.
Победа пресвучених левичара, који за разлику од црвених очева следе западну жуту коминтерну, истовремно је још један пораз претходно бомбрдоване, сатанизоване и изгладњиване Ср-бије. Оне, спремне да брани државу и територије.
На овим изборима, један њен традиционално неопреде-љен део, застрашен „повратком у деведесете“, делом поткупљен, пошто је вешто спинован, дигао је руку на сопствени социјални, па и национални интерес. Буразерска транзиција се наставља. Три евра три шећеране, мало више евра, цела челичана.
Мапа изборних резултата, објављена у листу Политика, опомиње оне мислеће да се Србија опасно поделила и ушанчила. Као „северна Тадићева и јужна Томина“ да ли је то граница нових тероторијалних  подела.
Изјава Иштвана Пастора да је „Тадић победио не захваљу-јући учешћу, већ захваљујући  гласовима  мађарске мањине“, а цитира НИН, сведочи да се наставља стратегија изнуђеног на-станка банана творевина, типа Словеније данас, сутра Косова,  још мало па ће наплату за гласове затражитии Чанак и Костреш.
Изненадно јединство две низглед закрвљене муслиманске фракције у Санџаку, која је листом дала гласове Тадићу, сведочи да се у име очувања мултиетничности иде корак даље од Косова  у политици дестабилизације Србије. Подсетимо још Сан Стефан-ским миром, од стране великих сила наметнута је овој првој неза-висној балканској држави ограничена сувереност у виду права мањина да одређују судбину већине. Мањине, како историја гово-ри, траже промене статуса на наговор великих актера, а сходно политичким потребама кројача граница.
Управо на том парадоксу, непрекидне „надгледане неза-висности Србије“, самоубилачком не само за Србију већ и будућу  Европу и цело међународно устројство, данас инсистирају САД. Потплаћена бирократија у Бриселу прави се да то не види, али је на време схватила Путинова Русија. Јер њени ободни делови биће на директном удару преседана „незавиносног Косова“.
Зато су реалне претпоставке да ће прозападни „демокра-тори“, осокољени изнуђено над победом Тадића, радити на оне-могућавању ратификације гасног споразума са Русијом.
Може се оправдано спекулисати да је предвиђено већин-ско власништво Руса у НИС-у Коштуница замислио као „одбрану“ већинског власништва „Гаспрома“ у петрохемији покрајине у којој су у замаху снаге спремне да пођу стазама „косовара“, а које би требало да следи војвођанска, нација у „припреми“.
Тај кишобан би имао далеко више аргумената као економ-ски (никако као војни), него „одбрана америчког националног ин-тереса на Косову“ градњом Бондстила и стварањем НАТО нарко државе. И управо због добро скривених мотива овог обновљеног обарања руку између Москве и Вашингтона на тлу Балкана, у коме се Тито својевремено добро снашао, избори су проглашени за „судбинске“, „референдумске“. Али, притом није речено да је судбина Србије, што се државног концепта тиче, она предкума-новска. Да је таква Србија одавно стављена у корице стратешких планова Запада није тајна за српске „демократе“.
Поново се  вероломни Запад поиграва нашом судбином, да би био редизајниран међународни поредак и до краја злоупо-требљена улога УН, као верификатора неоколонијалних похода САД и Немачке, пре свих.
Управо због одсуства било кавих опипљивих гаранција српској већини на тлу Србије, да ће искрено бити прихваћена у католичко протестантској Европи, комплетан (пре)високи цех по-беде глобалиста, платиће њене наивне присталице и цела она друга, већ губитничка Србија.
        Само дубоко политичко неискуство, по ко зна који пут фа-тално по Србију, од 27. марта, преко 5. октобра до данас, могло је занемарити чињеницу да су понуде са западне стране у виду убр-заног уласка у Европу почеле да сустижу једна другу тек када је Москва, као фактор глобалне равнотеже, одлучила да се врати на Балкан.
Тај моменат повратка Русије, глобалисти су вешто припи-сали свом кандидату, чије изборно обећање једноставно не пије воду. Показало се за не више од две недеље. А Запад је своје-времено више од пола века чекао да Тито оде, да би опарао гра-нице АВНОЈ-а. Сада је у великој журби. Зато је, дан уочи избора, било веома важно од очију и суда јавности склонити чињеницу да је Ватикан, слично као у примеру Словеније и Хрватске, а потом Босне, дао свој благослов Бриселу да започне и формалну коло-низацију Косова.
Другачије се не може тумачити пријем албанског председ-ника Сејдиуја код папе Бенедикта, који долази управо у напону својатања комплетне културне и верске заоставштине српске ис-торије са Косова. Тамо су, уочи избора, цркве Немањића преиме-новане у косоварске. У најбољем случају, византијске.
Народ, који је преко шест деценија био подвргнут  комин-терновској тези о „великосрпској хегемонији“, о религији, право-славној, која је, наводно, опијум за народ, поклекао је у понов-љеној акцији „милосрдног анђела“. Овога пута није био изложен томахавцима, већ информативном бомбардовању са безбедних позиција које је нова ЕЛИТА и њена информативна гарда у другом кругу кампање претворила у истински историјски макабр. Наиме, прича о повратку у деведесете није садржала ни један проценат историјске истине о правим поводима почетка српске трагедије, претварања целе нације у геноцидан народ и жртвеног јарца но-вог Минхенског споразума.
Чињеница је да су велику превару поигравања, како са националним осећањима, тако и са појмом демократије, лансира-ли  комунисти још крајем осамдесетих и то у подједнако лажним улогама. На тој наводно историјској Осмој седници. И као   назо-випатриоте и као лажне космополите. Не поштујући, притом, ни једног тренутка, као алтернативу, грађанску страну.
За тегобе  Милошевићеве деценије оптужени су ових дана искључиво радикали, фактор који није одлучивао о судбини поли-тике, већ је био у фази икебане лажног плурализма. Те снаге конзервирале су опстанак Милошевића, али и сталну кризу у дру-штву, кроз симулирану борбу за демократију, све до тренутка који је Америци био потребан да, кажњавајући „ултранационалисту Милошевића“, приграби Косово.
Победа Тадића, који неће моћи да избегне цех косовског расплета, можда је и последње споплитање нацинално освеш-ћене Србије.

У очекивању аларма

Београд, јун, 2008.

Заиграни предизборним маскенбалом, који због коалицио-них блудничења подсећа на најгоре моралне поноре припадни-ци политичке елите немају времена за највиши степен мобилно-сти у одбрани интереса Србије. На смртоносне поруке упућене  нацији, одвраћају уобичајеним изјавама са ефектима празне пушке. 
Наговештаји Карле дел Понте да су косовски Срби практи-чно добили у Европи третман банке органа, а да је у Хагу осло-бађајућом пресудом награђен један од касапа ОВК гериле, само су куглице у флиперу предизборног надгорњавања. У вештини вербалног патриотизма и завођења бирача. Судећи по оштрини реаговања, ови, ни мало случајно емитовани хладноратовски сиг-нали за простор Балкана, више заокупљају пажњу званичне Мос-кве. Она се оправдано пита зашто баш сад дел Понтеова открива истину о погромима и комадању Срба.
Руски аналитичари гласно поручују да одбрану Русије треба започети управо у овој кланици. На Косову. Да је за то куцнуо задњи час(телевизија Бјељина).  А  Глас Америке из да-на у дан понавља да је Косово замрзнут конфликт. Дакле, ре-зервно ратиште. Зато, ваљда, Буш тамо шаље оружје пријатељи-ма. Али то не брине наше војсковође. Императив партијске вој-ске је победа на изборима. О балканском бурету нека се стара НАТО.
Да ли је могуће да у тријумфалном повратку  ослобођеног убице у Приштину, који на души има преко 400 српских живота, уз основану сумњу да је 60 лично побио, нико не види дрски сиг-нал за покрет преосталом српском живљу на Косову. Најаву по-следњег егзодуса преосталих Срба. Локални избори, без обзира на намере оних који их расписују у овим околностима, могу врло лако постати иницијална каписла. Коју неко као да прижељкује.
Нико у овим драматичним тренуцима не позива на узбуну  која би премостила све политичке разлике међу партијама и ли-дерима, гурнула у други план интересе тајкунских сецикеса и њи-хових политичких удворица. А нацију окупила око спасоносне са-борности. Партијске вође, уместо да тумаче смисао Бушових по-рука Скопљу, Тирани, Загребу и Београду, заигравају се у улогама јарчева на брвну.
Зар ова земља нема већег проблема од поделе транзици-оне добити и доделе тантијема пре(т)плаћеним губитницима из-бора. Све остало је паветина и шаш, што ће већ који дан после  11. маја бити јасно.
Но, како би данас без изазивања подела биле две Србије сачињене од пет деценија расрбљиваног и плашеног народа. Које ће, не дао бог, 11. маја, ако се подају хушкању политичара, дефи-нитивно поцепати тапију на своју сопствену државу. Једни ће као у Европу, други наводно у самоизолацију. Коју су, јел’ те, сами одабрали.
Хероји 9. марта, јакобинци вукомобила, самозвани пози-вари на бомбардовање, актери демократског пуча од 5. октобра, да су могли вероватно би са Милошевићем и канабе, сведока сво-је кооперативности са мрским Слобом, експедовали у Хаг. Да у маузолеју НАТО правде, уз главу свог киднапованог и изруче-ног саговорнка, употпуни амбијент у коме су инициране завршне  демократске промене. А уз помоћ Сорошевих донација, припре-ма се дефинитивна информативна лоботомија нације. Њене жрт-ве, огромна већина Срба, доведени су до улоге унапред осуђеног, неизлечивог пацијената кукавичјег гнезда.
А весели се овом политичком коктелу дружина политич-ких болничара, експерата, која већ две деценије хара српском политичком сценом. То су већином потомци истребљивача порат-не преживеле српске демократске грађанске класе. Они су добро спонзорисани чувари тајних досијеа о неделима својих истинских или политичких отаца. Први су Србију изручивали руској, други америчкој Коминтерни.   
Сценарио даљег комадања Србије, зацртан је пре више од осам деценија од бољшевичке интернационале, да би га преузела неолиберална, где бенгалски дипломатски ватромет око Косова вешто прикрива напоре пронатовске коалиције да одвоји и Војво-дину, као планирану европску регију“ и мост према Србији“. Тај пројекат у реализацији представља истинску трагедију. Са њом се могу мерити само најпотресније античке драме.

Медијска лоботомија 

Београд, јун, 2008.

У узнапредовалој балканизацији Србије, обележеној и формалним губитком Косова, јавност се гуши у смећу спинованих информација. У том обиљу медијског џанка, током пијачарења око нове владе, које се окончало (на)мирењем око поделе избор-ног плена, недостаје разматрање суштинског. Трагање за једин-ством нације и стратегије за опстанак државе.
Уместо тога, на делу је опасна акција увлачења Србије у нове поделе, наводних про и анти Европејаца. Праћена је строго контролисаним одбиром и протоком информација, које настоје да на странпутицу наведу свест о неопходној самоодбрани од прете-ће националне катастрофе.
Јефтини тријумфализам већег дела медија, због пропасти пројекта националне владе, не јењава. Чак ни после јавно обз-нањене чињенице да је ирско „не“ Лисабонском споразуму ван хоризонта уклонило фатаморгану најављеног уласка у ЕУ и то баш у тренутку када се овде преломила одлука о коалицији ДС-СПС европски оријентисане социјално одговорне владе. Било би трагикомично да се иза те лоше представе квази-националног по-мирења, које је заправо хепиенд Осме седнице, не крију погубни сценарији. Оних фактора који су ово помирење изнудили. Треба сакрити намере секте милосрдних анђела о етапној дисолуцији државе Србије.
Сазнање о тој реалној опасности настоји се избрисати из свести људи кроз токове непрекидне информативне лоботомије.
Како смо доспели у улогу жртвеног јарца? Зашто се и у име којег страха чак и најхрабрији данас либе да оно чиме нас дневно засипају Сорошева, тајкунска и остала инвазиона гласи-ла, не назову правим именом.
Да ли је то страх од њихових власника, усвојеника интер-вентног глобализма, нове, сада западне коминтерне. Уверили смо се преко бомби и томахавка да је крајње некритички и неприја-тељски оријентисана према народу чију кућу треба макнути с пу-та. Добро је у том послу имати на располагњу и домаћу радну снагу.
Најважнији задатк у непрекинутој информативној дивер-зији из листова и са телевизија је да стално држи забрављену праву истину о сценарију дестабилизације Србије. О перфидном увлачењу Срба у причу о наводном етничком чишћењу својих комшија са Косова. А праве странице те приче написане су већ другог дана по објави Титове смрти. Тада је на насловној страни Њусвика осванула карта Србије на којој је Косово било означено црвеном бојом, као место прогнозиране ерупције албанског се-паратизма.
Нема никакве сумње да ће најновија испорука министра за лов на уцењене Хагу, с обзиром на садржај оптужнице, посеб-нонепоштовања конвенције о ратовању приписаном Караџиће-вом човеку од поверења, на мала врата поново актуелизовати пи-тање колективне одговорности васколиког српства. Тиме се отва-ра нова неопходна бреша за наставак уцена и већ испланиране послове даљег комадања Србије, која ће остати без мањина али и највећег дела територије. Санџак је пун оружја, а Војводина обле-пљена плакатамаТачку на (србијанску) пљачку.“ Нови председ-ник Матице српске, академик Чедомир Попов упозорава: Ако се Војводина отцепи нестаће, а Србија ће ипак остати. Како је већ речено. Колико Србија треба да буде мала да не би била велика“. 
Медијска димна завеса кризе око састава владе и фавори-зовање европских интеграција, уз погрде патриотама који не би да дају домаће у руци за Соланину вересију на грани, обневиде-лим Србима нуди Потемкинова села  Европе. Све то да над главом не би приметили маказе за кројење граница. Јако налик гиљо-тини.     


Погубна цена (на)мирења   

Београд, јун, 2008.        

Oн наизглед, доминира у улози предлагача „националног помирења“, пројекта који би требало да означи да ће баштиници Осме седнице, костимирани у „демократе“ и „националисте“, ако се сложе око плена, поново „јахати заједно“. 
Ипак, овај председник, са праменком у коси, нагнутима над енигму даље српске судбине све више личи на истањену ка-рику. Сада одлазе српске покрајине, после ће области.
Са севера поручују да је од недавно жуто окречена „Вој-водина већ у Европи“.
То показује огромни пано „Инђија град европске будућ-ности“. У Сремским Карловцима, у центру, можете у удружењу по-вратника, поред вина „бермета купити и обиље књига. На срп-ском језику оне „сведоче“ о геноциду почињеном над Немцима староседеоцима у „бројним конц логорима широм Војводине. И одлука и чин протеривања, ових припадника Хитлеровог култур-бунда, који су стигли чак до Стаљинграда у трупама Вермахта, приписују се наравно Србијанцима. Над којима, узгред, и даље траје окупација победника из 1945. и то преко потомака Титових скојеваца и политчких комесара.
На грб те творевине која се лагано искрада, накупци, до-маћи, страни, од Бешке до Сланкамена, плашећи београдске ви-кендаше да су „подигли куће на немачкој земљи „а ови се, веле, „враћају на своје“, и откупљују десетине летњиковаца. Све то за кусур од кућа продатих руској мафији у Црној Гори.
У сенци маневара даљег комадања државе Србије сувише мастила се ових дана пролива на спекулације око састава најно-вије владе. А притом, превиђа се нешто што је белодано јасно. Та влада саставља се свуда, само  не у Београду.
Да би то могло да буде изведено по рецептима о којима ни Орвел није сањао, потребно је подметнути причу о наводном националном помирењу, а уствари уједњењу свих фракција крип-токомуниста. А то је, од бомбардовања савезника, изведеног на највеће српске верске празнике, па до злоупотребе свих нацио-налних датума у историји, укључујући киднаповање председнка на Видовдан, свакакао најогавнији безобразлук. Али и најопакија замисао. То практично значи, ако и ова превара глатко прође, да српску „проевропску већину“, уз неколико хиљада корисника сан-кција и транзиције, припадника нове елите старог бољшевичког педигреа, чине не само они који очекују мрвице са њихових тр-пеза већ и огроман број застрашених.
Јер, не будимо ни наивни ни престроги. Ти људи, макар они који памте, али и преносе искуства својим потомцима, нису покренути према гласачаким кутијама коалиције за Европу при-чом о повратку на беду деведесетих. Она их свеједно чека иза угла приближавајуће глобалне рецесије проћерданих девизних резерви. Новопридошли, проевропски гласачи, из редова до сада ћутљиво неопредељених, врло добро знају да је у последња три рата Србију газила Немачка, да је у првом Француска обилато зе-ленашила на послатој ратној помоћи. У другом Енглеска урушила монархију и довела Тита. Бомбардујући заједно са САД српске градове а по наруџбама из његовог штаба. То је по концепту за-страшивања, мало убедљивијег од овог недавног, одлучило и суд-бину првих послератних избора, као и ових за председника и пар-ламент.
Дакле, ти бирачи, поучени ликвидацијама „народног не-пријатеља“ из 1945, Голим отоком и паљевинама парламента и гласачких листића и препадима дугих цеви, петог октобра, гласа-јући за евроутопију обезбеђују живот своје деце од нових „хума-нитарних интервенција“. По цену да ова немају праву државу.Ма-кар да живе под окупацијом. Наравно, преостало мало поноса не износи цену (на)мирења на јавну расправу.
За све те гробаре Србије, наравно, пресмело је тврдити да по школи вештина припадају истој трупи која је на тој такозваној историјској вододелници 1988, од једног идеолошког циркуса и  урушавања комунизма, направила два. И то назвала плурализ-мом. Према томе, тврдња да једино у Србији нису очекивали пад Берлинског зида, једноставно не стоји. Напротив, браћа Далтони већ тада нису могли да се сложе како да поделе плен долазећих промена. Неки су хтели да га деле са моћнима, а неки не. Данас су макар у овом првом на путу да постигну сагласност.


Стокхолмски синдром у Београду

Београд, 2008.

Хилари Клинтон добија у руке кормило америчке спољне политике. Њена прва изјава је: „Посао на Балкану није завршен.“
Показаће се, преко листе окружења новог америчког председника, сва испразност очекивања од обећаних промена... Бар кад је интегритет преостале Србије у питању. Слика тима око Барака Хусеина Обаме, тим је више обесхрабрујућа ако спомене-мо заменика Бајдена и остале чланове демократског проалбанског лобија Клинтонових, укључујући и Олбрајтову.
Практично, симпатични мелез, под строгим надзором ок-ружења, непопуларним мерама државне интервенције, које асо-цирају на Марксове лекције у Капиталу, чистиће Бушове „Ауги-јеве штале“ према пројектима ајкула са Волстрита. То је објекти-ван ризик, кога је амбициозни мелез свестан, имајући у виду суд-бину реформатора Кенедија.    
Од тог добро осмишљеног најновијег америчког политич-ког бренда, пропагандна медијска машинерија ДС, ствара култ месије. На трагикомичној матрици „брозизма“ чак је формирана, још пре инаугурације Барака, својеврсна скојевска организација „Пријатељи Обаме“. Регрутована је из редова извозника „ружича-стих револуција“. Али, влада и њени гласноговорници отишли су и  корак даље. Потенцирањем предвиђања да ће овај изабраник дела странке, који заступа најкрупније главешине Волстрита, бити глобални Робин Худ, нека врста беневолентног председника и доброчинитеља васцелог глобуса, позван је овде, брже боље, ММФ. Да ли смо заборавили да је то идејни спиритус мувенс сада-шње неолибералне катастрофе, чији ће цех платити сиромашни.“ Америка ће, до сада најбруталније, упијати туђе уштеђевине и ре-сурсе спасавајући себе“, тврде монетарни стручњаци.
Одједном, ова институција, која је преко својих експерата са „теткиног кауча“ оплевила Латинску Америку, Африку, одређу-је наш буџет, пензије, курс динара, цену грејања, превоза. Навод-но, влада не може да се избори са сопственим расипништвом. И тако се догодило да 80 милијарди долара позајмица и јефтине ра-спродаје бивше друштвене имовине није претекло да се отвори и неко радно место. Број незапослених стрмоглаво расте, а власто-дршци долазе до кључног аргумента узрока кризе, оптужујући преживеле пензионере да је сваки од њих заскочио преосталих 1,7 радника. Преко ноћи, чланови ПУПС-а, једног од стубова коа-лиције, прекомандовани су у следбенике Дракуле. 
Како рече ових дана један од најбољих српских глумаца, изузетан у улози књаза Милоша, „ма људи, не ради се о теорији завере већ о теорији намере, која се редовно претвара у праксу наше пропасти“. А она је у убзрању васцеле две деценије. 
У том контексту, прецизно је одређен садашњи тајминг хрватске тужбе за наводни геноцид Србије над „њиховом лепом, па и суђења Артмановој на коме ће бити обелодањени документи, на чију се заштиту од јавности, током суђења Милошевићу, сво-јевремено обавезао Хаг. Ради се о врло експлозивним, наводним доказима, о одговорности приписаној војном, политичком и по-лицијском врху Србије у енигми Сребренице.
Такав правац догађаја, који се већ препознаје, отвориће могућност Силајџићевим Бошњацима (што они већ најављују) за покретање нове тужбе за геноцид Срба и Србије над Бошњацима током протеклог рата у Босни и Херцеговини.
Суђење Караџићу, можда и Младићу, ако је обухваћено планом инжењера српске судбине, довешће на сцену заштићене сведоке врло високог ранга. Они ће себе откупити од пресуда до-пуном сазнања које су све обавештајне службе и личности у ре-жији ЦИЕ, учествовале у припреми сребреничке омче за РС и  Србију.
И док Србија буде чекала на одговор „који не обавезује“ о исправности своје тапије на Косово, одвијаће се ЕУЛЕКС окупаци-ја, а у току је подгревање новог српско-хрватског, за сада, вер-балног рата. Основни циљ те димне завесе је да завршне припре-ме за откидање северне покрајине, већ именоване еврорегијом, остану невидљиве.
Признавањем Косова, Црна Гора је већ дала пример успе-шне отплате обећане евробудућности. Војвођански „регионалци“ су понудили сличну идеју, идеју свака вашка обашка, обожава-оцима жирафа, диљем бившег Београдског пашалука, чији трак-тори не ору на патриотизам.
Живимо поново типичан трилер српског игнорисања исто-рије. После одрађеног „пркосног“ рата против целог света, на шта се свела Слобина епоха у тражењу „херојског“ алибија за губље-ње предочених отимања територија, постмилошевићевска елита Србије изабрала је тактику екстремно обрнутог смера. Да буде онај последњи терен на земаљском шару на коме је већ посрнулој велесили, САД, унапред обезбеђена победа било какве политичке и стратешке иницијативе. После дебакла у Грузији, то је велики капитал, а можда и компензација избоксована од Москве. Да ли смо на прагу балканске Јалте коју као свршен чин прихвата Тади-ћева екипа..?!         
Таква политика онемогућује некој евентуално доброна-мерној власти „националног спаса“ да би Србија, типујући на (на)-долазеће  нове јаке играче,  могла  искористити  шансу  да сачува своје границе и национални идентитет.
Због моћне другосрбијанске анационалне политике, упа-рених медија и невладиних организација, епицентар америчког хегемонизма у реаговањима и најозбиљнијих интелектуалаца, ка-либра Чомског, Хабермаса и Жижека ових дана концентрише се на Ирак. И то оценама да је та агресија, праћена кратким ратом, примарни узрок хаоса и прва америчка велика грешка у кораци-ма. А почело је, испровоцираним распадом Југославије у коме су републички пајташи из бившег СКЈ били само глумци национал-ног интереса и то са талентом статиста.
И у новопроглашеном рату Загреба и Београда, понавља се иста фингирана прича у којој су увек праве жртве они најне-обавештенији. Добићемо зато, у новом потпаљивању балканске ломаче, нове националне хероје у министрима, новинарима, за-што не и председницима, који ће очас забораваити руковања, та-пшања и повлачења по фоајеима у разговорима у четири ока.    
Уосталом, због таквог могућег расплета жури и садашња  власт и они који су је у својим камповима и невладиним инкуба-торима излегли као скакавце наше будућности...
У таквој држави логично је да завршне разговоре у Мо-скви о пресудном енергетеском споразуму за Србију води мини-стар полиције. Заправо то је логичан, последњи стадијум озбиљ-ног оболења елите у „кругу двојке“, чија је дијагноза, „стокхолм-ски синдром“. Да подсетимо, то је необајашњива заљубљеност си-лованог у силоватеља. До краја потрошене жртве не добијају прилику да о томе проговоре. Преживели ћуте, у реду за синекуре.


Балканско буре гаса

Београд, април, 2009.

Најављени „блиски сусрет опасне врсте“ америчког и ру-ског енергетског пројекта у снабдевања ЕУ гасом, догодиће се на просторима опасних балканских раскршћа.
Већ су увелико у току маневри великих играча у циљу за-добијања приоритета за сопствени продор. Берлусконии и Путин, у недавно потписаном споразуму, удвостручили су капацитет Ју-жног Тока на 40 милијарди кубика гаса. Руски експерти тврде да ће њихов гасовод бити готов много раније од конкурентског.
Немам ништа против Набука, али не видим одакле ће на-бавити гас, рекао је за амерички крак гасних маказа, Путин. Ка-ква наивна упитаност. Његово мишљење очито дели и италијан-ски премијер. Али не само он. Велико комешање око будућности енергије за Европу улази у фазу залета...
Бајден жури, у међувремену, на Балкан. Прво у Сарајево, па свраћа у Београд да обезеди његово немешање у сопствене ствари. Тај концепт у духу мирења са судбином српског дела Балкана, предодређеној у Вашингтону, подржавају домаћи ана-литичари, подобни по владиним критеријима.
Нико, вођен лошим искуствима америчке имплементације резолуције о Косову и недавне препоруке Конгреса да се изврши ревизија Дејтона не истражује какве су праве, засад скривене намере САД у односу на српске просторе.
Рецимо да се исламским земљама преузимањем целог Ко-сова и утапањем Републике Српске у унитарну муслиманску Бо-сну, отвори пут исламским земљама на нове концесије на право-славним тероторијама. То је стратешка понуда награде исламу да се гасом напуни Набуко и то из земаља у Азији, посебно на обо-ду Русије.
Исламски блок у предособљу Европе, на самим вратима преостале Србије, да ли је то теорија завере или нацрт праксе. Рецимо, министар одбране, домаћи, по повратку из Турске, изјав-љује да смо са Турцима у рођачким односима. Као да кључни члан владе дува у једра америчког плана за Југоисточну Европу у коме се предвиђа повратак турске интересне сфере, (као регио-нале силе), на Балкан. На томе се у Вашингтону ради већ више од десет година.
Истовремено, Турској се ставља до знања из Бона да се (преко Балкана) може граничити са Европом, али да у њу, вала, ући неће. Турска, Србија, Црна Гора, Македонија, Албанија, БиХ, заједно на мапи бесконачног пута у ЕУ. Тако некако слути после нескривене одбојности старе Европе да заустави инвазију клијен-телистичких проамеричких режима да се убаштрају у ЕУ.
Албанија, Косово и унитарна Босна, коју намерава да створи дипломатска екипа на челу са Клинтоновом, уз подршку Турске, јак су адут да и Набуко добије гас. Од алахових след-беника, који су узели за мету стари континент. Да би преживела као велесила Америка је спремна на уступке и на рачуне својих западних пријатеља. Ништа ново, зар не?
Како то увек бива, када је у питању борба за стратешку предност, средства се не бирају. Укључујући ту производњу да-љих дестабилизација, нових сецесија на тлу Европе, посебно Бал-кана, простора где се америчка политика комадања држава и ис-провоцираних ратова, током протекле две деценије показује као најуспешнија. Управо преко ових успеха, Клинтонова диплома-тија се наметнула Обами. Лоша прогноза за Београд.
Већ дуже време на удару је и Грчка, као једна од гаранта изградњи Јужног тока.
Ко су ти закукуљичени анархисти који ломе кичму режи-му у Атини? Испоставиће се, исувише касно, као и случају Цр-вених бригада у Италији, да су ти неконтролисани револуцио-нари уствари инструиране ЦИА банде. Или ако хоћете, можете их назвати отпором пројекту проласка руског гаса преко Грчке до Апенина.
У току је офанзива застрашивања на простору бивше Источне Европе. Некадашње чланице Варшавског пакта, до грла задужене само ове године треба на име камате да плате 400 милијарди долара. Идеална је то позиција за Вашингтон да им, појача жар антимосковске политике. Као у Украјини, недавно, када је Јушченко мрежу за транспорт руског гаса понудио на кон-тролу Бриселу. Од председника Бугарске захтева се да притиском на владу и парламент раскине споразум о праву проласка руског гасовода преко бугарске територије. За сада тај покушај нема ус-пеха. Чак се и Тадић држи.
Добро обавештени „Le Мond Diplomatiqe“, часопис који би се глобалистичкој бујици медија могао издвојити као редак кри-тички окренут темама неоколонијалне политике САД, упозорава у светлу свих већ повучених потеза у америчко-руском гасном гам-биту да ће до овог лета, најкасније, Вашингтон, ако не буде бо-љих опција, радити на дестабилизацији влада у Софији, Атини и Београду са циљем да издејствује инсталирање нових марионет-ских гарнитура. А ради раскидање уговора о правцу проласка ру-ског гасовода.
Ако се ова упозорења ставе под лупу, онда обриси свих политичких збивања, од прошлогодишњег изнуђеног изборног ул-тиматума Тадића, са примесама пуча, преко срамног дебакла ра-дикала, за које се веровало да су брана сецесионизму, добија свој реални оквир. Све то неодољиво подсећа на оне сценарије сли-чне јаје јајету који се ређау на тлу Балкана још од Берлинског Конгреса.
Деструкција спинована споља, одвија се у парламенту. Треба га губитком угледа избрисати са списка оних који усме-равају српску суверену вољу. Тај кокошарник, намеће се утисак, просто вапи за новом етапом пузећег јавног удара који би могао настати усвајањем закона у коме министар унутрашњих послова одређује подобност политичких партија, покрета, скупова, поли-тичких слогана и обележја. Све то под мотом борбе против фаши-зма у Србији. И уз волунтаристичко тумачење закона извршне власти.
Сада се две половине наследника осме седнице зноје како да обезбеде наручени статут Војводине, а да не изгледају дирек-тно умешани. Можда да позову Еулекс. Тиме би се дефинитивно оствариле могућности да будућа Војвођанска рука контролише вентил на руски гас. То је захтев Вашингтона, пре свега.
Видећемо, у међувремену, да ли је прихватање задатка оцепљења Војводине ипак превелика говеђа глава, чак и за оног главатог мачка из Новог Сада, који је навикао на пун чанак. Већ има оболелих од војвођанског грипа у Шумадији код лидерчића који пате од политичке осујећености.
Од депресије могле би да их спасу само сопствене држа-ве. Како рече, својеверемено, Алија, држава па макар као авли-ја. Чини се да ће Бајден потрошити доста енергије, постављем листе услова у Београду, под којим ће навадно Србија добити статус регионалног лидера. У чему? У дезинтеграцији. Јер, како рече Клинтонова, посао на Балкану није завршен. А то би зна-чило да би и она прекумановска Србија за САД и савезнике била превелика.
Да ли САД заборављају да буре гаса ништа мање није опасно од бурета барута. Или баш намерно крешу варницу, мада су се односи моћи у свету и економске и војне, значајно на кан-тару помериле на њихову штету. Све упућује да је у питању по-литика зазивања нових ратова, у којима су бар до сада, САД ре-довно профитирале и продужавале век свог модела капитализма. Данас на издисају.


Док не зафали Србије

Београд, април, 2009.

У новом, а старом, поретку, који је уствари комбинација робовласничког статуса и кастинских подела међу припадницима балканских губитника, петооктобарска елита, по цену рушења свих елементарних моралних постулата, себи обезбеђује улогу капоа.
Они су задужени за радости тамновања сужања које мори глад, губитак слободе и поноса. Свакога дана еврократори најављују долазак (сточних) вагона који воде тамо где је рад пре нешто више од пола века ефикасно ослобађао од живота ин-фериорне расе. 
Ако већ није подлегао пропагандној матрици замене уз-рока и последице, обичан грађанин мора себе видети данас у Ср-бији у концентрационом логору, чије су жице политичке и медиј-ске обмане вешто уплетене око добро укопаних стубова срама,  НВО споменика српске геноцидности.
Улога чувара и надгледника пљачки преостале имовине поданика, врх  је у каријерама оних делова политичке и културне елите који су привилеговани чувари тајне у ком правцу се уствари  креће глобализам и у чему је суштина људских права у балкан-ском Гвантанаму. Оно што је део њиховог задатка је да сопствени слуђени народ, опљачкан, обогаљен и понижен, увере да је то праведна казна за несхватање добробити које доноси новоорве-лијански свет, где се од жртве не тражи само покорност, већ и  усхићење силованог.
Булгаков је давно у Псећем срцу описао трансформацију псећег у шариковски људски подли менталитет напујданих халап-љивих подмуклих гонича, који искључиво мисле на сопствени тр-бух. И спремни су да на команду приведу и изруче оне без шансе да се одупру њиховој набреклој подложности. Они само преносе наредбе да се на предлог ММФ мора кресати, штедети, одрицати, у корист њихових несмањених апетита. 
Ти профитери ружичастих пучева, који су претходно про-шли кроз експерименталне докторске руке ЦИА психолога, струч-њака за НВО мутанте, који су опремљени за операције брисања историјског памћења и православне савести, само су наизглед наши суграђани. И управо та погрешна представа, док их гледамо на тв екранима, у разним будаластим перформансима, тера људе да се, авај, закаснело питају да ли нам се уистину догађа оно што нам се догађа, да ли је то омашка или смо жртве халуцинација, зависници теорија завере,  јер  да су Амери хтели  могли су  да поруше баш све. А нису.
Заиста могли су да поруше до последње фабрике и убију до последњег нечлана невладиних организација, али, заиста, од кога би живели наши капои већ навучени на оне милионе долара петог октобра и десетине милајарди потом. Кога за баснословне тантијеме да уче демократији безнађа и кљукају преко медија као гуске истинама својих газда. О потреби денацификације Србаља и покорности у име будућности наше деце. Она још неро-ђена добиће шансу да слушају нове старе мантре о мапи пута за Шенген.
Вероватно да ће им та предавања држати потомци садаш-њих  гуруа из школа за политичку изузетност и коректност, који су прошли све тестове секти НАТО-а, Сороша и осталих усрећите-ља човечанства. Њихова помајка госпођа еееееее већ је за њи-хово добро и нашу несрећу преузела ингеренције које у пракси премашују овлашћења председника државе, њеног најмилијег ђака. 
Данас као да се заборавља да су савезници још 1946, Бри-танци из сопственог колонијалног искуства, а САД на традицији највећих домета нацистичке науке и пропаганде, прионули на  прављење пројекта у коме се велики више неће сукобљавати око поделе плена, што је била суштина досадашњих светских ратова (с тим да искључе Русе), већ да ће, признајући примат САД, све делити без свађе.
Та филозофија смислила је технологију производње неми-лих догађаја (у њиховој режији), намењених будућим жртвама, војно инфериорним, произведеним у кривце. Те секвенце криза, кажњавања и прања мозга смењују се таквом брзином и брутал-ношћу, уз спиновање потчињених домаћих медија, да субјект овог рата против популације губи сваку оријентацију, жељу за отпо-ром. И на крају, очајници оптужују сами себе. Данас је немогуће проћи улицама од самоптужујућег лелека људи: Ма ми Срби смо говна.
Па то је оно што капои и њихове газде желе, јер дефини-тивно је срамота у глобалном свету бити патриота, ожењен осо-бом супротног пола, добар и брижан родитељ. Велики брат је отац и мајка и учитељ нашој деци. Зна шта је за њих најбоље. На полицама васпитних ТВ екрана је дрога, травестија, срећа исто-полних бракова, тријумф поткупљених гласова у парламенту,  ко-јим се у име равноправности отвара поглавље дискриминације ве-ћине од стране оних које не мучи питање да ли је добро да бу-дућност креирају ексцентрици који се подсмевају репродукцији и опстанку нације рађањем нових чланова.
И све те истине нове библије плаћаћемо пластичном кар-тицом добро упаковани у банке података пред очима камера и микрофона, нагледника дужничког ропског ланца.  
Пустите нас да ми мислимо о томе, поручују капои соци-јално одговорне владе. Или, како рече ових дана несташни мини-стар финансија, ми смо добили подршку ММФ од 3,2 милијарде! Правилније би, наравно, било, да призна, ми смо ради опстанка ове дружине на позицијама подстрекача ваше дужничке трагедије добили аконто новог задуживања вас и ваших потомака, новац да и даље подстичемо процес вашег осиромашења. Духовног, морал-ног и материјалног. До потпуног колапса нације. Слободно про-бајте да то преокренете. У бољем случају налетећете на гумени зид (пендрека) који ће вас вратити тамо одакле сте пошли. А ако га пробијете којим случајем налетећете на жице и цеви НАТО  куле стражаре са Косова. Могу они опет позвати газде да нас бомбардују, ако постане густо.
Да ли је то неко, којим случајем, рекао. Ма људи, канда смрди на диктатуру. Ма није... наравно. То би само била још једна теорија завере, још једно муцање говора мржње. Што рече прогнаник Његош, племе моје сном мртвијем спава...
Осим наравно живахних навијача на пансиону служби. Они су задужени да демонстрирају наше балканске, расистичке, хомофобичне и фашизоидне фрустрације и гнев... Уосталом, зато и јесмо под надзором, улисичени. Спремамо се дан за даном, лек-цију по лекцију, за један много свеобухватнији Хаг. Када нам сви-ма докажу ендемску склоност геноциду. Или ћемо се откупити предајом нових територија. Док не зафали Србије. 

У сусрет невладиној влади

Београд, април, 2009.

Нико није покушао да доведе у везу презадуженост наших комшија Мађара са чињеницом да ова земљадекретомповери-лаца добија нову владу под ингеренцијом зеленаша у ММФ. Ако се сада узме у обзир најава да ће светски лихвар – Међународни монетарни фонд, одлуком самита у Лондону, добити на распола-гање 1.000 свеже наштампаних милијарди долара јасно је најма-ње једно. Технологију томахавка, испробану на Балкану, смењује бомбардовање посрнулих малих економија позајмицама банкар-ског „милосрдног анђела“. Отровни финансијско-политички и еко-номски услови, са нешто одложеним дејством, биће ефикаснији од НАТО пројектила.
Не радујмо се новим ревизијама буџета и новим позајми-цама, под одређеним условима. Оне директно воде у изумирање делова популације неспособне за продуктиван рад. За преузима-ње пуне одговорности због оваквог геноцида над грађанима вла-де наравно немају храбрости. Оне су само сервиси ове банкарске неоколонијалне институције и зато лаконски саопштавају – то су услови „подршке“.
Правац предстојећих догађаја у Србији, на бази искустава држава жртава ММФ-а у Латинској Америци, Азији и Африци, треба препознати у припремама за још једну пучистичку, полити-чку транзицију. Тешко да би се ту могли уденути некакви, макар наизглед, демократски избори. За разлику од 9. марта, када је, у режији краља тргова, оствариван услов за удар, коме се није при-дружила војска, преко 5. октобра, када је постигнута кооператив-ност генерала и делова полиције, заједно са ужим кругом СПС-а, уз икебану маса и ватромет опозиције, најзад је, после политич-ког удара ДС-а од прошлог пролећа, без таласања, изманипули-сана изборна воља. То упућује на могућност да следећа владајућа гарнитура чак неће морати да крије чији је експонент – да је нека врста принудне управе светских банкара над Србијом.
Улогу спасилаца играће организације које су се до сада скривале иза борбе за људска и мањинска права, права хомо-сексуалаца. Неће морати да се пререгиструју као парламентарна странка. Време је да невладин сектор, који је након 5. октобра из-борио дисконтинуитет државности Србије и промоцију њене ис-кључиве кривице за све ратове, помогао признање Косова и ради на отцепљењу Војводине, престане да игра улогу владе у сенци.
Реалних препрека за то више нема. Парламент је подјед-наким напором опозиције и позиције дискредитован. Медији и личности директно спонзорисани од Сороша и невладиних огра-нака већ форсирају дискредитовање оних који су закомпликовали игру око Србије потписивањем пропуснице за „Јужни ток“. Могло би се показати да се ближи крај балканском флиперу с Тадићем у улози куглице. То најављује својим заокретом увек добро обаве-штен Б92. Осим ако председник не појача напоре у отварању дијалога са Приштином и прогура снагом 127 коалиционих гласо-ва статут Војводине.
Незахвално је у овом тренутку, немогуће чак, прогнози-рати тајминг новог расплета текуће политичке сплетке чији су те-мељи ударени још насилним стварањем коалиције ДС–СПС, а по-том цепањем радикала. При томе нико није забринут што смо по-стали парламентарна земља без опозиције.


Србија на лизинг

Београд, јун, 2009.

У збивањима на српској транзиционој арени превише је систем(мат)ског насиља над логиком да би иједана од „омашки“ владајуће елите, била плод случајности...
Рецимо, продаја капиталних објеката за сићу, уништење домаћег банкарства, једнострана примена ССП, гушење до колап-са домаће пољопривреде, отварање олаког задуживања код нај-страшнијег светског лихвара ММФ. И тако у бескрај.
Само што је аранжман од 3 милијарде позајмице одрађен са ММФ, уз укупне услове (рачунајући и политичке), који нису до краја транспарентни, а на путу је, наводно најесен, још један „ребаланс буџета.
У њему зјапи рупа у виду недостатка готово милијарде до-лара. Уз крпљење неизбежно иде смањење предизборно „нази-даних пензија, као и одустајање од преузетих обавеза „социјално одговорне државе.
А за промашаје, за економију деструкције млађаног мини-стра, и покретање одговорности, наговештаја нема. Ни за оправ-даности даљег опстанка мастодонтске администрације, ухљебље-них 28.000 партијских активиста, демократских стрина, ујака, се-стрића, нико не пита.
Кошмар блиског слома, као резултат ове политике буја. Мада, светска економска криза још није озбиљније погодила Ср-бију. Јер, држава се, вођена памећу политике задуживања, осло-бађа ризика да се замери својим грамзивим спонзорима од 5. ок-тобра, док они профитирају на политици продаје српског „поро-дичног сребра“. За багателу. За све послове на нашу штету, јав-ности се потура објашњење да је то цена безвизног режима и уласка у ЕУ.
Истовремено, док се Србија пролама под тертом корупци-онашких скандала и нерашчишћених афера око досадашњих штетних аранжмана, вредних милијраде долара, председник твр-ди да је корумпирана цела нација, а не само повлашћени врх. Хапсе се „грамзиви“ лекари, шљункари.
Тиме су, заправо и жртве и инспиратори јуриша повлаш-ћених олигарха, на преосталу друштвену имовину и буђеларе оси-ротелих, изједначени. Јер, јавна је тајна да су у системске законе и полуге власти свесно уграђени механизми корупције.
Србију је прекрио мук и потпуно одсуство свих демократ-ских и медијских механизама да се реагује на све чешће нападе политичара и њихових сервилних медија на достојанство грађана који „револуционаре углавном доживљавају као оне Пекићеве скакавце.
Показује се, да се, уз добро медијско застрашивање, реци-мо отварањем истраге над новинарима, наводним инспираторима ратних злочина, мало преосталих из „седме силе“, (спремних да НАТО оптуже за злочин над целим српским народом), да лако са-терати у мишију рупу. Јавност се не оглашава. Тим горе.
То што су све полуге и ове хајке у рукама кроатоцентри-чних кругова „другосрбијанаца“, снажно етаблираних у Београду, од НВО до самих врхова власти, никога не забрињава. Нити се ико досећа да је то из самог епицентра Србије, уствари, подршка хрватској тужби за наводни геноцид.
Та клевета подигнута је против Београда уз тачну процену из Загреба да је маневарски простор Срба, после киднаповања Милошевића и изручења Хагу свих његових сарадника из редова политичког војног и полицијског врха, због такве освете ДОС-а према претходној власти, без икаквог ослонца у моралу.
Неки дан, на Б 92, доживотни отац ДС и доживотна мајка и главна сестра клистирања Србије од фашизма, климају главом једном успаљеном саговорнику у студију који кличе. Није Србија фашистичка али има у њој фашизма“. Па тако у бескрај. Јесте да Србија нема баш тотално ово, али ипак има прилично оно.
И даље, једини рецепт је просветљење... очишћење, са-мокаштиговање, опис мрака из кога смо изашли. Нешто као своје-времене „истине о Србима настале у агенцијама Рудер Фин...
На старту ове недеље Политика на првој страни приказује како свемирски оклопљен полицајац, јако налик војнику из „звез-даних ратова“, „хапси неонацисту у Новом Саду“.
Маргиналне групице, од којих је бар половина исфинан-сирана да глуми опасност по режим и овакву тоталитарну „демо-кратију“ извлаче се из шминкерница „служби и представљају се као примери фашизма у Србији. Умножавање десничарских гру-па“, упозорава крупним насловом „стара дама“.
Мада, најмоћнија сила света, кривац за глобалну пошаст економске деструкције, у непрекинутом низу од Буша старијег, преко млађег, а изгледа и Обаме, наставља амерички неофаши-стички поход. Са Балкана на Ирак, са Ирака премешта на Авга-нистан.
Маршира и даље на исток и притиска своје штићенике у Београду да натоизиране Србе уврсте у регименте у новом Дранг нах остен. Каква дегутантна замена теза. Срби ће се, наводно, спасити од бујања неофашистичких порива своје омладине, само облачењем исте у НАТО мундире. А пузањем своје елите пред ЕУ која је заправо варијанта новог рајха. Са престоницом у Бриселу, да се „Власи не сете“.
У међувремену, Шиптари, на инсистирање својих спонзора који су и финансијери НВО Србије, пристају да уместо Срба изгубе Косовски бој. Настоје, кад им је већ понуђено, да прогласе Ал-банцем Обилића (Копилика), о чему ће у свету одјектнути ових дана на свечаној промоцији преправљања српске историје. Зака-зане у Лондону.
Дакле, западни саветници припремају терен преко ЕУЛЕКСА и притисака, каква је била посета Бајдена, за стварање валидне тапије за државу створену бомбама. После отимања Ко-сова и приклањања Београда сили уцена, НАТО стиче легитими-тет као оверени творац нових држава, нове историје, новог чове-ка. То није више само балканска ствар већ основни тренд глоба-лизације.
Дотле, српска политичка каста, сада већ сасвим сигурно решена да до бесмисла фингира некакву борбу опозције и пози-ције, вишепартизам и демократију, обнавља пројект свог бившег учитеља и вође Броза.
Намера им је да на челу југославенизиране (регионализо-ване) Србије остану доживотни играчи (формула сваки са сва-ким), и то у разним поделама карата, али прецизно обележених и са планираним добитницима.
Већ данас, ови властохлепци, толико сигурни у себе и своју несмењивост поузданих вазала, код Ем-Ем-Ефа залажу др-жаву на лизинг. То је сјајна досетка продаваца аутомобила из до-маћих аутомагазина која се ових дана препоручује сиромасима.
Дакле, ако немате лаки кеш, продате ауто компанији, остајете у колима као возач, али маленкост, саобраћајна дозвола више не гласи на вас. Оверена је на новог власника, рецимо Евопа регију.


Уместо поговора
Беспућа демократуре

Београд,  март 2о18.

После деценију и по „самоокупације“, Срби су непрепознатљива, преплашена, безидејна, аморфна нација.
Сатерана је Србија у тор својеврсног експеримента „фарме“ за прање мозгова. Убрзано, а под будним оком новог Менгелеа (Великог брата) и домаћих асистената, Срби напуштају своју миленијумску веру, културну матрицу и идентитет.
 А агресорима, које постоктобарске власти, све редом, називају својим пријатељима, компрадори на кормилу транзиционе пљачке препуштају територије, ресурсе и полуге власти, којима ови управљају из сенке.
Мозгова већ испраних даноноћним (дез)информисањем, они још нерасељени, непротерани Срби, сабијени су у дезоријентисану масу.
Гаси се њихов самоодбрамбени инстинкт и активизам, жеља за слободом. Баш као свећа која трне докрајченог фитиља, без националног су програма, лишени суверенистичког блока политички активних, истинских патриота.
Могући носиоци препорода систематски су онемогућени и протерани у слепе углове политичког деловања.
Још од Титове смрти, превентивно су одгајани и за будућу српску „демократску“ елиту потурени пресвучени комунисти и лажни дисиденти. Сви одреда учесници оперетске владавине Броза, каонекаквог ерзац аутроугарског фараона.
Сапети су данас сви припадници ћутљиве већине. Они који не одобравају оно што виде, и који доживљавају ову и овакву Србију као варијанту лажне демократије и бруталног лесе фер капитализма.
Припадници до амбиса доведене српске већине, у својој немоћи политичког деловања, претворени су у невољне учеснике пропадања државе – беспомоћни, у букагијама добро осмишљене унутрашње окупације, изложени демагошким манипулацијама фарисеја из редова политике.
Током самообнављајућег мандата компрадорске гаранитуре од 2012, Срби су препуштени свакодневном преоравању самосвести и самопоуздања.
Ту, више него успешну, фаталну обману и завођење јавности,спроводестрани саветници (осовина Блер – Кембел), преко домаћих писаних и електронских медија, које у потпуности контролишу стране обавештајне службе и њихови домаћи медијски прирепци.Од таблоида до недељника у страним рукама, а са домаћим извођачима где се шепуре набилдовани квази-аналитичари и промотери најгорег западног помодног треша.
То је каста глодура и одабраних сарадника, више него издашно плаћених на послу националног суицида. Остали саизвршиоци су на хлебу и води, а са камџијом отказа изнад глава, да би испунили све, па и најпрљавије наређене задатке.
Цео политички и информативни простор, до последњег кутића, испуњен је лажима и симулацијом,као видом (непостојеће) стварности која оперише илузијама некакве успешне политике, налик Титовој, и одвлачи пажњу од процеса дубоке деградације државе, нестанка њене суверености и трговине њеним границама и преосталим ресурсима.
А тек о хибриду домаћег напредног патриотског глобализма, „ни жене ни девојке“, некакве квази-неутралности ове доведене хијерахије, која се од политике шири према уништењу аутохтоних вредности, српства и преверењу и унијаћењу СПЦ – о томе ће тек дати свој стручни суд експерти политикологије, социологије, али и психијатрије.
У сваком случају, под балканском је шатром у току експеримент, чија апликација на човечанство може променити ток историје – из хришћанске у сатанистичку цивилизацију.
То и јесте план америчких хегемониста, удружених са ојачалим језуитима у Ватикану. Намењен је житељима њиховог планираниог глобалног гулага, чија је једна од кључних караула Балкан, на размеђу цивилизација и путева.
Биће та наказа, од глобалистичке творевине предвиђена да буде трећа, и овога пута антисрпска, Југославија, успостављена под именом Балканије и са доминатним Албанцима, према којима градимо аутопут „братства и НАТО јединства“.
У ту конфедерацију западног Балкана ћемо, све напредујући према ЕУ, допасти, гурнути у „загрљај“ својим историјским непријатељима и аспирантима на српске територије. А у улози сличној оној коју су, у судару хришћанства и ислама, имали српски крајишници на ободима Аустроугарске и Османске империје. Све ће прецизно дефинисати једна нова, овога пута Балканска, Јалта.
Програм „промене свести“, обескорењивања и колонизације Срба, одвија се на полигону симулације вишепартизма, а у ствари демократуре марионета у пирамиди, које испуњавају све захтеве глобократије.
Оне, која јесве постоктобарске гарнитуре, без изузетка, доводила на историјску позорницу. У зао час и најгоре могуће време по нацију, већ фатално демографски осакаћену и измучену бројним ратовима и идеолошким екпериментима претендената на њене историјске просторе. То је само подлија верзија оне ћебади заражене богињама, коју су англосаксонски колонисти давали Индијанцима на новоосвојеном континенту названом Америка.
А тако окованима и обележенима судбином подевропског народа, компрадори  нам саветују како је, наводно, једина спасоносна опција нашег даљег опстанка – да се, већ полуодузети, начинимо дибидус мртви.
И то најпре онда када нас неко (о)пљуне или ритне у пролазу и назове „геноцидним народом“. Притом нас још Брисел, престоница ЕУ ропске изузетности цинично похвали да смо баш такви, понижени и увређени, а беспомоћни, „фактор мира и стабилности на Балкану“
У том се циљу, даноноћно и демагошки безобзирно, уз помоћ спин машинерије НАТО колонизатора, поново, као спасоносна, натура, вешто модификована, матрица србојугословенства.
Свако критичко промишљање овако пројектоване будућности искорењивања, представља за елиту и дежурне НВО, као и владине медије, теорију завере. Језик мржње.
Сваки покушај да се јавно отворе теме од пресудног значаја за опстанак Срба и Србије, проглашава се паранојом и теоријом завере… Неће бити. И даље смо на менију (нео)империјалне политике „Завади па владај“.
У тој крчми и дaље царује мрак, плаћеничка рука стоји на прекидачу. Пијане и обневиделе госте крчмар убеђује да наставе своје путовање у нирвану пропасти. Да, то је реприза поробљене Африке у некада слободарској Србији.







Коментари

Популарни постови са овог блога

ИЗБОРНИ ГАЛОП ТРОЈАНСКОГ КОЊА

Потпаљивање Косова