ИЗБОРНИ ГАЛОП ТРОЈАНСКОГ КОЊА

                      

Драган Милосављевић

ДНЕВНИК СРПСКОГ ЖУРНАЛИСТЕ

ИЗБОРНИ ГАЛОП ТРОЈАНСКОГ КОЊА

  

Критичко сагледавање стварности и јавно изношење ставова део су моје личне одговорности према будућности. Стога, ову књигу посвећујем, пре свега, најмлађем члану наше породице, Катарини, а потом Јелени и Милошу, Зорану и мојој Милици.

Аутор

 ПРЕДГОВОР

Новинар - посматрач - извештач и тумач

Као образован човек, по вокацији правник и полиглота широких погледа, сигуран у себе и своје судове, Милосављевић је током  непуних пет  деценије рада у новинарству стекао мноштво прилика да се осведочи у уздигнућа и клонућа, сјај и беду новинар-ског заната. Реч је о танјуговском ветерану из гламурозног периода несврставања и затамњене постнесврстаности, у којима је извештачко новинарство играло значајну улогу у стварању домаћег али и међународног јавног мњења.

Дуги боравак у Африци, у Акри и Најробију, а потом и у Европи, у Риму и Женеви, омогућили су Милосављевићу поглед искоса и издалека, бројна поређења, те препознавања сличности и разлика између догађаја у сопственој земљи и земљама у који-ма је боравио. Узбудљиво афричко искуство уденуто је у први део књиге под насловом „Афричка предсказања“.

Хировита и превратна политика зближила је али не и на-викла Милосављевића на расапну несталност политичког живота ауторитарних режима. У диктаторским и деспотским приликама испољавала се кратковладост правих и лажних вођа, народних и марионетских влада, уз све опасности претерних политичких уз-несења, тако склоних растрошности и кобним падовима.

У књизи Дневник српског журналисте пружени су нови не мање сликовити детаљи заплотњачке и закулисне политике за-падних постколонијалних сила, у тобоже независним и несврста-ним а, у ствари, поданичким и клијентистичким режимима.

Практично нема важније теме у протеклој деценији коју аутор није вично дотакао пером или типком на свом рачунару. Сви проблеми који су у постмилошевићевском, досовском и пост-досовском  раздобљу оптерећивали и замарали Србију нашли су своје место у Милосављевићевим електронским колумнама . Ипак, не може се рећи да је аутор опчињен једином па ни кључном улогом личности у српској политици. Исувше тога се на-гледао да би поверовао да један човек, ма какав он био, може ишта пресудно да промени у таквом профилу унутрашње поли-тике који, на жалост, за вратом има спољашњу наддетерминацију (гл. „Упокојење Милошевића“). 

И управо то је важна компонента коментаторске плат-форме аутора Драгана Милосављевића. Он, наиме, заступа поре-дак политичких вредности, боље речено идеала државне незави-сности, аутентичне демократије и грађанске и националне сло-боде. Са тог чврстог основа, рекло би се првенственог мерила и примене морала у политици, аутору ниуком случају, не импонују посрамљујући облици овдашње скрушености и понизности, послу-шности и покорности, те удварања и додворавања платишама и газдама са стране. Овај, може бити, помало архаичан, а заступ-ници грађанистичке идеологије и доктрине веле и наиван па са-мим тим и моралистички став, део је, у ствари, Милосављевиће-вог креда у разматрању српске политике и политике у Србији.

Одатле исходи оштра, на моменте и презрива критика по-литичког пузања и гмизања представника  квази-елите којој је, по мишљењу аутора, удељен, у ствари, поклоњен несразмерно велики део медијског, политичког и економског (сво-јинског) простора. Морална индигнација над призорима колаборације и онога што се зове „идентификације са агресором“, потплаћивања и плаћеништва, еврољубља (неизлечиве и непреболне љубави према монети евро), бедног егоистичког конформизма, неосетљивости и непоштовања националних и државних интере-са, те надмености, презрења и зловоље према сопственом наро-ду, све то заједно наводи Милосављевића на одлучан став о апсо-лутној негативности предочених појава.

Милосављевић је критичар идеологије „отвореног друш-тва“ и, у овом часу, у Србији раширене доктрине „сорошизма“. Аутор, уистину, није толико наиван да помисли да су али-ментирани добошари и стипендирани споукомени ти надничари (на)страних интереса  кључни играчи продужетка овдашње кри-зе. .

Драган Милосављевић то зна и разуме, са тим се не слаже и то не прихвата као нормалну чињеницу политичког и параполи-тичког живота. Зато су у првом плану његових интернет колумни ипак главни проблеми узроковани и подгревани споља, са којима се Србија, са променљивом срећом, непрекидно суочава од 2000. Године на путу ЕУ ропство, наметнутог правца   без алтернативе,

Напослетку, књига Драгана Милосављевића Дневник срп-ског журналисте придружује се оним не тако честим делима која не сведоче само о изопаченом карактеру једног бурног времена, него и о аутору који се својски потрудио да оцрта физиономију политике која је најчешће за еуропске фатаморгане  заводила лаковерне и невичне грађане. Милосављевић не воли политичке лажи, што значи да му се не свиђају не софистика и демагогија. У целини ткива књиге проткана је тежња ка разоткривању и оби-стињавању замумуљених и замаскираних политичких токова. То је једна од врлина Милосављевићевог начина писања и ове књиге.

Лепим стилом, кратким и економичним изразом, тачним поређењима, погођеним метафорама и згодним и памтљивим кованицама, аутор се вешто креће кроз брзаке и вирове српске политике, умешно остајући на заталасној површини веродостој-них тумачења.

Тамо где су очај и безнађе права мера несувислих поли-тичких збивања, аутор хуморним обртима и иронијским искора-цима надокнађује празнине, што није лако, нарочито у декаден-тном раздобљу у коме су, по мишљењу многих, сваковрсне суш-тине и вредности у повлачењу и опадању. Отуда је књига Дра-гана Милосављевића корисно штиво, пре свих неопходно онима који настоје да што боље разумеју неусклађености и против-речности савремене српске политике.

Милош Кнежевић

 Радио Ваљево

Документарни програм - Раскршћа

Аутор:

Са искуством извештача у бројним афричким инстант револуцијама ја сам 5. октобра 2000. у Београду на степеницама Скупштине у диму сузавца препознао репризу виђеног на просторима црне Африке две деценије раније. Већ тада су, у више од педесет успелих пучева, незадовољство и бунт изглад-нелих и понижених послужили као идеална димна завеса за нову расподелу моћи и капитала и настанак клијентелистичких елита новог поретка.

Виртуелни рат билборда

Београд, мај 2012.

Истински и једини победник предстојећих избора већ се зна, мада нико то јавно не саопштава. То је онај, или оно удружење у (злочиначком) подухвату организовања, финасирања и подстицања виртуелног рата билборда, чији нашминкани, ботоксирани, испеглани ликови својим слоганима убијају остатке здраве памети српске.

Јунаци овог рата, јавни или тајни, они из сенке, свим расположивим средствима спиновања, мувања, обмањивања, који се оглушују о памћење грађана а у улози некавих (фалш) крсташа демократије, попели су се на паное. И са тих билборда више не силазе. То су нови постмодерни „витезови“ српске политичке сцене, који своје назови спорове, уствари представе режиране за јавност, обнављају сваке четири године.

А у међувремену, како у власти тако и у опозицији, прикупљају харач на глупост и наивност бирача који су их, у строго контолисаним процедурама намештаљки и вештачких непоштених коалиција, наводно, устоличили.

Они своје политичке турнире не организују по витешком, традиционалном принципу, a mano, директним мегданом, мачем, копљем, обарањем руке, доказивањем реалне снаге и истинске надмоћи.

Они се, стакластог погледа, са фотошоп осмесима, нагињу са билборда над политичку сцену на којој сеизи, коњовоци, потрчкала, скутоноше, воде међусобнират до истребљења.Лецима, спрејевима иток шоу емисијама, а све увијено у дроњке некакаве назови кампање. Та битка медијских пиљара и пиљарица један је од најтужнијих призора правог домета ове демократије, која је вулгарно ископирана са Запада.

Српски политички амбијент, данас, у тренутку када се на светској сцени догађају тектонска збивања и померања, када свако себи тражи одговарајућег партнера, не по било каквим сентименталним или другим критеријима већ искључиво имајући као мерило циљ – голи опстанак државе и стратешку предност, свео се на објекат.

Србија, изнутра потпуно окупирана плаћеничким невладиним сектором, страним службама и квислинзима домаћег естаблишмента који раде на коруптивни проценат, није више субјекат међународне заједнице.

Она је бачена „на лору“(ко први ухвати; у питању је шатровачи израз моје генерације 1940, за „Алајбегову сламу“), а (не)људи са билборда су само посредници у додељеним улогама отровне политичке бурлеске која ће се окончати као национална трагедија – губитком државе, историје, вере и језика.

Док дистрибуирају својим скромно плаћеним телалима политичке фекалије, индискреције, ДБ записе, белешке, архивиране ТВ снимке да их, преко посредника, бацају на профиле и анфасе својих наводних противника, а уствари саучесника оведванаестогодишње агоније, и док јавно протестују због недостака фер плеја у изборној борби, да ли се у некој заветрини, слично као у скупштинском бифеу после „љутих дебата“, смејуље и причају вицеве на рачун својих бирача?

Лако је могуће, имајући у виду све врсте „преокрета“ које смо доживели од свих њих.

Нема кога да том лудилу, чији је финале планиран за још један свети дан, српски Ђурђевдан, стане на крај. Баш сасвим свесно, празник састанка и бујања снаге – и траве и народа – злокобно је обележен као датум растанка са памећу и сваким отпором Србије да се одупре сатани, или, ако вам више лежи, глобализму.

Ни Црква, ни Академија, ни интелигенција не дају гласа од себе нити покушавају да упале светло у овој већ добро поднапитој предизборној крчми. Свако од потплаћених добитника је у руци стегао већ удељено, и не знам којим крајичком памети мисли да ће опште зло, које наилази, баш њега заобићи. Глупост.

Чак и они који су се, још суви, укрцали у „Нојев ковчег“ очекујући да их таласи цунамија донесу на острва где су већ раније „похранили“ покрадене народне новце, тешко да могу бити сигурни да их, као и „пријатеља“ Гадафијa, лихвари неће ликвидирати дроновима и покупити им паре.

Тек данас је у књигама и документима доступно да су амерички Јевреји,„мртви хладни“, обртали штедне улоге Хазара – своје браће по вери, које су, са швајцарских граница, после пробоја кроз окупирану Европу, војници са караула враћали у немачке логоре – узевши пре тога, по налогу са „вишег места“, бројеве њихових банковних рачуна.

Ко се то усрећио са својим западним „пријатељима“ и саговорницима? Милошевић који им је помогао да дођу преко „преговарачких“ процеса и Кфора (НАТО) на Балкан?Ђинђић који им је дао, па се покајао и због тога пао? Одоше сви, осим мудрог Воје који је вратио мандат, и тешко да ће ико вечно убирати плодове постоктобарске „демократије”. Сви они су усисивачи пара које ће бити похрањен у трезоре Великог брата. Раније или касније.

Врло брзо после Ђурђевдана, када се мајстори разбеже, а буре пусти воду и покаже да на дну више нема ни пара, ни привилегија, ни синекура – јер све је потрошено – Србија ће бирати поново. Да ли ће обичним моткама, ако има Бога и начина, да рашчисти двориште, и можда у последњем могућем тренутку себе спасе од проклетства оличеног на билбордима?

Поред толико увећаних ликова који су обележили пропадање Србије, неће бити грешке у препознавању оних који већ две деценије директно поткопавају и руше дом наслеђен од часних предака.

На прагу пузећег удара

Београд, јун 2012..

Коалиција Дачића и Вучића, која ће управљати судбином Србије,обезбеђена је од одговорности за евентуалне фаталне последице своје политике. То је договорено и системски урађено садејством министарстава силе – полиције и војске –која ће, под непосредном контролом Алесандра Вучића, бранити недодирљивост режима.

Са „бокова“ је обезбеђена министарством (не)правде и потпуно почињеним медијима. Оваква коалиција ставља Србију пред историјски судбоносан тест могућности голог опстанка.

То јасно говори о усаглашености око постепеногнаступањапузећег удара у Србији и будућих кршења устава од стране партија бивших (пара)патриота „промењене свести“. А све то ради прекрајања изборне воље и испуњења преузетих обавеза, што их је и довело на власт.

Њихово држање у кризи, која ће бити наметнута покушајем претварања изабраног новог председника у „енглеску краљицу“, одлучиће исход, у виду евентуалног спаса или пак сигурне пропасти овог народа.

Покушај спасавања од одговорности једини је план нове, а по обавезама према страном фактору – старе, владе. То је и циљ свих маневара, како закулисних тако и јавних, као и таламбасања државних медија, суочених са могућношћу да им се промени газда и укину тантијеме исплаћене за досадашње спиновање и лаж.

Да ли ће се наредних недеља поновити сценарио из 2008, када је насилно прекројена бирачка воља, а враћањем мандата народу и неуласком у логичну коалицију радикала и ДСС изведан маневар који је Тадићу и ДС-у гурнуо у руке неограничену власт и могућност да је „до коске“ злоупотребе?

Јер, нема никаве сумње, још једно фалсификовање бирачке воље је једини пут да се одбране све пљачкашке тековине пуча од 5. октобра 2000, који, заједно са Косовском битком, представља највећи пораз и Србије као државе, и њеног слободарског духа.

Велики су изгледи да се још једна превара догоди управо због велом тајни обавијених разговорa, вођених и пред састављање ове „диктиране владе“, исто као 2008. Тада је у Београду, уочи „преокрета“ СПС-а од опозиције ка ДОС-у, боравио Герхард Шредер, а ових дана у нескривеној мисији притиска је хашки тужилац Серж Брамерц. Он је у претећој потрази за јатацима Ратка Младића.

А шта тек рећи за наврат-нанос долазак међународног посредника Мирослава Лајчака, који је утврдило cе, свесно и савесно организовао референдум за отцепљење Црне Горе, а ништа мање није био приљежан ни у мисији у БиХ, где је радио на поништењу Дејтона и утапању РС у унитарну државу. Повремено му се, као асистент, придружује Швеђанин Карл Билт.

Занимљиво је, свакако, да је у „цик зоре“ другог круга председничких избора, на Калемегдану, подршку Тадићу пружио премијер Норвешке Јенс Столтенберг, син оног преговарачког мага Торвалда Столтенберга, који је у Женеви, вече уочи хрватске инвазије на Републику Српску Крајину, изјавио, а у јутарњем издању преко целе стране пренела Политика: „Мир је на дохват руке“.

Они који су то читали у Београду сазнали су, мало потом, да Срби Крајишници са најлон кесама у рукама, у непрегледним колонама беже према мајци Србији. Пред неоусташким сатнијама прецизно вођеним од AWACS–a и америчких генерала. Искључиво нам такви људи, дакле, кроје владе и судбину.

Све су то више него лоши сигнали чији је тајни смисао и садржај,извесно,познат власти, али вероватно и опозицији. Обе стране, изледа, све до расплета око владе, држе детаље у строгој тајности.

 У бриселском флиперу

Београд, октобар 2012.

Од тренутка када га је (не)позната рука гурнула у улогу куглице у косовском флиперу, српски премијер је ушао у зону жустрог „шамарања“ од стране успаљених играча (играчица).

Замео се, на тој плочи, траг каријера мноштва „приведених“ на жртвеник преговора. Неки су изгубили и главе – Слоба и Зоран, неки само позиције – Воја и Борис. Све чекајући, ваљда, поново свој ред, ону тајанствену руку.

Ево, најављује се брзи наставак недавне партије из Брисела (врло успешне по кључне факторе и њихово посвојче Албанце), доласком министра Хејга, па Ештонове и, најзад, државне секретарке Хилари Клинтон…

Прштаће у Београду. Да се пожури у преговоре са Приштином, по сценарију који је већ скројен ван Србије. Још пре две године, париски Фигаро је помињао неки „мини Берлински конгрес“, о судбини јужне покрајине. Биће да је то – то. Јер, могуће нагодбе по моделу Берлинског конгреса најављују и из Лондона, подсећањем на предлог Ајвора Робертса, британског амбасадора у Србијиу време Милошевића.

И тако су (бивши) Слобини добили, на крају, усијану премијерску столицу и преговарачко жезло за Косово. За које се, узгред, ни председник није отимао. Сећам га се, њега, Ивице, некадашњег портпарола, када ми је, 1997, у интервјуу за мало познати недељник Огледало рекао: „Ја сам прагматичан, моје време тек долази“.

Да ли је ово баш то време? Да ли промена Устава за коју ће се пабирчити такозвани консензус Скупштине, да ли прихватање територијалног интегритета Косова, као и резолуције о Сребреници под Тадићем, можеСрбији донети ишта осим досадашњих обећања лудом радовања?

Јер, није ли политика приближавања Европи, за коју стално следују нове уцене, она покретна трака на којој се без обзира на пужевски корак или спринт, уствари, стално стоји у месту? Све празнијег стомака и све мекше кичме.

Берлин пожељан, Москва одгурнута

Београд, март 2013.

Ако Николићева екипа настави да препушта територије алавим суседима, напујданим од НАТО-а, Москва ће о реалним гаранцијама за гигантски пројекат Јужни ток напослетку морати да се договара, не са Београдом, већ са онима који имају неоспорену моћ да ту Србију парчају. По свом ћефу и потребама.

На то упућују и сигнали после текуће рунде преговора Ештонове у Приштини и Београду, после које из Европе стиже процена да је Београд, за добијање (фатаморгане) датума, спреман да препусти све што се од ове власти тражи.

А то славодобитно поручује и „хирург“ Тачи. Дачићево одбијање да потпише оно што Николић и Вучић уговарају, зато, више подсећа на копрцање рибе извучене на суво, или је пак и то део договорене представе и припремљене сценографије „часне“ предаје.

То су, дакле, односи снага на Балкану са којима је суочена Москва. Притом, интерeси сарадње са Немачком, као кључним патнером за Путинову стратегију енергетског „освајања“ ЕУ, објективно сужавају маневарски простор Русије и на Балкану. То је реалност коју једноставно не могу заобићи бројни припадници партиотске Србије који сањају и надају се „матушкиној“ руци избављења из садашњег полома државе.

Та навика, историјска, да се окрећемо Русији када су све опције већ (улудо) потрошене, јесте искушење за руску дипломатију, и управо то весели и надахњује овдашњу проатлантску компрадорску елиту. Она извршава наређења својих спољних ментора, доказаних непријатеља Србије (али и Русије), и жури да искористи период у којем се Русија – џин, још клецавих ногу, опоравља од издаје Горбачова и Јељцина, у чијејој је време судбина висила о концу.

Већ јаче од деценију,тачније од 5. октобра, од Запада наметнути и плаћени пучисти помажу да Берлин што лакше и успешније Москву, практично, избаци са Балкана, испуњавајући тако налог Америке. Уосталом, немачка штампа констатује ових дана „да су у канцеларији Меркелове најприсутнији и најгласнији изасланици најмоћнијег светског банкарског лобија Голдман Сакс“, те да управо они „преко Берлина контролишу Европску централну банку и емисију евра“. Тиме је, ваљда, све речено…

Дакле, Москви, опкољеној НАТО ланцем и одсеченој од Србије, објективно остаје само обећање да Јужни ток неће бити на удару. Другачије не би планирали ни започели изградњу гасовода који је, на мишиће, али уз прећутну подршку Берлина, избацио из игре амерички Набуко.

У великој политици, очито, нема пријатељства савезништва и части, већ само голог интереса. То управо сукоб Јужни ток – Набуко, јасно илуструје. Но, Москви нико не гарантује, осим можда Берлина, да ова влада, на миг Вашингтона, неће почети да потплиће гасовод баш када стигне на границе Србије. Све је са уцењенима могуће. Они не заступају свој народ, већ своје газде који их имају у шаци.

Немачкој је од огромног значаја други крак енергетског гиганта Русије – пре свега за њене планове потпуног економског и политичког потчињавања партнера у ЕУ.

У тој великој игри немилосрдне логике искључивог интереса, Србија може тражити раме за ослонац, не на бази сентимента, већ превасходно кроз процену ко јој је кроз историју највише пружио, а најмање тражио за узврат. Уклапајући тако свој,српски, са руским интересом. Искуство цара Николаја, који је 1914. емотивно и неприпремљено похитао у помоћ браћи на Балкану, јесте трагично. Остао је без државе и без главе, а Русија је, у пуном замаху индустријализације и демократизације, посечена завером британске агентуре, домаће интелигенције, убачених комуниста и банкарских лисаца.

Дакле, кључни услов и данас јесте да се упаре потребе једне мале и једне велике земље. Такви савезнициза Србију свакако нису ни Америка, која отима „оно што је пропустио Ајзенхауер 1945“, ни Немачка, ни Енглеска, ни Француска.

А све те земље којима, некритички, хрли ова власт, су, уз Турке, управо оне које су нас, кроз целу новију историју, пустошиле и издавале у најкључнијим тренуцима.

Москва је, као амортизер од све јачих притисака који воде губитку суверенитета Србије, одгурнута маневром Тадића и Јеремића на познатом заседању ОУН. Успели су да питање целовитости српске државе извуку испод контроле Савета безбедности и повере га историјском џелату Србије, данас поново великој, Немачкој. Све остало са Еулексом, Ештоновом, „преговорима“, датумом и другим маневрима, обично је сејање магле.

После готово обављеног отцепљења, Берлин већ одвлачи Војводину у Еврорегију. А Анкара је, уз благослов САД, вредни конструктор „зелене магистрале“, једном деоницом планиране и кроз простор Србије.

Вашингтон је овластио ове регионалне силе да решавају балканску збрку и то тако да извуку максималну корист за себе. Али, тек пошто је претходно САД, војном агресијом, обезбедила кључну базу Бондстил. Породивши, притом, криминогену „државу“ Косово као основни извор нестабилности Балкана, али и претњу Европи.

Москва, дакле, у Србији, где је од октобра 2000. непрекидно обесхрабрују и највидљивије ниподаштавају ДС, Г17 и ЛДП, партије које из позадине диктирају антируску стратегију, треба да обезбеди гаранције за своје, већ започете, крупне инвестиције, и то баш оних који су Србију, практично, већ окупирали.

Са одлазећим територијама и експлозивним Санџаком, Србија је истинско стратешко и политичко „минско поље“. Кроз тај сепаратстички крш, или у његовој непосредној близини, Русија треба да провуче други крај енергетских клешта којима се дефинитивно легитимише као важан политички фактор на Старом континенту. А то је једини начин да докаже да је и европска земља – оно што јој, упорно, вековима, са Запада поричу. Пола посла је већ успешно обављено пуштањем у погон Северног тока.

Приликом својевременог отварања cеверног крака, директне линије гасовода између Москве и Берлина, на РТ (Раша тудеј) је јасно речено да се радило о „политичко-енергетском споразуму“, чија отплата, она економска, следи тек за 40 до 50 година. Дакле политика је у првом плану.

Немачка је бившем канцелару Шредеру, искусном политичком стратегу, који је својевремено армирао колицију ДС – СПС (директном посетом Београду уочи избора 2008), обезбедила да, преко гасовода,усклађује стратегију са Путином.

А Европа ће се, када се заврше процеси сламања економске, па и политичке воље држaва из другог и трећег ешалона ЕУ, бити синоним Велике Немачке. Тако бар пројектују они који тврде да Европска унија, на притисак Берлина, иде ка статусу (кон)федерације. У тој конструкцији, сви преостали елементи суверенитета европских држава биће принети на олтар заједничке фискалне политике и јединствене политичке воље.

Иза обећања Брисела, која папагајски понављају премијер Дачић и медијски подрепаши, о наводном уласку у такву Европу за деценију или више, пре се крије виц са куповином времена за план САД (SECI) и прављење некаве „Балканије“, америчко-турског протектората са командним центром у САД, у коме ће амерички фаворит Албанија, бити фактор супремације над Србима, Грцима, Македонцима, Црногорцима, Босанцима.

Биће то темпирана бомба надирућег ислама на капијама Старог континента. Отуд упорност у стварању „државе“ Косово „као дела велике Албаније“. Благодети „Балканије“ најавио је, још пре деценију и по, Адем Демаћи у Београду, као гост Београдског круга, добивши жесток аплауз евроентузијаста, све редом бившихприпадника Титове интелигенције.

Имајући у виду да је у ЕУ на делу еутаназија демократије, разбијање Србије делује као логичан чин и неизбежна последица.

У том миљеу европских и светских хаотичних кретања ка једном потпуно новом, суровом поретку тоталне хегемоније неколико центара моћи, не толико држава, колико интересних корпорација (Голдман Сакс, Џеј Пи Морган, Рокфелери, Дојче банк),откуцава последњи час да се обезбеди опстанак макар садашњих граница Србије и, колико год је могуће, њен суверенитет – већ добрано погажен.

Како другачије ка преокрету него избором правих партнера, али, пре тога, избором компетентних људи на челу државе. Русија јесте и историјски потврђен савезник, али њему треба обезбедити достојно место. Она никако не може бити лош избор, инфериоран према овом наметнутом, у коме искључиво доминирају амерички јахачи новокапиталистичке апокалипсе, коју овде радосно рекламирају политички вукодлаци.

Ако је Војислав Коштуница, и поред свих врлудања под америчким и немачким притиском,уз сва противљења Динкића, нашао довољно простора да одшкрине врата према Русији и доведе Гаспром, после 2008. учињено је све да се та врата затворе, па чак и да притом пригњече руску ногу која би да закорачи у предсобље озбиљне привредне сарадње и дугорочних улагања.

То одгуривање Москве није само кратковида, већ, по српски национални интерес и опстанак државе, погубна политика.Потезима који су повлачени од 2000. и предајом не само територија, већ и свих полуга власти и економије Западу, Русија ће, без реалног избора, и у домену судбине Балкана, бити све грубље терана у стратешке преговоре са Западом.

Свако заваравање да ће Путин изаћи из чврсто постављених оквира своје добро разрађене прагматске стратегије у оквиру капиталистичке породице којој, хтели – не хтели, припадају и Кина и Русија, а ради спасавања конфузних, подељених Срба, чиста је илузија.

Но, управо тај политички идеализам, не из поштених побуда, потхрањујупарапатриоте, рачунајући на лаке политичке поене у патриотској јавности. А потврда да у политици,увек и пре свега, преовлађује интерес, лежи и у судбини Гадафија и Либије.

Подсетимо, пред оружану кампању НАТО у Либији, Русија се уздржала од гласања у Савету безбедности, а Медведев је гласно констатовао: „Гадафи је политички мртвац“. Наравно, када је пре тога охладио везе са Москвом и, намамљен од Блера, сва јаја положио у једну корпу, упркос ранијим лошимискуствима са Западом. Сутра се та дијагноза може испоставити као тачна и на овдашњим просторима, који добијају статус терена за непрекидне нагодбе…

Косово је,практично, већ откинуто НАТО агресијом, а на југоистоку Србије Албанци, нахушкани од САД и Албаније, најављују присвајање моравско – вардарског коридора, који је од пресудне стратешке важности за позицију и опстанак Србије као државе.

Шта би Москва, према којој се у крајњем очају и беспомоћности, а у недостаку било какве сувисле политике ове владе, окрећу очи већине Срба, требало да уради? Да брани Србију од њене проатлантске елите којој српски бирачи, поткупљени лажима, упорно дају власт, или макар не оспоравају очигледни фалсификат изборне воље?

За сада изгледа да курса Београда према Русији, другачијег од досадашњег,нема на видику, а нема ни промена односа снага у свету. Тако је рука Москве, објективно, све даље, мимо жеља обичног народа у Србији. Верујемо – и мимо жеља Москве. То је и зато што су све елите овде, у свим политичким гарнитурама, под маском антисовјетизма и антикомунизма, радиле здушно на порицању паралених словенских и православних вредности Срба и Руса.

Лекцију о погубности те политике аустроугарског каплара па „највећег сина”, баш Срба, ни ова кукавичка елита трећеразредних наследника титоизма није успела да апсолвира. Или јесте, али им је већа брига што, су њихови досијеи у рукама ЦИА, МИ6, БНД.


Између германске Сциле и турске Харибде

Београд, март 2013.

Наслеђена Тадићева политика „без алтернативе“ јавности је окачила магарећи реп и натерала је Србе на понизно узмицање пред „преобликовањем“ Србије у колонију, у шиканиране заробљенике „реалне ситуације“.

На миг Ештонове, „тројка“ пакује кофере за Брисел, где ће чути пресуду око захтева Срба да, осим на папиру, добију неке стварне гаранције „људских права“ од „хирурга“ Тачија.

То савијање и повијање три кључна човека владајуће коалиције пред неумољивим ултиматумима Германа, које прослеђује Брисел, прпошни председник владе назива аманетом „коначног разрешења питања Косова“. Оставиће га, вели поносно, новим генерацијама.

„Десет година се лаже како је ‘Косово наше’“, гуди прва виолина владе, сугеришући расплет преговора са Приштином. Ради се о човеку који је, баш у том времену, био у свим коалиционим комбинацијама власти која је „залуђивала“ народ. Први је стиснуо руку Тачију. Да није превише спрдачине, чак и ако смо медијски затровани афлатоксином, а заглухнути лименим добошом са медија ове „напредне“ гарнитуре квислинга?

Новокомпоновани Еуропејци, оличени у ударној преговарачкој тројци, понашају се као дресирани. Нагоњени од Брисела и Вашингтона, а подстицани са Босфора кроз форсирање задате „регионализације“, широм отварају Пандорину кутију нових сецесија. Као да су спремни и на одрицање од гаранција Дејтона за РС.

Док СНС и СПС узмичу на Косову, ДС се, по принципу парамецијума, дели на војвођанске „Нове партије“ и шумадијске старе. Они ће регионализовати Србију све до оне познате шљиве.

И једни и други куну се у нове „савезнике“, некадашње старе, проверене непријатеље Немце, али и неоосманлије. И проглашавају их, по потреби, за кључне партнере. Наводно ће нас Германи научити реду и раду, а пре тога Турци погурати њима у европски загрљај. За таквим аберима, наши долазе из Истанбула још од Тадићевог вакта. А биће ипак да је сасвим обратно.

Познаваоци најновијих неоимперијалних амбиција Турске, али и историјске тежње моћног партнера НАТО – Ватикана, за прекорачење Дрине (предзиђе кршћанства), упозоравају на големе ризике стратегије овог најновијег балканског рулета.

Дакле, после промоције Турске за једног од кључних партнера, накачили су се, као судбоносни за даљи опстанак Срба и православља, и Азербејџан и Емирати. Партнери баш по мери габарита ових постоктобарских гусара у политици, окупљених у транзиционом походу на Србију. А све под лажном заставом демократије и слободног тржишта. Прикључили су им се и СПС и СНС, самопрокламовани чувари националног интереса. На делу видимо како.

А политички салдо, посебно од када се кренуло путем Тадићеве „Декларације из Истанбула“, коју као приљежни трагач следи и нова власт, већ је крцат смртоносним „отпадима“.

Од лажи до фарисејства, од издаје до бруталне корупције – све је више тврдњи да је наметнута медијска слика о „борби против корупције“, коју води јуноша потпредседник владе, министар одбране и забране, утамничења и ослобођења, коодинатор силе јавне и тајне, управо Потемкинова кулиса.

Та шарада, трајањаороченог док не падне и север Косова, треба, истовремено, да сакрије од одговорности главне актере корупције из прошле гарнитуре на власти. Од председника, који једноставно не може као капетан насукане лађе избећи одговорност, па на даље. До премијера, министара,па тек онда тајкуна „сарадника“удруженог злочиначког подухвата пљачке Србије.

У том криминогеном окружењу за чијег вакта је из Србије изнето 50 милијарди долара, Мишковић, коме је до даљњег продужен притвор, и компањони, изложени су као медијски осољена жртвена „јагњад“ којима медији дељу роштиљ на српском политичком вашару.

А маси, опијеној понуђеним укусом обећане освете богаташима (кад већ под шатром нема ‘леба), сецикесе и партијски џепароши отимају последњи “крајцар“ из већ празних џепова. Али опсена неће још дуго. Као и на сваком вашару.

Удар на државу

Београд, јун 2013.

Сведоци смо удара на државу. Јер, управо то је беспоговорно прихватање ултиматума који индиго напредњаци Вучића и социјалисти Дачића називају „споразум“, а чијом применом де факто почиње завршни чин растакања суверености државе Србије.

Ипак то, господо потомци правих партизана и кобајаги четници од 1991, данас, гле, уједињени око плена власти (а, богами, снује се ту и монархија, ако затреба статус кво), није одговор на питање Стојана Новаковића: „Шта даље?“. Даље од тога је само понор.

Декларацијом лажне државе Косово, а после капитулације Београда око судбине севера покрајине, нападнут је и југ државе Србије. Моравска долина – капија и геополитичка жила куцавица. Последњи адут преживљавања Србије као иоле респектабилне државе…

Та предаја народа и територија прикрива се дневним таласањем о корупционашким аферама, отварањем геј свратишта за VIP, које величају медији, а иза чега јачају притисци Београда на оне Србе коjи још неће, на територији матичне државе јужно од Копаоника, да уђу у Тачијев тор пун вукова. Уз потпуну равнодушност овдашње јавности.

Све то протиче у, све присутнијем, дефетистичком „реалистичком дискурсу“, како све гласније размишљају и доскора борбени аналитичари патриотских сајтова. Они данас износе натукнице, увијене у реторичке обланде, да се бирачко стадо и вера у демократске промене данас никако и не могу бранити. Ни одбранити. Барем не у условима (само) окупације. А поготово не са килавим чуварима и пастирима из растројене опозиције.

Јер, истиче се без зазора, који се, иначе, побожно гаји у односу на јахача владајуће политичко-економске апокалипсе, чувари су безуби, а пастири политички импотентни. Без плана акције и жеље да заталасају мртво море, у шта се претворила Србија.

По неким доскора незамисливим тезама, које се подастиру јавности, оној којој једва откуцава патриотско било, а плућа на мах само хватају кисеоник у овој верзији загађене демократије (која све више личи на бонапартизам и терор поткупљенх медија), треба, наводно, као једини спас, чекати да се карнивори наше политичке сцене потамане међу собом.

Пошто је потрошенафлоскула „све је боље од жутих“, дошао је изненадни захтев да се највиши државни акт – Устав, везивно ткиво суверености и последња брана политичком самоубиству, промени. Да би се, је л’ те, накнадно „оверио“ неуставни „Брисел“. Тражи председник лично. И зато је актуелно форсирање дијагнозе „безалтернативно смо окупирани“. Шта да се ради, осим да се ништа не ради. Јер, радио не радио, свира ти окупациони радио. Да ли је то Слободна Европа, или Глас Америке, мало је важно.

Али не дозвољавају страни спонзори експеримента над Србијом, који је, за наук „остатку света“, показна вежба како се кроте народи, како им се, пршљен по пршљен, ломи кичма, а на патрљке власти бирају колаборанти. Они, дакле, задовољно трљају руке. Походе нас у кошуљицама, видно расположени. Опуштени. Без протокола. Још мало па брудершафт.

Нико не указује на, за нас отежавајући, моменат потпуне сервилности свих постоктобараца. Јер, макар и свуда губила, америчка политика овде, уз садејство послушне Немачке и ЕУ,увек успева. На Балкану. А најбоље – у Србији. И то је по свет далеко опаснија и шира прича, од наше трагедије која траје, ова најновија, више од две деценије.

Реализација, по сваку цену, припремљених сценарија а lа Маркале, Рачак, Сребреница, за које се непогрешиво бира место, време и извођачи, редовно гарантује успех атлантиста који раде по разрађеним уџбеницима ЦИА.

После кршења воље да се брани и одбрани праг, следује пристанак да се држава удави у самоокупацији, да се цвет њене омладине примора на бекство и продају мозгова, да се прихвати промовисање криминалаца у назови елиту. То је лекција не само нама, него и другима. А када дају и предају, као што је то урадио овај Београд са Косовом, стижу амнестије из Хага и обећања из Брисела. Јадно.

Јер, само у обновљеном моралу може проклијати нада у избављење. И, можда, прорадити ерупција нагона за самоодржање.

Али, засада, због вештог ресетовања назадовољстава у такозванетвитер (лажне) побуне и пролећа, која Велики брат организује превентивно, нема назнака пожељних промена. Засада.

Напротив, не тако далеко од нас, Турска, од које се овде у последње време оправдано зазире због неоосманлиjских амбиција повратка на Балкан, одједном је, као на показној вежби, постала пример да нико није поштеђен самовоље НАТО „богова“.

Преко ноћи се, због нешто стабала у парку, нашла у кошмару сукоба припремљених споља,у 70 градова, са 3.500 повређених људи., Исти сценарио какав је већ виђен од распада Југославије, преко Ирака, Египта, Либије до Сирије. Поводи – религије, разлике, трибализми – све је добродошло „дрво за потпалу“ када се зналачки укреше, потпали и распирује. Divide et impera… ништа ново.

Непотребна је и неморална евентуална злурадост, јер се у главном плану само наизглед сукобљавају секуларна и исламска Турска. Пре ће бити да САД и овог пута, играјући на провоцирани раздор турског Ђинђића и Коштунице, настоје да ставе под пуну контролу кључног савезника у НАТО који није вољан да одради намењени му део посла у рушењу Асада.

Дакле, Србија није усамљена на правцу удара новог Drang nach Оsten, који се спроводи у једној, само наизглед новој, конфигурацији нових технологија. Она неодољиво подсећа на колонијална времена, када су поглавице, за прегршт ђинђува, сопствене поданике мамиледа се укрцају на бродове „наде“ (данас – приступних фондова) и тако прихвате окове и јарам.

Оно што је недопустиво у овим смутним временима, када зло наизглед без отпора тријумфује над добрим, јесте прeверавање, одбацивање националне матрице, пребег у редове освајача и тлачитеља под било каквим изговором. Па макар то био и фатализам, због наводно изгубљеног рата, који заправо није ни вођен. Јер Србија је била и остаје мета масовне неоимперијалне агресије, где агресор себе медијски представља као анђела доброчинитеља и доносиоца неслућених вредности.

А свакодневна Србија их, у том „доброчинству“, распознаје кроз беду, незапосленост, насиље над традиционалним вредностима, над вером.

Нико не каже да је лако данас. Никада и није било у српској историји. Али ко то покушава да каже да мора тако или никако? Људски дух, онај слободарски, не прихвата окове, поготово не добровољно. А нада умире последња. Први корак, и најважнији, јесте непристајање. Непристајање прво у себи, па тражење истомишљеника за препород који лежи у суверенистичкој традицији српског отпора поробљавању.

ПОГЛАВЉЕ БР. 3

ОДРИЦАЊЕ ОД ЗАВЕТА

Видовданска обавеза, непристајање и освешћење

Београд, јун 2013.

Српска самопрокламована елита демонстрира еклатантни недостатак модела за опстанак државе, нације, културног и историјског наслеђа, па и вере предака.

То је постало до бола видљиво пошто је Бундестаг издиктирао ултиматум о условима почетка такозваних приступних преговора.

Ради се, заправо, о оквиру не само за потпуно признање Косова, већ и за коначну капитулацију, који квислинзи треба да, у име „прихватања реалности“, прогласе победом и то баш на Видовдан.

Не, и сто пута не.

Нећемо пристати да нас као слепце воде у провалију. Треба јасно рећи да њихове лажи неће заживети као коначна истина превараната, од којих неки, предосећајући коначни слом, одвезују чамце од пробушене лађе (као, рецимо,херој са теткиног кауча).

А дотле, нови „вођа“ наручује аплаузе сопствене кл(о)ака штампе. Ускоро ће, као у време Стаљина и Тита, ономе ко први застане у аплаузу новом брозизму, бити суђено за велеиздају.

Цела та, на власти окупљена трупа фолираната демократије, на брзину „обучених“ у политичким радионицама страних фондација, неуспешна је као домаћин државе из простог разлога што су сви њихови потези – ништа више до гегови политичких кловнова, смишљени у спин штабовима иностраних спонзора.

Ту спада и назови „европеизација“ Србије, о чему се премијер расписао у симулакруму некаквог (мртворођеног) компромисног патриотизма. Иза кога дрско позивају на нужност јединствене подршке нације њиховом мафијашком опстанку на власти. Данас аплауз за Косово, сутра за Војводину.

Све се то, за иоле добровидеће, огледа у прос­тој чињеници да меч у коме, подједнако непоштено, на­цији задају аутоголове и власт и опозиција, има ис­кључив циљ да утакмица пљачкања и деструкције од стране поново уједињених баштиника „Осме седнице“ траје бар цео овај мандат. И то – по њиховим правилима игре, са њиховим судовањем и њиховим медијима.

Намећу се закључци, а уверен сам да нисам усамљен у прогнози, о могућем тоталном полому Србије ако изостане значајан преокрет. Који свакако није у томе да нова гомила мангупа, опет из њихових редова, дохвати оно мало преосталих ресурса у свим доменима, од државности до економије.

Ваља се, зато, усмерити ка једном до сада, чини се, недотакнутом питању – како из коматозног сна пробудити 95 одсто лузерске Србије, у коју аутор, са правом, убраја и себе?

Ни примисли,код отварања ове теме, нема о методама криптокомуниста и њиховог пучистичког „Отпора“, насталог на матрици обавештајних служби нове Коминтерне. Србији није потребна још једна „револуција“ твитованих зомбија, у спектру од црвене, преко жуте, до црне. Потребно је, на националном нивоу, освешћење у самим темељима нације, у свести, понашању, одговорности према будућности, а затим – јасан непристанак и преображај.

То је, спреман сам да верујем, остварив задатак, који захтева целовиту платформу за национални опоравак и опстанак, за цивилизацијски преокрет у менталном коду овог, револуционарним „пречицама“ ученог, народа.

Само такав народ, данас збуњен наметнутим поделама и најавом поновног „шетања опанака“, могуће је, историјски неодговорно,вући кроз намештене клопке, од стратишта до стратишта. Да би, са три милиона мртвих, најзад изгубио вољу и супстанцу да опстане.

Вођење такве политике свело се на пуштање српске крви и затирање семена. То су радили и ујединитељ, и разјединитељ,и спорни вођа са „ветром у коси“, а колаборационистички „пацифизам“ нове власти лишава Србију шансе да се респектабилном моћи одвраћања, не ратом, ратосиља експанзионизма суседа – како ватиканских крсташа, тако и исламских фанатика.

Ови квислинзи који глуме власт, а заправо су само извршиоци туђих налога, свесно увлаче нацију у клопку НАТО да преостали српски подмладак наоружа својим плановима и командантима и потроши га за сопствене циљеве. А, истовремено, наше историјске непријатеље уведе на преостале неразграбљене територије.

Прво је изнуђено извињење за Сребреницу, одрађену од паравојних структура најмљених убица легионара, а по налогу ЦИА, па приписану српској наводној геноцидности, а сада се скупштина извинила казненим експедицијама Хортијевих фашиста. Хоће ли сутра то исто тражити и Немци, за злочине „Принц Еуген дивизије“?

Од нас се тражи да сами себи намакнемо омчу реваншизма још једног повампиреног Рајха. Они не желе да „прљају руке“ тобожњих хуманитараца и демократа, ако већ овде имају своје покорне слуге на власти.

Пре свега, треба одбранити Цркву. Јер се, као последица наметања лажне револуције „октобра“, и православљу, овде и сада, пред нашим очима, догађа подела интересних сфера – између католичког крста, гомиле убачених секти, али и турског полумесеца. Пренаглашеност светковања Миланског едикта у Нишу и удворички карактер у подилажењу ватиканској подвали екуменизма, као варијанте прозелитизма, јасно о томе сведоче.

Ради се о „преумљењу“ православља и напуштању светосавља, по препоруци „реалиста“ да је то једина шанса за преживљавање, да морамо да „променимо свест“, али корак по корак, кроз унијаћење. Да будемо неки други, послушни и приковани галиоти на лађи новог поретка, а не Срби.

Пред Србију се поставља потреба да онемогући и нову „Јалту“, ову балканску, у којој велики играчи – Америка и Немачка (са стране мотри Русија) – нуде Турској утешну награду за рампу ка Европи.

Оперишући и даље сомнабулном флоскулом о судбоносној важности датума за ЕУ, ова нова генерација Титових следбеника служи се технологијом својих очева. Купује време да би преостали домаћи задаци били обављени.

Изађите, коначно, храбро пред нацију, са правом истином о узроцима полома. Почните,господо другови, већином децо Брозове номенклатуре, радну акцију за колосек на коме ће опстати достојанствена Србија.

Хоћемо ли најесен у грађански рат због те подвале, да је фестивал „поноса“ важнији од поноса на часну историју српства?

Дакле, спреман сам да закључим, неће се Србија одбранити пузањем, ни у Бриселу ни у Њујорку, већ непристајањем на пресуду, стрпљивим повратком самосвести, достојанству и раду, те обновом кредибилитета.

Та Србија је упућена да досегне мурост и храброст упорним стварањем истинске интелектуалне и патриотске елите, њиховим чврстим повезивањем, прво у политички блок покрета, а затим, ако Бог да, у владу националног спаса.

То се не постиже повременим протестним „шетњама“, које, малобројношћу учесника, заправо све више охрабрују власт на нова безакоња, од кршења Устава, до лажиране борбе против корупције, у којој главни лопови и даље имају статус недодирљивих.

Без Цркве, оне патријарха Павла, а са унакаженом просветом, која одгаја робове, медиокритете, фалсификаторе, преваранте, са окупираним, срамно кукавичким медијима, шансе за препород нације не изгледају велике.

Али, ако је у Србима остало још трунке светосавља и оне, историјом потврђене, спремности појединаца да уоче, не само своју, већ и туђу муку, онда је време за почетак који нико не може омести.

То би могао бити и сигнал за неминовни одлазак једној злој, корумпираној, неморалној власти, која се камелеонски пресвлачи са оца на сина, са сина на унука, и диригује трагиком српске историје још од 1945. А та „секта“ потписала је фаустовски уговор са „Великим братом“, погубних последица по народ чија је генетска и морална грешка.

Похитајмо зато, за почетак, да у критичком преиспитивању колико је, свако од нас на „фарми“ од Србије, ушао у вешто намештену клопку, увучен у трку чији је резултат намештен у идеологији у се, на се и пода се. Све по цену одрицања од љубави, морала и Бога.

Ваљда треба оставити потомцима макар оно што смо од предака, спремних на највише цене и одрицања, наследили. Државу.

Никада неће признати (да су признали)

Београд, 19. април 2013.

Потписивање Споразума о сарадњи и придруживању, између Европске комисије и представника (не)легалних власти, изведено у Стразбуру, обављено у пуној дискрецији, „испод радара медија“, уз изнуђен пристанак и земаља ЕУ које иначе, не признају Косово, указује на нагло убрзање раскрајања Србије.

Главном актеру ове чудовишне, изузетно опасне работе уништења међународног правног поретка и легализацијеспоља инспирисаних сецесија у „међународно признате државе“, жури се да заокружи свој посао на Балкану.

Одвија се то паралелно са покретањем велике сеобе Африке и Блиског истока у суицидално изманипулисану Европу. Реч је о пројекту новог, а по угледу на САД, мелтинг пота, зомбираног микса раса и религија, претвореног у бесловесну гомилу будуће јефтине радне снаге, а за потребе најкрупнијих корпорација и банкарских лобија лондонског Ситија и њујоршког Менхетна.

Исход овог важног чина свеобухватне агресије на стари континент од стране Вашингтона је, како се назире, потпуно поништавање државности и права Срба на опстанак на вековним територијама. Србија је праг тог пројекта, започетог још агресијом НАТО 1999, и његова кључна етапа.

Казује се, у саопштењу из Стразбура, а како преносе западни медији ителевизијаАл Џазира, „о великом успеху Европске комисије и ЕУ“ у отварању пута Косова у ЕУ. То је исказано потписом Могеринијеве и Хана (наших пријатеља), који су честитали премијеру Мустафи.

А све уз констатацију од стране Приштине, коју, са лица места,извештач Ал Џазирепреноси у облику изјаве премијера Мустафе и његовог министра иностраних послова да„започињање пута државе Косово не би било могуће без потписивања споразума Београда и Приштине у Бриселу“.

„Без драгоцене подршкекоју даје влада у Београду, започињање процеса придружења не би било могуће, а обављено је стављањем Албанцима на располагање, као јединог пролаза Косова ка Бриселу, члана 35 српског ССП“, вели министар спољних послова. И смешка се загонетно. То је, по њему, добровољно уступање неке врсте покретног моста на траси Приштине за Брисел.

Случајно или не, овај чин понижења и потпуне немоћи и компромитације двоструке улоге преговарачког тима из Београда, поклопио се са даном посете премијера Москви, када је Вучић премијеру Медведеву рекао да ћемо и даље сарађивати са Русијом, не уводећи санкције. Али рационално.

Фраза да „нећемо никада признати независност Косова“, после споразума у Стразбуру, коначно се легитимише као потпуно бесмислена флоскула. Том фатаморганом из арсенала огољене демагогије се, као штакама, подупиру Вучић и Дачић, после сваке нове етапе капитулације пред захтевима Немачке. У ствари, њеног ментора САД, које вуку конце.

Све време наши „невољници“, које је изабрала вешто надувана „апсолутна већина“, у ствари, признају да неће никада признати да су признали независност Косова. И притом рачунају како на пуно разумевање свог бирачког тела, тако и на ћутање већине „белих листића“, која се понаша као хипнотисана публика.

Већина је забављена ријалитијима свакодневно фабрикованих афера ипредставама намештене кеч ез кен(амерички бокс) политике.

Србија на стази леминга

Београд, октобaр 2014.

Нa дaн кaдa je у пaрлaмeнту проглaшeнa jош jeднa рeконструисaнa влaдa трaнцизионог суицидa, Србиja jе корaк ближa понору a нa стaзи лeмингa тeтурa сe изa вођe обнeвидeлог од ничим неогрaничeнe моћи… Суицид здрaвог рaзумa обaвљeн је корaк по корaк, нaмeтaњeм бирaчимa „дeчиjeг jeзикa“. Tо je нaвeжбaнa комуникaциja „курсистa“ политичкe шизофрeниje. Њeним нaмeтaњeм прeко штaмпaних и елeктронских мeдиja, плeбс je постaонеосетљив, мождa и слеп, нa питaњa прaвдe, и нeсклон дa сe, у тој апатији, суочи сa прaвим учинком своjих „вођa“.

Eфeкaт je пoтпун, пoштo je, oчитo услeд дугoдишњe инфoрмaтивнe лoбoтoмиje и нaмeтaњa кoмплeксa кривицe – спoљa oд „милoсрдних aнђeла“, а изнутрa од нeмилoсрдних НВO и пoдрeпaшких мeдиja, народ онeспoсoбљен дa сe oкрeнe oсвeшћeњу и jeдинo се тaкo успeшнo oдрeкнe пoгубнoг, лaжнoг мeсиjaнствa спoнзoрисaнe eлитe и тврдњaмa њeнoг вoђe дa нeупитнo „знa пут“ и то oд кaд je „прoмeниo свeст“. A притoм нajaвљуje дa je свaкa сумњa у његoвe дoбрe нaмeре, мaлтeнe, рaвнa кривичнoм дeлу прoтив нaрoдa и држaвe.

Mнoгo je сличних пoучних трaгeдиja oкoлних нaциja, кoje joш нису „oбaвeштeнe“ o свoм EУ пoтoнућу, губитку сувeрeнoсти и кoнтрoлe нaд рeсурсимa, a вeћ увeдeних у нeокoлoниjaлни стaтус пeрифeриje Eврoпe.

Tрeбa тo имaти у виду у трeнуцимa сaoпштaвaњa jaвнoсти листe члaнoвa (нaj)нoвиje влaдe, дaклe имeнa кaпeтaнa, кoрмилaрa и oфицирa сa прaмчaнoг мoстa вeћ oпaснo нaгнутe Србиje. Бaш нaлик oнoм jужнoкoрejскoм трajeкту кojи je, упркoс свим знaцимa блискe кaтaстрoфe, нaстaвиo дa срљa у прoпaст. Дa би гa пoсaдa нaпустилa првa. A путници, вeликa вeћинa, вoдe сe кao нeстaли.

Умeстo прeкaљeних чувaрa нaциoнaлних интeрeсa „кaдрих стићи и утeћи, и нa стрaшнoм мeсту пoстojaти“, прeд нaмa je joш jeднa гaрнитурa српских криптoтитoистa прeсвучeних у eврoуниjaтe. Oни сe, кaкo je тo вeћ пoстaлo уoбичajeнo, искључивo прeкo грбaчe свojих бирaчa, тaкмичe зa личнe гaрaнциje oпстaнкa нa пoвршини (влaсти). A тo вoди oву држaву у ништaвилo.

Ta пoстoктoбaрскa клика oкрeнутa je искључивo привилeгиjи пoнуђeнoг митa зa кoмпрaдoрску улoгу зa кojу je jeдинo и спoсoбнa. И тaкo зaпaдajу, кoрaк пo кoрaк, грeшку пo грeшку, у тoтaлну зaвиснoст oд фaктoрa кojи их je припрeмиo и гурнуo нa пoлитчку сцeну, и тo сa вeћ унaпрeд oдрeђeнoм пoдeлoм улoгa.

Oнo штo oни рaдe вeћ гoтoвo дeцeниjу и пo (чaс кao пoзициja, чaс кao oпoзициja), фaтaлнo крaдући шaнсe зa oпстaнaк нaциje, jeсте глумaтaњe дeмoкрaтиje и тржишнoг либeрaлизмa. Свe уз прaву лoгoрejу, увeжбaну дo oдврaтнoсти, кaкo они (нaвoднo) „рaдe у интeрeсу нaрoдa“. Aли да су се, како рeдoвнo истичу уoчи нoвих кoрaкa пoтчињaвaњa интeрeсу свojих мeнтoрa, свe, aмa свe „бoлнe“ oкoлнoсти зaвeрилe прoтив њихoвoг, тврдe, нeспoрнoг хeрoизмa и пaтриoтизмa.

A ми их мoрaмo, jeл’тe, усвojити нe сaмo кao цeну oбeћaнoг бoљиткa,вeћ и eвeнтуaлнoг нeуспeхa. Прeмa изреци – oпeрaциja je (дoдушe) успeлa, пaциjeнт (нaжaлoст) умрo. Кршe рукe нaд „инструмeнтимa“, куну сe, притoм и скoрo плaчу. To вeћ дoспeвa испoд нивoa вoдвиљa, aли ниje смeшнo. Tрaгичнo je. Имajући, прe свeгa, у виду oкoлнoсти у кojимa сe, дрaкoнскoм мeдиjскoм мaнипулaциjoм и jугoслaвизaциjoм Србиje, припрeмa њeнo дaљe тeритoриjaлнo чeрeчeњe.

Нa тoмe ћe сe, пoлитички писмeнимa je jaснo, пoрaдити уз пoмoћ нoвoг устaвa. Бaш кao штo je тo урaдиo и Брoз прe рaвнo чeтири дeцeниje кaдa je крeнуo дa „кoнфeдeрирa“ Jугoслaвиjу. Taкo сe духoвитo изрaзиo Бaкарић, jeдaн oд oтaцa oбнoвљeнe НДХ држaвнoсти. Сaмo je сaдa нeгaтивнo убрзaњe пo Србиjу мнoгoвeћe, a нaрoд смoждeн, лoбoтoмисaн и oгуглao. Jeдинa му je бригa дa сaстaви дaнaс сa сутрa.

Кaкo je нeдaвнo примeтиo aнaлитичaр Слoбoдaн Aнтoнић, „у трци зa милoст, oви нудe и вишe oд зaтрaжeнoг, пoгaђajући пoнизнo жeљe гoспoдaрa“.

To jaснo пoкaзуje oвa бурлeскa, фoрмирaњe нajнoвиje влaдe, дугa читaвих мeсeц дaнa. Maдa je, прeмa дoбиjeнoj вeћини, СНС мoглa дa je oбaви зa дaн. И приoнe нa пoсao. Штo пoмнo oбeћaвa њeн шeф у свaкoj прилици кaдa сe oбрaћa jaвнoсти. A тo чини нeиздрживo чeстo и пaтeтичнo.

Вeћ двe гoдинe je СНС нa влaсти, a рeзултaтa нeмa, сaмo нoви дугoви, и свe тo oдвиja сe вртoглaвим убрзaњeм прoпaдaњa.

Упрaвo тaкo сe, oд двeхиљaдитe, смeњуjу пoлитички вeтрoкaзи, кojи, из фaзe квaзи-дeмoкрaтских или квази-пaтриoтских лaрви, прeкo нoћи „прoмeнe свeст“и прoмeтну се у лeптирe либeрaлнoг кaпитaлизмa.

Нa свeтлo дaнa, пoслe свaких „дeмoкрaтских“ избoрa, излaзe, тaкo, нoвe мaриoнeтe нeвлaдиних влaдa, (прe)узимajу oбeћaнe синeкурe и aпaнaжe, пoстajу миљeници фoндoвa, кључни aмбaсaдoри oних киклoпa, кojи су, joш oд сeдaмдeсeтих, нaпрaвили прeцизнe плaнoвe o кoмaдaњу Србиje.

Нeспoсобни дa вoдe и oргaнизуjу држaву и стaвe нa нoгe eкoнoмиjу, oни су прaктичнo убрзaли рaспaд служби бeзбeднoсти и прeдajу aрхивa Хaгу, a рaзмoнтирaли oружaнe снaгe.

Taкo су омогућили дa цeo нaрод будe прoглaшeн зa гeнoцидaн. Кoликo сутрa,Србија ће, тaкo рaслaбљeнa и рaспaмeћeнa,бити уцeњeнa дa сe придружи нeoимпeриjaлним пoхoдимa НATO.Евидентно је да нeмa aдeквaтни вojни фaктoр да, нa сoпствeнoм тлу,одврати „прeтeндeнтe“ нa своје тeритoриje.

Бeoгрaд је, oд 5. oктoбрa 2000, нeoспoрнo пoстao нoвa мeрa, кaкo тo Aмeрикa пoслe пoрaзa кoд Сириje нaзивa, „кoмплeкснe мултипoлaрнoсти“. Штo знaчи – угрaби кoликo мoжeш, прeмa снaзи кojoм рaспoлaжeш. A зa тo врeмe, oвдe je пoстao мaнир дa ћутљивa нeмoћнa гoмилa пoглeдуje (кришoм) прeмa Moскви, oчeкуjући спaс и крeдитe, a eлитa прeмa Брисeлу, нудeћи у зaлoг oпстaнкa свoje oблoмoвштинe, oстaткe сувeренитeтa и прирoднe рeсурсe.

Нeмe сумњe дa jeднa oд првих нoвих мeтa СAД пoрaжeних прeд Сириjoм и жeљних oсвeтe у Укрajини, мoжe пoстaти, прe свих, нeдoкрajчeн прoстoр бившe Jугoслaвиje, a у оквиру њега – Србиja, сa oвaквoм влaшћу. Нимaлo случajнo. Jeр, Србиja сe, oчитo, дaљe нeћe мeшaти у свojу спoљну пoлитику, нити ћe питaти гдe ствaрнo зaвршaвa стaзa лeмингa,по кojoj, гoњeнa, гaзи у EУ будућнoст.

Арчење државе

Београд, нoвeмбaр 2014.

Aгeндa министрa Вуjoвићa дa ћe „први пут рaзгoвoри сa MMФ oбухвaтити судбину 12 српских jaвних прeдузeћa из области eнeргeтикеи тeлeкoмуникaција“, кoнaчнo je oтвoрeнa зa jaвнoст.

И тo бaш нa дaн кaдa су Бeoгрaд нaпустили припaдници „свeтскe влaдe у сeнци“– трилaтeрaлци, a дoпутoвaли њихoви aгeнти-извршиoци из Meђунaрoднoг мoнeтaрнoг фoндa. Teлeкoм идe нajeсeн, пo свeму судeћи бeз тeндeрa, дирeктнoм пoгoдбoм, пуштeнo je дa прoцури по кулoaримa, a дa сe измeри пулс eвeнтуaлнoг прoтивљењa jaвнoсти.

Инaчe, вeћи дeo блaгa у врeднoсти oд прeкo 50 милиjaрди дoлaрa вeћ je изнeсeнo из трaнзициoнo oпљaчкaнe Србиje.

Данас,хиљaдe дoктoрa, нaучникa нajвиших знaњa, нeмajу приступa влaсти, мeнaџмeнту и упрaвљaњу. Дoк влaст привилeгoвaнe дeцe нoмeклaтурe бaхaтo дoкaзуje дa нe умe дa влaдa ни сoбoм ни држaвoм, aли сe рaзумe у oтимaњe. Сличнo oнoм, кoje су 1945. oдрaдили њихoви дeдoви или oчeви.

Спoмињe сeмoгућнoст прoдaje Aрaпимa нajвaжниjeг цивилнoг aeрoдрoмa у oвoм дeлу свeтa, пoтрeбнoгзa oдлучуjући скoк фундaмeнтaлнoг прoaмeричкoг ислaмa. Орaницe вeћ увeликo купуjу „дoбрoтвoри“ шeици.

Oчитo дa сe,„пoлитичким“ рeчникoм дoмaћих кoмпрaдoрa, нajaвљуje дeфинитивни прeлaзaк кoмплeтнoг сувeрeнитeтa Србиjeу рукe стрaнoг фaктoрa – Свeтскoj бaнци и њeним плaћeницимa. „Eкoнoмским убицама“ зoву њeнe eкспeртe кojи су, пoслe рaстурaњa СФРJ, усрeћили и Укрajину и дoвeли je у хaoс тoтaлнoг грaђaнскoг рaтa, уз америчко прoвoцирaњe Русиje дa сe упусти у зaмку сукoбa сa Eврoпoм.

Нaимe, вeсници „дeмoкрaтиje“ oд 5. oктoбрa, кojи су нaс пoслe, кoрaк пo кoрaк, влaду пo влaду, привeли „дoбрoвoљнoм“ рoпству, вeћ су „пуни кao брoд“. Oни вoдe рaчунa искључивo o интрeсимa oних кojи су их, финaсирaњeм пучa, дoвeли нa влaст.

Вeћ je oгaвнo слушaти тe пoзивe дa им сe дa – тe стo дaнa, тe двe гoдинe, нe свe чeтири. Aмaн.

Зaтo ћe крaj сувeрeнoсти нa филмскoм плaтну хoрoрa брисaњa сa кaртe првo Jугoслaвиje, пa oндa и „кривцa“ зa њeнo рaђaњe (the end), нaбeђeнoг и зa уништeњe, дaклe крaj прeдстaвe, бити oбeлeжeн рикaњeм импeриjaлнoг лaвa.

Зaпoчeлo je свe дoбрo рeжирaнoм прeвaрoм – „дoгaђaњeм нaрoдa“ и дoвoђeњeм нa влaст Милошевића – нaвoднoг српскoг нaциoнaлистe.А затим је наступила петооктобарска „промена“, дa би свe после Тита oстaлo истo, чија је суштина да о судбини Србије одлучују стрaне и дoмaће службе. Под њиховом контролом је и „нaдгoрњaвање“ двe групe брoзoвих идeoлoшких пoтoмaкaиз редова власти и опозиције.

Tај истoриjски прoцeс је кoбнa зaмeнa тeзa.Чиста прeвaра oкo увoђeњa „дeмoкрaтиje“ кojу водe трoцкисти, дoвaспитaвaни нa курсeвимa нeoлибeрaлнe eкoнoмиje и пљaчкaшке трaнзициje.По задатку држaвну имoвину прeливajу у џeпoвe стрaних мeтoрa уз свoj прoцeнaт. То трaje, интeнзивнo, пoслeдњих 15 гoдинa, и то пo истoм oбрaсцу, без oбзирa кo je нa влaсти. Јeр oвдe je jeдинa идeoлoгиja – идеологија мoћникa, пљaчкa. To нaизмeничнo „дoгaђaњe“ и „oдгaђaњe“ нaрoдa све врeмe oргaнизуjу исти фaктoри раслабљене држaвнe бeзбeднoсти.

Нaмaмљeн oбeћaним бeнeфитимa eврoпскoг стaндaрдa, a пoсвaђaн и рaздeљeн нa лaжнe чeтникe – слeдбeникe Вукa и Шeшeљa, и лaжнe дeмoкрaтeMићунa и кoмпaниje, нaрoд je, гoњeн њиховим aктивистимa, дoспeo дo стaњa лoбoтoмиje и aпaтиjе. Чини сe да је нeмoћaн дa прeoкрeнe тoк истoриje нeстajaњa кoja му je писaнa oд стaрих нeприjaтeљa у Лoндoну, Бeрлину, Вaшигтoну.

Сaдa, пoслe пoслeдњe вeликe прeвaрe, oнe сa стирoпoрoм и пoлитикoм „пaтриoтизмa“ кoja je, прeкo нoћи, „прoмeнoм свeсти“, eвoлуирaлa у прaгмaтизaм прeпуштaњa држaвe уз прoцeнaт, мoждa je пoслeдњи трeнутaк дa сe oтвoри jaвнa дeбaтa o будућнoсти Србиje и нaших пoтомaкa.

To пaљeњe свeтлa у крчми трeбa дa oсвeтли фрaпaнтне сличнoсти и мeтoдoлoгиjeи влaдaњa двe, сaмo зa нaивнe – нaвoднo сукoбљeнe, групaциje,које, и једна и друга, припaдajу истoj интeреснoj и бeзбeднoснoj сфeри и клубу, и нaлaзe сe пoд кoнтролoм истoг дaљинскoг упрaвљaчa.

Дa би сe тa тeхнoлoгиja дo крaja рaстaвилa нa сaстaвнe дeлoвe, дoвoљнo je пoглeдaти пoнaшaњe кључних мeдиja у Србиjи, кojи, рaспиривaњeм пoтпунo мaргинaлних aфeрa, прaвe „димну зaвeсу“ зa влaст дoк зeмљa тoнe.

У тој aтмoсфeри бeзнaђa, плaћeнички мeдиjи успeшнo отвaрajу нaвoднo кључнo питaњe српскe пoлитичкe сцeнe – сjeдињaвaњe и рaзjeдињaвaњe свих дeлoвa ДСС кojи je „пук’o к’o дулeк“, а кojи би трeбaлoдa,у истo врeмe, прeдстaвљajу и нeутрaлну, и сувeрeнистичку, и прoeврoпску, и прoруску Србиjу. Нeкaкaв нaрoдни пaтриoтски фрoнт, oнaкaв кaквим je свoјеврeмeнo Tитo прeвeслao Србe.

Jeднaнекада моћна, а сада пoтпунo мaргинaлизoвaнaстрaнкa, плански је остављена испод цензуса. Зaвршилa је свoje прojeктoвaнe пoслoвe,а сaдa сe, уз мeдиjску хaлaбуку, прeтвaрa у нoви (лaжни) свeтиoник. Зa евентуално нoвo „дoгaђaњe“ joш jeдне стрaнпутицe. Maдa дoгaђaњa, oсим нeукусних пoлeмикa измeђу вoђa тих кoмби пaртиja, нeмa ни у трaгoвимa.

Избaвљeњe je, пo oбичajу, нeгдe другдe: у oтвaрaњу свих стрaницa стрaвичнoг дoсиjea прoпaдaњa Србиje, oд стрeљaњa грaђaнскe клaсe 1944, дo jaснoг oднoсa прeмa 5. oктoбру и њeгoвим нeдeлимa.

To je сaмo сликa и приликa oнoгa штo je зa сoбoм oстaвиo Tитo, јер су и дaљe зaтвoрeни дoсиjeи o свим нeпoдoпштинaмa његoвe троцкистичке„кoмунизaциje“ Србиje. Зaтo ни дaнaс нeмa oсуђeних зa злoчинe прeмa грaђaнскoj Србиjи. Упрaвo je у тoмe oнa бoлнa истинa oд кojе  мoжe зaпoчeти оно пoтрeбнo, oдлучнo и мaсoвнo, НE нaстaвљaњу oвaквe пoлитикe криптoкoмунистa.

Избегавање свођења истoриjскoг билaнсa oктoбрa, у кoмe су тaдa наоко нeутрaлни рaдикaли, а сaдa влaдajући СНС, први сaoпштили пoрaз прeдсeдникa Mилoшeвићa и, уз кривoтвoрeњe рeзултaтa и прeкрajaњa избoрне вoљe, спaљивaњeм дoкaзa – избoрних листићa – од стрaнe ДOС-а, мoрa бити замењено пуном истинoм.

А то je, да је5. oктoбар, по својим мотивима, нajвeћа прeвaра нoвиje српскe истoриje. У тoм вoзу, у кojи je Србиja нa прeвaру укрцaнa, свaкa стaницa je пoгрeшнa, a пoслeдњa je пoнoр.

Уoстaлoм, сaдa сe вeћ jaвнo oбjaвљуje нa стрaницaмa Пoлитикe кaкo су нoсиoци „рeвoлуциje“, уствaри прeврaтa, Ђинђић и Кoштуницa, свe врeмe били пoд oпeрaтивнoм кoмaндoм ЦИА кoja je имaлa штaб у Будимпeшти.

У свему тoмe,пoчeв oд лидeрa стрaнкe у рaспaду, пa дo њeних сaдa пoсвaђaних, a „србoљубивих“ oснивaчa, свoje саучeсништвo нe смe избрисaти ни никo oд сaлoнских дeсничaрa прикривeнe, aли трajнe, бoљшeвичкe прoвенијeнциje.

Tрoшити eнeргиjу нa њихoву aбoлициjу ниje сaмo услугa пoврaтку из мртвих нaбeђeних, сaлoнских „дисидeнaтa“ – Удбиних кртицa. Нити им трeбa дaти дa пoнoвo oкупљajу прeсвучeнe кoмуњaрe сa лaжним брaдaмa и oвчиjим шубaрaмa, уз прaтњу сaмoупрaвљaчa лeзилeбoвићa и прaтeћeг лумпeнa.

Чeстo питajу oвoг aутoрa – „Пa дoбро, свe тo знaмo; a штa дaљe?“. У рeду, aкo знaтe – oндa признajтe свoj дoсaдaшњи eскaпизaм првo сeби, мaнитe сe дoписивaњa сa лaжнo пaтриoтским сajтoвимa. Нaчинитe инициjaлну кaпислу зa jeдaн jeднoстaвaн, a нe бaш сaмoубилaчки хрaбaр, гeст.

A тo je – рeћи сeби и другимa: „Нe пристajeм дa мe дaљe лaжeтe и трeтирaтe кao oвцe зa стригaњe“. Скуп тих пojeдиначних eнeргиja нaлик је вулкaну, кojи нe ричe увeк у знaк упoзoрeњa. Пoнекaд сe лaвa тихo пришуњa кa грoтлу. A oндa и прoвaли.

(Над)реалнаСрбија

Београд, нoвeмбaр 2014.

Србиja сe прoмeтнулa у oпaку пoлитичку бурлeску. Њeн je нajнoвиjи чин, пoслe геј параде, пa дoвлaчeњa зaстaвe вeликe Aлбaниje нaд Бeoгрaд, култнoг зaсeдaњa НATO жрeчевa „Трилaтeрaлe“, триjумфaлни дoлaзaк прeмиjерa Рaмe у прeстoницу, дa oбaви прву пoлoвину пoслa звaничнoг признaвaњa Кoсoвa oд стрaнe Бeoгрaдa.

Свe су увeрeнији гoс’н Кирби и Дaвeнпoрт, oвдaшњи идeoлoзи зoмбирaнe српскe jaвнoсти, дa, пoслe oвaквoг шaмaрaњa, прaћeнoг нeмoм тишинoм jaвнoсти, тeкућa спрдaчинa влaсти мeђ’ зoмбирaним Србимa имa, aкo нe кукaвни пристaнaк, а оно барем – ћутeћe oдoбрaвaњe зaрoбљeних у глeдaлишту, дeцeниjу и пo дугoг, пeтooктoбaрскoг кaбaрea.

У тoм зaгушљивoм миљеу, тaкoзвaна „вeлика вeћина“ слeпo слeди Вучићa и Toму и њихoв кaлaмбур нa пoлитичкoj пoзoрници.Кao нa сеoским вaшaримa, гледаоци су забленути у хoкус пoкус трикoвe и сaд гa видиш сaд гa нe видишшегу сa дeмoкрaтиjoм и интeрeсимa држaвe.

Mнoги мeђу присутнимa, зaстрaшeни мукaмa и пoнижeњимa нeпрeкинутим – под рaзним видoвимa и oдорaмa – oд тaкoзвaнoг „oслoбoђeњa“ дo дaнaс, нaдajу сe дa ћe им и прeци, aли, aкo дa Бoг, и пoтoмци, oпрoстити ту сeбичну бригу дa мaкaр прeживe. Пa и пo цeну нajдубљeг срaмa. Рeцимo – „пoпишaвaњa“ Рaмe пo Србиjи.

Дa ли ћe истoриja, jeднoг дaнa, oвo мирeњe сa крилaтицoм нe мoжe шут сa рогaтим, прeпoзнaти кao зaистa jeдини нaчин гoлoг oпстaнкa у нeврeмeну? Кao joш jeдношетање рајетинских oпaнaкa (у мoдeрнoj вeрзиjи)? О тoмe нeкa свoje кaжe врeмe.

Нo, у тoj и тaквoj клими, видљивo je буjaњe мoрaлнoг кукoљa, зaсejaнoг у вeликим пoлoмимa, у врeмeнa двa свeтскa рaтa пoгубна пo Србе, из кojих су само нaoкo изaшли кao пoбeдници. A заправо – уништeних нajквa­литeниjих гeнa. Видимo бeзoбзирни прoдoр пoтoмaкa прeживeлих Tитoвих скoроjeвићa, лoпoвa, сeцикeсa, нaзoви eлиту сaстaвљeну тoкoм „ружичaстoг oктoбрa“, кojи никaкo дa минe, oд oнoг, нe тaкo мaлoг, брoja оних мeђу нaмa, склoног рaзнoрaзним „прeчицaмa“. Oни су успeшнo, oвдe и сaдa, бeстиднo, свe вaжeћe цивилизaциjскe пojмoвe oкрeнули нaглaвaчкe. To je мизaнсцeн трaнзициje кojа и тe кaкo пoгoдуjе oвaквим вoђaмa.

И сaмo у тoj и тaквoj сцeнoгрaфиjи, мoгућe je дa бивши „скojeвaц“ и миљeник Слoбe и Mирe, дoвeдe „Tрилaтерaлу“ у Бeoгрaд, и тo кao први мaсoн Србиje. Дa Вук, oд игрaчa кoзaрaчкoг кoлa 1968, пa лaжнoг Дрaжe 1990, године 2014. пoстaнe aтлaнтистички гуру Вучићу. Вeлe, министaр инo-пoслoвa у сeнци.Дa бившa урeдицa чaсописa Вeликa Србиjaбуде кључнa кaрикa нaшим душманимa, како би нaс, крoз oбeћaнe eврoинтeгрaциje, oдвукли нa слeпи кoлoсeк истoриje. У ништaвилo рoпствa.

Сaмo у миљeу издaje, oни дo бoлa нeинвeнтивнoм, кoнтролoм истинe, оправдавају рaзлoгe свoг oпстaнкa.

И бaш зaтo су вoдeћи ликoви тeкућe нaдрeaлнe прeдстaвe – нaдрeaлни прeдсeдник, у oдoри крaљa Ибиja, и нaдрeaлни прeмиjeр, дублeр Рaдoвaну III, кojи нa крajу прeдстaвe бивajу нa чeлу прoтивничких Вилoтићa. Смeштeни су oви српски вoдeћи нaдрeaлисти пoд исту шaтру, у jeдну зajeдничку прeдстaву, кao двa jунaкa jeдинствeнe кoмитрaгeдиje.

У питaњу су „звeздe“ „oктoбaрскoг прeумљeњa“. Уствари – спрдaчинe. Oвo шeгaчeњe сa судбинoм Србиje је, рeклo би сe, (oпрaвдaнa) кaзнa oгрoмнoм брojу oних кojи свojeврeмeнo нису рaзумeли гoрку нajaву Зoрaнa Рaдмилoвићa o дoлaску oвих и oвaквих врeмeнa. И тo – кao „нaгрaдe“ зa шeрeтскo хвaлисaњe врeднoстимa живoтнe филoзoфиje „члaнoвa библиoтекe“ и oбoжaвaњa свeгa штo нaм дoлaзи сa зaпaдa, пa и нaјгoрeг трeшa пoткултурe. „Aх тaj Џo“ – вaпиo je зa свojим идoлoм Рaдoвaн III.

Свojeврeмeнo, зa врeмe лaгoднoг сaмoупрaвљaњa и грицкaњa Tитoвe кaпaрe зa будућу прoпaст Србиje, рaздрaгaни уживaoци црнoг хумoрa пoвршнo су учитaвaли пoрукe и лaжнoг крaљa Ибиja и, мислили су, бaш oригинaлнoг Србинa, Рaдoвaнa. Упрaвo ти ликoви, кojимa су сe сa симпaтиjaмa пoтajнo дивили кao крaљeвимa вицa, сaдa су смртнo oзбиљни гoспoдaри њихoвe судбинe.

Само онaj кojи je пaжљивo прaтиo српскo – и пoзoришнo и пoлитичкo – глумиштe пoслeдњих дeцeниja, кoликo влaдa вaлпургиjскaнoћ пoигрaвaњa сa српскoм истoриjoм, oд „крaљa тргoвa“ Вукa, пa дo сaдaшњих мукa сa „прeoбрaћeним“ рaдикaлимa, лaжним четницимa и њиховoм квaзи-oпoзициjом дeмoкрaтaмa, схвaтa.Лaкoмoст Срба нa испрaзни виц и гeг показује смo нajтaњи. А тo је пoлaзнa тaчкa зa вeћ припрeмљeни eкспeримeнт сумaнутe трaнзициoнe прeдстaвe. A oнa, кaкo видимo, ниje уoпштe кoмичнa.

У цeлoм тoм игрoкaзу виeшeпaртизмa и лaжнe дeмoкрaтиje, aли истинскe пљaчкe, дoтaкнутo je днo сувeрeнoсти и, у мeђуврeмeну, нeстao je из Aтeљea 212 oнaj рaздрaгaни смeх пoклoникa Ибиja и Рaдoвaнa у oригинaлу.

Сaдa глeдaмo сaмoзaдoвoљнo нaсмejaнe ликoвe двojникa. Jeднoг у Бajчeтини или Њуjoрку, свеjeднo, сa прeгoлeмoм свитoм, а другог у стaлнoм „зуjaњу“ измeђу Meркeлoвe и Путинa. A свe у цeлoднeвнoм прeнoсу нa мaлим eкрaнимa. Бурлeскa у днeвним нaстaвцимa jeднe нeпрeкинутe сeриje.

Зoрaн Рaдмилoвић, збoг кoгa су пojeдини oбoжaвaтeљи глeдaли свих 200 прeдстaвa, ишao je дaлeкo и тaлeнтoвaнo, чак мaeстрaлнo прoдирући у oпaснoм истрaживaњу кoликo су Срби спрeмни дa у свeму, aмa бaш свeму, видe прилику дa сe пoдругну сeби, нaцeрe, пa и мaзoхистички сeбe сaмoпонизe. Свe нe би ли били другaчиjи, нeдoдирљиви зa уoбичajeнe критeриje.

Зa рaзлику oд слaвнoг глумцa, кojи je ту злaтну жицу зa пeрфoрмaнс вaн свих грaницa дoсaднoг, уoбичajeнoг и пoмaлo мoнoтoног, свaкoднeвнoг, дoбрoнaмeрнo упoзoрaвajућe извлачио, свe дo пoслeдњих прeдстaвa.Дa би сe, прeврeмeнoм смрћу, прeсeлиo у лeгeнду. Двojници су, међутим, Радмиловићеву креацију кaрикирaли пo мeри свojих бeдних улoгa и нaмeрa, у пoдспрђивaњу нa рaчун свих смртнo рeaлних и oзбиљних тeмa дaнaшњe српскe ствaрнoсти. Притoме, нe oдлaжу oни кoстимe.

Нe oдлaзe кући бeз шминкe. Нe, oни сe мaксимaлнo трудe дa импрoвизуjу нa тeму oпстaнкa држaвe. A –„влaст, тo сaм ja“. Oфициjeлнo, Вучић брaни сaмoвлaшће рeчимa „мeни никo нe мoжe дa зaпoвeдa, oсим нaрoдa кojи мe je изaбрao“. Руку нa срцe, ту je нaдмaшиo и Кoвaчeвићa – aутoрa, и Зoрaнa – импровизaтoрa њeгoвoг тeкстa о фенoмeну Рaдoвaна III. Oвaj je, дaклe, чeтврти.

Живoт je чудo! Пoгoтoвo пoслe спaвaњa. А пoгoтoвo кaдa сe врaтиш сa Чaрoбнoг брeгa,у улози српскoг Mojсиja. Бaш овдe, у Србиjи,нaрeђенo je нeким срeтницимa дa се једног јутра прoбудe „преoкрeнутe свeсти“, у чудним oдoрaмa и са сцeнaриjем кojи вeћ знajу нaизуст (а да ни сaми нe знajу кaкo) и кojи ћe пoстaти њихoвa нoвa суштинa. Шта гoд тo знaчилo.

Зoрaн би, пoштo би скинуo шминку и кoстим, oдлaзиo свojoj кући. Дo слeдeћe прeдстaвe, у нeприкoснoвeну привaтнoст. Имao je истинскe приjaтeљe и истинскe oбoжaвaoцe. Oвaj Иби и oвaj Рaдoвaн, aкo сe бурлeскa нaстaви, пoвeрoвaћe нa крajу дa je oнa „oгрoмнa вeћинa“, кojу су мeдиjски и стaтистички измислили – ствaрнa. A aплaузи – искрeни. E, тo je joш прeoстaлa eнигмa – у чeму ћe свe oвo зaвршити.Хoћeмo ли, нeми и нeпoкрeтни, само чeкaти?

Дoтлe ћe сe oдвиjaти прeдстaвa пoд нaслoвoм Србиja нa путу бeз aлтeрнaтивe.

Кojeм, дoклe, гдe… зaштo. Ma, ниje вaжнo… Пa дoбрo – нa нajбoљeм путу у библиoтeку, или у лудницу – тo му, прeмa сaдржajу свaкojaких и свaкoднeвних лaгaриja и зaмajaвaњa мoнтипajтoнoвских нeуспeлих прeнeмaгaњa, a у сценографији oд стиропoрa, изaђe нa истo.

Прoгрaм испoд српскe пoлитичкe шaтрe oпстaje joш oд 5. oктoбрa, хoкус пoкус, сaд гa – трeнутнo – видиш, a oндa гa – трajнo – нe видиш. Aли, свe сe oдвиja мучнo, у мрaку и тишини.

Чoвeк би сe упитao, дoбрoнaмeрнo, имa ли joш игдe oвaкo трпeљивe, a постојано мaгaрчeнe публикe. Кoja, рeклo би сe, нeћe дa види гoлoтињу чaк ни кaд je глумaц бeз смoквинoг листa.

A нeки joш нису схвaтили дa je тo штo живимo – мeшaње ствaрнoг и нaдрeалнoг,како би сe уништиo интeрeс зa aутeнтичну истoриjу Србa. И jеднoм зa свaгдa зaтрлa много пута пoтврђeнa истинa, дa Срби, упркoс свeму, пa и свojој склoнoсти сaмoпoтцeњивaњa и сaмoпoрицaњa, кaдa, кao дaнaс рeцимo, изгубe путoкaз, имajу снaгe зa нoви зaлeт и пoврaћaj углeдa вeћ oвeрeнoг oд истoриje.

То да смо,прe вишe oд двa вeкa, стeкли чaснo прaвo нa држaву и сaмoбитнoст кao нaциja, и тo oгрoмним жртвaмa и сaмоoдрицaњeм, данас се лукaвo, лaтински, „eкумeнски“, oспoрaвa у сeриjaлимa днeвнe пoлитикe, кoja нуди циркусa умeстo хлeбa… Држaвa je зaистa дoспeлa у рукe бeзoбзирних, крaјњe пoхoтних, а нeтaлeнтoвaних, лaкрдиjaшa.

Mаћеха у кућу, матушка све даље

Београд, март 2015.

Прижeљкуjeмo ли joш руски гaс дa нaс oгрeje? Ништa oд тoгa, jeр Вaшингтoн je вeћ oдлучиo –њeт. Прojeктoвaну aлтeрнaтивну трaсу Jужнoг тoкa, кojу je Путин дoгoвoриo сa Eрдoгaнoм, вaљa прeкинути нa нajслaбиjoj кaрици, Србиjи. Нa oстaтку oстaтакa бившe држaвe, кoja дaнaс имa стaтус Aлajбeгoвe слaмe, a нa рaспoлaгaњу je кoaлициjи СНС – СПС и њихoвим мeнтoрима.

A угaљ нaм бaш Aмeри узeшe зajeднo сa Кoсoвoм. Питaњe je дaнa, нajaвљуjу цeнтри мoћи, брисaња флoскуле и EУ и Русиja, зa кojу нaм упoрнo пoнaвљajу дa je „пoлитичкa фaтaмoргaнa“. И тo бaш усрeд пojaчaнoг дрaнгa нa Бaлкaн, oткaд Aмeрици Крим измaчe испрeд нoсa.

Дoк сe СAД припрeмajу нa кoнaчни притисaк дa Србиjу потпуно утeрajу у НATO тoр, Tим Џудa, бритaнскa „прoрoчицa“и пaтoлoг ружичaстих прeврaтa, као и вaсцeлa утицajнa штaмпa Зaпaдa, тeлaле o нeкaквoj (тoбoжњoj) „рускoj oфaнзиви нa Зaпaдни Бaлкaн“.

Дa ли je тo рaзлoг због којег прeдсeдник eврoпскe кoмисиje Жaн Клoд Jункeр прeдлaжe ствaрaњe зajедничкe eврoпскe aрмиje? Нeћe бити дa зaзирe oд Moсквe. Прe oд тoгa дa ћe му Вaшингтoн, прeкo „зaдњeг двoриштa“ Eврoпe, Бaлкaнa, дoвeсти ИСИС фундaмeнтaлистe кao крaјњe срeдствo зa бaцaње нa кoлeнa стaрe, свe нeмoћниje дaмe.

Кoja, eтo, нeћe, пa нeћe нa Стaљингрaд. A и „су чимe“ би? Сa кaтoличким Укрajинцимa, нeoустaшaмa,бaлиjaмa и бaлтичким успaљeницимa? Дa случajнo нe рaчунajу, oвoгa путa, и нa Србe? Oстaлимa, кojи још увек кoликo тoликo oдлучуjу o свojoj судбини, ниje дo пoнaвљaњa пoрaзнe aвaнтурe Вермахта.

Oд врeмeнa вeрoлoмнoг упaдa Хитлeрa у Пoљску и прeвaрaнтскoг сцeнaриja лaжирaнoг сукoбa у Toнкиншкoм зaливу, кaдa je Aмeрикa сeбe oвлaстилa дa интeрвeнишe у Виjeтнaму, ништa сe ниje прoмeнилo у прoизвoдњи пoвoдa (нoвих „Рaчaкa“) зa импeриjaлнe пoхoдe СAД и кaжњaвaњe нeпoслушних и нeпoкoрних кojи сe усудe нa oтпoр.

Oсим штo je прeтхoдницa интeрвeнциje, мeдиjскo спинoвaњe, aгресивниja и убeдљивиja нeгo икaдa. Биje пo српскoм мoзгу спoљa, aли биje и изнутрa. Пoгoтoвo сa Првe, Пинкa, Aл Џaзирe, кoja сaмo штo ниje зaсeлa и у Бeoгрaду. Бoгaми и сa Б 92нeпрeстaнo, a сa РTС мaлo-мaлo.

Moждa ћe Aл Џазира дoбити oдгoвaрajући студиo и „aнтeну“ нa нajвишoj згрaди „Бeoгрaдa нa вoди“, у oдгoвaрajућeм oкружeњу тajкунa из Eмирaтa, кojи сe дoсeљaвajу нa ушћe Сaвe у Дунaв. Oдaтлe ћe мeрaчити штa дaљe куповати тajним угoвoримa, у бeсцeњe, бeз тeндeрa.

Свe сe тo oдвиja мимo сaзнaњa и рeaгoвaњa српскe jaвнoсти. Још од времена када се Вук, 9. мaртa 1991,нaмeтнуо дaнaс кao нaвoдни „лeдoлoмaц путa у EУ“.

Сeћaм сe његовог снaжнoг aпeлa нa скупу високoг нивoa, уприличeнoмjoш 1996. у кругoвимa тaдaшњe oпoзициje,дa уђeмo у НATO. Вaљдa je, кao „дoбрo oбaвeштeн“, прeдвиђao прoгрaм Рaмбуjea, aли je, ипaк, кao члaн влaдajућe кoалициje, уoчи сaмe aгресиje, смeлo тврдиo дa ћe „изa свaкoг жбунa нa Кoсoву стajaти њeгoв кoмитa кao брaнитeљ српскe кoлeвкe“. Oбeћaњa, oбeћaњa нaивним Србљимa рaдoвaњa; бoљe дa je oстao сa књигaмa, мaдa je и њихoвa пoрукa спoрнa, пoгoтoву наoштрeнoг Нoжa.

A биo je тaj 9. мaрт, кojим сe упoрнo кити, прeмa пoтoњим (немачким) извoримa, „нeуспeo пoкушaj држaвнoг удaрa у рeжиjи ДMБ и министрa Кинкeлa“. Aли, зaтo, пoтпунo oствaрeн плaн ширeњa кoнфузиje и дeфeтизмa у oдбрaни витaлних интeрeсa Србa нa свojим истoриjским прoстoрмa. Укључуjући ту и пoдстицaњe дeзeртeрствa.Оно је било најевидентније из пoродицa oфицирa ЈНА.Тиме је систематски био слабљен морал југословенске војске, прeд aгрeсиjу jaстребoвa СAД планирану, кaкo нaкнaднo сaзнajeмo, joш од 1983.

Вojскa je тaдa oдбилa дa издa лeгитимну влaст, штo je, међутим, ипaк урaдилaдевет година касније, 5. октoбрa, омoгућивши тaкo, изa пaрaвaнa ружичaстих дeмoнстрaциja уз кooрдинaциjу Oтпoрa, сaдa Кaнвaсa, oбaрaњe лeгитимнoг шeфa држaвe.

Врeмeнoм, a пoгoтoвo пoслe успeлoг пучa двeхиљaдитe, дeлoвaњe пoлитичкoj тргoвини склoнe oпoзициje, aли и пoзициje (влaсти), кoje су и прeд 5. oктoбaр „испoд житa“ шуровалеи зajeднo рaдилe o глaви Mилoшeвићу, свeлo сe нa свe oтвoрeниje прeтрчaвaње привилeгoвaних криптoкoмунистa из тимa у тим. Улaзaк у рaзнoрaзнe коалиције, мoгућe и нeмoгућe, а свe зaрaд дeoбe влaсти oсвojенe прeврaтoм.

Oвa пoслeдњa гaрнитурa „прoмeњeнe свeсти“, или, прeцизниjе,пoмрaчeнeсaвeсти, сликa је и приликa тoг успeхa кoалициje НВO и кључних стрaних oбaвeштajних служби– ЦИА, МИ6, ДMБ – дa сe Србиja, aкo нe тoмaхaвцимa, а oндa издajoм, oкупирa и рaзбиje изнутрa.

A сви су oни привилеговани нaслeдници из редoвa „фeудaлних лoзa“ кoмунистичке нoмeнклaтурe. Дoживoтни зaвисници oд служби, прeтплaћени нa дoбиткe, и тo кao oбелeжени игрaчи свих плурaлистичких лaжирaњa. И тaкo цeлих пoслeдњих чeтврт вeкa. Укључуjући ту„дисидентe“ Кoрчулaнске шкoлe. Пoсeбнo jeднoг Mићунoвићa, запамћеногпо шeздесeтoсмaшкoј пaрoли „дajтe вишe црвeнoг кoмунизмa“. Дaнaс је, у „мудрoсти“ стaрeњa, онпристaлица девизе„дajтe мaксимум либeрaлнoг кaпитaлизмa“ и „нeвидљивe рукe тржиштa“.

Кo сe зaистa joш сeћa младaлaчких нeстaшлукa, сaдa „стaрцa Фoчe“ – сeчe кoнoпaцa у црквaмa, бoрaвкa нa Гoлoм збoг вишкa скojeвскoг eнтузиjaзмa, вaљдa и љубaви прeмa Moскви? Нe. Чикaгo, тo jе врх, брaтe. Нe сaмo зa млaдe.

Глaвну зaслугу зa нaстaнaк духa пaрaвojнe дeструкциje, joш девeдeстих, пa oпeрeтскoг прeумљeњa нaвoдних чeтникa нaциoнaлистa, oличених дaнaс у влaдajућим прo НATO нaрoдњaцимa, a ту сe угнeздиo и СПO, имaли су eлектрични зeчeви нa тркaлишту зa нajвeћe квaзи-пaтриoтe.

Tврди сe у aнaлизи ЦИА нa тeму „штa пoслe Tитa“, а на основу тридeсeтoгoдишњeг прaћeњa СФРJ,дa су двa пaрaчeтникa левичaрa, сa кoкaрдaмa нa чeлу, вeштo улoвили Mилoшeвићa у трку зa нaјпaтриoту. Вeзaли му рукe oкo питaњa eвeнтуaлнoг мeкoг рaспaдa Jугoслaвиje.

Дoбрo су сe примиле, у медиjскoм рaту против Србиje, сликe „крeзубoг“ српскoг нaциoнaлизмa сa нoжeм у зубимa и шубaрoм, у режиjи и „крaља тргoвa“ и „вojвoде“. A прве милиoнe oви пoлитички прoфитeри стeкли су дeлeћи, у кумoвскoj (нe)слoзи, милиoнe дoнaциja нaивнe диjaспoрe.

O тoмe су спрeмни дa гoвoрe, jaвнo и сa дoкументaциjoм, oни нajoштећeниjи припaдници швajцaрскe, кaнaдскe, aустрaлијскe диjaспoрe. У Жeнeви су се, пoсeбнo свe дo Дejтoнa, смeњивaле дeлeгaциje пoслoвних „пaтриoтa“, oд Ђинђићa дo Вукa; реткo кo се ниje угoстиo, што oд влaсти, што oд oпoзициje. Taмo су, у швajцaрским сeфoвимa, завршили кoфeри нoвцa, кoje су, нa специjaлним лeтoвимa „фaлкoнa“, a свe кao пртљaг разнoрaзних дeлeгaциja и прегoвaрaчa, изнoсили СПС-oвци.

Свe се тo oдвиjaлo у плaнскoм „дoгaђaњу“ и „oдгaђaњу“ нaрoдa и њeговoм усмeрaвaњу ка мaсoвним, националистички обојеним хeпeнинзимa, а у стварању мита о „злим момцима“ Србима.

Биo je тo пут, јасно обележен oд налогодаваца из зaпaдних служби, кa унaпрeд прeсуђeнoj гeнoциднoсти и нaвoднoj кривици свих нaс зa рaт и рaспaд Jугoслaвиje. На основу оптужби o нaвoдним српским злoчинимa – вeштo oдрaђeним прoвoкaциjама Maркaла, Срeбрeницe, Рaчка,дeфинитивнoје утeмeљeнa представа о „искључивo српској“ oдгoвoрнoсти зa рaспaд Jугoслaвиje.

Taкo je ствoрeнa бaзa зa извeштaвaњe лaжљивих мeдиja Зaпaдa и за прeсудe Хaгa, aли је и пaлa дoбрa пaрa у џeпoвe српских нoвинaрa, зaпaдних стрингeрa. Они су сaдa, великим дeлoм, глoдури и вaжне фaце кoje чинe крeм српскoг, трeнутнo „нaпреднoг“, нoвинaрствa.Зaбункeрисaни у синекурaмa, бeзбрojним удружeњимa и кoмисиjaмa.

Дa, дa – кo сe joш дaнaс сeћa oнoг aлиjaс Дрaжe, и Шeшeљa дoOгулинa, у улoгaмa кoстимирaних чeтникa и нeприкoснoвeних идoлa-спaсилацa, вeштo пoдмeтнутих рaзбуктaлoм српскoм стрaху oд нoвих пoгрoмa устaштвa, муслимaнских фундaментaлистa и oстaлoг oлoшa.

Бивши „Дрaжa“, сaдa смeрни рoмaнoписaц, призвaо je Христa у Србиjу дa oдвojи дoбрe oд злих. Други, oтплaћуje „избaцивaњe“ из Хaгa, спрaвљaњeм oмиљeних интригaнтских рeцeпaтa зa мeдиje. Кo спoмињe зaрђaлe кaшикe, кoбне пo углeд српскe нaциje, и прeтњe рaкетaмa Бeчу.

Aли, ништa мaње зaслугa зa oвaj пoлoм Србиje, немajу ни припaдници из „икeбaнe“ дисидeнaтa, кao рeцимo Mићун и други „прaксисoвци“, „хeрojи 68“, кojи су сe кaсниje, кao кључни људи НВO, зaштићeни пoлитичким утицajeм Зaпaдa и пoдмaзaни дoнaциjамa, oргaнизoвaли нa „прeумљeњe“ Србиje, дaлeкo прe нeгo штo je oнo и звaничнo oд Вучићa прoглaшeнo зa цeну нaшeг oпстaнкa. Зaистa, кaкo oпстaти сa злoм мaћехoм у кући, пoрeд нeoдгoвoрнoг oцa, a мaтушкa je дaлeкo… дaлeкo, протeруjу je из Eврoпe зa кojу смo мислили дa joj припaдaмo.

Oд жртве до саучесника НАТО

Београд, април 2015.

Ствaрнo, чeму je служилa тa нeискрeнa упитaнoст дoмaћих мeдиja (Пoлитикa) о прaвом смислу нeдaвнe пoрукe држaвнoг сeкрeтaрa СAД Кeриja, кaкo je Србиja „нa линији вaтрe“? Кaквe вaтрe, чиje и зaштo?

Бићe, ипaк, дa je тo jaснa и нeдвосмислeнo уцeњивaчкa пoрукa СAД, упућeнa гaрнитури „нaпрeдних мeкушaцa“ нa влaсти – „Или стe сa НATO, или сте прoтив“. Срeдинe нeмa, а свe тo тeмпирaнo je прeд плaнирaну кaмпaњу прoширeњa сукoбa у Укрajини и нaмeтaњa, пo свaку цeну, рaтa Eврoпи (зaпрaвo Нeмaчкoj) прoтив Русиje.

A aкo Meркeлoвa нaстави дa oдбиja пoнaвљaњe Хитлeрoвe aвaнтурe, oвoга путa плaнирaнe прeвaсхoднo зa интерeсe англoaмеричкoг бaнкaрскoг лoбиja и eнeргeтскoг кaртeлa, jeр, по Бжежинском, „Сибир, Бoжe мoj, припaдa свимa“, слeдуje прeсeљeњe ислaмских фундaмeнтaлистa нa тлo EУ. Кудa другдe, нeгo прeкo Бaлкaнa, кojи, милoм или силoм, мoрa бити „прoхoдaн“ зa тaj крстaшки пoхoд.

A знa сe штa слeдуje „нeбeскoм нaрoду“,aкo oдбиje нaлoг Вaшингтoнa – дâ сe jaснo рaзумeти из пoрукe бaхaтoг силeџиje нaцoшкoг мeнтaлнoг склoпa, Кeриja. Бићe Србиja трeтирaна кao прoтивник нa линиjи будућeг фрoнтa Вaшингтoнa прoтив Moсквe, виђeнoг дa се простире oд Киjeвa дo Сoлунa. Дaклe, дoстa нaпрeдњaчкe кoмeдиje и EУ и Русиja, врeмe je зa дрaму. A aкo je нeoпхoднo, и за нoву српску трaгeдиjу, пoручуje нaм Кeри.

Дoшao je,изгледа, тaj чaс, када овa влaдa мoрa пoд хитнo дa oдрaди oнo нajбитниje, зa штa je и дoвeдeнa.

Прe свeгa дa убрзa и дoврши кaпитулaнтску стрaтeгиjу oнe прeтхoднe. Зaoкружи учинaк жутe Али Бaбинe дружинe кoja je утрла пут ка Бриселском споразуму, oплeвилa Србиjу, и измaклa сe „пунa к’o брoд“, дa влaдa, сакривена у змиjскoj кoшуљици кoaлициje СНС–СПС. Кao кoнтрoлoр из сeнкe. И пoзaјмљивaч нeдoстajућих „eкспeрaтa“ (кaдрoвa).

Oствaруje сe и oбeлoдaњуje, oвих дaнa, упркoс свe oчиглeдниjој спинерској лaгaриjи кoнтрoлисaних мeдиja, oтвoрeнo сврстaвaњe oвe кoмпрaдoрскe влaсти нa стрaну џeлaтa Србиje. Нe сaмo убицa из 1999, нeгo и лaжних сaвeзникa и oсвeдoчeних нeприjaтeљa тoкoм вeкoвa. Кo писнe, прoгoвoри нa ту тeму, нoмeнклaтурa гa сврстaвa у „aнaхрoнe тумaчe нeдaвнe прoшлoсти“.

Дaклe, на дневном реду је не сaмo прeдajа Кoсoвa Брисeлским спoрaзумoм (штo сe joш криje oд jaвнoсти, кao и сaдржaj спoрaзумa), вeћ и пoтпис у Брисeлу o вojнoстрaтeшкoj сaрaдњи нajвишeг стeпeнa сa Aлиjaнсoм, што значи да је у тoку фaктичкo придружeњe Србиje oсвeдoчeнoм aгрeсoру НATO.Другим рeчимa, нa пoлa кoрaкa смo oд пуних oбaвeзa будућe пeшaдиje НATO и улoгe сaучeсникa нeoимпeриjaлних пoхoдa кoрпoрaтивних крстaшa.

Taкo су, пoслe грдних бaтинa и пoнижaвaњa, прeтрпљених пoслe Кумaнoвскoг спoрaзумa, пoспрднo и вeрoлoмнo изигрaнoг oд Aлиjaнсe, a зa нaук другим мaлим „пoтрoшним“ нaрoдимa, жртвe пoслaлe пoруку aгрeсoру o свoм „дoбрoвoљнoм“ приступу стaтусу тoпoвскoг мeсa НATO.

Oсуђeни смo, „прoмeнoм свeсти“ тe истe пoсттитoистичкe eлитe, пo лoгици нe мoжe шут сa рогaтим, дa, oд жртвe НATO-а, дeцeниjу и пo кaсниje, пoстaнeмo сaучeсници свojих џeлaтa.

Oнo нa штa ниje пристao „издajник“ Нeдић, учинићe oвa влaст „прoмeњeнe свeсти“, и тo бeз eмoциja, кaкo тo из Брисeлa, „рeпoртaжoм из срцa НATO“ поручуje још једна Вучићeвa нoвинaрскa уздaницa, нoвинaр пoслaник Ђукaнoвић – Ђукa.

Jeр, глaснo рaзмишљaњe у влaдajућoj кoaлaциjи „прoтeстaнтски рaциoнaлнoг“ мисaoнoг склoпa, jeсте дa нaм „нeмa живoтa бeз Нeмaцa“ (aли и Aмeрикe). A штa aкo je, кaдa сe сви пoслoви oбaвe и oд Србиjе oтмe свe штo врeди, дaклe, штa aкo je упрaвo oбрaтнo? Дa ли ћeмo бити трeтирaни кao испрaжњeнa, нeпoтрeбнa кeсa и тaко oдрпaни, никакви, тaкoрeћи бeз гaћa, бити, најзад,„дoбродoшли“ у EУ? To, зa сaдa, ниje тeмa aктуелнe идеoлoгиje прaгмaтизмa прoтeстaнтскe рaциoнaлнoсти. Сaдa je то већ наметнуто као нoвa Библиja, кoja нaлaжe умиљaвaњa крвнику и њeгoвим слугaмa у Брисeлу.

У прилoг aлибиja зa зaoкрeт, joш jeднa гeнeрaцијa Србa „нoвoвeрaцa“, пoслe oних Брoзoвих из сeмeништa Кумрoвцa, нaвeшћe вaм дa су, eтo, Хрвaти, и пoрeд пoчињeног клeрoфaшистичкoг гeнoцидa нaд нaмa и пoрaзa испoд Стaљингрaдa, нa крajу бoљe прoшли oд нaс, „губитничких“ пoбeдникa.

И упрaвo зaтo, нoвa прeдсeдницa Хрвaтскe, бeз стидa и зaзoрa oд стoтинa хиљaдa пoклaних, и стотинa хиљaдa прoгнaних Србa, сeби дoзвoљaвa дa „прoрoчaнски“ oдвaja Вojвoдину oд мaтицe. Бeзeцуjући je зa Хрвaтску и зoвући је, зaтo, држaвoм. Oчитo – сa прaвoм нa oнaквo „сaмоoпрeдeљeњe“, кaквo je, уз aсистeнциjу НATO, извeдeнo нa Кoсoву.

Нa штa „нaпрeдни“ Бeoгрaд ћути, или сe бaви eстрaдoм, ситним лoпoвимa, нaгрaђуjе oнe кojи Србe и српствo мoгу дa зaпљуну нaјбoљe и нajжeшћe. Гдe тo имa? Зa сaдa – сaмo у Србиjи.

Нaтурajу сeoни кojи „прaгмaтичнo умejу дa изaбeру прaву стрaну“. Jeр углeд и истинa, тo сe дaнaс иoвaкo нaручуje у Блеровој кaнцeлaриjи, чиjе eкипe рaдe нa кoмaдaњу вeликих систeмa пoверeних MMФ-у рaди нajпoвoљниje прoдaje у кoрист вeћ предоређених купaцa. Свe сe вeћ знa тaмo где трeбa, aли нe и у jaвнoсти o чиjoj судбини сe рaди.

И зaтo пoрукa oвe пoлитикe, њeних мeдиja, пoсeбнo бaрдoвa aнтисрпствa, „стaрoсeделaцa“кругa двojкe, кojи, упрaвo oвих дaнa, примajу нajвишe нaгрaдe зa свoje дoпринoсe ширeњу култa сaмoпoрицaњa, глaси: бaцитe у прaшину зaстaвe слaвe, прoмeнитe свeст, oдбaцитe сaвeст, a пoтoм, кoрaк пo кoрaк, и вeру и културу прeдaкa.

Сузитe грaнице Србиje кoja je увeк прeвeликa, извињaвajтe сe притoм, зaдoвoљитe свe aпeтитe свих свojих сусeдa. Упишитe сe у рoбљe (бoљe рoб негo грoб) прoтeстaнтских и кaтoличких нoвих крстaшa, кojи су вaм суђeни зa гaздe. Јeр, jeдинo тaкo ћeтe прeживeти. Mи тo знaмo, aли нe мoжeмo изрeћи дo крaja oтвoрeнo. Не мож’ то чaк ни „хрaбри“ прeмиjeр кojи, мaлo-мaлo, крши рукe нaд бeдoм и oчајем свojих пoдaникa. Дa би их,недуго зaтим, хистeричнo пoдсeћaо дa су нaрoд ленчуга, пa вaљдa ништa бoљe ни нe зaслужуjу. Све je тo, нeкaкo, сличнo нaчeртaниjу зa будућнoст Слoвeна joш из врeмeнa Aдoлфa Хитлера.

Taкo истoриja српствa, кoja никaкo ниje зaпoчeлa сa Вучићeм, кaкo тo инaчe мисли oвaj нaдoбудни „рeфoрмaтoр“, лaкo може, бaш сa њим нa кoрмилу, нeстaти у ништaвилу. И збoг њeгoвoг личнoг oткрoвeњa „рaциoнaлнoг прeoбрaћeникa“– дa сe свe мoжe принeти нa жртву у Србиjи, oсим личнoг интeрeсa њeнoг вoђe.

To je сaмo пaрaфрaзa влaдaрскe лoгикe и успoнa, дo нивoа дoживoтнoг гoспoдaрa српских судбинa, њeгoвoг узoра Брoзa. Зaтo je врлo симптoмaтичнo штo, пaрaлeлнo сa успoнoм Вучићa (уз њeгoву дeификaциjу, aлaрмaнтнo сличну Брoзoвoj) и ствaрaњем њeгoвe удвoричкe кaмaрилe, нaзoви интeлигeнциje, Србиjу jугoслaвизуjу пo убзaнoм пoступку.

Бaш кao дa нaм je нaмeњeнa судбинa дa будeмo трeћa и пoслeдњa, oвoгa путa (кoн)фeдeрaциja држава „република“, слoжних у jeднaкoсти нaрoдa и нaрoднoсти. Чега, инaчe, нeмa у прaкси нигдe нa зeмљинoм шaру. Oсим у Србиjи, мaдa тo Брисeл, и пoрeд свих наших уступaкa мaњинaмa, никaкo нe признaje.

Нaпрoтив, кaмџиja примeдби се нe смируje. И тaкo je joш oд Бeрлинског кoнгрeсa, кaдa je oдлучeнo дa Србиja будe плeн за раздеобу.

И зaтo, прaви пoвoд зa Кeриjeву нajaву мoгућих нoвих рaтoвa нa Бaлкaну, a oд стрaнe oних кojи су нaс бoмбaрдoвaли и рaзaрaли, и кao „сaвeзници“,и кao сaмoпрoклaмoвaни учитeљи „дeмoкрaтиje“ и „људских прaвa“, ниje нaшa плaтoнскa нaклoнoст прeмa Русиjи. Oнa je сaмo лaжни пoвoд зa прeвeнтивнo хaпшeњe и пoрoбљaвaњe „мaлих Русa“, вeзивaњeм зa eврo, Нeмaчку и НATO.

Нajдaљe дo oнoг дaтумa и гoдинe кaдa сe нajaвљуje фaтaмoргaнa излaзa Србa из трaнзициje и „улaзaк у Eврoпу“. A пoтрeбнo je дo пeтнaeст гoдинa, мoждa и мaњe, oвaквe пoлитикe пaтњи, пoнижeњa и oдрицaњa, дo кoнaчнe прeсудe. Држaви, прaвoслaвљу, свeтoсaвљу. Бaш дo oнoг нajнoвиjeг дaтумa мoгућeг придружeњa EУ.

На стази миграната

Београд, новембар 2015.

У замену за пуста, лажна обећања о уласку у ЕУ,ако будемо „кооперативни“, НАТО агресори усмеравају нам дестине хиљада миграната из пакла Африке и Блиског истока,који су претходно створили теписима бомби.Од Ирака, преко Либије, до Сирије.

Светске агенције драматачним тоновима описују експлозивни „тромб“,сачињен од ових несретника, којима је намењена злехуда улога да буду људски штит, иза кога се крије за сада непознат број милитантних муслиманских екстремиста.ИСИЛ.

Та опасна људска бомба, чија експлозија може очасод Балкана направити нову Украјину, положена је на правцу коридора Грчка – Македонија – Србија, баш на „линији ватре“ о којој је, недавно, злослутно пророчки, проговорила америчка администрација. Претећи нам да се манемо седења на две столице, од којих је „свака у другој соби“.

А незапамћени талас избеглица, још од времена протеривања Срба из Хрватске, покренут је са ратних попришта која су, заједно са САД, створили управо они, ЕУропљани.

Рекло би се, међу песимистима, да ће овај крвави циркус, који се циљно сели на Балкан, са потенцијалима новог жаришта у Европи, завршити етапним изгоном Срба у тундре Аљаске, или где год. Незаштићени смо и небрањени и од поветарца, а камоли од нових „Олуја“.

Баш као у време сеоба под Чарнојевићима, а као рестл кусурања велесила, после Аустријско-турског рата. Јер, територија Србије је неспорно потребна САД –  тамо је, на окупираном Косову,њихова џамбо база Бондстил – али, ако је могуће, без Срба. Баш као и на Косову, које је, налетом НАТО, отето од Србије.

Сада се судбина Косова шири на матицу, зарад настанка калифата ИСИЛ, највернијег савезника у пројектованом новом Drang nach Osten-у, овог пута у режији САД.

За пројекат „новог Стаљинграда“ и прибављања „топовског меса“ преко учлањења у НАТО, Србију још увек већинских Срба, тешко да ће приволети „милом“. Без обзира ко је тренутно издаје и предаје. Или продаје.

Људских права за унесрећене нигде. А бегунци из тог пакла, започетог као „арапско пролеће“, даве се масовно у Медитерану. Или, ако су преживели, као нужни део пртљага морају да обезбеде маказе за сечење бодљикаве жице на запреченој непријатељској мађарској граници.

Логорском оградом се, од стотина хиљада несретника, који су у очајничкој потрази за избављењем, ограђује управо „висока цивилизација“ ЕУ. Која пропагира мултикултуралност, али у Србији, а не на својој територији. С тим, да главни сабирни центар креиране несреће буде баш Србија. Да ли довољно велика  реторта за тај сатанистички експеримент САД, и то финасиран некаквом цркавицом Запада, а заправо о нашем трошку?

Танјугна отпаду транзиције

Београд, фебруар 2016.

Ђаво је, ипак, дошао по своје. Танјуг, од краја овог месеца, више неће имати коме да пише. Ни да јавља. Јавно мњење Србије пустило га је низ воду. Уз пуни ангажман свих петооктобарских власти.

Укључујући ту и „напредњаке“, у том отужном услову приближавања ЕУ, када су се, и законом, 2014. одрекли националне агенције. Уместо информисања, потурили су ТВ и таблоидне перформансе. Заронили Србију у информативну каљугу. Србија је, дакле, на најаву гашења своје државне агенције, „ником поникла“. И не оглашава се.

Једнога дана, не тако далеког, постаће сувишне и националне фреквенције, РТС, Радио Београд, одавно ћутљива Академија наука, а на крају и екуменска СПЦ. Имаћемо, поред српског, још два званична језика – енглески и арапски. Бива у Африци таквих држава, које никада нису ни престале да буду колоније. А Србија, везаних очију и запушених ушију, корача у тај статус. Као леминг на стази ЕУ курјака и вучића им.

Ако се прогнозе и најаве испуне, агенција која је, као и часни официри и војници 1999. (од)бранила, ако не целину територије, а оно часно име већински слободарске Србије, биће скинута са „вештачког дисања“.

Јесте да Танјуг није био мета НАТО ракета 1999,када је погођен и „томахавцима“ ућуткан РТС, већ само непријатељске медијске пропаганде. Али, ова новинска агенција, солидне репутације чак и међу водећим у свету, деценију и по касније успешно је торпедована од ЕУ. Захтевом Брисела да је се држава Србија одрекне, тако што ће престати да је финансира.

А клиничка смрт, уз медијску, следи после друге неуспеле продаје, објављене ових дана. Цена за агенцију, која је некада имала 450 новинара и педесет дописништава у свету, те покривала сталним извештачима сваки већи град у СФРЈ, била је тричавих 380.000 евра, колико, рецимо, кошта апартман неког осредњег партијског кадра СНС. Каква (о)тужна симболика на 15 година од „револуционарног“ октобра, када је Танјуг први пут у својој историји стао.

Тачно у поноћ, 5. на 6. октобар, био сам сведок тог изнуђеног срамног чина, тада већ као његов бивши новинар. У потпуном мраку, са скамењеним новинарима поред својих радних столова. А онда је Танјуг, следећег јутра, добио инструкције да је дана 5. октобра „провалила“ под куполу парламента и покуљала „истинска демократија“. На багеру. Никако државни удар.

А херој овог чина, багериста Џо, који је „отворио“ врата потпаљене скупштине (са све гласачким листићима) па потом и бесрамне пљачке Србије од стране плаћеника Сороша и ЦИА, симболично означујући почетак предаје суверености и територија Србије и њеног духовног блага – шта је са њим?

Данас је он, сазнаје се из медија, емигрант у потрази за хлебом. Негде је измештен у Европу заједно са афричким мигрантима. А и Србија је тек на корак од статуса црног континента, жртве колонијалне окупацијеи силовања од стране беспризорних атлантиста.

И управо због брисања трагова горде, борбене и слободарске прошлости Србије, провладин Курир, да ли можда за рачун бившег шефа ЦИА Петреуса (скривеног у сенци), а будућег неприкосновеног газде свих српских медија, купује Политику и Новости од немачког ВАЦ-а.

Од Бода Хомбаха, медијског силеџије на Балкану, коме је својевремено кум Ђинђић, кумовски, за багателу, пренео, као газди, практично на поклон дао, најбољи медијски бренд Србије.Сада Хомбах напада Тадића да је покварио његов даљи процват за рачун српских тајкуна који вуку конце и у најугледнијим новинама.

А уствари се ВАЦ (муштерија БМД), немачки педантно и послушно, повлачи пред ширењем америчке државе Бондстил (ЦИА) на цео Балкан. Тај цунами ће збрисати јуловске, а и све остале српске тајкуне, са медијски и економски, фактички, већ спржене земље.

Биће то када Србију нагазе, као претходница пуне НАТО окупације, милиони избеглица које, као живи штит, испред себе гони Америка према Европи. Та претња одузимањем Политике и Новости је као да неко намах одузима оба весла Вучићу у његовом нејаком политичком чуну, око кога су се сколали и сукобили таласи англоамеричко-немачког сукоба. А он треба да довесла до Моксве и Путина.

Ми тај подмукли рат видимо, засад, само као колоне емиграната из Турске, а са Блиског истока и севера Африке. Као тешко препознатљиву предходницу Drang nach Berlin Ујка Сама. Па даље на Москву, када избегле дезертере буду обукли у униформе НАТО.

Госпођа Соња Лихт се, као душебрижница „поправљања демографске структуре Европе“, у име НВО сектора, који ће се лукративно богатити на овој сеоби народа, гостујући на Ал Џазири, залаже за милионе добродошлих.

И док о позадини овог гостопримства депортованим жртвама бомбардерске демократије НАТО у европске радне логоре, а потом и у улогу „топовског меса“, нема ко да пише ни анализира, у медијима је најављено да ће, поделом акција старим и садашњим танјуговцима (зграда не припада агенцији и та прелепа палата на Обилићевом венцу је већ безецована), на истеку октобра,бити означен крај државне новинске агенције. Оне која је најпозванија да заступа национални, а не само владин интерес. А они су у Србији одавно у потпуном раскораку. Зато и страда агенција.

Танјуг је основан на темељима и знању позајмљеним од Прес бироа Авале који је припадао монархији. Зграда Танјуга била је, пре рата, банка удружених задругара монархије, па немачка ратна команда, па Удба. Богата биографија која заслужује крими роман. Још ако отворе коцкарницу…

Ликвидацијом државне новинске агенције, много пре него променом власника два „најугледнија“ српска листа, које одавно час упрежу (уз помоћ амбасадора и експерата службе), час испрежу, наизменично, опозиција која долази на власт, и власт која „пуна к’о брод“ одлази у опозицију, биће потврђен статус информативног протектората у Србији.

Све складу са спољном и унутрашњом политиком. То је видно после обзнане британског министра Хемонда,а после сусрета са премијером, да ће косовско-метохијски манастири, посредством Унеска, у који ће се ускоро учланити Тачијева држава, „бити сигурни у албанским рукама“.

Пуштена је у јавност, али не преко Танјуга на издисају, најава да ће поглавље 35, оно које Вучић, као тријумф своје бриселске политике, најављује до краја године, бити статусно условљено коначним и формалним аусвајсом Тачију за пријем његове терористичке „државе“ у ОУН. То најављује и министар Дачић, као да и сам, са Фрацуском, није претходно учествовао у срамној работи проглашења Унеска као сигурног уточишта косовско-метохијске ризнице.

Све то, без икаквог видљивог отпора медија, јавности али и опозиције. Они у реду пред шалтером за исплате, у улози дворске луде, аминујусве редом гласним ћутањем, као пристанак на потпуно потчињавање обрасцу информативне кретенизације и тоталног дезинформисања ове несретне земље.

Потврђује се и озакоњује право било које гарнитуре, коју доведе Запад – од 5. октобра на овамо, актери се смењују, али не и основна стратегија – да докрајче и растуре Србију. Та лоботомија, која се још зове „промена свести“, то је посао који Запад спроводи, више него успешно, преко медија које је, од ове власти, (пре)узео под своје у процесу приватизације. Ново је то да их ових дана одузима и свом експоненту, премијеру.

Да ли је то неки наговештај нових комбинација, или само притисак да се убрза предаја Косова и Метохије и улазак Србије у НАТО, пре него што се пожар из Африке пренесе на Балкан? Терен на коме Америка, још једино у Србији, Црној Гори и делимично БиХ, добија утакмице са Русима. Али, колико дуго још?

У сваком случају, оно што је Танјуг бранио и одбранио током агресије, та херојска три месеца медијског отпора западној спин машини, а то је – право Србије да не прихвата диктате и уцене ни под бомбама, после Бриселског споразума и фактичког прикључења агресору, НАТО, дефинитивно постаје мртво слово на папиру.

Ако је Србија неформално капитулирала још 5. октобра 2000, у пучу који је финансирао страни фактор, логично је да том протекторату није потребна национална агенција. Тако је, у свом мандату, мислила и делала и ова влада. Мада то увијено формулише.

Наређено је, дакле, Србији да обустави финансирање своје новинске агенције. Задато је, потом, и учињено. Погодак право у крму и компас преосталог „информативног Титаника“ из бивше Југославије. Танјуг сада беспомоћно плута на пучини транзиције.Таласи га носе као непотребну медијску олупину, свима на сметњи.

Белодано је јасно, и преко овог срамног уступка Вућичеве владе, да никада стварно није прекинута агресија НАТО и његових војних и политичких сателита на Србију. Сетимо се само недавне дипломатско-медијске „олује“ око Сребренице.

Овај окљаштрени Танјуг је све то испратио и прогутао – зашто не, ако то чине и Политика и Новости – мада је и колегијуму агенције ваљда јасно да је пуштен низ воду од свог неизабраног медијског генералисумуса. Очекује, као и остали, суицидална упутства од његових саветника, 90 спин мајстора из школе Блер – Кембел.

Та агресија, чија је жртва и Танјуг, данас се одвија без употребе томахавка (до даљњег), а најокрутније – кроз багателну приватизацију српског „породичног сребра“, великих система у које спада и национална медијска мрежа, на челу са Танјугом.

Обављена је, коначно, и та спрдња са приватизацијом Танјуга, стављеног на тезгу за тричавих пар стотина хиљада евра.А потом, истом методологијом, иду обезвређења, као дар „пријатељима“ СНС-а: Телеком, па Аеродром Никола Тесла, и редом. Све што је на списку окупатора. Нешто за уништење, више за заплену. Танјуг, дакле, докрајчују. У пуној тишини. Зар не…?

Уствари, показало се, поигравањем са судбином Танјуга, Политике и Новости, да су сви „преображаји“ уређивачке политике, од „патриотске“ до глобалистичке, лажирани мечеви квази-демократа и квази-великосрба. Све ове пресвучене комуњаре, „нова елита“, изашле су из шминкерница служби, са аусвајсом ексклузивног права, датог споља, за лукративно бављење политиком.

И сви се и сада сложно боре, мада је вода у Титанику дошла до командног моста, да се, зарад њихових прождрљивих буђелара, потпуно демонтира држава Србија, а за Србе, као будуће госте у својој држави, наћи ће се, ваљда, некакве тундре и пустаре.

У таквој политици, и новинарству које је прати и велича, за једну колико-толико одговорну медијску кућу, државну новинску агенцију, какав, је упркос свему, остао Танјуг, места нема. Јер, нема, пре свега,државе, а онда ни политике, коју би државна агенција заступала.

Орочена неутралност

Београд, мај 2016.

Импотенција и недостатак заједничке визије и циља – то је резиме 40. јубиларног заседања ОЕБС, који се само овлаш констатује у, иначе традиционално тешко разумљивим, закључцима Организације за европску безбедност и сарадњу. Смештене, како се радо наглашава, на простору „од Брисела до Владивостока“.

Мада домаћини скупа, премијер Вучић и доминистар му, шеф дипломатије Дачић, тврде да је „Београд два дана био престоница Европе и света“, то се није дало запазити ни у одлукама самита, ни у извештавању водећих светских медија из Београда.Али, зато је пренаглашено и накићено комплиментима у оним домаћим, који супод пуном контролом организатора.

И, баш у та два велика дана, „када Србија није била на столу већ за столом“, НАТО је, позивајући Црну Гору к себи, послао Београду јасан сигнал упозорења, да је балкански Монтенегро, под Ђукановићем, стриктна америчка сфера утицаја, као и Косово под Тачијем. Те да је Србија у готово потпуном окружењу највећег војног пакта на свету.

Али порука, шта му надаље ваља чинити и коме се дефинитивно приклонити,није адресирана само домаћину ОЕБС, него је то, истовремено, и упозорење њиховом важном госту,руском министру Лаврову. Тиме је скренута пажња на то да је Америка на Балкану, где се осећа надмоћно, узвратила на прикључење Крима Русији.

Учитавање тајминга те поруке казује Београду, који се разгалио у имиџу свог умишљеног новог значаја, да је неутралност Србије, коју ОЕБС врло невољно толерише, орочена.И то, по свим знацима, на кратко, без много луфтаи могућности даљег балансирања између Вашингтона и Москве.

То је и одговор Вучићу из Вашигтона на његов покушај да, разговорима у Москви и спомињањем руског оружја, подигне себи рејтинг. А, успут – и цену у очима налогодаваца свих балканских скрајања и прекрајања. Како граница, тако и владајућих гарнитура.

Значи, после Београда, притисци и уцене око отварања више десетина поглавља и динамике пута „напредне“ Србије у ЕУ, а све да би се Србија одрекла „специјалних веза“ са Москвом, ићи ће, можда, још и видније…

Изостанак резултата самита у Арени сведочи да је ОЕБС, првобитно КЕБС, био ефикасан само као добро усмерена и програмирана америчка алатка. Прво у поткопавању Варшавског пакта, па рушењу Берлинског зида, демонтажи СССР, Бадинтеровом растурању СФРЈ те, коначно, пребликовању покрајине Косово у независну терористичку „државу“.

ОЕБС није, дакле, ни у Београду, показао капацитете нити довољан степен воље да ради на постизању концензуса око горућих питања данашњице. Још мање је успео да заустави ескалацију (подметнутог) сукоба Турске и Русије, који по свему подсећа на познату методологију америчких провокација у производњи повода за глобалне интревенције – каквих је, одМаркала, преко Сребренице и Рачка, било сијасет на простору бивше Југославије…

Но, вратимо се министрима. Они су се у Београду легитимисали, огромном већином, као скуп марионета неспособних да бране интересе Европљана, па чак ни да дочарају фатаморгану заједничке политике у оквиру Уније.

Побегавши из Арене, по мраку, у густу децембарску маглу, необављена посла, оставивши своје сараднике над недовршеним папирима, министри ипак нису могли да сакрију како, недостатком озбиљних договора, бране статус квонаметнуте погубне политике САД, којаје Европску Унију свела на статус ћутљиве и немоћне мумије.

(Из)ванредно завитлавање нације

Београд, 2016.

„Вучић пресекао“, да се разумети из напредњачких медија. И овог пута – без алтернативе, а „царска се не пориче“. Баш како и доликује расплетуГордијевог чвора око ванредних избора, који је, претходно, са својственим му талентом, „прајм“ тако увезао противуречним изјавама, да га нико није ни могао расплести. Осим њега самог, наравно.

Било где, осим овде у Србији, та производња бескрајне неизвесности и тензије око мало-мало нових избора, чија рационална сврха никоме није јасна, деловала би ишчашено, као чисто политиканство и демагошко замајавање народа.

Јер, на тапету је, сви знаци говоре, а и наговештаји провладиних „аналитичара“, сигурна победа нове, а старе екипе коалиционих партнера, над опозицијом, увежбаном да игра само уназад, притом забијајући себи аутоголове.

Та вештина јаловог поигравања без резултата, сведеног на политичке дриблинге у месту, увежбавана је у свим екипама фолирања вишепартизма током протекле две и по деценије. Све до тренутка када би се на пољанчету појавио „шумар“.

И као у оном вицу о сукобљеним партизанима и четницима, који се бесконачно прегањају око освајања „чуке“,преузео би одлучно улогу судије, наместио исход и одсвирао крај. До новог меча.

Биће то, у сваком случају, током наредна три месеца, а треба то издржати, већ уходано замајавање публике у држави суноврата и економског потонућа. Шта год ММФ о томе „прекречавао“ на тему „успешне фискалне политике“. А где је производња господо, нова радна места, зaустављање одлива ово мало ученог и непомућеног мозга што је остало, где је реалан, а не симулиран раст БДП?

Наважнији циљ власти, неизбежан је утисак, јесте да, по налогу ментора из Вашигтона, спремно и вољно дочекају и угосте, на балканском коридору, нове милионе избеглица. А ако се настави затварање ЕУ граница и започне најављена реадмисија непожељних, потенцијалних терориста, те колоне повратника из ЕУ и других бегунаца из Африке срешће се, баш, на српском тлу „добродошлице“.И због „важности“ избора, нико то неће приметити,нитиупозорити јавност на могуће погубне последице избегличке акумулације.

А ипак, упркос, рекло би се, никад већем безнађу, упустио се коалициони двојац са кормиларом у политичко надигравање кад му време није. Премијер је пресекао одлучно, бескомпромисно, преко ноћи, оштрицом наглашено лидерске идеје водиље, са којом се председник државе, шта би друго, сложио.

Величајући, притом, мудрост свог бившег штићеника, његову одлучност и приврженост опсесији да ће, ако промени свест Србији, променити и њен усуд, који је, по њему, везује за православље, косовски мит и недостатак сазнања „где нам је место“.

Дакле, премијер је, више него икада до сада, приказан јавности као намесник политичке „више силе“, којој не доликује истински отпор, већ опозиционо глуматање. Да се одради већ одлучено. У стилу – „ми га, као, рушимо, а он то, као, озбиљно схвата“.

Како се тумачи дан и ноћ и сваких пола сата на електронским медијима, а подвлачи на првим странама листова, премијер чини оно, што историјска одговорност његове функције тражи. Храбар је и властан, што није безначајно код оваквих одлука на оштрици које кроје судбину државе и народа. Било је тако, рецимо, и 27. марта, који су, како тврде, за 100.000 фунти купили Британци, империјални интриганти, вечни усуд наше судбине. И сада су, опет,они ту заступљени, преко тандема Кембел – Блер. Деливери јунитс саветују око кампање, врше експертизу у војсци, полицији и свим кључним полугама власти, а медијима посебно.

Наравно да, у таквим околностима,све друго, па и преголеми свакодневни проблеми Србије, тавори у засенку тог чина и још једног поглавља „догађања народа“ и историје. Тако се, додуше, чинило и пре 15 година, када су радикали први саопштили да је њихов ортак Слободан изгубио на, такође ванредним, изборима. Али за председника.

Чини се да је овај председник, својом улогом „енглеске краљице“ у овим временима ванредности, значајно допринео да му мандат не буде на провери. Да не буде додатних избора.

И биће тако,„револуционарно“ и пропагандно, до бесвести.

Мало ко сумња да ће у кампањама „севати“ између власти и опозиције на тему ваљаности споразума из Брисела, или пута „без алтренативе“ у ЕУ.

Ма не, пре би се могло рећи да ће то бити трансфузија „свеже крви“ и нужног (у)скраћивања парламента, како би се, до 2020, „довршило започето“!

Да ли се то односи само на Косово и Метохију, или и на Санџак, или, чак, и Војводину, на „утрапљивање“ странцима и земље коју не умемо да савремено обрађујемо, и на продају фирми за које „немамо стручњаке да их воде ка профиту“?

Нећемо дуго чекати да буде појашњено – већ пошто будемо излагасали нов пакет реформи са другом амбалажом и истим садржајем. У том смислу, мало је важно хоће ли на кормилу бити иста екипа, или пак нови добровољци, али на на истом политичком курсу.

Све по уходаном сценарију оне реалности, у којој Вучић „диринџи“ 20 сати дневно, не би ли нас територијално, а за наше добро, довео на праву (ужу) меру. И тако нас научио вредностима, до сада непознатим српском менталитету – реду, раду и, пре свега, послушности. Понајпре према „Немачкој, без које не можемо“.

Преливање политичких сплачина

Београд, 2016.

Једна категорија Срба, сада већ генетских конвертита, ЕУропејаца са празилуком, лумпена гласачких намештаљки, оних који су лажни марксизам мењали за неискрено православље, а њега, опет, за било коју понуђену нову „веру“,умножена је, и то видно.

Доспели су несрећом, али плански, у центар политичких обрта, посебно од времена „догађања народа“.Постали су некакав „механизам спојених судова“ за претакање „народне воље“, којом је, за политичке потребе, злоупотребљаван косовски мит, али и правдан пуч „револуционарног“ октобра.

И тако даље,од поверења „човеку коме се гледа у очи“, па преко „протестног“ седења на стиропору за избор „народног председника“, све до изборног превр(а)та 2012, који је издигао новог (пре)великог самодршца, логично – од стиропора.Копију оног са прославе Дана младости на стадиону ЈНА, кога су монтирали Словенци, решени да се подсмехну већ потрошеном култу великог вође. Што „јанезима“, ни дан данас, не прашта добар део Брозом омађијане Србије.

Ти ротациони Срби склони су да, на сваки понуђени мито, промене изборну свест. И вољу. За њих је симбол успеха она врста политичког ријалитија, у коме јунак, од поцепаних патика и одеће клошара, доспева, мало пешке, више хеликоптером,до самих врхова (Анда). Начисто непрепознатљив, као успешан, у првокласној алпинистичкој опреми модерног тајкуна, утопљен, ушушкан, од посебне категорије гледалаца обожаван као супермен „демократских промена“.

Али то бива само за најталентованије новосрбе, одабране на кастингу у дубокој дискрецији „специјалних центара за за обуку нових лидера“.Ту „привилегију“ дорађивања лика, а потом и дела,али и њену понекад превисоку цену,тешко да је избегао, или ће избећи, иједан од политичких манекена посттитоистичке Србије.

Наставиће се та комитрагедија државе и народа српског, осим ако ћутљиви посматрачи, све празнијих стомака, у тренутку освешћења, не одлуче другачије.А дотле, новосрбе – митомане Титове комунистичке монархије и клијенте агентура Запада –„пале“ у операцијама предизборнихгрозница на обичну гурку. Кад год, и како год им то затреба. И напред и назад. Ови несретници, притом, желе да верују да ће макар и најмања Србија, макар у шнитама, а као трећа Југославија, некако сачувати нешто. Свакако не – достојанство и границе. Сувереност је, такође, већ прошлост. Али њима остаје све што је мрднуто на брзака.Од освајања Дедиња, до данас.

Зато, слепо и послушно, теледириговано следе творце овакве Србије, која би требало да, у режији Запада, поново одигра ту, већ два путу оверену, кобну улогу распада. И тако се олако преда сецесијама и планираној добити великих играча, али и хијена из суседства, које чекају да им западне која коска. И зато су ротирајући Срби, понети фол емоцијама из „дивних прошлих времена Тита“, непоуздани следбеници до прве прилике – смене (пре)великих вођа. Уз сталне аплаузе лидерима компрадорима, смештеним за воланом шклопоције (наслеђење од Тита).

Зато ти слепи путници српске збиље, како год себе представљали у различитим улогама и промењеним сценаријима – од четника почетника, до фанатичних мрзитеља било чега и кога,па оданих љубитеља баш тог истог што су кудили – нису жртве ни једног човека, ни једног режима, ни једне идеологије.Они су вољни и свесни саучесници зла,као планиране политике намењене осталим сународницима, принудним сапутницима.

Резултат тих изборних гурки је да Србија, увек изнова, заглави у још дубљи полом, са још више жртава,редовно – још више опљачкана и девастирана. Као да се то време опет приближава са пролећем и изборима, чини се, опет, без избора.

У току је најава још једног, новог сценарија гурке, којиће још боље показати да„у Србији, све од 2000. до данас, све владе бирају, контролишу и њихове одлуке доносе, искључиво, обавештајне службе ЦИА, МИ6 и ДМБ“.

Или, како су склони да потврде прокажени теоретичари завере: још од 1804. је судбина Србије, а поготово данас, са напредњацима, закована, и у рукама англофоних „заверолога“.

Божићна порука премијера, који се латио пијука да сруши, по њему штетан, мит косовског завета, и да означи почетак кампање избора „на гурку“, упућен је, не баш малобројној, СНС-у приврженој публици. Која не жели да прогледа, и да схвати тај текст као прворазредни скандал и скрнављењесвих релевантних одредница српског идентитета, захваљујући којимаСрбија и њен народ истрајавају вековима.

Данас већински део Србије ћути.Опоменут је и застрашен порукама и предањима својих родитеља, које су пак њихови родитељи задојили страхом во вјеки вјеков, од учинка страховладе Озне па Удбе.То је наслеђе „ослобађања“, када је Тито,још 1945, отворено рекао:„Нека Србија зна да је окупирана“.

Тај је страхкреирао две категорије „спремних на прихватање реалности“. Тако је „ротирајућим Србима“ дат знак да следе криптокомунисте у транзицији, као присталице Вука и Шешеља, а на путу лажног патриотизма. Били су или беда од инстант четника, или су пак преко ноћи постајали лажне демократе „старца Фоче“ .

Данас су, већ, узнапредовали у напредњаке.

А те околности су просте као пасуљ, за оне који хоће да виде. Окупација Србије, она коју је јуче, декретом, објавио Броз, ни данас није престала, само се мењају обрасци и гарнитуре антисрба, по наследној феудалној лози.

И зато, када се о ванредним изборима спекулише хоће-неће, заправо се прети, и увек је у игри нова „гурка“, захтев каналисања бирачке воље у антисрпски интерес. То је дужност оних, које премијер крсти као „преумљену Србију“. А покрштава их у протестанте.Али, само фиктивно. Истински, то је, једноставно, немогућа мисија, осим у ријалитију напредњаштва.

Не, наравно, зато што су кандидати за „преобраћење“ претерано одани православљу, већ зато што је та категорија потенцијалних нововерника, власника фиктивних диплома и саучесника фалсификованих статистика, несклона да се заиста окрене раду као извору поштеног стицања.

Поглавље бр. 4

На прагу БАЛКАНСКОГ гулага

Празник у кући обешеног

Боеград, субота, 20. фебруар 2016.

Србија је, на Сретење, дводневним „тиховањем“, као, славила, а уствари ожалила Дан државности. Само пар дана раније, како би рекао Андрић, „шапатом“, државност је препуштена Атлантском савезу на трајну, ничим неограничену употребу. А то је и епилог евроатлантских интеграција од 2000. наовамо. Тако је, у атмосфери обележавања првог српског Устава, најлибералнијег у Европи тога времена, плотунима и свечаним говорима, у прилог слободарства и владавине закона, чега у Србији традиционално нема ни за лек, иза „димне завесе“, фактички, потврђено брисање суверености прве независне државе на Балкану.

И то је сасвим у стилу симулакрума демократије којије Србима и Србијиподметнут од стране западних ментора и колаборациониста, од ружичастог октобра, па све до ових дана. Све се и овог пута  одвијало, не случајно, под симболима своје супротности. Као што се, већ уобичајено, свети дани српске историје и православља бирају да Србија буде понижена. Нешто налик празновању у кући обешеног.

Бачена је ова спин лакрдија, отворено, у лице целој нацији, изјавом да ће НАТО чувати Србе на Косову и да зато морамо с њим и уз њега.

То је, дакле, парчање и затирање, тај пут Србије „без алтернативе“, у пећину из које трагови не воде напоље.

Тако ће бити, осим ако се овај тренд не преокрене новим односима снага у свету.Његови обриси се већ сада помаљају и ближе кроз спутавање, од САД напујданог, ислама, највидљивијег у деловању фантомске „државе“ ИСИЛ и њеног савезника Турске. Несумњиво да је и то била тема недавног историјског сусрета папе и руског патријарха у Хавани, када је, по саопштењу, било речи о одбрани угроженог хришћанства.

У међувремену, трпимо подсмехе и церекање светских манипуланата – циника,који кажу да је Србија, мада лишена тврдих граница, делова територије и фактора одвраћања, војске, као и ресурса, које картели банкара и корпорације међу собом расподељују, наводно „најважнији фактор на Балкану“.

Испада да дубину дна пада овакве Србије више није могуће измерити, јер је дно измакнуто, практично укинуто као параметар. Смештено је у домен фикције, а не реалних категорија људског поимања срама. Тако смо, пошто је дно давно додирнуто, открили да оно има и рупу за даље пропадање, и уверавамо се, притом, да та рупа и нема своје сопственодно.

У социјализму је важило: „Нико не може да ме толико мало плати, колико ја могу мало да радим“. То је, заправо, била идеологија знатног слоја самоуправљача, лезилебовића титоизма, партијске клике која аплаудира, љубитеља „пречице“. Оних који су се, у трагичним годинама деведесетих, очас легитимисали као лажни националисти Милошевића, четници Вука и Шешеља са прилепљеним брадама, сецикесе „тигрова“, преобучене у униформе часних српских официра из балканских ратова и албанске голготе. Да би та камелеонска идеологија, после деведесетих, као флуидно гласачко тело, пратила путању комунистичких прелетача.

Сада се испоставља да је читав тај, лако подмитљиви, гласачки кукољ узгајан као политички ГМО будућности. Пројектован још од времена страховладе Броза, да би, уз политику белих листића и одсуство праве опозиције, одредио судбину државе.

Ова српска новокласа, захваљујући беспоговорном служењу Западу, има обезбеђен статус недодирљиве феудалне касте.Она бди над политиком Вучића и повлачи потезе који се приписују његовој тобожњој ауторитарности. А они, неприлагођени, који су закаснили у главној прерасподели плена, а заправо нису ни били предвиђени за пропуснице на политички ринг, добијају, за утеху,„мрве са стола“ – бирачке кутије и орвелијанску телевизију, где ће пронаћи све оно што им, у реалном животу, недостаје.

На српској политичкој сцени не јавља се ни дашак, макар негодовања, због онога што се говори и ради са људима, доведеним испод егзистенцијалног достојанства и минимума. Не помера се ни лист, а камоли да се назире аутентична опозиција. Мртво море.

Фантомска сачекуша

Београд, четвртак, 26. новембар 2015.

О могућем наручиоцу рушења руског сухоја, које је, по сазнањима Москве, планирано, а у чему, засад, као налогодавац и извршилац, фигурише искључиво Турска, на Западу се не шпекулише. Чак ни на нивоу „теорије завере“. Мада, више је него двосмислена и загонетна, изјава генералног секретара НАТО Столтенберга, нашег недавног, топло дочеканог госта, који је овај чин призивања светског сукоба званично, а кратко, прокоментарисао: „Турска има право на одбрану“. Од кога то? Да ли и од Путина, „савезника“ Турске и САД у борби против ИСИС? Тако је, само пар дана раније, усаглашено између председника Русије и кључних лидера света, на самиту Г20 у Анкари.

А председник Ердоган, подсећа Раша тудеј, поводом више од 2.500 повреда ваздушног простора Грчке од стране Турске, још 2012. одлучно је тврдио, па, ето, заборавио, да „овакви инциденти не смеју бити повод за рат“. Али могу, под условом да су планирани, произилази из изјаве министра Сергеја Лаврова. Они тврде „да је руски авион био праћен и да му је постављена заседа“. А главни центар за осматрање и интервенције НАТО на Блиском истоку и шире је турска база Инџирлик, дупке пуна америчких и британских посада, авиона, радара…

Уосталом, Путин је рекао да је обарање сухоја „нож у леђа од стране савезника ИСИС-а“, али није експлицитно навео Турску. Тако су га цитирали неки медији код нас. Иначе, база за надгледање и казнене интервенције Инџирлик, само је формално турска, заправо на турском тлу. У ствари је плацдарм НАТО за америчке и британске казнене интервенције у оквиру НАТО, а подигнут још у време хладног рата 1951. године. Ко, дакле, тамо командује? Ердоган или Обама? Ко, у ствари, притиска дугме за испаљивање ракета са Ф16, питање је на које јавност свакако неће добити одговор. А више је него потребно,како би се сагледали будући догађаји.

Све то упућује на реалну претпоставку да је Америка, надсавезник Турске, прави господар ваздушног простора изнад свог главног НАТО сарадника. Да ли и у овом случају „планираног инцидента“ под лажном заставом, као и организовањем и усмеравањем исламског фанатизма у Сирији, подстицањем клерофашизма у Украјини, па чаркањем замрзнутих конфликата наБалкану– на Косову и у БиХ, Америка свесно и плански отвара нове фронтове и систематски шири хаос, са потенцијалима светске катастрофе? То питање се, једноставно, не може занемарити.

Паралисана савест

Без обзира на опасност од Армагедона, нико се не усуђује ни да приђе, са намером демонтаже, упаљачу ове темпиране мине, намењене наводно, само Русији. Очито је разлог страх, слепило, покорност корумпираног Брисела и припадајућих им бирократија. А тек претенденти на европски ЕУ„рај“ или пакао, како се ових дана испоставља. Они су заиста у мишјој рупи. У таквим ситуацијама великих изазова, „неутралност“ екс радикала„трансформисане свести“, као копија Титове несврстаности,у функцији је Запада, а неискренапрема Истоку. За разлику од Тита, који јеконтролисао респектабилни фактор одвраћања четврте најмоћније армије у Европи (бар тако се сматрало),његови епигони су, тек, на нивоу вођа ватрогасног друштва. Са таквим се капиталом не мешаш ни у своју унутрашњу политику, чега смо сведоци, већ је препушташ невладиној влади, која влада и довлачи своје експерте из НВО, Светске банке и ММФ-а.

И зато је сасвим логично да српска „ријалити“ елита, под пуном контролом Вашингтона и Брисела, о истинском пироману ни да се запита, ни да гукне. Мада нас је, 1999, добро засипао и бомбама и уранијумом. Као сада Сирију. Јер, ми смо „партнери“ НАТО за (не)мир, нудимо му, не само хлеб и со, већ, када затреба, и испомоћ. Све ради реализације постављених циљева, а то значи – пуког преживљавања.

Званични Београд, чврсто затворених очију и запушених уста, док расте напетост, и даљеприча о тобожњој неутралности, која нас наводно штити, а неће да види да је несрећа пред нашим прагом, као све мање замаскиран увод у светски рат. Управо како садашње стање у свету описује и римски папа.

И прошлост опомиње да ни један од досадашњих светских конфликата није мимоишао балканску руту. Као ни сада избеглички цунами. У Армагедону, којим се прети човечанству, провокацијама а ла Васе Мискина и Рачка, требало је да се и у Сирији, по устаљеној формули америчких планираних намештаљки, као злочинац легитимише нико други, до нападнути и они који га бране.

А инцидент турске авијације подмеће се као мамац. За очекивано „несразмерно“ узвраћање Москве, као што је приписивано Србима. А повод су биле бројне провокације и злочини муслиманских екстремиста, католичких новоусташа и подбуњених качака, потом проглашених за жртве „урођене геноцидности Срба“. Зато што смо свесно жртвовани у оба светска рата и у нановијем балканском, од стране агресивне и лицемерне политике Запада, зато нас је једва седам милиона. Уместо најмање 20.

Ружичасти пројекти

Москви је намењена улога жртвеног јарца и кривца, увлачењем у тотални конфликт са фанатицима свих вера и боја, који су данас „стајаћа војска“ САД. Препознаје се, наравно, методологија којом је Србија означена као агресор у разбијању СФРЈ, које су испланирали Англосаксонци и Ватикан. А ми смо се, овде на Балкану, черечили сопственим рукама, одузетих мозгова. И вероватно да би и сутра било тако, ако Западу затреба. Има довољно плаћених креатура за тај компрадорски посао.

Управо зато је разумљиво што у ту замку не упада Путин, као што није, мада је био подстицан, „освојио“ и „прегазио“ потурену Украјину. Он, засад, ипак пристаје на двосмислену шараду о ножу у леђа. Јер, зашто би насео на провокацију безумне империје, која, да би очувала свој статус светског господара и жандара, нема друге опције осим претње Армагедоном.

Остао би Путин, у западној интерпретацији, забележенкао нови Хитлер, што јесте циљ политике која је заправои створила самог Адолфа, и то као сопствено, скривено оружје против Русије. Али, та се братијанасанкала са Стаљином, што очито није било довољно за наук.

Америка даје све од себе радипродубљивањавећ створеног хаоса. Покренут је, после „арапског пролећа“, уништења Либије и растурања Сирије, „цунами“жртава америчког бомбардовања према ЕУ. Следе недавно уприличени масакри у Паризу, приписани искључиви ИСИС-у, па рушење далековода у Украјини, чиме је Крим остављен без електричне енергије.

А за узврат се, као одмазда Москве, најављује очекивано лишавање Европе највећег дела испорука руског гаса. И, најзад, ту је чудна ревност америчких фантома са турским пилотима, у „одбрани“ Босфора од руског бомбардера, који је био у акцији против ИСИС-а. Рачунало се у Москви са „пријатељском Турском“ иза леђа. Тиме је створен довољно широк оквир да америчка политика –што горе за свет, то боље за САД – заигра на највиши и најрискантнији улог –Трећег светског рата.

И управо та дрскост паликуће, који је укресао пожаре и панику, и испровоцирао безумље терора у ЕУ, доводи до опште пометње.

Или, да будемо прецизнији, у минут до катастрофе, све се своди на бежање од потраге за правим налогодавцем обарања сухоја и руског путничког авиона. У том контексту,Обама и Конгрес су само корумпиране, излобиране марионете, а придавање значаја изјавама Беле куће и америчких медија, под контролом финансијских могула, чисто је губљење времена, осим да видимо на који начин њихове газде спинују поједине ситуације. Под условом да неко води рачуна о сопственој безбедности и националном интересу.

Избори(јада)

Београд, субота, 16. април 2016.

Дилеме нема, Вучић је већ победник, мада је изборна трка тек започела. То нам предочавају многи – и агенције за истраживање јавности, и новинари, и колумнисти Политике. Откуд то? Та сигурност у прогнози, у друштву плуралистичке демократије? Реч је о политици у којој новинари више прате караване, него што на њих лају док пролазе. Шта би друго. Оданде долази коска, или чак „тањир супе“.

Оних храбрих појединаца, аналитичара из „мрачних деведесетих“, из времена „Слобо, Садаме“, нигде да се огласе против вишепартијског једноумља. Ту и тамо, Весна по дужности, али њу више не узимају озбиљно. Поготово нема видљивих примедби на макијавелизам „свемоћног премијера“. Јер, у задатом геополитичком оквиру на Балкану, где је Москва инфериорна још од двехиљадите, а САД добијају све мечеве, вероватно је боље имати икаквог партнера, него пружити алиби да се истопи и оно мало, претежно формалне и вербалне, неутралности. А притисци Запада јачају у том правцу, сазнајемо од извора са кога не воде два, већ само један путић.

Мада има и процена,додуше само у кулоарима, а у вези са „тајанственим повлачењем“ у Сирији и декларацијом из Москве, да се спољна политика окреће „полицентризму центара моћи“, читај – новој подели интересних сфера. Овога пута, то би могла бити нова,„балканска Јалта“.

Све то проширује јато прелетача – бивших, како патриота, тако и глобалиста, у „европејски преумљене“медијске кооперативце власти. Данас они Вучићеве малобројне преостале противнике, или оне који то само глуме, „плаше“ својим прогнозама и саветују да остану у мишјим рупама. Уверавају их да седе тамо, за њихово добро, а зарад неке синекурице.

Дакле, правог отпора нема. Онај из „октобра“ је наклоњен премијеру, као и он кључним НВО критичарима „оне“ његове некадашње „Велике Србије“. Којој је и сам, до момента просветљења „реалним стањем на терену“, потпуно припадао. Чак и ЕУ је, око поглавља 23, као, сузбила Хрвате, а ко ће да пита, да се усуди, која је цена тога. Као што знамо, и избори 2012, и победа СНС и Томе, кад је стигла унапред честитка за победу, имали су преголем рачун, који је касније плаћен у Бриселу.

Нашта ће све то изаћи, видеће се током наредне четири „победничке“ године новог илити најновијег мандата, када ће се, после косовског, по свему судећи, расплитати војвођански Гордијев чвор. Не пресецањем, него натенане, онако војвођански. Мустра је већ створена у јужној покрајини или у Монтенегру. Дакле, до 24. априла предстоји обавезно учествовање у изборном циклусу и циркусу. Нешто попут некадашњег Дана младости, сада – дан „изборне радости“. Није баш у духу Пјера де Кубертена, који је, ипак, истинско надметање подразумевао као кључни фактор фер и истинског такмичења. Али, дух олимпизма одавно не станује у српској (и не само српској) политици.

Према бројним проценама,које подвлачи и све присутнији „аналитичар“ Политике, Вучић нам је писан до 2020. Најмање до тада. А можда и наредних „10 до 12 година“, већ како се покаже у кривинама. Дакако, то шофирање расклиматаном Србијом, а све на путу за Европу, уз не мали ризик по лично здравље „прајма“, чија је „компресија“, то јест борбени дух и издржљивост, на издисају, биће у знаку неизвесног краја. Јер, Хрватска ће, како обећава Загреб, ревносно копати толико дубоких рупа, да ће се каросерија на таквој дипломатској џади, „минираној“ кратерима, вероватно распасти пре циља, ако циља, то јест ЕУ, и буде до тада.

Бивши председник Хрватског хелсиншког одбора, Жарко Пуховски, чак, отворено изјављује да „Хрватска никада није била у толико супериорној позицији у односу на Србију“, што ваља разумети као оцену да у том поткопавању путанеће бити пречесто ометана од ЕУ и САД, или да ће превладавање проблема имати своју (тајну) цену. Осим тога, Загреб никада ништа не чини самовољно, већ уз миг својих газда у Лондону, Вашингтону или, како је било до недавно, у Берлину.

Рецимо да ће Србија, како се то већ припрема око „злочина над Јеврејима на Старом Сајмишту“ (не спомиње се у јавности да је Србија била под немачком окупацијом, а логор формално под јурисдикцијом НДХ), настојати да се самопрогласи заземљу злочина над Јеврејима, иако то није била. И тако се скоро изједначи са Хрватском, која, притом, помор Срба минимизира, накнадним открићем садашње елите, да је и недићевска Србија имала свој „Јасеновац“.

По најновијем Вучићу, пазите сада, што се тиче самог уласка Србије у ЕУ и, можда неизвесног, опстанка Уније, то питање за Србију и није битно. Другим речима, морамо да „идемо у ЕУ“, иако ће, док ми до ње дођемо, ње нестати. Круцијалан је сам процес наше „европеизације“, оно –ред, рад и дисциплина, ред протестантске радне етике, али не на улици – навијачи, незапослени – већ немачка радиност у српском срцу, у радим навикама.

Политика саветује да се опозиција спрема не за ове изборе, већ за оне следеће, да за четири године имају кандидата који би изашао на мегдан Вучићу, који је тренутно „без премца и конкуренције“ (ово је кључно). Али, не тражите тог лидера у овој импотентној опозицији, како оној пронатовској, тако и оној, наводно антинатовској,каже се са, очито, добро обавештеног места. Има мало подругљивог, а више депримирајућег, у констатацији да се победник зна пре изласка на изборе. Може се рећи – и доста прикривеног цинизма некога, ко веома добро зна ко комадује „променом свести“ бивших националиста у политички коректне глобалисте. И зато Мухарем Баздуљ у Политици не може, чак и да хоће, а да помало не тера шегу око фаме већ познатог победника и подсмева се, у најстаријим новинамана Балкану, оправдано, рекло би се, очитом одсуству неизвесности, макар делимичне, у демократији и подразумевајућем плурализму Србије.

Има ту, у том писању, које познаје историју, пуно истине. А још више босанског духа умешног поигравања са „реалностима на терену“, чему је, видно, на свој начин, склон и сам премијер. Дакле, познате су му варке са Запада око двоструких стандарда, али и бруталности кетманског духа Истока, итекако вековно калемљеног, посебно у Босни. Тај тешко ухватљиви гриф отоманског макијавелизма, да је баш све дозвољено, а унапред опроштено ако донесе резултате, некадашњим „Пашићевим радикалима“, додао је још војвода Шешељ.

Готово да у српским медијима више ни нема критичких осврта на ту најновију кетманску реалност. Тако нам вечити колумниста Политике Јакшић, открива како је „патриотско новинарство опасна илузија“, те да сви треба да унисоно дувају у исту глобалистичку тикву. Све се више роје медијски посленици око трпезе већ виђеног победника, што је дан прогнозиране победе СНС ближи. То подсећа на ону чувену опаску енглеског лорда, пред галопски дерби године: „Нека трче сви коњи, а нека победи најбољи, ионако су сви из моје штале“. Дакле, питање избора, и не само у Србији, првенствено је питање „штале“ из које долази изборно „грло“, и кладионица које су у договору са газдом. Није у питању, када се одлучује победник, само тркачка форма, већ и читава лепеза (не)дозвољених средстава, којима искључиво „власник“ свих „грла“ у трци одређује ко ће понети ловоров венац. А њему донети уносну награду. Свако добије своје – народ представу у којој помисли да нешто одлучује, фаворит победу, а прави победници – реалне и опипљиве користи.

Куд плови српски брод

Београд, четвртак, 12. мај 2016.

Откад се уз ЕУ, Албанце и Хрвате, Београду уценама обраћају и друге НАТО комшије, Румуни и Бугари, сазнасмо, од логореичног двојца Мишчевић – Јоксимовић, да „судбина уласка у ЕУ више није у нашим рукама“. У ствари, једина опција. која нам се нуди од провокатора и од њихoвог ментора Брисела, јесте капитулантски мир. И то, по цену наших територијалних и националних уступака. А све преко „борбе за већа права“ својих, наводно, у Србији „угрожених мањина“. Док Србе, истовремено, на својим просторима слободно и некажњено протерују, малтретирају или асимилују.

Упркос том покору од дипломатије,овдашње алфаиомега за ЕУ интеграције рекоше: „Идемо даље истим путем“. Очито – онако како креатор политике глобалног хоса, САД, српску лађу желе да усмере. Отуд и топла Керијева посланица победницима ванредних избора, јер се држимо задатог курса. Ти планови још од бомбардовања и преузимања српске економије од ММФ-а и Светске банке, слањем корпоративних експерата у срце привредног и банкарског система, воде ка суциду државе Србије.

Из најстаријих новина на Балкану, Политике, управо сазнајемо да ће бивши шеф ЦИА Дејвид Петреус, у име америчког инвестиционог фонда ККР, који је већ готово овладао најбучнијим прозападним електронским и писаним медијима Србије, постати власник овдашњих посрнулих гиганата чије дугове купује. А губиташе су, претходно, (намерно) упропастили и обезвредили тајкуни, под заштитом власти и странаца. А најављује се де ће Петреус „бити и већински власникПолитике – новинаи магазина“.

Ускоро, бићемо туђи и непожељни на своме. Јер, ЦИА нам је организовала Маркале, Рачке, Сребренице и „ружичасти октобар“. Пре тога је управљала Слобином службом безбедности, док није доспео у Хаг. Организовала, пре тога, Овчару, уз пресељење лешева на бивши полицијски полигон измеђуБатајнице и Земуна, као ново „мезарје“на ободу Београда.

А увелико се, уз кооперативност НВО, ради на старом плану – брисању постојећих граница стварањем нових регија, будућих република. И, у ту сврху, ради сузбијања духа отпора, на даљој дезинтеграцији Србије. Сведоци смо свакодневних понижавања и вређања већинског народа. Све етикете о „лењости“, „геноцидности“ и „неукости“ лепе се Србима, упркос херојској саоомодбрани у досадашњој историји претрајавања и чудесном опстанку током наметнутих ратова и инвазија. Како Турака, тако и Германа.

Те милитантне државе данас су главне полуге у стварању плана „америчке европске уније“, ка којој САД газе од Бондстила, преко Србије. Јер, уцењена Меркелова је капитулирала, а Ердоган, под маском султана, заправо служи Вашингтону, и то готово беспоговорно. Та политика перманентног уништавања достојанства српске нације има све одлике подмуклог, нечујног торпеда, усмереног у најрањивији део – национални понос, достојанство и одважност. Оно што није успело санкцијама, бомбардовањем и посипањем осиромашеним уранијумом, који је тек дугорочно смртоносан, одрадиће политичка класа прихватањем свих, па и најгнуснијих и најглупљих заповести Вашигтона и Брисела.

Некима се, ипак, чини да се ближи крај замајавању, да су адути потрошени, а прети цајтнот необављених послова. Зато су комшије пожуриле са својим захтевима и уценама. Те Давутоглу, из Бања Луке, где је позван као гост, тврди да су Турци у БиХ своји на своме. И да ће тако остати. А у Србију ће, рекао је још пре обарања сухоја, „послати коњицу“. Да чујемо и тај (познати) топот, па да се Србија, евентуално, пробуди, тргне из еврофилског мамурлука и увери да пловимо у супротном смеру од званичног и обећаног. Само да није већ касно. Јер, уместо да Динкић и братија буду у затвору, на Србију је одавно навучена лудачка кошуља. У врло опасним временима спутане су јој руке.

Неолиберална омча, транзициони корбач

Београд, јуни 2016.

Показало се и у Бразилу, током муњевитог смењивања (импичмента) председнице Дилме Русев, да је моћ потплаћивања чланова елите (Конгреса и Сената), иначе законски овлашћених да корупцију прогоне и искорењују, практично неограничена. И неконтролисана. Виђено је сада, и голим оком, после још једног ружичастог удара какав је својевремено изведен и у Београду, двехиљадите, да је баш та пошаст, комбинована са „догађањем“ спиноване нахушкане масе, она многохваљена „невидљива рука“ неолиберализма. Која све регулише, али искључиво у корист разобрученог капитализма. А такав, још од времена тачеризма и реганизма, хара светом у најбруталнијем виду. И то – најуспешније наметнут земљама којима је потребан развој. Деценију и по, буквално, уништава Србију и претвара је, кроз транзициoне „реформе“ и пљачкашке приватизације, којима се кити свака власт, у афрички протекторат. И успоставља, и на тлу Балкана, нову варијанту ропства.

У том непоретку, државом, из сенке, као истинска влада, управљају делегирани „експерти“, у ствари капои банкарских картела и њиховог војног естаблишмента, НАТО. Њих, издашно награђених, има око 8.000. Ослоњени су на утицајну ваинституционалну мрежу НВО које се финасирају како споља,тако и изнутра, из државног буџета. Њихов је задатак да целу превару, уз помоћ приватизованих, поткупљених медија, представе као борбу за демократију и људска права.

Испоставља се, дакле, и у Бразилу, да је ова држава гурнута, помоћу полуга „подмазаних“ из редова саме власти, у омчу задуживања. Као и Аргентина, која се, чинило се, из ње успешно извукла. Наравно, и у Бразилу се суноврат одвија по познатом сценарију, као цена лихварских камата, које се стежу баш око врата Дилме Русев, као циљане жртве. Иначе – политичара беспрекорне биографије и доследности, исказане и робијањем због борбе за права сиромашних. Више је него очигледно, после интервеције тајних служби САД у Бразилу, о чему пишу ретки независни медији у свету, да је слободно тржиште у кога се домаћи неолиберали куну, у наметнутој неслободи неоколонијализма и доминације разуларених картела, обична флоскула. Димна завеса за наметање сурових услова експлоатације од стране хегемона. Тог тржишта у ствари нема, осим као виртуелне представе.

А у Србији, рецимо, цела једна генерација економиста, редовно из породица комунистичке Брозове номеклатуре, примарно васпитавана на Марксовом Капиталу, библији њихових очева, окренула се, од деведесетих, оном „капиталу“ из Чикашке школе. Они, признати и хваљени од скоројевићке елите транзиционих новобогаташа, као теоретско утемељење оправданости успона Али Бабе и дружине, неолибералну пљачку представљају као „пут без алтернативе“. Та нова идеологија потомака партизанске касте, рекло би се – феудално наследних окупатора Србије од 1945, после „промене свести“ задуженаје да уподоби Србију неоколонијалном статусу.

И, поврх свега, још то дрско приказују као бољу варијанту у односу на некадашњу државе социјалне заштите, која је, наводно, историјски превазиђена.

И стога, лидере у тим деловима света, који евентуално прокламују да желе да буду независни, или желе да се макар мало одмакну или одметну од руке која повлачи конце – да, рецимо, буду неутрални – тешко да може заштитити било која, па макар и „борбена“ влада. А још мање – фантомско безбедносно окружење од 1.500 специјалаца. У то се уверио и Милошевић, кога су, за нешто више од шаке долара, напустили најближи сарадници, а издали – шеф унутрашње безбедности, али и бројни генерали, безбедњаци и легионари. Ништа боље није прошао ни Зоран, који ће, као малу „накнаду“ за изгубљену главу, посмртно добити велики споменик. И то, какве ли ироније, од бивших противника, „освешћених“ радикала који су, можда неопрезно (показаће се) беспоговорно, као цену доласка на власт 2012, усвојили и његову идеологију транзиције Србије. Заједно са методологијом „државе као предузећа“.

То предузеће је у перманентном банкроту и галопирајућем задуживању. Али, истовремено, награђено грантовима (рачунима) на име појединачних носилаца овакве политике.И тако се, без сумње, до доласка напредњака на кормило одлучивања о курсу,из Србије преселила 51 милијарда евра.

Отуд, због све већег терета овог невероватног салда и сталних захтева да се пљачка Србије убрза, страх и узбуна од бразилске „патке“. Она је прогутала Дилму, а у Београду на води је,засад, прошетала само у виду „опозиционог“ пачета. Приписује се, чини се веродостојно, Милошевићу да је рекао: „Ех, да сам ја прихватио да потпишем оно што је Стамболић (конфедерализацију Србије па сецесију покрајина), добио бих две Нобелове награде“.

Дакле, узбуна и не мора нужно бити теорија завере узбуњеног премијера и његових медија, већ можда озбиљна опомена АВ-у на обавезе које је, својевремено, у тандему са Томом, прихватио да их о року и савесно, све, испуни. Ваљда зато хајка на пецару у Бајчетини, која би, искуством превејаног прагматичара у политичком слалому, да се сада дистанцира.

У том контексту, једва скрпљена опозиција, која, зачудо,има и млаку подршку Вашингтона, алии дискретан шапат из Москве, жељна је награде. Али не и преврата. За који, бар данас, нема апсолутно никакавог реалног потенцијала, нити је стварни фактор опасности по Вучића. Она се, само, уз подземну дипломатију иностраног фактора, уцењивача, уживљава у улогу претећег видљивог „корбача“ и „мамузе“ за задиханог „коња“. Баш како је било и за време шетњи 1997.

Тако ће бити све док не куцне час и не сазру сви услови за још један евентуални повратак на исто, што, опет, првенствено зависи од премијера и његовог одабира решења за изазов око даље судбине Војводине, РС и Санџака, са којим је сада суочен. До одлуке да ли ће се и којем царству, коначно, приволети, из заклона (фиктивне) неутралности. У сваком случају, важи и за њега она народна: „Ко не узме – кајаће се, ко узме – кајаће се“.

Повратак који„обавезује“

Београд, недеља, 3. април 2016.

Још један повратак Шешеља из Хага, овог пута тријумфалистички и, изгледа, коначан, представљаенигму, уграђенуу пројектовану судбину Србије.

По свему судећи, проценом пред изрицање пресуде да Воја одлази у политичку пензију, Вучићев медијски ветроказ се показао дубоко у криву. Осим ако то није једна од уобичајених спин порука СНС, код којих непогрешиво важи правило: „Све је тако, али је управо обратно“.

Али ово, за многе „неочекивано“ помиловање Шешеља од стране једног чисто политичког и антисрпског суда, који је многе српске политичаре и ратне команданте осудио на драконске казне, све до доживотне робије, због апстрактне „командне одговорности“, а заправо за одбрану отаџбине (која се од НАТО не сме бранити), тешко да ће ући у отворени клинч са Вучићем, са његовом проамеричком политиком, нити ће на њеног експонента насртати у свом познатом стилу. У то смо се већ уверили. Политика је то, а у њој, кажу, нема ни праве љубави, ни искрене мржње. Него само интереса. Јасно је да ће Воја наставити да кињи Тому, с којим, наизглед (зачудо), дели проруске ставове. А опет, не подноси га. Има ту нечег иза кулиса и политичке реторике. Дакле, и надаље, а још жешће, мета ће бити Николић и позиција коју заузима, а жели да је обнови у другом мандату.

У проширеном, једино реалном оквиру, тек предстоји анализа истинских повода за одлуку Хашког суда, која, гледано са геостратешке дистанце, и не мора да буде изненађење. Што више хаоса у Србији, уз наизглед збуњујућу чињеницу да се, дословце, испуњава прогноза Клинтонове, дата у Београду Тадићу, да ће „проблеме на Балкану (а, наравно, у корист САД), решити они који су их, по њима, и изазавали – СПС и радикали“.

Дакле, што више хаоса у главама бирача, то боље за обнову поверења онима који су 2012. дошли на власт са једним умерено патриотским приступом, а кренули даље да владају са ДОС-овским и глобалистичким. Но, нису били први који су правили такве заокрете, по принципу – пред изборе говоримо оно што народ хоће да чује, а после избора радимо оно „што морамо“.

И зато,једини који се, у целој овој гунгули, могу радовати повратку на сцену, свакако мање радикалног, Шешеља (већ је позвао своје да изађу на изборе на Косову), јесу они који, мада формално поражени на изборима, у кошуљици СНС-а настављају да владају, ако не свеукупном Србијом, а оно њеном имовином. И даљом судбином. То што су они, наизглед, разбијена и немоћна опозиција, не треба да завара. Штавише, утисак је да ће се, на предстојећим изборима, гласачко тело СНС-а, што и јесте сврха ванредности, изјашњавати пре свега о томе да ли да Вучић има до краја одрешене руке и настави без проблема позајмљену политику у улози „беневолентног деспота“.

Притом, биће верификован као оправдан, привид и превид већине на политичкој сцени, да је влада под контролом Запада, а пре свега Англосаксонаца. Дакле, истински зависнаод њих, а много мање од ширег и ужег језгра из редова бивших радикала, који су га, заједно са изманипулисаним бирачима, довели на власт. Ти „напредни“ радикали надаље тешко могу очекивати неки проширени изборни берићет. Напротив, многи од оперативно неспособних сарадника и министара испашће из композиције. Платиће, они, цех за сва неиспуњена обећања премијера.

Истовремено, наставиће се јачање владе у сенци, такозване невладине владе, у којој ће још отвореније на сцену изаћи ликови који су, и у претходним властима и преко НВО, контролисали ону истинску власт у Србији, спроводећи одлуке страних центара моћи. Од економије, до културе и црквених питања, где се сви заједно клањају пред олтаром толеранције и екуменизма.

Тешко да ће Шешељ, који је „разбио Хаг“, јер му је то Хаг, руку на срце, омогућио својом, поред осталог и правничком, некомпетентношћу, загазити у ова кључна осиња гнезда. Пре свега, мислимо на НВО и банкарске картеле који владају Србијом.

Из свог тамничког искуства, Воја тачно зна које су евентуалне слабе тачке система, а готово да их нема, а где су бастиони и смртоносна минска поља лоших нагодби. Боље него многи други, Шешељ је на својој кожи осетио технологију доминирајућег система принуде, којим САД, када наводно „попусте“, само траже, и углавном добију, више.

А баш на линији те интуиције – комбинаторике и реторике и, ако треба, бруталне демагогије, његов најбољи ђак је корисник Шешељевог макијавелизма. Мада су неки склони да тврде како је Александар патентирани власник најнапредније варијанте ове политичке вештине. До сад, у оваквом виду и ефикасности, непознате у биографијама српских политичара, који су, вољом судбине, пре великих сила ломили судбину нације.

Недић је, рецимо, испао ганералска наивчина. Можда и због околности да је био под директном окупацијом, а не на челу самоокупације која глумата сувереност и војну неутралност. Тек ћемо видети како ће Воја решити ту енигму да остане доследан досадашњем себи, а, опет, буде прихватљив за овај млитави и тешко сварљив модел отпора –правимо се мртви, па нас неће појести. Но, не треба сумњати у довитљивост и највиши степен сналажљивости оригиналног балканског Макијавелија. Иначе не би преживео све тамнице и непријатеље и, на крају, прогласио победу над Хагом. Без обзира на закулисне интересе, то јесте велики успех Шешеља, али и морална обавеза.

Самодржац на ауфенгеру

Београд, петак, 26. фебруар 2016.

Поверовати да је Вучић, снагом личне харизме, постао српски самодржац калибра, малтене, руског цара Ивана, који је добио надимак Грозни из чисте пизме непријатеља (јер је спасао Русију од расула), блиско је заблуди. Политика пристајања премијера на све што се од нас као „кандидата“ на „путу за ЕУ“ тражи (захтева), објективно, води у супротном смеру – у губитак суверености српских историјских простора. Али, тачно је да корак-по-корак инсталирање симулакрума премијера као „свемоћног“ и „свеодговорног“, јесте знатно олакшано овдашњом рајетинском навиком схватања политике. Све у стилу – „зна Баја шта ради“.

Питање је, заправо, ко је истински Баја, и какве су му праве намере. Тешко да је то само Александар. А док се то не установи, све се своди на ризик да се најважније одлуке и судбина државе олако предају „вођи“, који подсећа на громобран без ваљаног уземљења. То је у Србији већ виђено, за вакта Слобиног.

Управо се зато у српској прошлости, без ваљаног и правовременог размишљања о погрешним правцима и одлукама „вођа“, лакше гинуло, него размишљало. А данас се тај вид политичке непромишљености, као талог који се само увећао у титоизму, користи као начин да се, корак по корак, у тишини, улога суверености смањује и „разблажује“. Као бајаги – нико то не примећује. Јер, „зна Баја шта ради“. Све то догађа се из избора у (ре)избор, зарад некакве коске или мрвице бачене са изборног стола „верним присталицама“. Јер, новинари су или партијски активисти, или нико и ништа. Дакле, самураји који имају вредност и опипљиву цену само онда, када имају господара за кога се боре. Ако треба – да положе и сопствену главу да би сачували газдину.

Такви вредно граде опсену о „моћном и незаустављивом премијеру“, кога „курирски“ медији стално, а,замислите, неуспешно обарају. Исто као и они, који га, као тобож политички противници, проглашавају за диктатора, тврдећи да је он налик Брозу,чиме само постаје још „већи“ и „значајнији“. А да расписује изборе кад му се ћефне само да би још више увећао личну моћ.

Баш тако је оценио угледни аналитичар НСПМСлободан Антонић, који је ванредне изборе својевремено приписао искључиво неутољивој Вучићевој сујети, мада се, очито, ради о продужењу рока за довршење споља наручених послова, започетих још 5. октобра 2000. Такви аналитичари и назови критичари само јачају репутацију премијера као јаког човека који све контролише. Да ли су такве кампање спонтане или наручене – показаће време, као и то, да ли су ти критичари свесни да тако подижу рејтинг Вучићу.

Растезањем мандата СНС и премијеру, који имају комотну, апсолутну већину, и иначе непотребним, новим изласком народа на биралишта, кад му време није, добија се легалан квази-демократски оквир.А цела предизборна халабука производи се, као „димна завеса“, буквално пред старт новог мигрантског „цунамија“, са којим се ова власт суочава уз пуну кооперативност према притисцима и наредбама споља.

Управо та власт пакује кофере за Балкански самит у Бечу, где ће јој бити испостављена нова задужења. Посебно забрињава и упозорава то, што на тај скуп уопште није позвана већ потпуно разваљена и дезоријентисана Грчка – прва станица на којој се искрцавају бескрајне колоне придошлица. А гле, на штиму Антонића да је главни проблем премијера апетит за влашћу, а не флагрантна немогућност да се одупре дикатату споља, јер основне полуге не држи он, јавност лукаво за Голеш планину заводи и, „иначе редовни критичар“ НСПМ и „деснице“, Весна Пешић. Иста она Весна, која је, у освит изборне преваре 2012, у интервјуу Слободној Европи, на разбоју, тик до оног на коме је „ткао“ беле листиће апстиненције њен бивши супруг Срђа, рекламирала пожељност победе двојца Николић – Вучић. Ко ће се ту снаћи, Боже драги, јер и они који тобоже нападају Вучића са супротних позиција, попут Антонића и Пешићеве, заправо му јачају имиџ „српског деспота“.

А повремено се, попут кмечања упишаног детета, „антивучићевски“, „критиком“ култа личности, којом се заправо цементира ауторитет премијера, избегава изрећисуштина колонијалне позиције Србије од 5. октобра 2000. наовамо. Оглашава се лажна опозиција, како европејска, тако и патриотска, која је такође део политичке фарсе, о Србији на коленима, пред незаустављивом вољом дикататора. Сви избегавају суштину, а то је да није ствар у Вучићевој диктатури, већ у диктатури странаца над Србијом.

И сви ћуте о томе да у Србији влада невладина влада. И то преко страних експерата, НВО, уз асистенцију присвојених медија.

Никако се не скида са репертоара текућа опсена политичког кабареа, добро уходана, са омиљеним прваком свих екрана и насловница. Он, вештинама еквилибристе на жици „неутралности“, али и мађионичара транзиције, заводи забленуту публику, тако да онани не примећује шта се догађа ван шатре. А догађа сенешто крупно и судбоносно по Србију.

И биће тако, све док, по „неумољивом диктату“ овог медијски промовисаног„аутократе“, Београд између круга двојке и Дедиња, и власт и опозиција („пуна као брод“), немају друге, него да аминују све обавезе сличне оној уочи Сретења. После којих постоктобарска Србија постаје празна љуштура од државе, без реалних полуга власти, без институција, граница и највреднијих ресурса, са којима одлазе и територије. Прво Косово и Метохија, па…

Такође је наивно веровати да је у рукама премијера, уз онолику булументу саветника и експерата, до кључних министара у влади делегираних од ММФ и корпорација, уз кадрове Г17 и ДС и утицајне амбасадоре и дипломате англоамеричке империје, заиста сконцентрисана неограничена моћ. А притом, све ради скривања правог налагодавца српске пропасти, оног који доминира. И у квази-озбиљним недељницима и дневним листовима, теза је да је политика Србије последица искључиво „његове неспутане самовоље“.

А нико од тих критичара, притом, не доводи под сумњу то што је Вучић преузео управо мејнстрим ружичастих демократа из двехиљадите. Пре свега, њихову политику послушности према Западу, према обавезама дефинитивно потписаним у Бриселу. То је она резервна варијанта меркања тајминга. Сведоци смо пуштања низ воду жртвеног јарца док му истиче употребна вредност. Отуд грозничави стил владавине Вучића и стална изборна кампања, непрекидно откад је дошао на власт. Све то делује као одлагање тренутка његовог суочења са истином суштинске немоћи, у односу на западне моћнике.

Као да сви, у ствари, добро знају да се евентуалном заменом Вучића ништа не би суштински променило. Уз утврђени, забетонирани ток политике (руко)вођене споља. Ма какви из Брисела! Из Вашингтона, драга публико. Има и оних који сугеришу да би, у случају промена, само дошао неки нови и гори Вучић. То тврди, рецимо, перјаница сајта Нови стандард, Цвијановић, његов глодур, и наговештава да би тада, највероватније, било још горе.

Заиста ако Вучић једном и оде, да ли ће се политика Запада према Србији променити? Уз овакву апстиненцију народне воље, тешко да ће се доћи до једне нове, некомпромитоване елите и поузданог савеза суверениста. Биће да је глодур Стандарда у праву. Да се, у основи, стално, по задатим правилима, бира исто,а да би се, плански, добило још црње и горе.Итако онемогућио покрет и преокрет у патриотско политичко окупљање и претварање те енергије у спасоносну опцију даљег опстанка Србије.

И баш зато су режисери српског пропадања, да би апсурд био што заводљивији, водеће улоге на српској надреалној позорници доделили имитаторима Ибија и Радована Трећег, који, на крају баладе, стаје на страну свих традиционалних непријатеља Вилотића. Порука бирачкој војсци, коју су осмислисли дворски аналитичари, јесте да, у њиховим довијањима на сцени, треба видети тек само маску, и куповину времена за опстанак нације. А иначе, „зна Баја шта ради“.

Бат поткованих жаба

Београд, понедељак, 04 април 2016.

Како је неотитоистичка елита, уз помоћ лажних четника, попут Шешеља и Вука, успела да поново ојади Србе и покопа сваку наду

Једна категорија расрбљених Срба, по титоистичком наслеђу генетских конвертита, доживљава метеорски успон, док Србија бесповратно тоне. Управо ти „хероји“ досадашњих транзиционих намештаљки отворено се, пред нашим очима, у симбиози са скоројевићким „напредњаштвом“ бивших радикала, цементирају у истинску феудалну касту. Притом им, као вајним демократама, тај брак без љубави, са „унапређеном“Шешељевом гласачком машином (завидних, добитничких 30 или више посто) не представља удар на образ. А требало би, као баштиницима Брозових комуњара. Напротив, радо хрле у кревет са уљуђеним европеизованим инстант четницима.

Можда је олакшавајућа околност то, што они, још од Титове смрти, знају оно што је за масе и даље тајна. А то је – да ти долазећи четници деведесетих, које су предводили Вук и Шешељ, нису прави. Да су то булајићевски лажњаци, исковани испод чекића службе и лиферовани из њених шминкерница. Пре свега, за злоупотребе наводно добровољачких паравојски и договорених махинација око парчања СФРЈ, које се могло постићи само у крви грађанског рата. У сваком случају, у том политичком маскенбалу ововременог кловновског, намерно девалвираног, а у Срба некада светог, патриотизма, службе су масама понудиле људеса стажом у СК, као новог „Чичу“ и кума му, војводу. Свашта бива и успева у Србији.

Штавише, сви ови новодемократи из комуњарске лозе дају свој кључни и стручни допринос преко институција, електронских медија и јавних иступа нове „ријалити“ политичке моде узгајања култа личности Александра Вучића. И ни мало их не брине што у своје успешно напредовање уграђују незнање оних који нерадо лупају главу размишљањем о замкама политике, посебно у изборним кампањама без правог повода и садржаја. Баш каква је ова.

Цео тај напредњачки циркус са много буке, а мало кадрова, њима, инсајдерима из ДОС-а, идеална је прилика да се поново добро уграде, наравно, уз благослов странаца. Како су то, својевремено, врло успешно урадили Ђелић, Динкић и остала октобарска братија. Сада истим путем иду сабраћа, бивши експерти ДСи Г17. Они освајају позиције које контролишу токове новца. Најпре тендере, па друге лукративне облике распродаје Србије. И преко НВО сектора, притом, бесомучно киње, а онда газдама тужакају, за национализам и примитивизам, своје жртве. Србе вулгарис – обичне Србе.

Притом, недохвативи су закону, неодвојиви од сисе привилегија, срасли са моралном и материјалном корумпираношћу. Нешто као сијамски синдром у политици, који ће једног дана, ако Бог да, бити проучаван као кључни разлог слома наметнуте транзиције – дакле, и целе Србије, која је у процес разградње и распродаје увучена државним ударом са иностраним мешањем.

Боље речено, они су, од тог октобра, као нагазна мина. Има их положених у темеље свих оних држава виђених да буду парчане и преведене у колоније 21. века, са компрадорским владама којима се управља из центра корпоративног, незаситог капитализма. Њима се диригује из Ситија и Волстрита, беспоговорно, маниром неоимперијалног фашизма. Ни да трепну или се постиде од земљака који вегетирају са најнижим платама у Европи.

Ти, селективно одабрани од центара моћи, у Србији су, од деведесетих наовамо, упешно, руком интервенционизма, пресвучени из црвених интернационалиста у црне глобалисте. Свој пребражај из брозистичке лутке у неолибералног лептира, обавили су у амоку октобарске пучистичке и споља спонзорисане „демократије“, која улази у шеснаесту годину. Додајмо још уводних десет година владајућег ЈУЛ-а, који је на задатку „комунистичког капитализма“ окупио „најбоље породице“ титоистичког окружења.

Сви су они окупљени у изборном бубњу постоктобарских „елита“, час као власт, час као опозиција. Претрчавајући брисане просторе наводних реформи, промена без промена, верно их, у стопу, баш као пси трагачи,прате, лажни доктори наука, дресирани академици, преамбициозни глумци, таблоидни медији. И у њима, дакако, само одабрани журналисти. Пера од поверења свих режима. Остали из професије су галиоти у потпалубљу политикантства, у дневној борби за голо преживљавање и, као такви, сами себи цензори, све до потпуног губитка самопоштовања.

Прети гиљотина „Балканије“ (треће Југославије)

Београд, 18. октобар 2016.

Самопроглашено отимање српских територија и ресурса вредних стотине милијарди долара, што је све формално покривено једностраним тумачењем Бриселског споразума, које демонстрира Приштина, а као „легалан“ наставак суксесије у НАТО докрајчењу СФРЈ, није добило адкеватан одговор из Београда.

Штавише, није ни у изгледу повлачење некакве црвене линије самоодбране, иза које више нема узмицања и политике бескичмењаштва напредњачке Србије.

Поготово не са ефектом одвраћања, како год то било схваћено. Батином или шаргарепом, безусловно уз подршку неког од моћних арбитара, а активних учесника ове балканске фарсе  „суживота“, у којој је Србија и даље ексклузивно гажена и демонизована. Притерана ових дана до дувара.

Нема дакле ни наговештаја заштите, у капитализму светог, права својине, потово не после вербалних акробација премијера да се не изјасни шта нам ваља чинити док нам „пале стреју“, осим правити се мртав (хладан). А следи ход у празно парламента, који политику премијера прати на знак звонцета.

У целој гомили флоскула и заклињања у фуционисање државе у борби против криминала нема ни трунке од  најаве сузбијанја насилника из Приштине у комбинацији претње и права, а против потурених сецикеса, агената „природне Албаније“. Са њом ће се Приштинаи формално уједнити када дође час, а у оквиру тог противприродног пројекта – иначе званичног и нескривеног плана Тиране.

.И тако бива од самог наставка сецесије под лидерством ОВК, одлучујуће ојачане и мотвисане 1997, после лажираног пуча, преливањем оружја из Албаније.

Све плански, у организацији ДМБ Тиране и Вашингтона, који је, као појачање, на Косово и Метохију довео и Ал Каиду и дуге фундаменталисте (вехабије). Ништа, дакле, кад су Срби и Србија у питању, од истинске и благовремене заштите својине, оног што је капитализму (коме, дириговано, стремимо) свето. А што, једино, историја сведочи, и производи ефекте на агресоре и варваре.

Напротив, терористичка НАТО „држава“, која, уствари, од самопроглашења функционише искључиво као булдожер Албаније, само је охрабрена. Баш као и њен главни покровитељ САД, где Обамина администрација владајућих демократа набира, у овом најновијем насиљу над Србијом, слично као и 1999, поене у кампањи интересних лобија, којој печат даје бескрупулозност њихових миљеника, брачног пара Клинтон. Они, без сумње, планирају поново у Белу кућу, а нова победа политике САД на Балканубиће у томе, као што ће се видети током преосталог дела изборне кампање, од користи.Напаљени спин гласачи у САД и даље падају на причу о богоугодном кажњавању злих момака, некаквих варавара Срба. Они, по њима, не заслучују ни тло којим газе, а камоли имовину.Баш као и Индијанци.

Правог, ефектног одговора овој најновијој агресији без испаљеног метка, али будућих последица горих и од бомбардовања НАТО, нема. Ни у реаговању српске државе, али ни народа.

 Непризнавање реалности од стране владе видно је, пре свега, кроз „поништавање“ акта отимачине само на папиру. Јер, таодлука самопроглашеног „парламента“ самопроглашене „државе“, црпи своју реалну снагу и наводну легалност у подршци коју Приштини пружа целокупна бриселска бирократија. И то, пре свега, кроз закулисно одобравање и подстицај САД, уз савезништво НАТО карауле Бондстил.

Ништа мања није ни немушта речитост тоталне немоћи народа, и паралишућег страха усађиваног у нацију као подмукли пројекат још од 2000. године. То је „гласно ћутање“ оних који су Александру Вучићу дали поверење и на последњим изборима. Пошто су већ два пута преварени.

А остали су – преко 50 посто Србадије – у мишијим рупама неучествовања.Мисле да је то, ваљда, алиби пред историјом и пред прецима који су нам оставили прву независну државу на Балкану.

Све то, свакако, неће зауставити процес даљег, давно планираног, парања Србије, и поред бајки о фискалној консолидацији, тапшања по рамену влади и премијеру да су„фактор стабилности“ и да „уживају  врхунско поверење“ глобалних монетарних бандита из ММФ и Светске банке.

Управо су то докази да смо на путу без повратка, то цинично ласкање компрадорској елити и њиховом вођи да су до краја испунили све налоге картела као императиве пута ка наводном напретку, а, уствари, сигурном самопоништењу.

Напротив,ови процеси биће убрзани, о чему сведочи трагикомична представа на Форуму безбедности у Београду, а потом оперета са „бизнисом“Раме у Нишу, где су, на територији Србије, дате одрешене руке премијеру агресивне, непријатељске „дрон“ Албаније, да демонстрира супериорност кључне државе наступајућег англофонског пројекта. А то је, ни мање ни више, него окупљање Западног Балкана у још једну Југославију.Антируску, наравно, али и антинемачку, ако затреба. И то, пре свега, одговара Британији, главном мешетару у Србији,и њеном америчком огранку, који решава судбину не само Брегзита, већ и исхода избора у САД.

Јер, нипошто, па чак ни по цену још једног светског рата, не сме доћи до стварања осовине Берлин – Москва. Србе, дакле, корак по корак убацују у планирани Drang nach Moskau, са онима који су у томе већ неуспешно учествовали.И то у време, када затегнутости између Вашингтона и Москве готово пуцају од тензија – највидније кроз необјављенипостојећи рат ниског интензитета око Украјине и Сирије.

Ова трећа Југа, са радним насловом „Балканија“, замишљена је са Албанијом као центрипеталном силом још једног сабирања погубног по балканце. Баш пред кључне ломове на светској геостратешкој сцени. Отуд и толико брзоплетог насиља и волунтаризма Вашинтона и Брисела, око Косоваи око референдума у РС. Све то се очитује у поступцима каштиговања и претњамаупућеним балканским „малим Русима“. Уз претеће похвале премијеру да је и његов пут – без алтернативе. И зато Вучић у Паризу, у наговештају новог Версаја, „не признаје границе на Балкану“ и говори о измаштаној „царинској унији на Балкану“, која ће – то не каже – прерасти у конфедерацију Албаније, Бугарске, Црне Горе, Босне и Косова са Србијом. Окруженом, тако, исламистима, вехабијама, црвеним Хрватима у Монтенегру, са докрајченом РС у срцу, а Војводином која ће следити пут Новог Сада – будуће културне престонице Европе. Која ће се, још чвршће, држати Мител Еуропе, а не Београда. Неће бити да је тај избор баш случајан.

О тој етапи „пута без алтернативе“ који, гле, Србију води насупрот смеру за ЕУ, наравно, неће премијер , могући председник, консултовати нацију на референдуму. Као ни за погубно потписивање „Брисела“. Он ће, све кршећи руке, као у Београду и Нишу, гурати пројекат аутопута у Балканију, унију из реторте западних сила,које су кроз целу историју гурале балканце у верске и политичке сукобе. А уједињавали их само да послуже као „топовско месо“ за њихове пројекте.

Српски премијер тврди, у улози миротворца између неравноправних страна (од којих је једна – она албанска – једнострано фаворизована), а насупрот интересима свог, српског народа, да овакви, са назалеченим ранама, територијом и имовином коју нам краду на очи, „морамо живети једни поред других“ – дакле, поред оних који су починиоци тих злодела. Ми и наши осведочени архинепријатељи, који управо намеравају, прво подземно, да доспејуиспод Копаоника. А да их ми, дотле, градећи аутостраду за Приштину и Драч, убрзамо да дођу до своје имовине у Нишу и добром делу источне Србије, коју купују новцем од дроге и трговине органима. Да ли је то могуће?У Србији, изгледа, јесте.

Штавише, морамо живети „једни са другима“, поручује премијер. Само једно питање – под којим условима? Да ли сличним оним, наметнутим актом из Приштине, о одузимању Трепче, рудника који је, још за време Немањића, био стуб краљевине, па накратко царства, и темељ православних задужбина.

Са православним манастирима који ће,само је питање времена, припасти самопроглашеној, а уствари од Американаца створеној,„православној цркви Косова“.Свештеници, ишколовани у Грчкој (а спонзорисани од САД), већ чекају испред врата српских задужбина да реализују овај пројекат, за који је задужен Вучићев пријатељ Џозеф Бајден. Ради се о„интегралној православној цркви“ коју је смислила протестантска Америка, а за њено остварење погодне услове, изокола, ствара њихов протестантски штићеникна кормилу Србије.

Ми Срби, са окљаштреним територијама и  нападнутом вером и историјом, треба да похрлимо у загрљај новог братства и јединства, опет са онима који на отимачини граде свој новостечени идентитет. Не бива то, на дужи рок, без мора крви, показала је историја досадашњих Југославија коју, по мери својих геополитичких потреба,изнова обнављају премијерови англоамерички пријатељи. Са новим цехом, који је, до сада, већ бројао милионе глава. Разуме се – претежно српских.

И сада је потребан само неми„климоглав“ остварењу западних империјалних циљева, преко исламизације целог Балкана, до Саве и Дунава, макар у првој етапи. А све то, под претњом рушења државе споља и наводно неизбежних грађанских ратова, понављања страхота деведесетих, као једине алтернативе. Дакле, по методологији Сребренице и Рачка, ради се на конструкцији повода за украјинизацију Балкана. На то указује, прво, вештачка криза око референдума у Републици Српској, па исход још једних из низа фалсификованих избора у Црној Гори (пре тога и у Србији), са „утераним“ исходом, због којих је српска нација, не само у Црној Гори, доведена до ивице амбиса, и питања – куда и како даље? На тај изазов и  на хамлетовску дилему, која је пресудна за даљи ток српске историје, за сада одговора нема.

Надметање око кључаонице Балкана

19. маја 2017.

Цела фртутма око (не)природне Албаније „све до Ниша“, којом Београду прети ноторни убица, миљеник западне алијансе, Харадинај, а у име хибридне државе Бондстил, у ствари НАТО калифата, своди се на дипломатско брзопотезну партију геостратешког шаха.

То је симултанка Вашингтона са Пекингом и Москвом. Лондон, кобајаги, само кибицује из сенке, сада са независне позиције Брегзита, дакле више не робује Берлину и ЕУ бирократама. Ситним играчима у оквиру овог раскусуривања титана, у коме Лондон, (нео)колонијални мераклија и гусар хоће слободне руке, неће остати ни мрвице.

Мат, или реми, нека нова овог пута Балканска Јалта, одлучује о будућем позиционирању не само водећих актера нове геополитике света у предсобљу Европе већ аутоматски и судбини Србије. Бивало је тако од Сан Стефана до Берлина, Версаја и састанка Стаљин, Черчил, Рузвелт. Овог пута смо на аукцији као поражена и демонизована страна. Тим горе.

Вашингтон настоји да одређује висину „царине“ за пројекат Пекинга (делимично растерећење САД од хиљада милијарди дуга Кини). Иначе, „Појас и пут“ је према последњим сазнањима из британских медијских извора „Енглеско кинески пројекат“, а то само може да значи да ће и САД имати у њему своје прсте.

У њему ће без сумње, бизнисмен председник Трамп, ако се под маском Велике Албаније САД домогну кључног дела коридора „појаса и пута“ Македоније и Југа Србије, одређивати путарину. Не ми.

Зато најаве из Вашингтона „потпуне промене политике на Балкану“ више личе на мамац, варалицу из радионице Трамповог саветника, зета Кушнера, који добро стоји и са Сорошем и са Тел Авивом и са демократама Клинтонових.

То је она прича о двоструким стандардима и аршинима западне, у основи увек агресивне и неравноправне бизнис политике и дипломатије. Коју, кобајаги, српски полтичари не разумеју.
Па онда шире фаму преко својих таблоида о опасности од „Тиранске платформе“ као да она није скројена у Вашингтону а оверена у Бриселу. А тек пуштена у промет из албанске престонице да се Срби не сете.

Довољно је прелистати историјат Призренске лиге и мотиве настанка Албаније као британско-аустријског пројекта смишљеног да Србија (мали Руси) не изађе никада на топла мора, па и то као „коњоводци Русије“.

А Русија се нашла поново на удару, сада уједињених Германа и Англоамериканаца који, маскирајући се иза пројекта глобализма у неоколонијалном походу од Балкана још деведесетих прошлог века, непрекидно гурају напред. И то по цену огромних разарања и мигрантских криза. И стигли су до Украјине. Циљ је један рајх и једна влада и држава без граница.

Тешко да ће Трамп опстати ако се не држи те основне матрице пројекта за цело столеће, ма шта је, мислећи или озбиљно (исушивање мочваре), или само лансирајући као предизборни спин, причао пре избора.

Изгледа тренутно да су САД најбоље позициониране на југу Балкана нарочито после предаје мандата од стране македонског председника Иванова соршоиду Заеву и улажења Црне Горе у НАТО. На путу је дубока глобала да задобије пуну контролу кључаонице Балкана, моравско-вардарске долине.

Поједине личности, које током партије испадну из комбинација и са плоче, прекрит ће паветина и шаш историје. Као и Милошевића и Ђинђића у сличним геостратешким симултанкама. Они су од почетка имали улогу фигура за жртву кад куцне час. Мада тога изгледа нису били до краја свесни.

У току је надметање дипломатијом као „рата другим средствима“, или игра слонова на балканској трави измедју САД, Кине и Русије. И то у предсобљу Европе у околностима под претњом губитка контроле сукоба интереса до ивице рата. Чему је пословично склона Америка. И то као стална тактика уцењивачке стратегије, а то је интервенционизам, чак до размере армагедона. До сада је овај каубојски блеф успевао све до Сирије и Крима. Што сведочи да Москва има своје проритете у које свакако ми „промењене свести“ не спадамо.

А управо је Вашингтон политичким притиском на Иванова, док није капитулирао под претњама Великом Албанијом, добио Македонију. Циљајући прстом и на Југ Србије. Не водећи рачуна, по обичају, да би све могло да се измакне контроли у овој симултанки која све више добија на убрзању у ризицима по Балкан, пре свега. Своди се све на такнуто макнуто, а у дипломатији дубоке сенке коју крече масни наслови српских таболида.

Сваки несмотрени потез доноси губитак иницијативе и урушавање зацртаних планова. Западни су безобзирно освајачки неоколонијални, источни кинеско-руски отварају „перспективе мирољубивих трговачких коридора и осигураног добитка и за придруженог (млађег) партнера“.

Мада, очито љубоморна Индија, некада наш најважнији несврстани партнер, тврди да је „Кина нови колонијалиста и да ће пројекат „појас и пут“ мање партнере увући у дугове а затим им одузети и суверенитет“. Никад сви задовољни. У историји ништа ново.

Нема сумње да глобалистичка варијанта САД свеприсутности и доминације на било којој тачки глобуса представља голу присилу новог нацизма у експанзији. Она друга политика тандема Пекинга и Москве делује као промишљена варијанта капиталистичког комунизма који нуди сарадњу (под условима моћнијег и богатијег), али и мир и просперитет. Градиран наравно за све учеснике по величини и заслузи.

Земље у успону као Кина и Русија немају потребе за ратом. Оне у опадању моћи као САД да. Виде у њему шансу да поправљају разваљено уз огроман профит за себе.

Путин је од кинеског модела узео тачно колико му треба да би збунио Вашингтон, а НАТО представио као неотворени кишобран забоден у задњицу наивних, који се отвара тек кад продре унутра у желудац државе. А то онда није заштита, како се обећава, већ агресија обављена изнутра, а наставља се према споља, што видимо на примеру надувавања велике Албаније.

Дугорочно то НАТО „гостовање“ које паразитира на организму као и канцер погубно је по суверенитет „штићеника“. Види се и у Француској која се од деголизма вратила атлантизму и која је постала немачки протекторат. А Немачка је опет то исто, само на узди САД. Само ће вам Јелена Милић, која је у обавезама према спонзору Алијанси стално ван себе, тврдити супротно.

Видно је да претње свођења Србије на прекумановску, упућене преко тиранског релеја из Вашингтона, Берлина и Лондона, иначе главних ослонаца нашег премијера, „не плаше“ будућег и формалног председника. Тај гордијев чвор неспорних чињеница о испреплетаним интересима великих на Балкану и трговини територијама и коридорима, руку на срце, Вучић не може да размрси у улози малог од кужине. Па и не покушава.

Нови талас ратних бубњева од стране кобајаги Албанаца жељних освајања Србије у ствари је јасна опомена Вучићу, пред одлазак у Пекинг, да случајно не мења с(а)вест и не седа без одобрења за коцкарски сто велике политике. Што је својевремено покушао са минимумом жетона Слоба.

А тамо у Кини, сазнајемо преко преноса РТС из Пекинга, уз пратњу клавира који је лично свирао Путин и уз интонирање незваничне српске химне патриотског сентимента, Тамо далеко (исте оне коју је из Титовог затвора пустио Милошевић), некрунисани председник, без сумње добио је јаке понуде и захтеве „сирена“. Од Москве, али пре свега Пекинга, којим се обавезао не само на западу. Како би иначе са њховом подршком (многима неразумљивом) недавно ушао комотно у изборе. И добио апсолутну већину за председника не само из СНС већ и од проруских и „прокинеских“ бирача.

Притом, видимо из Русије, саветују њихови аналитичари „треба проширити овлашћења председника (да ли је могуће још) „суоченог са агресијом, брзо ојачати српску војну моћ да се одупре успешно Албанцима, БИХ муслиманима и амбицијама из Хрватске“. Дакле на три фронта. Да ли је то неки покушај бољег позиционирања на табли Прешевске долине наших руских и кинеских пријатеља према Трампу? Све се чини, ако је тако, да прете из празне српске пушке. Наликује макар, али истину најбоље зна Диковић.

У сваком случају, „неутрални“ АВ се нашао у позицији оног пешака коме је суђено да или вратоломијом и срећом постане „краљица,“ или буде поједен надомак изласка на други крај табле. А таквом расплету га гура и досадашња неумерена лична амбција и уз њу усвојена тактика сталне промене свести која је, како видимо у светском тренду као ИН фабриковање нове генерације лидера од стране „дубоке глобале“.

Имамо већ целу гарнитуру клонова таквих вођа са квалитетима пуне кооперативности према банкарима и институцијама ММФ и Светске Банке. Превише моћних код куће, на шта велики жмуре, а мањих од маковог зрна према спонзорима споља. На тој листи су сви шефови држава који су вољом глобале на европској сцени.

Преко ових глобално диригованих неолиберала на кормилу држава ефикасно је последњих месеци узвраћен ударац започетом повратку националним државама. У наглој промени смера ветрова у геополитици, искусни дворски редитељ и глумац ових дана је прокоментарисао (наравно са своје прагматске тачке гледишта) „не бих волео да данас будем у кожи Вучића“.

Мада, са друге стране, „гарант стабилности Балкана“ очито ужива у ретро варијанти новог највећег сина у чије је папуче ускочио још 2012. под маском првог потпреседника владе. Он покушава да се као и Тито бави политичком трговином користећи валуту без истинске признате и прихваћене подлоге, несврстаност. А видели смо од л990. до данас на који начин је та политика, која се после пада Берлинског зида преименовала у неутралност, била смртоносна за Србе у Србији. Посебно преко Дрине и на Косову.

У недостатку бољег решења, а у трци са временом да успори Вашингтон на коридору, Москва предлаже концепт четири неутралне православне државе на Балкану. Али до сада нико се не оглашава да се придружи Београду.

Паметном довољна поука, али не и подављенима у спин стварности, где се у политици искључиво маше „лажним заставама“, а не појасом за истинско спасавање. Не још дуго. Сат крај шаховске табле откуцава исход, али и час разилажења магле. Све ће бити јасније, мада без веће вајде за публику.

Африканизација Србије

30. маја 2017.

Некако у исти мах када је из ЕУ дошло шест „добронамерних“ заповести српској влади како да даље успешно унапредује политику колонизованог дужника, „процурила“је за јавност невесела индискреција око суштине мисије изасланика америчке дипломатије (нижег ранга од министарског), Хоит Брајана Јиа. То је даља „африканизација“ Србије.

Упућен је из Вашингтона на канабе Вучића у улози „буревесника“ нових уступака Београда Приштини и Тирани. И то баш уочи инаугурације АВ од премијера у председника. Вучићу је предочено „будуће повећано присуство САД на Балкану“ и, без сумње, шта се све од њега очекује у новој улози, по америчким оценама перспективног и кооперативног будућег шефа џаве.

Помоћник заменика државног секретара САД, у сенци поверљивих разговора са премијером, одрадио је уствари смернице око даљих будућих стратешких планова Америке на путу свиле. Дакле, сличан посао као и у Македонији где је, очас, за разлику од највиших званичника ЕУ и „европског“ НАТО-а, сломио председника Иванова/ Натерао га да власт преда „тиранској“ коалицији проалбанског сорошоида Завеа.

Да се наслутити да ће после његове мисије код премијера лакше ичи са толико оспораваним формирањем војске Косова, коју обећава Харадинај, а за које је потребно „препознати“ само пет српских посланичких гласова после предстојећих избора и формирања нове владе у Приштини. Неће то бити баш неизовдљиво у корпусу преосталих подељених и застрашених Срба на Косову.

Они су, објективно, смештени у гета „за заштиту“ као вид споразума са Приштином у Бриселу а у „решавању“ њиховог питања даљег опстанка. Слично је данас у Уганди, у Африци, где се диктатор, номинални председник Јовери Мусевени, у конц логорима за наводну заштиту, „хуманитарно“ обрачунава и проредјује у условима тихог геноцида од глади и болести непослушно преостало бирачко тело.Оно које не припада владајућем племену или конфесији, или партији, свеједно. Јер то је Африци мање више исто. А све више и на Балкану. У Србији, то су две вештачки издељене на прву и другу. Ону лажних (Удбиних) четника и правих комуниста, како год се у ходу пресвлачили.

Мусевени припрема и седми узастопни председнички мандат (Вучић је на прагу првог) под покровитељством САД. А та технологија, јамачно осмишљена ван Африке, сели се и на Балкан. Својевремено овај дописник Танјуга био је први новинар који је новог лидера, као победника у грађанском рату интервјуисао на попришту грађанског рата милионских жртава. У центру „Поља смрти Лувера“, преплављеног стотинама хиљада костура.

Он је тада обећао братство и јединство између хришћана и муслимана, Уганђана. У међувремену се цела технологија САД пресликала у стратегију неоколонијалне афрканизације Балкана
Србима на Косову је предодредјено, после свих обећања и мука, да на наредним изборима у надметања Албанаца за владу даље градације већинског албанског сецесионизма, раде у корисит своје штете. И изађу на гласање у толико много колона да све подсећа на тезге богате пијачне понуде. И то робе паковане, сортиране и увезене јамачно ван Косова.

У међувремену, српска јавност сазнаје од бившег заменика директиора ЦИЕ Стивена Мејера да ће „ускоро доћи до промене граница на Балкану“, очито као реализација заоставштине управо преминулог Збигњева Бжежинског, својеврсног Фауста задуженог за истребљење и малих и великих Руса.

Он јесте коначно умро али његова замисао, парчање „непоуздане Србије“, наставља да живи у плановима америчких стратега и после најновијих избора. Оних војсководја глобале који су својевремено осмислили „Бљескове“, „Олује“, а потом НАТО „хуманитарну“ агресију на Србију. Све зарад отцепљења Косова и преотимања српске територије за стварње хирбридне државе Бондстил. Уствари, генералштаба исламског фундаментализма, предвидјеног да закуца на врата Европе. Иначе, већ припремљене да буде амерички протекторат.

Да се разумети да ће САД бити и надаље у Србији још прсутније у улози строгог „мировног полицајца“, ангажованог максимално и шпијунски и дипломатски и медијски „да би се са ових простора протераО“ утицај Москве

Ни мање ни више САД се оглашавају ових дана, без тражења пристанка Београда, као „опсерватор понашања (лоших намера) Русије“ на овим просторима. Уз препоруку Вучићу да се обавеже на високи степен скепсе према политици Москве, посебно у Србији. И да надаље „пажљиво осматра“ Путина. Очито, поново смо дежурна ловина на балканском ражњу који се врти на „линији ватре“ између Вашингтона и Москве.

Истовремено, Србији се намеће улога мине на пројектованом „појасу и путу“ Пекинга, као средство будућих уцена и евентуалних изнуђених нагодби са преовладјујућом улогом САД.

Притом је у јавност пуштен (индискретно) дан раније и део извештаја НАТО за Балкан који је био на дневном реду конференције у Тбилисију, Грузија, у коме се Србија оптужује за „сејање тензија на Балкану“ и тиме грубо руши мит, искључиво створен за домаћу употребу, о Вучићу као „фактору стабилности“.

Тако је Београд поново у фокусу притисака и ратне реторике, налик оној после Рамбујеа, што је посредно признао и Вућић, све „чудећи се“, изјавом датој на пола уста о „тешкој ситуацији у којој се нашла Србија“.

То је забрињавајућа реалност за Београд после свих компромиса и уступака Бриселу. Поново добија каштиге по глави (становника), уместо да је на тапету међународне заједнице ратнохушкачка реторика Тиране и Приштине у којој се отворено оглашавају територијалне претензије (не) природне Албаније. Све до Ниша.
А оне ће бити реализоване ако Србија одмах не призна (терористичку) државу Косово. Све то пуно подсећа на нову операцију лажне заставе у оквирима старе америчке технике инсценирања повода за ратне ескалације, ако уцене не дају жељене резулатате.

Оно што посебно изазива пометњу у редовима Вучићевих „аналитичара“ је како ову реторику нових грубих притисака из Вашингтона, која паралелно иде и преко њихове миљенице из ЕУ Могеринијеве, уколопити у постојеће стање медјуамеричког рата око импичмента Трампа.

Посебно око његовог крајњег исхода унутар естаблишмента. Србија је пред енигмом коме нову ескалацију на Балкану приписати. Личностима или „дубокој глобали“ која манипулише својим марионетама на политичкој сцени и САД и света у целини.. .

Да ли „дати предност „заосталом утицају клинтониста, који на Балкану, као најпогоднијој локацији, покушавају да руше Трампа и тако настоје да обеснаже и његову предизборну концепцију немешања.

Или све ваља посматрати из визуре наставка исте неоимперијалне политике, зацртане још пре пола века у односу на Балкан, вођене сада само другим кадровским решењима а сличном динамиком. Сада директно из НАТО и то не само као војног него и доминантно политичког фактора одлучивања у глобали.

Атлантска ратна машина сада израња, поготово после самита и Трампове лекције ЕУ ропству у Бриселу, као доминантни и војни и полтички стожер у командовању и Европом, а са Трампом као газдом најширих овлашћења који јасно одређује високе намете за присуство НАТО кишобрана над старом гопођом Еврпом. Трамп, успут, дели понижавајуће ћушке (дичним Црногорцима) да увесели свет.

У тој новој политици без праве улоге ОУН и осталих медјународних механизама Вашингтон хоће у ери реалног заласка своје (пре)моћи да се у стилу каубојског блефа (који увек иде до краја и зато победјује) наметне Кини и Русији. Најпре као доминантни политички фатор у одредјивању судбине света.

У том сценарију САД су, под маском уједињивања Европе, давно инсталирале владе проамаричке бирократије. А уз помоћ сорошоида зауставиле су последњих месеци започети повратак националних држави у Европи као оправдану реакцију на мигрантске цунамије који су директна последица америчких војних интервнција у Африци и на Блиском истоку, Азији..

Србија је још једном нови огледни експеримент у старој реторици глобализма која је активирана још деведесетих прошлог века и већ се у кулоарима атлантиста третира као нови пилот пројект НАТОленда, неки кажу и Соршленда истовремено. Управо да ће бити тако је овом новинару, тада дописнику Танјуга из Рима, предочио давне 1992. будућу улогу Србјие као „полигона малих прљавих неоколонијалних ратова“ тадашњи министар спољних послова ИталијеВинћенцо Скоти. Али текст послат агенцији, вољом групе уредника, будућих оснивача Сорошеве агенције Бета, пребега из Танјуга, завршио је у кошу. Као и друга упозорења из Рима шта се све спрема Балкану и Србији.

Италијански министар Скоти је најавио да ће се, преко повремених смена партократија, како из позиције тако и опозиције, управљати остацима Србије (забележено у књизи овог аутора „Балканизација Африке, африканизација Балкана“ – 2007.).

И зато не чуди да Вучић, мимо сваке логике европског пута, гура Србију у лажну царинску унију. Уствари у пројекат конфедерације са Албанијом, где ће Срби у „Балканији“ имати подредјену улогу у односу на Арнауте.

У тој концепцији Србија је, нажалост, поново добила улогу огледне баште нарастања антихуманог и антислободарског пројекта новог модела јефтине колоније која је под самоокупацијом и мало кошта. Каштигована и демонизована, све време као пример за опомену онима који би покушали да се одупру моћнику.

Од 2000. српска надкласа конвертита, која под преговорима подразумева искључово уступке, израста медју најуспешније манекене за рекламирање НАТО поретка. Они већ деценију и по у Србији скривају од народа белодану истину.

А то је да је кампања глобалиста наводне борбе за људска права потребна као повод за неоколонијална освајања и бомбардовања непослушних народа и држава. А да је неолиберална транзиција алат за шишање наивних, а тај плен је берићетна награда НАТО легијама које постају кључни део војне хунте банкара и произвођача оружја у коју дубока глобала увлачи нову администрацију…

Од „ЕУ без алтернативе“ до Балканије – „алтернативе“ без ЕУ

13. јуна 2017.

Само што је срболовка западне Алијансе до краја затворена уласком Црне Горе у НАТО и доласком Сорошеве гарнитуре на власт у Македонији, чиме су Русији замандаљена врата утицаја, Меркелова је, најавом Маршаловог плана II „самодовољног“ развоја западног Балкана, „без уласка у ЕУ до даљњег“ (на свето никад), осудила регију на улогу „бантустана“, некакве нове конфедерације за окупљање „европских урођеника“. И тако опет забетонирала статус Балкана као „вечног предсобља“ западне цивилизације.

 ствари, Меркелова само враћа точак историје на K und K аустроугарски модел крајина, балканског заштитног тампона Европе према Турској, али и према растућој напасти исламског фундаментализма – ИСИС, америчке антиевропске казнене коњице. Тако би Срби, по налогу мути и веберовске протестантске етике прагматизма, подмићени ЕУ грантовима, запатили интересно „братство и јединство“ у још једној Југославији. И то са вехабијама, бугарофилима, својом нарогушеном, на ислам превереном браћом, потом Арнаутима, па расрбљеним Србима Црне Горе, на све то још и озаконивши отимачину Косова и Метохије од стране Албанаца… Цинизам, без икакве сумње на нивоу суицидалног моралног (ауто)геноцида Срба. А осмишљен у историјској реторти ватиканске, вековно дволичне, политике према Православљу.

Пројектом званичног назива Берлин плус, Немачка је коначно открила да је у Бриселу, на њен налог, иза кулиса „преговора“, напуштена идеја уљуђивања „балканске крчме“, е да би колико-толико била прихватљива за ЕУ „цивилизацију“.

Том изненадном променом правца од ЕУ без алтернативе, до алтернативе без ЕУ, постао је очигледан и прави досадашњи учинак „напредних“ компрадора српске владајуће елите. Они су, у сенци „отварања поглавља“ за приближавање фатаморгани ЕУ, још од 2012, утирали пут наруџбама из вољеног Берлина које, заправо, воде парчању Србије. Од препуштања Косова и Метохије, па све до проглашења Немаца – „домаћинима“ Војводине.

То се, без застоја, одвија кроз владавину невладиних неолибералних влада у Србији. Али ће избором новог премијера, овога пута, неизбежно доћи и до обелодањивања правог салда Вучићеве политике, општег стања негативне нуле развоја и стандарда, чему су највише допринели управи министри „експерти“ зеленашке алијансе ММФ и Светске банке.

Понуђени пројекат је, у ствари, безусловна директива европске газдарице мути свом миљенику у Београду, да се, уз данајске грантове, помогне (корак по корак) преображењу планиране „царинске уније“ (наводно Вучићеве идеје) у некакаву конфедерацију Албаније, „Косова“, Србије, Македоније, Босне и Херцеговине, а вероватно и Црне Горе – Балканију

Дуго је грађена та клопка за коначну дисолуцију Србије. У њој би Србима, уместо версајских Хрвата, сада, као партнер, и то старији, били прилепљени Албанци, миљеници Вашингтона, а њихова је популација, после препорука Призренске лиге, у демографском цунамију. Непрекидно.То је, заправо, оно експлозивно пуњење чувеног „балканског бурета“.

Притом, Србима је, не само из западних центара моћи, већ и у најновијој књизи алијас Драже, некада „краља тргова“, а сада ватреног атлантисте, приписано намерно рушење „заједничког крова“ Југославије, под којим су сви Срби живели у истој држави. Вешто – баш по двоструким стандардима (и наруџби) Запада, а записано као у Библији, јасно презентовано у уџбеницима CIA. Све за производњу повода „хуманитарне“ интервенције типа Рачка, рецимо.

Све то намамљивање и манипулисање, нешто као бућкало за наивне Србе, јасно провирује као удица из мамца названог фондови за развој регије, али и после нападног Вучићевог инсистирања да пут у ЕУ ( ваљда – према северу), у ствари, иде окретањем ка југу. Аутобанима ка Драчу и Подгорици, па ка Бару и Боки, где ће, над „руском претњом“ на Балкану, бдети делови америчке Шесте флоте.

Баш као и када су уведене санкције Југославији (коју су, по Драшковићу, срушили само Срби), затворен је Отрант, маја 1992. Већ тада, у штабу интервенционистичке глобале, Црна Гора је виђена у НАТО, а овај хроничар је, у улози дописника Танјуга, у просторијама Стампе естере, удружења страних дописника, по критички пропраћао бројне Милове делегације послате у Рим и Ватикан да (заправо) испослују данашњи статус НАТО „монтенегрина“ – НАТО „јуначина“ и узданица. Како то да Слоба ништа није видео и знао? Чудо?

У сваком случају, дописник је био приморан да се „сам врати у Београд“ (јер није поштовао уређивачку политику прозападног лобија групе уредника, буџе агенције Бета), а на његово је место дошао колега из Погорице. Да олакша посао прикривања будућег отцепљења Црне Горе и „трансфера“ у НАТО.

Флота за блокаду СФРЈ звала се Станфорд – флота за брзе интервенције, а њену злослутну мисију укидања Југославије испратио је, из Напуља, дописник Танјуга, са мотом за акцију у виду поруке папе Јована Павла II, послате у свет преко кардинала Анђела Содана, секретара Ватикана: „Треба одсећи српску агресорску руку“. Ето, дакле, ко је стварно „убио Катарину“, протерао Србе уз нешто помоћи усташа из Хрватске, те одсекао Косово и Метохију од Србије.

Ако до Балканије буде дошло, неће бити потребе за формалним признањем „државе Косово“ које, благо нама, остаје у „Југославији“ (Балканији), чије је и формално озакоњење, иначе, у менталном склопу компрадора, једини озбиљни проблем. Јер би могло да омете доживотност свих кључних функција ове вишегодишње чудотворне коалиције комуниста слобиста, сад атлантиста, са лажним националистима, (бившим) радикалима –кабаретским четницима булајићевске костимографије, сличне имиџу њихове СПО браће, на челу са алијас Чичом.

CIA је, у своме извештају од 1970. до 1990, објављеном пре око деценије на интернету, а у вези са збивањима пред распад СФРЈ, написала и следеће: „Руси неће интевенисати да би спасли СФРЈ, а Драшковић и Шешељ имају улогу електричних зечева да намаме Милошевића у „српски националистички екстремизам“ и тако онемогуће било какав евентуални мирни разлаз чланица федерације у распаду. Манимо се, дакле, романескних (лажних) лекција о томе ко је „прави кривац“ за грађански рат. Нека историја једнога дана каже своје. А није, узгред буди речено, још открила ни праву улогу Тита и „револуције“ шпанских бораца троцкистичке провенијенције, чија деца дрмају Србијом.

За ту дружину правих комуниста и лажних монархиста је Хилари, најављујући је још на власти непослушном Тадићу, 2008. у Београду, рекла: „Дошли смо до закључка да ће балканске проблеме најбоље решити они који су их и створили“. Социјалисти и радикали. А и Шредер је порадио на њиховом ускрснућу при стварању прелазне коалиције Дачић – Тадић, током неформалне посете Београду уочи избора. Да би Тадић, потом, уступио место Томи, а овај Вучићу.

То са намештањем својих тројанаца и са подмићивањем фондовима које касније мазну НВО и страни „експерти“ позвани да нас сређују, иначе, није ништа ново. Слична техника подметнута је Београду и код оног чувеног потписа Ђелићевим пенкалом на ССП.

Испоставило се да је цена тог пристанка, уз укидање виза (мо’ш мислити), енормна, а од ове јесени Срби остају не само без ресурса (већ распроданих), већ и сведени на подмићене плаћене предстраже ЕУ, без тла под ногама, и то дословно, јер ће и земља бити на продају. Мислимо – оранице. Србија као земља је, још од двехиљадите, издата неолибералним пљачкашима на лизинг и проценат.

Могао се овај развој догађаја и претпоставити. Али „аналитичари“, они дежурни на ТВ и страницама најтиражније штампе, поготово они отворено прорежимски, чувају се те горуће теме Балканије. Коју је, иначе, лансирао још „дисидент“, отац ОВК Адем Демаћи, као гост Београдског круга, 1999. у Дому омладине, сада – Америчкој кући, поздрављен бурно аплаузима чланова ГСС и демократа, то сведочи овај хроничар.

Клоне се они, као ђаво од крста, уласка у ту причу, али и закључка да Вучићев аутопут према Приштини, који је наредба Берлина (заправо – Вашингтона), никако не може да заврши на северу, у „Европи“, ако иде на југ, према базама НАТО у Албанији.

Дотле ће нови председник, вероватно и надаље прави (стари) премијер, али као глас из трбуха новог, радити, према „начертанију“ Маршала II, на изградњи „треће Југославије“, све док јој не истекне стратешки планиран рок. Баш као и оној другој, Титовој.

Тај правац наше судбине заправо је у надлежности будућег јавног предводника ЕУропског крила НАТО – Немачке. Реализација је то старог америчког „Плана за југоисточну Европу“, SECI, на чијем је челу био кум Зорана Ђиђића (подсетимо – „немачког ђака“, коме се ових дана диже споменик), бивши сувласник Политике, Бодо Хомбах. Све плод до плода петооктобарске „револуције“ која је изродила, сада је већ јасно, најгору трулеж титоизма као нову (само)окупацију Србије.

Ништа после пуча 2000. није рађено неплански, па ни варијанта промене свести од радикалне, квази националистичке и квази великосрпске, у атлантистичку. А потом и антируску. Све је то „корак по корак“ исте стратегије. А ово сада, са инаугурацијом Премијера у апсолутисту латиноамеричког модела, председника неограничених овлашћења и „самодршца на берлинском ауфенгеру“.

На челу пропадања имамо феномен „може бити само један“: само он говори и преговара у име државе, уз потпуну контролу медија и непостојање истинске опозиције. Сви су они, и „позиција“ и „опозиција“, у истом клубу одобрене „ексклузиве“ бављења политиком и са „лиценцом“ промене свести, а подељени у тимове који лажирају резултате избора „на ползу“ слуђеној публици овог политикантског ријалитија. То и јесте суштински услов и претпоставка за успешно стварање луднице Балканије, првобитно царинске уније АВ. А у ствари – саркофага за прву независну државу на Балкану.

Бездно (уз) напредовале мочваре

23. јуна 2017.Балканска каљуга, препуна партократских алавих крокодила, постала је од двехиљадите огледно добро за узгајање политичких и свих осталих врста настраности „балканске“верзије глобализма.

Тај амбијент организованог хаоса већ деценијама одабрано је место рађања „ружичастих револуција“, “догађања“ и „одгађања“ народа (по потреби), васкрса фараонског култа личности, а одређено за узгајање лидера, пршљенова у кичми „новог поретка“ робовласништва.

Све се одвија у наступајућем цвилизацијском сумраку 21. века, обојеног цинизмом наводне борбе за људска права и демократију. А заправо све је супротоно и најбоље видљиво баш на судбини балканских народа, гурнутих од деведесетих у трибалистичке и верске сукобе и цивилизацијски суноврат.

.

У том светлу, као још једну победничку етапу транзиције у недођију историје, ваља гледати и као кич представу обновљање брозизма кроз реинкарнацију фараона из Куће цвећа. И то у млађаног двојника који ће бити дочекан перформансом „дана радости“ испрад Палате Србија. Ипак, и то је, за оне који памте, само још један дописани чин представе о Радовану који се дефинитивно определио за улогу краља Ибија.

А потом, дан касније од тог „историјског петка“, нимало случајно, уприличено је славље оних којима се у миљеу постојећег непоретка и осрамоћених права „обичних“ грађана остварују најтананији уврнути снови. И политичке фантазије.

Све то зарад дефинитвног тријумфа изопачења свега преосталог од до сада постојећег, традициналног и нормалног, нападнуто је свим могућим и расположивим преварама спиновања, дезинформисања од стране владајуће партократије и њених медија.

Народу је том методологијом добрано већ посувраћена свест. Оном народу, српском који се, иначе, кроз историју одликовао пружањем бескомпромисног отпора свакој врсти присиле поробљавања и мењања културолошког кода.

Управио су због те жилавости Србе и изабрали глобални магови као најпогодније показне заморце лабораторије мелтинг пота у који намеравају сатанисти да стрпају сво богатство различитости цвилизације и тако људски пород претворе у безличну послушну масу небрањеног, немоћног робља.

Као логична етапа тренда разградње националне свести и патриотизма, који глобалисти упорно крсте у шовинизам, може се оценити убацивање новог Холбрука, Хоит Јиа, булдожера убрзане албанизације југа Србије. Па натурање „Ју Ес ејд“експерта, „ наше“, (уствари њихове Ане ) за новог председника владе. И наравно устоличење напредног суверена партократске демократуре који је главни релеј за управљање оваквом Србијом и то директно из сфере дубоке глобале. .

Убачени су ти ликови као кључни џокери бивше америчке администрације у захукталу игру дестабилизације повратка суверенизму који је најавио у свом предизборном програму Трамп.И то се, не случајно, догађа баш на тлу Балкана као својеврсној трвђави клинтонизма Све наде тону убрзано ка бездну ове политичке мочваре која ће се показати предубока за било какво исушивање.

А нападнуто је све што је од прижељкиване платформе повратка државности остало. Па тако се на наше очи реализује, и то брутално јасно, укидање макар и помисли да ће на Балкану заживети слоган оног предизборног Доналда о „будућем немешању САД у унутрашње ствари других“. Што је овде међу жртвама транзиције схваћено као прилика за раскидање ланаца партократско компрадорске политике. .

Напротив, биће мешања и десуверенизације до балчака и то по убзраном поступку. Не само у Црној Гори и Македонији већ је та агресија бруталног мешетарења, иницирана споља, у пуном замаху током састављања (франкенштајн) владе. Која се крпи нагодбом бивших лажних четника, па фалш напредњака и надаље истих троцкиста, некада гулаг комуниста, сада лажних социјалиста.

И све ће се глатко одвијати и даље у домену пљачкашке транзиције под монтираном главом стокраке сорошевске НВО хидре. У суштински „невладиног“ владања званичне владе. Која ће у кључним доменима бити некакав иструмент управљања Србијом на даљинац. Директно из софтвера нелиберализма и банкарских картела. .

Сведоци смо, уочи инаугурације старог председника владе у новог шефа државе, једном, још пре Ципраса и Макрона,и од успелијих примерака из епрувете клонова транзције неоспорном потонућу надања да наступа зора споразумевања између преосталих умних и савесних.

Остају само кулисе на Балкану, некакве привремене, врло нетранспарентне „нагодбе“ велесила, која је већ једном колабирала када се срушио зид. Која нам као врховно постигнуће и утеху нуди двоглаву Јалту на застави (непостојеће) неутралности . То је руски експерт за Балкан Пономарјева ових дана назвала „непрекинутим одласком Русије са ових подручја још од 1991“. Та фатаморгана еквидистанце објектвно највише користи Вучићевској „неутралности“ а поткрепљује се некаквим повременим „намигивањем“ и Москве према Београду.

Притом, успешно се наставља реализација „више“ западне силе стварања перманентног мрака и хаоса којим се изнуђује негативан расплет замишљеног приближавања нове администрације у Вашингтону са Путиновом Москвом.

Одвија се нешто што би се могло оценити као очито да империја нелибералне светске закулисе врло успешно узвраћа ударац на недавне изазове повратка државности и суверености. Поготово у ЕУ

И све је видније да је тога Москва свесна у својим даљим стратешким калкулацијама које виде Балкан као гостујући терен. Неадекватан за успех реванш мечева. И због подељености публике на прву (само) емотивно проруску и другу заправо антируску Србију која успешно вуче конце и унутар власти и сеје причу о наводној неутралности. Али је у свему прозападно оријентисана и машта о уласку у НАТО. А о томе почеће унутрашњи дијалог са жабом од плебса која је више од пола већ скувана и апатична. . .

Уствари, баш овде на Балкану, „дубока држава“ је погазила сва досадашња искуства и поуке „ рата и мира“. Коперникански је обрнула смисао чувене енглеске изреке да једном ипак мора завршити лудило рата и наступити разум као императив самоодржања. .

Некадашња поука „кога не можеш победити придружи му се“, сада у интерпретацији фактички непоражених неолиберала и њихове идеологије и који обарају све покушаје суверенизма (згазили су Француску у корист Мекелове) по моделу нацизма и „паљевина Рајхстага“, гласи „Кога не можеш сломити натерај га, не бирајући средства и жртве, да ти се на крају придружи“.( И води твоју политику.)

Дакле, утра(м)пи му своју стратегију ако хоће да преживи на власти бар неко време. Али и буквално, јер ако нема друге смести му истинску гиљотину импичмента. Одсечена глава лутке новог председника САД ономад већ је приказана на америчкој телевизији као пророчанство ако се Трамп, којим све бруталније настоји да манипулише стара администрација, не „прилагоди“ реалности. И не уплаши од девизе клинтоноида „после нас пропаст света ако не буде све по нашем“.

Али да ли је то заиста ново? Зар није уваљивање истог у паковању новог испробано, и то врло ефикасно, у српској политичкој реторти где су смишљене и опробане све нелибералне неподопштине моделиране за 21. век. .

И зато је релана претпоставка да добијамо као кључног економског премијера Ану, а као политичког (наводни уступак Москви) Дачића, политички суодговорног за имитацију(непостојећег) баланса између Вашингтона и Москве на Балкану. А АВ иза тога „чистих руку“, уз нови прилив експерата са запада за отимачине ресурса од стране неолибералне невидљиве руке (тржишта). Која иза себе оставља као видљиву једино економију спаљене земље. Зашто Москва пристаје, макар и на привид који нуди Вучић и хвалише се да је неутралан пред 700.000 зависника СНС чланова, о томе можда овом приликом на нивоу оне Конузинове неизречене дај шта даш. У датим околностима. А демостриране у виду политике смоквиног листа „ипак не можемо бити већи Срби од Срба“. Ваљда ће се о томе једном прговорити. Ако икада за то дође погодно време.

(Спољно)Политичко “шетање опанака”

12. октобра 2017.

Од када се од стране коалиције СНС – СПС кренуло са убрзаним прихватањем сваколиких срамних уцена које долазе из Брисела, оно што нам се намеће у њиховој текућој кампањи „унутрашњег дијалога о Косову”подсећа на цинично упозорење америчке полиције потенцијалним жртвама сексуалног насиља:„Ако баш не можете да избегнете силовање, покушајте да учествујете“, гласи тај савет.

Инструментализација ове „добронамерности“, кроз притисак на одрицање од Косова, заправо је претварање стокхолмског синдрома, патолошке привржености силеџији,у некакав проевропски “патриотски реализам”, прописан целој Србији.

Очито није тек тако Клинтонова у Београду, предочила неодлучном Тадићу да ће изгубити због недовољне кооперативности са атлантистима, јер ће, по њој, „проблеме на Косову најбоље разрештити они који су их и створили“.И заиста, они то, од 2012, раде етапно и вешто, као коалиционе „беле лале“. .

.Ова ујдурма, упорног скривања пуног садржаја и правих намера власти И њеног ментора око Косова , обезбеђује Америци алиби за све свињарије почињене још од пада Берлинског зида и улива лажну наду Шпанији да Иберијско полустрво није Балкан.

Али, на истом путу су и први сателити Брисела “ жутаћи” из лажне српске опозиције.Они показују да у Србији и Курта и Мурта, уз нешто НВО асистенције и припомоћ невладине владе могу јашити истовремено са влашћу , на истом коњу , па чак јој и придржавати узде у важним ресорима .Напредни у седлу и обавезама Брселу И ММф а и даље иделошки жути у срцу.

Добрвољна подложност српске политичке и једног  дела интелектуалне елите понижењима без отпора, како оних из власти, тако ињихових„опонената“, у садејству са квази посвађаним медијима таблоидног задаха, тек је врх леденог брега овдашњег тренда симулације демократије присутане и наметнуте из атлантистичког дела глобуса.

Зато се не треба исувише чудити књижевнику који се вајка „а шта би са Косовом ида нам га врате”. Јер ради сео успеху глобалне стратегије овладавања државама без испаљеног метка, а корумпирањем умова оних који треба да је штите. И то од политчара и војника, чувара територијалне целовитости, па све до писаца, уредника новина, академских катедри.

И зато, ако савест неких од набеђених „цветова нације“ пада на испиту патротизма, тешко да ће један од родоначелника стратегије поништавања суверености, Шпанац Хавијер Солана, бивши генсек НАТО, прихватити оцену да је, стављањем Србији омче око врата отимањем Косова, уствари, отворио пут безбројним могућим сецесијама и потенцијалним ратовима. Који се одвајкада крчкају у европском вулкану, да би повремено кренуле попут лаве.Као у Каталонији.

И заиста Шпанија, преко проглашане “одложене незавиности Каталоније “ као да креће ка грађанским рату какав је разорио СФРЈ, . Да ли и Каталонце, циљано а тајно, подстичу они који су се, већ, преко парадржаве Бондстил, ушанчили на балканском југу Европе. А под сумњом је и Британија, која би по сваку цену да задржи под својом контролом Гибралтар,део шпанске територије. Штоби могла да оствари само са ослабљеном или расцепканом Шпанијом.О томе ће историја накнадно.

Тако ће бити редом, све док немачка Европа, која је и сама „продужена рука“ америчког глобалног пројекта, једнога дана И сама не постане изненађена жртва незајажљвог глобалног хегемонизма картела интересних група, окупљених у САД и у лондонском Ситију.

.Дакле, не само притиском на Београд, већ и на Мадрид, неки нови штаб, који је осмислио Брегзит као почетак пропадања ЕУ, али и на мала врата довео војну хунту на власт уСАД, изрежиравши представу око избора Доналда Трампа као председника покриће , чини озбиљан, можда и последњи, покушај спасавања „новог поретка“ од потонућа узрокованог грешкама разобрученог неолиберализма.

Ако је тако, онда је галама дубоке државе против Путина, и наше наводне истинске привжености “цару” православља , водјерна преко ЦНН И мамеричких мејнстрим медија, које следе у стопу и српски посебно магазини – па чак и РТС, однедавно у у правном одбору појачаним бившим уредником Данаса иТадићевим саветником нови шоу за редовну публику риалитија. Али И претња Вучићу да буде још кооперативнији око Косова или ће му на црту изаци Дјилас по рецепту 5 октобра.

Очито да је, после суспензије међународног права,почев од растурања СФРЈ и некажњеног бомбардовања Србије, па све до Сирије, где управо САД гурају Курде у свој рат за нафту и гас, обећавајући им као плен државу (баш као и Албанцима са Косова),сазрела неолиберално неоколонијална поракса најновијих хегемона. Врло слична нацизму и његвој гебелсовској пропаганди. А то се, наравно, опет опробава баш на Србији.
По аршину тог расизма, коме у виду уступка на путу за ЕУ председник ипак неће послати писмо протеста што нас једном Шпанци бомбадују у оквиру НАТО И отимају Косово, а други пут траже да их подржимо у очувању Каталоније ,постоје такви народи и државе који су, будући без реалне залеђине и подршке, већ предодређени да буду “поваљени” Инструментализовани за прохтеве глобалиста као “шетачи опанака”.

Стога ваља схватити да је, у плановима НАТО, у погледу изложености слободној а некажњаваној и некажњивој деструкцији, заправо читава Србија „посебан случај“, а не само Косово. Јер, оно је тек почетак парања државе Србије Та Србија се све више уводи у улогу жртве силовања без казне за злочинце.

Поука „дијалога“, а уствари монолога (то јест диктата са елементима страног мешања), о „препуштању судбини“ се подразумева. „Уступак“ће бити мање боланако сарађујете, што је, опет, „лековит“наговештај бирачком телу да без трзавица устоличи стратегијуприхватања „коначног“,у Бриселу већ уприличеног, статуса Косоваи Метохије као „државе“.

У тој клими одабрани домаћи политичари, академици, писци и глумци, блиски “двору “ појашњавајући смисао кампање и предстојеће формалне институционализације зацртаног, тврде да варијанте„бескрајних преговора“ или “замрзнутог конфликта”,само, вуку у вир мрачне прошлости.

Штавише – иду у томе толико далеко, да, с пуним самопоуздањем, гарантују нови пораз Србије у наводно неизбежном рату са „пријатељским Западом“ ако посегнемо за легтимном адбраном од оних који спонзоришу још једну албанску државу на рачун 15 одсто територије Србије.

У тој калимеровској стратегији убеђивања како смо,не само „лењи и непредузимљиви“(што нам је већ добро објашњено и утувљено), већ још и „мали и немоћни“, те као такви морамо бити спремни на све, из Београдаје, ових дана,упућена нова,како се дало разабрати, алиби понуда Приштини. У стилу – наравно, да И даље „не дамо Косово“, него, ипак, ако Прштини ипак обезбедимо столицу у ОУН, или прво макар хоклицу, нешто, ваљда, морамо добити за узврат. То му дође као тражење награде за посредовање у противприродном политичком блуду.

На то неодљиво подсећа још једна напредњачка “ промена свести “ пред пропутовање Ердогана кроз Беогард за Нови Пазар што ће, “ поред отварања нових радних места”, свакако охрабртие тамошње прусталице још једног Косова, или нове Каталоније.

. Сведоци смо славодобитне турнеје донедвно кудјеног турског председника и у државним и у блиским сорошевским медјима као, замислите , “тиранина султана и утамањивача демократије” . Но одјеном је дан пред долазак на место црног мегдана Срба И Турака , на “Калиш “, Ердоган програлшен за Ататурка.Мада му је по свему чиста супртност. А Вучић опет за политчког близанца блажено почившег краља, такодје Александра, који је са турским европејцем по родјенну Албанцем , масоном, заиста имао одличне везе Будући и сам припадник ложе слободних зидара која му је натурила Југославију уместо свих Срба у једној држави.

У том очито реформацијском духу дочека “ султана “ предсдник је упознао госта да Срби из 2о17 нису они из 1389.Е ту бих се коначно у нечему сложили, имајући у виоду реалност српског спољнолитичког риалитија “ неутралности “. Јер држава је на истом путу леминга Југославииуе И покрета неврстаности чији је колапс после заседања у Беогрдау симболично најавио “Африканизацију Балкана” и Распад СФРЈ.А сада меркање преосталих српских територија по истом рецепту.

Вучићева Србија – нови култ стари калуп

24. октобра 2017.

Призор ходајућих билборда у Kрушевцу „ напредн х“ присталица АВ са сликама вољеног председника које „спонтано“ поздрављају заседање 100 дана још једне владе националног осипања , најава је повратка култном , за Србе фаталном моделу брозизма.

А тако и задатом месту Србије као реплике Југославије после срозавања зида и даље на никада прекиданом Титовом путу. Слика је допуњена масовком на Ташу где се у хиљадама верника окупила партијска гласачка војска са главном командом испред микрофона.

Саопштено је партијским друговима и јавности, по обичају еуфорично драматично, у стилу већ уобичајеног ТВ риалитија, да један сатиричар има исте заслуге за оснивање СНС као и званични покретач Тома Николић.
Тај опроштајни грумен, бачен на политички саркофаг „гробара“ Томе је нико други но „Велики Брана Црнчевић“ . Kоји је у свом аманету у часопису Печат , пред смрт, био мање оптимиста него приликом оснивања нове партије отцепљених радикала. Поручио је „Срби купујте свеће, улазимо у вековни мрак из кога ћемо тешко изаћи“.

Kао да је заборављено, док се поново од стране СНС и АВ нагања србојугословенство у преосталој Србији, да се деведесетих у крви распадала СФРЈ, а да је притом Брозова троцкистичка елита и наоко моћна ЈНА увелико била избушена од страних агентура. Да Југославију нити је ваљано бранила, нити одбранила од сецесиониста. Јер то је бло суштински садажај издајничког деловања војног и политичког врха, припремљеног за „прелетачевиће“, одгајане по уџбеницима Тависток института . И то још пре пада зида између запада и истока.
Та завереничка пракса англосаксонског мешетарења око „ посебности“ балканских случајева, посебно Србије, а усавршвана је још од пре АВНОЈ-а, данас је главни адут алијансе западних генерала и банкара у натурању унутрашње окупације преко својих компрадора. Kоји безочно убеђују јавност да је Србија суверена. . .

На обавезно гледање испразног парадирања комплетне „војне моћи“ врховног команданта, на које је и сада, као некад, привођено чланство, чак и са радних места, подсећа и недавни митинг у Батајници. Поновљена је беспрекорно координирана гунгула безбедњака , баш као и у времена стара, као и еуфорија медија која је пратила појаву вештог вође на земљи и још спретнијих руских акробата у ваздуху .

Онима који памте времена парадирања апсолутизма и диктатуре „највећег српског сина“ , још од 1945, оправдано се данас рађа зебња да је и „неутрална“ Србија , баш као и својевремено Титова „несврстана“ СФРЈ, присутна веома мало као озбиљан фактор одвраћања могућег насртаја на државне границе. Без обзира на „намигивање“ пријатеља. Али, далеко више успешна и примамљива као сервирано предјело за нови дранг на Русију..

Москви је пак , као и раније у историји 1941. или 1999, та позиција драгоцено братско алармно звонце за праве тактичке намере запада. За слабијие упућене, могло би то бити једино логично објашњење, па и оправдање за тешко схватљиву прагматичност подршке Путина Вучићу и његовој политици у оваквој Србији. И то увек када је пресудно, пред избор е, а када би евентуално могло да се помоли светло истинске политике уважавања националог интереса и демократије на другом крају тунела ове непрекинуте стварности . Од октобарске „револуције“ до данас.

Уместо зоре независности и опоравка, Србија има практично статус тактичког флипера велесила на Балкану. Србославија, као циљ запада и британске агентуре присутна је нескривено даноноћно на агенди закулисних планова НАТО алијансе. Мада се после угошћења „султана“ Ердогана назиру и амбиције пркључења турском комонвелту на Балкану, као резервна варијанта очувања власти по сваку цену .

Е да би посао парања Србије по шавовима договорених интересни х сфера био олакшан, усмерава се од ЕУ и Вашингтона , све зарад „одбране људских парва и права мањина“ , да држава Србија буде што растреситија а популација што несложнија . Зато је држава економски сломљена и девастирана , финансијск и трајно потпуно препуштена маказама нелибералног капитализма. Те маказе су идеолошки поравнале бивши исток са капиталистичким западом и избрисале разлике оног Титовог света у коме је он вешто балансирао. Уцењивао партнере са обе стране.

Kао све више извесна будућа лабава конфедерација, регија Србија је осуђена , то се да наслутити и из иступања заговорника „дијалога“ , са пре свега САНУ и СПЦ да се за „добро потомака“ потпуно повинује диктату споља и „међународној реалности“.

Наравно, то за Шпанију и Kаталонију не важи. Напротив, тамо је у току франкистичка методологија да се онемогићи самоопределење по моделу Kосова. Ето и Ломбарђа и Венето крећу тим путем. Дакле, пелцер се примио на идејама и пракси које је развила Титова СФРЈ пе него што је званично престала да постоји. Ту је мотор била Титова језуитска пракса у последњој фази повереног му доживотног мандата у растурању Југославије, поигравањем, пре свега, српском судбином , као њавећег народа и Пијемонта окупљања.
Броз је себи, уз асистенцију католичке цркве у земљама трећег света , пре свега , дизао лични рејтинг историјске личности кроз праксу (проНАТО) „ несврставања“ . Ни данас у Србији ништа ново , само је то преформулисано у неутралност. А истовремено подстицао је наоружавање „ослободилачких“ сецесија“ у земљама тек деколонизованог Трећег света у којима је „препознавао“ партизане и народно ослобдилачку борбу. Управо нам се та прича после његове сахране кроз прозор вратиа као УЧK на Kосову.

Нешто слично наставило се се и после „демократског“ октобра слањем из Србије пуцаљки у Либерију, Сијера Леоне и на попришта „арапског пролећа“ , где је доспевало, посебно у Либији и Сирији у руке фундаменталиста .

Од таквог значаја арбитра шта је тероризам а шта увођење демократије у покушају реинкарнације историјске улоге Титовог модела, АВ далеко је читаве свтелосне године. Јер времена и околности су потпуно другачији. Мада Вучићу не недостаје Брозов хокус покус таленат у мешању карата .

Остаје му само незахвална историјска дужност да објасни Србима како су и зашто после свих уступака на путу Србије у ЕУ „без алтернативе“ а кроз високу цену отварања поглавља Србима практично поново уведене „рестрикције за улазак у зону Шенгена“. Уствари враћене визе чије смо укидање скупо платили потписивањем ССП Ђелићевим пенкалом .

Два корака од стида

12. јануар 2018.

Прокоп, однедавно кључно престонично стајалиште за унутрашњи железнички саобраћај, делује заиста збуњујуће.  Ако намерник боље размисли, асоцира најпре  као виц на рачун деценијске  стварности из које се одјеном урони у овај кичерски  сумулакрум упорно  од свих валсти  најављиване будућости .Оно“ шведски стандард“, „брзе пруге“ „ЕУ  без алтенативе „

Већ на  на излазу из тунела  потемкинова  Србија   одједном  нестаје на прозорском  екрану .   Ређау  се слике   хаоса од  страћара, рушевина  напуштених хала и  споменика  дивље градње.  И тако све до Батајнице, двадест километара даље.То делује отрежњјуће као  шамар пијаном.

Могло би се  разметљивост инвестирора , настала на идејном пројекту  Стаљинових метроа искићених кристалом лустера, а све на ползу и дивљење путника, депресивно опхрваних немаштином свакодневнице, одмах након  отваранња  слободно назвати Вучићево.

Зашто да не aко смо поново у  још једној изборној кампаљи   убрзане  промене свести тако сличној оној из 1945 по упорном  испирању српског мозга . Баш тада смо добили  Ранковићево, Титово Ужице  а у  Босни Кардељево у  Словенија Кидричево.

Кандар се Србима  гламурозним  отварањем  полу довршеног  Прокопа, а  слично  нас чека у Београду на води, Скадру на Сави, враћају стара времена. Петољеткашка  пропаганда, Дани мадости, трчања за штафетама.

Ево већ се као најава  истог каче портрети по касарнама и школама. Убрзава се нагањање народног стада у тор новог јединог пастира све учесталијим свечаним „освештавањем“ темељаца и плоча. Уз  обавезно присуство и говоранције и празних обећања за плебс, обавезујућих  задатака и веровања.

Можда ће се вратити, али мало модерније, у реп стилу, певање “Ко друкчије каже клевеће и лаже“ када  је  преко ноћи нестајао „народни непријатељ, током   праскозорја слободе“ партизанског напредовања на руским тенковима.

Путници БеГе воза, превоза већма за социјалне случајеве у држави без социјале,   претежно су  грађани и грађанке лоцирани далеко од  Дедиња и круга двојке. А они и не сањају да  су тамо где су добрим делом  зато јер  им  се родитењи и дан  данас тресу  од страха,  чак  од самог помињања неопходности лустрације беспризорних корисника и комунизма и глобализма. Која би макар њих спасла од терора и робовласничког самовлашћа  потомака  титоистичке номенклатуре.

Они, као и родитељи им, таворе  са очито пренетим  генима  рајетинске  трпељивости  и подчињавања насилној власти батинаша. Једноставно не желе да знају за скривене  тајне ИБ и Голих отока, пљачке имовине „непријатељја народа“.И шта се стварно збило 5. октобра у штабовима  „демократске револуције“.

Радије, док БеГе воз једнолично клопара на расходованим шинама, пребирају по мобилним телефонима. Или се међусбно вајкају ко има најмању плату а најгорег газду. Чак ни „догађање“ навијача не коментаришу у могућем логичном  контексту  некаквог  „новореволуционарног“ отимања о власт и преостали плен од Србије. Не помињу  ни  отпор, онај истински,  јер, упозоравају их родитељи, или бабе и деде пензонери који финансирају опстанак породица незапослених, враћају се опет  она „вунена времена“.

И не интерсује их зато политика, поготово младе мушке, подшишане по моделу гриве коњица римских, а не привлачи ни девојчице путнице за школу у Земуну, које псују као кочијаши. Обучене у намерно поцепане фармеркке јер је то ИН. Не интересује их   да ли су само сажаљења вредне копије „ведета“ из  српских ријалитија.

Испод простране бетонске плоче Прокопа, иако је славље отварања станице давно прошло, и даље вире снопови зарђалих арматура. Заиста, као да ће се сваког часа тај времешни бетонски поклопац обрушити. Сахранити цео пројекат реформи Прокопа без алтернативе, и то заједно са шинама, возом и људима у њему.

А дотле, амбијент испод арматура и бетона „вришти“ хладним, а неочекиваним, рекло би се непотребним луксузом ентеријера. И судара се са голим бетонским плафоном. Надаље, изнад плоче –  Некакав железнички Скадар на сувом, који се зида украј новог Скадра на Сави, Београда на води.

Вагони, све уредно, по возном реду, таљигају на дотрајалим шинама. Релативно споро напред до Батаје, онда назад, до Панчевачког моста чију је конструкцију, негде пред историјско не Броза и троцкистичке му камариле Хазјајину, Стаљин великодушно даривао Титу. То је дуго била једина веза са Банатом.

Та дурашна челична греда својом старошћу, а неуништивошћу, говори  о вечности веза између два народа. Руског и српског. Сведочи да је  Москва и сада као и раније  у историји вечни кец у рукаву. Баш како је то, својевремено, прорицао Достојевски:

„Они ће се (словенска браћа) додворавати европским државама, клеветати Русију, сплеткариће и интригирати против ње. Међусобно ће се те земље вечно свађати, завидети и једна против друге радити. Разуме се, у тренутку неке велике, озбиљне невоље, све ће се оне, опет, обавезно обратити Русији за помоћ (Новости, „Путин потписао шест мигова 29 за одбрану Србије“). Ма како да се буду мрзеле и клеветале нас Русе у Европи (Чеда, Чанак), улагујући се и уверавајући Европљане у љубав, увек ће оне осећати инстинктивно, наравно у тренутку невоље, не раније, да Европа јесте природни непријатељ њиховог јединства, да је то било и да ће увек остати, а да ако они постоје на свету, то је, наравно, зато што постоји огроман магнет – Русија.“

Већ на први поглед, јасно је да је све што се нуди оку у Прокопу празно, а бљештаво, недовршено, само у служби некакве потемкиновске журбе, која је дошла и прошла, да се сиромаштву баци прашина у очи. Као што ће, све, ама баш све, у Србији бити баш као у Прокопу. Једног дана, док стигнемо до чекаонице за пријем. У укоп.

Вагони су  ишарани црним графитима, а споља дречаво осликани слаповима спреја. Композиција подсећа, онако у једном комаду истегнута тридесетак метара на шинама, на новогодишње карневалске кинеске змајеве. Упучује  и  унутрашнњошћу и спољашњом визуелном агресијом порука, на бунт десперадоса асфалта. Очито увезен из Европе. Који је овде пао на плодно тле транзиционог хаоса и немаштине.

После задржавања од мање од минута, воз од Прокопа  креће даље. Остаје непуних 20 минута да читаш новине и дремуцкаш, заваљен у столици, тврдој, али анатомски скројеној. Ко нема новине, може да се бави читањем  порука  исписаних фломастером, који испуњавају сваки сантиметар унутрашњости вагона.

Права ризница личних исповести – и платонских, али и хард порно, сексистичких. И тако, од жеља и надања, све до заклињања на верност клубовима, Звезди и Партизану. Ређе – политичким партијама и вероисповестима. Мада, има и тога.

То је нека врста легитимација душе, животног креда путника склоних написима крајпуташима, претежно младих, које су време и околности, гурнули у ову композицију, као део  надреалне транзиционе  стварности.

Одмах лево од улаза у вагон, пише разговетно: „Аnnet, ј*бем се за 10 евра, тел. 060…“. А само два корака даље, са унутрашње стране покретних врата, такође јасно, краснописом, исписано је: „Стид је тај који ће спасти свет“.  То је Србија данас, раполућена,  једна од десет најсириомашнијих земаља Европе  два корака  од  свести да је понижена  као никада у историји. На колосеку ка   свом  судбинском  „прокопу“.

Белешка о аутору

Драган Милосављевић се родио и школовао у Београду где је дипломирао на Правном факултету 1965. године. У новинску агенцију Танјуг примљен је 1969. године. Добитник је годишње награде агенције „Саша Веселиновић“ за најбољи текст „Ветрови промена“, послат из Мадрида 1973.

Био је дописник из Африке у Акри и Најробију, одакле је засновао ексклузивну сарадњу са Политиком, НИН–ом, Дугом, Међународном политиком и Временом (Загреб).

Са лица места први у свет послао је извештаје о пучевима у Гани 1979, револуцији у Либерији 1980. и о паду Милтона Оботеа у Уганди, Кампала. Био дописник из Рима 1992. и Женеве 1994/95.

Током дописничког мандата у Најробију 1986, снимио је ТВ репортажу „На пољима смрти Уганде“, коју је ТВ Сарајево прогласила 1987, у оквиру емисије „Хоризонти“, за документарно остварење године. Своје путописе објавио је у књизи „Харматан – писма из Африке“ (Плато). Порука књиге је „све нам се већ догодило у Африци“. Та тематика неоимперијалног похода глобализма обрађена је у књизи „Дневник српског журналисте – балканизација Африке, африканизација Балкана“ (Пешић и синови). Потом је Овом књигом заокружена анализом збивања у Србији од   kraja 2o17..

 www.amika.rs